Make your own free website on Tripod.com

 

 

 

 

 

 

- Predlog se jednoglasno prihvata. Krenimo!

Sva četvorica smo, moglo bi se reći, deca rata. Naš dolazak na svet nije, doduše, bio pozdravljen topovskim salvama u ravnoj Bačkoj, ali su topovi tih godina gruvali u izbezumljenoj Evropi. Ti si se rodio u godini Hitlerovog napada na Poljsku, Miron u godini pada Francuske, Alek je ugledao dan u upravo pregaženoj Jugoslaviji, a ja sam zakmečao u punom jeku Najvećeg rata (daj bože da zauvek ostane najveći), 1. oktobra crne 1942. godine. Taj neponovljiv događaj zbio se u Ruskom Krsturu, selu koje naši sunarodnici nazivaju jednostavno Kerestur, pa će ovaj naziv čitalac i u tomovima Knjige o nama sretati. Obavestimo još svetsku javnost da je Kerestur od sredine osamnaestog veka, kada su preci njegovih današnjih žitelja sa Karpata sišli u južne krajeve Panonije, nezvanična prestonica jugoslovenskih Rusina.

Kuća u kojoj sam se rodio više ne postoji. Srušena je, a na njenom mestu Pahomej Glanko, moj deda po ocu, sagradio je drugu. Tako sam, sačuvavši staru, trskom pokrivenu nabojnicu samo u maglovitoj uspomeni, izgubio prvi uslov za upis u listu znamenitih ljudi. Srećom, moj prijatelj Boris Hardi već me je upisao u pomenutu listu, te mogu da nastavim priču o svojim zelenim godinama. Ali kako?

- U životopisima znamenitih ljudi pažnju najpre privlače đačke ocene, one, one, pa bismo od njih mogli početi, no

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

pošto si odlučio da ovaj galimatijas ne bude autobiografija nego roman, ne moraš da opisuješ kako si od svojih drugara u osnovnoj školi prepisivao rešenja domaćih zadataka, ja preuzimam denuncijantsku dužnost, evo, već obaveštavam čitaoca da si, kao i većina genijalaca, bio prosečan učenik, da si na časovima najčešće bio nepažljiv, a kod kuće retko nadnesen nad udžbenike i sveske, smatrao si, kao što smatraju mnogi đaci, da u školu ideš zbog svojih učitelja i roditelja, a ne zbog sebe, nisi znao, jer ti niko nije rekao, da se čovekova sudbina, ili bar životna putanja, u velikoj meri određuje već u detinjstvu, tokom osnovačkih godina, da od zrelosti osnovca, te od pedagoških sposobnosti njegovih učitelja, a naročito od zrelosti, oštroumnosti, ambicioznosti, dalekovidosti njegovih roditelja zavisi hoće li on kroz život krenuti najboljim od tuceta mogućih puteva.

Razrede si, bez obzira na to što osnovnu školu nisi ozbiljno shvatao (zbog čega ćeš se kasnije više puta kajati), ipak završavao s lakoćom, sati i dani provedeni van učionica bili su još lakši i lepši, pa pričaj o njima, pre svega o letnjim raspustima, koje si sa nama provodio u selu i oko njega, a najviše na deda Aronovom salašu za Visokim mostom.

- Da, na salašu za Visokim mostom. Tamo mi je bilo najlepše, jer sam se na tom salašu, na njivama oko njega i na Vodoplavnim livadama, s vama, deda Aronovim unucima, i s ostalom salaškom dečurlijom, igrao u imaginaciji, kad je detinjstvo bilo već bajovita prošlost, kad sam radnu verziju ovog toma pisao.

U stvarnosti sam letnje raspuste provodio na seoskim šorovima, na velikim barama što okružuju Kerestur (iskopane su u vreme građenja paorskih nabojnica), na Malom bačkom kanalu, na starim salašima i na prostranim livadama oko sela, na kojima su deca napasala krave svojih roditelja i suseda.

Moji roditelji u to doba imali su jednu šarulju...

- Roditelji, veliš, i ne zastaješ, crni sine, ne pomišljaš da će ovom zdanju nedostajati nekoliko cigli, da roman životopis neće biti dovršen, a kamoli savršen (hm!), ako čitalac iz njega ne bude mogao ponešto da sazna o roditeljima glavnog junaka, koji je ne samo junak nego i osnivač heuteranizma (hm-hm!), ne pada ti, dakle, na pamet da bi trebalo bar

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

po jedan pasus pokloniti onima koji su, donevši Rubenira Glanka na svet, usrećili čovečanstvo.

- Bog mi je dao želju (a, po svoj prilici, oduzeo moć) da u ovoj knjizi pre svega o bitnim stvarima govorim. Za nebitnosti ne mogu da optužim njega - jer on sve čini, a ni za šta ne odgovara - te ću ih, bar u ovom poglavlju, staviti na tvoju dušu.

Otac Nikon je pred rat izučio vunopletački zanat kod jednog Nemca u Vrbasu, rat je proveo uglavnom kod kuće, malo u zarobljeništvu, to jest na prinudnom radu u Nemačkom rajhu, a posle rata je nekoliko godina kao zemljoradnik i zanatlija radio. Četiri jutra zemlje i tri vunopletačke mašine na ručni pogon je imao. Na njivi je provodio sunčane dane, a od jeseni do proleća u dnevnoj sobi, koja istovremeno beše i radionica, izrađivao je vunene čarape i delove džemperâ, koje je majka na šivaćoj mašini sastavljala. Taj posao nije donosio bogzna kakav prihod, a, s druge strane, divno vreme posleratne obnove zemlje i kolektivizacije njenih trudbenika imalo je svoje imperative, pa je majstor uskoro postao zadrugar. Mogao je da bira kolektiv koji će ga usrećiti, jer su tada u Keresturu postojale tri zadruge: „Jedinstvo" (krajem obnoviteljskih četrdesetih godina prekrštena u „Prvi maj"), „Tolbuhin" (prezime crveno-armejskog maršala čije su jedinice učestvovale u oslobađanju Jugoslavije) i „Sloga". Divni socrealistički nazivi. Početkom samoupravnih pedesetih ujedinjenjem „Tolbuhina" i „Sloge" nastao je „Rusin", u kome će kasnije četiri šegrtsko-kalfenske godine provesti Nikonov sin Ruben. Sam Nikon je najpre bio običan zadrugar „Sloge", gde je trudodane ostvarivao na njivama, a potom se u „Prvom maju" obučio za knjigovođu. Na sitno-činovničkoj stolici presedeo je četvrt veka, sve dok nije, sa navršenih šezdeset godina života, ispunio uslove za starosnu penziju. Tu četvrt veka - kao, uostalom, i najveći deo celokupnog svog životnog veka - protavorio je sasvim spokojno: u kancelariji seoske zadruge, na okućnici, u zadnjem dvorištu vlastitog domaćinstva, pored svinjskog obora i kokošarnika, te u sobi ili kuhinji, nad novinama, povremeno nad kojom memoarskom knjigom ili ispred televizora. Uvek je bio zadovoljan sobom i svojim životom, nikad nije imao nikakvih ambicija, i zato je bio, i ostao, srećan čovek.

U tom pogledu, a i u svakom drugom, nas dvojica smo potpuno različiti.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

I majka Magdalena imala je, i ima, miran, monoton život, ali i večite zdravstvene tegobe, sve na nervnoj bazi, kako joj ponekad govore lekari od kojih traži pomoć. Najveći deo života proživela je zaokupljena tim tegobama, koje je starost umnožila novim bolestima. Psiholozi tvrde da veliki deo zdravstvenih tegoba domaćica proizilazi upravo iz njihovog jednoličnog kuhinjskog života. U toj tezi svakako ima istine, ali su, po svoj prilici, psihičke i fizičke tegobe moje majke prvenstveno genetskog porekla. Izvesno nezadovoljstvo vlastitim životom, slabe nerve i krvne sudove, slabu kičmu i osetljivo grlo, te još neke slabosti duše i tela, ona je nasledila od oca Ferka, a potom je većinu tih slabosti meni poklonila. Naravno, ne svojom voljom. Na sreću (koja me tako često čini nesrećnim), u to nasleđe još spadaju solidna moć opažanja i uživljavanja, kao i izrazita senzibilnost - osobine bez kojih ne bi vredelo ići književnim putem.

Roditelji su, Borise, dobili po jedan pasus, šta dalje?

- Bilo je reči o nekoj šarulji.

- Ah, šarulja, velika ljubav mog detinjstva. Proveli smo, ona sa ostalim kravama, a ja sa ostalom seoskom decom, mnoge lepe dane na prostranim livadama oko Kerestura.

Moji roditelji u to doba imali su, kako već rekoh, okućnicu (imaju je i danas), a išli smo ponekad i rođacima da pomažemo, čak i da risarimo kod nekih ljudi, pa sam sa ocem i majkom, te dvema sestrama, Julijom i Agafijom, koje su nešto mlađe od mene, na njivama od vremena do vremena provodio po tri-četiri dana, ukupno dvadesetak dana godišnje. Kao i svoj deci, teško su mi padali ti naporni poljski radovi. Kasnije, kad sam bio prinuđen da najveći deo godine provodim u zatvorenim prostorijama, i zbog toga osećao nemale tegobe, često sam s nostalgijom meditirao o njivama i slobodnom, usporenom, zdravom životu seljanâ.

Vratimo se u vreme kad je iza mene sedmi razred osnovne škole ostao.

Ocu se, valjda, činilo da bi bilo šteta da još jedan raspust provedem u igri, u kupanju na kanalu ili barama, u besposlici, budući da kravu tih godina već nismo imali, te se pogodio sa starim salašarom Jerotejom Babinčakom, i ja se istog popodneva obreh na Kosceljisku, delu keresturskog atara koji

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

su, pre gotovo dvesta pedeset godina, naselili prvi Rusini. Ovaj splet okolnosti daje mi pravo da zaključim kako sam već kao salaško slušče sa Istorijom šurovao. Kome je suđeno...

Imao sam zadatak da pre i posle podne na tamošnjim livadama, i u bujnom rastinju u koje su bili zarasli okolni poljski putevi, napasam dve krave, a oko podneva, dok su krave u stojnici preživale, i predveče, nakon povratka sa popodnevne ispaše, trebalo je da gazdi i gazdarici pomažem u poslovanju oko salaša. Bilo je dogovoreno da ću za to, osim prenoćišta i hrane, na početku slugovanja dobiti jedne nove opanke, a na kraju i dve hiljade dinara.

Sada, nakon o-ho-ho godina, dvomesečni boravak na Kosceljisku nosim u sebi kao jednu od najprijatnijih uspomena iz detinjstva.

Tada sam se, međutim, pogotovo na početku salaške svakodnevice, vrlo jadno osećao. Prvi put sam bio van roditeljskog doma, predat ljudima koje dotle nisam poznavao, daleko od sela (pola sata hoda od periferijskih kuća), u „tuđini". Na završetku prve sedmice dobih jednodnevno odsustvo, i bejah veoma srećan kad sam u subotu uveče stigao kući. A sutradan predveče, kad je trebalo vratiti se na salaš, opet sam bio veoma nesrećan. No već naredna sedmica među dobrim starim ljudima prošla je brže, a posle je bilo sve lakše i lakše. Ipak, često sam se s čežnjom zagledavao u toranj keresturske crkve, što je na horizontu strčao iz slivenog zelenila, u kome je, prepustivši se letnjem dremežu, počivalo moje selo.

Prijatna svežina osunčanih jutara, sjaj bezbrojnih rosnih kapljica na lišću korova, ugodan miris krava i njihovo zvučno striženje sočne trave, igre na livadama, prvi razgovori o masturbaciji u grupi dečaka sa okolnih salaša, neka popodneva provedena nasamo sa vršnjakinjom na jednom zabačenom poljskom putu, zajedničko razgledavanje vlastitih genitalija u senci visokog kukuruza i kravljih telesina, čoporna kupanja u ukopanom i ozidanom bazenu, koji je nekada služio za močenje konoplje, a koji je sada bio ispunjen čistom vodom i bujnim rogozom, prekrasni sunčevi zalasci, neobične priče starog noćnog čuvara, koji je, naoružan još starijom puškom, sa obližnje pustare na gazdin salaš dolazio uveče (dok se lopovi tek pripremaju za svoje izlete), dečački snovi vezani za tog razbarušenog starca, za dvoboj s lopovskim utvarama koji mu možda predstoji, buđenja usred noći, izlasci na gumno radi

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

mokrenja, zagledavanja u veličanstveno zvezdano nebo i pomna osluškivanja kosmičkih signala zrikavaca - to su samo neke od slika amajlija koje mi je leto na salašu podarovalo.

Ipak, tada sam bio najsrećniji kad se sve završilo, kad sam se u subotu posle podne, prvog dana septembra meseca, pripremio za oproštaj od gazde i gazdarice. Primih utanačenu platu, a čika Jerotej reče da mogu i opanke da zadržim. No čim sam odmakao od dobroćudnog čiče i njegove žene, još na zakorovljenom puteljku što od salaša vodi na glavni poljski put, trzajem jedne pa druge noge odbacih opanke i ostavih ih da trunu u korovu kraj lenije. Kad sam stigao kući, i rekao ocu šta učinih s opancima, bio je nezadovoljan. Nije trebalo baciti opanke, reče. Za njega je to moje ferijalno slugovanje vredelo dve hiljadarke i jedne opanke. Za mene je ono bilo mnogo značajnije, mada sam ga onda, ponavljam, sagledavao drugačije nego kasnije.

Sutradan, u nedelju posle podne, sa ostalom seoskom decom sedeo sam u najvećoj sali novoizgrađenog Doma kulture i očekivao početak filma „Crveni gusar", sa Bertom Lankasterom u naslovnoj ulozi. U tim trenucima bio sam neizmerno srećan. Slugovanje kod tuđih, premda veoma dobrih ljudi bilo je završeno, sutra ću se ponovo videti sa školskim drugovima, a sada, za koji trenutak, čim majstor Janko našteluje aparat, počeće film koji obećava toliko avantura i uživanja. Bio sam, kažem, bezbrižan i srećan, od radosti koja mi je nadimala grudi zamalo ne poletih po, kako mi se tada činilo, ogromnoj sali keresturskog Doma kulture.

Četvrt veka docnije bio sam primoran da u istoj sali - koja mi je ovog puta izgledala mala, ružna, hladna, zadimljena, bedna poput svih sala u provincijskim domovima kulture - nekoliko zimskih večeri uzastopce provodim duge, dosadne časove. Naime, kao novinar Rusinske redakcije Televizije Novi Sad pratio sam tradicionalni Dramski memorijal Petra Rizniča Đađe, smotru diletantskih dostignuća pozorišnih amatera iz sela u kojima žive pripadnici rusinske narodnosti.

Već odavno smatram da čovek, kad jednom napusti selo u kome je proveo detinjstvo i prvu mladost, kad se jednom otisne u beli svet, ne treba više, pogotovo ako je dosegao duhovni nivo u koji većina njegovih prijatelja gleda odozdo, da se vraća u taj najuži zavičaj, osim kao redak i sve manjem broju ljudi poznat gost. One koji ne mogu da se otrgnu od rodne provincije, ili odu

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

u beli svet pa se nakon izvesnog vremena vrate, smatram slabićima, mediokritetima, smetenjacima nesposobnim da učine bilo šta značajno.

Ja sam Kerestur napustio u devetnaestoj godini života, i posle toga sam mu se vraćao tek pokatkad, kao redak i sve manjem broju ljudi poznat gost. Sigurno bih ga posećivao još ređe, tek da ispunim obavezu prema roditeljima i sestrama, ali sam, postavši novinar, bio prinuđen da po službenoj dužnosti odlazim u sva sela u kojima žive Rusini, pa i u svoje rodno selo. No to vreme je još daleko. U ovom delu priče ja sam tek na početku životnog puta, to jest osmog razreda osnovne škole.

Te jeseni, jednog nedeljnog popodneva, Kuzma Demeter (danas živi u Australiji), iz svežnja novčanica u slamarici svojih roditelja petsto dinara je izvukao i svakom od nas desetak pajtaša po paklić cigareta kupio. U to vreme pušili smo ponajviše sasušeno repino lišće i kukuruznu svilu, prave cigarete su za nas bile retka poslastica. Izašli smo u polja, da nas niko ne bi ometao u uživanju, posedali u kolo kraj zakorovljenih razvalina nekog salaša i stali da pušimo jednu cigaretu za drugom. Predveče smo se vratili u selo i razišli, a uveče se ponovo okupismo, ovog puta na roglju pored kojeg su nas očekivale uobičajene igre sa devojčicama. Mešani parovi išli su, jedan za drugim, šetnim korakom od jednog duda do drugog, a kraj svakog stabla stajalo je usamljeno momče ili devojče. Iz ovog ili onog para biralo je partnera, i s njim nastavljalo šetnju, bar do narednog duda. Tako su se učvršćivale prve simpatije i rađale prve ljubavi. „Izvini načas", rekoh u jednom trenutku devojčici s kojom sam šetao. Pređoh na drugu stranu neosvetljenog sokaka i u najgušćem mraku, iza bujnog šiblja, počeh da povraćam. Teturao sam se potom kao pijan, Atanas Kalaj (danas živi u SR Nemačkoj), odveo me je kući. Te noći, i sutradan, bejah veoma bolestan. Verovatno sam se bio otrovao nikotinom. Otada se nikad više nijedna cigareta među mojim usnama nije obrela.

Čista sreća!

- Odavno znamo da je usporeno trovanje nikotinom jedna vrsta samoubistva, sad vidimo da naglo trovanje nikotinom može biti spas od duvanjenja, pa mi dopusti da ovu terapiju preporučim svim pušačima sveta, a tebi da predložim da od

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

njih, od tih trovača svog organizma i svoje okoline, krenemo u rešavanje opštečovečanskih problema.


sledeće poglavlje
prethodno poglavlje
sadržaj