- Pokušaću da te nadmašim, i obećavam da ću početi poetično, ali se bojim da će kasnije, kad popijem nekoliko čaša vina, biti svakako.

Te tmurne jesenje večeri nadaleko je, do Velikog šora čak, dopirala pesma iz Panske krčme, lelujava, bolna, pritajena, ovijena nemirom vlažnog vetra, i tako lelujava, bolna, pritajena, vetrom nošena javljala se čas kao tanka nit u njegovom neravnomernom tkanju, čas kao otegnuto, melanholično, žalobno, prituljeno pojanje odnekud sa groblja na kraju sela.

Na mahove je zamirala, i tada bi se u tamnoj pustoši ulice čuo samo bat Alekovih i mojih koraka, koji bi s vremena na vreme, prilikom naleta jačeg talasa vetra, propratio štropot teških kišnih kapi, gore, u lisnatim krošnjama dudova.

Kako smo se približavali krčmi tako je pesma bivala sve življa i neujednačenija, sve češće iskićena podvriskivanjem, da bi najzad u hropcu skapala, dotučena galamom i psovkama, koje su se, upletene u snopove crvenkastožute svetlosti, probijale kroz zamagljena okna na prozorima Svadbene sale i stropoštavale u utabano blato pred krčmom.

Na vratima nas je zapljusnula zagušljiva vrelina birtijskih isparenja i duvanskog dima, galama raspištoljenih đilkoša i kanonada zvižduka, ogrnuta praskom razbijenih čaša.

Uđosmo u čistilište i probismo se, između zaposednutih stolova, do sedećeg regrutskog stroja u dnu sale, mantile bacismo na gomilu što je prekrivala rogove jednostubne vešaljke

u uglu, nađosmo sebi stolice i sedosmo pored Mirona, on nam tutnu u ruke po jednu polupraznu vinsku flašu, jer nijedne čaše nije više bilo na dugačkom stolu, čiča Simun ih je upravo uzimao sa tacne i raspoređivao po kariranom, mestimično naboranom, mestimično pocepanom, vinom i soda-vodom polivenom stolnjaku.

„Živeli vojaci!" nadjačah galamu kad su slavljenici napunili čaše.

„Živeliii!" uzvratiše svi, preglasno i neskladno.

Iskapismo čaše i pobacasmo ih u ugao, ili pod sto, gde su tupo praštale, razbijene o truli nauljen patos, a pošto su Oleksini svirci, okupljeni na kraju stola, čekali komandu, Mihajlo Barna, prvi među matorim momcima, dreknuo je: „Kad ja pođem maršovati!", i nova pesma, gromka, starovojačka, opojna, pretočena kroz vinom izmivena grla, počela je da trese suzna prozorska okna i da vitla pijanu krv u žilama.

Kad ja pođem maršovati,

konja ću vrana potkovati,

a šešir ću zakititi,

tebe, mila, ostaviti.

Pevali su svi: i svirci iz Oleksine bande, i golobradi zelenjaci, i ždrepci koji će sutra u vojsku, i matori momci, koji su već zaboravili kad su uniformu nosili, pevao sam čak i ja, da, čak i ja, ali ne odviše glasno, jer znam kako zavijam, pa to činim samo kad me vino pretvori u baju koji ne ferma ozbiljnog studenta, budućeg istoričara Borisa Hardija.

Iskapio sam još jednu čašu i, čekajući da me omami vino, kao što me je već omamljivala pesma, s uživanjem posmatrao, kroz birtijsku izmaglicu u koju smo bili uronjeni, đilkoše za stolom i oko njega, govoreći sebi kako još ne videh lošijih pevača, niti slušah lepšega pevanja.

Koji je ovde gori od goreg, zapravo bolji od boljeg, pitao sam se, koji je prvi među ovolikim momcima i ovakvim svircima?

Da li je to Eugen Oleksa, ogroman kao kuća, što hripavim, od silna pića već istrošenim glasom kidiše na tavanicu, i pri tom sa gotovo neshvatljivom spretnošću svojih grubih zidarskih prstiju prebire po strunama male prime, što se

prosto izgubila u njegovim ručerdama, na njegovoj obloj trbušini?

Ili je to čiča Onufri Brugoš, sa starom, na ivicama već izlizanom violinom pod koščatom, zboranom, od letnjih žega i vetrova opaljenom bradom, koji je upravo, ponesen pevanjem, kako samo on to može biti, zaustavio gudalo u letu i dao maha svom teškom, promuklom basu, kao što običava da čini usred polja kad poželi da sebi, u brazdi za plugom, ulepša mukotrpno seljačko življenje?

Možda je u dnu Svadbene sale najbolji, a sigurno je najpijaniji, matori đilkoš Jakov Herbut, u hodu trapav, u stasu jak, u licu na seljački način lep, u duši sirov salašar, koji zavija izvrnutim glasom, po svome, ne hajući da li ga ko prati na putu vagašljivom, koji će i noćas nekome napraviti krvave masnice oko očiju, koji će i noćas nekome flašom razbiti glavu.

Odmah do Jakova sedi, i svom se snagom upinje da mu drečav glas bude što jači, gordi regrut Julijan Kozar, čija mati i večeras, kao i tolikih drugih nedeljnih večeri, sa bar jednom njegovom strinom ili tetkom sedi u sali za igranke Doma omladine i, posmatrajući razigrane parove, pomno se s njom dogovara o svakoj od mogućih nevesti.

Tu je i Mihajlo Barna, koji najbolje od svih ume da zapeva po staromomački, koristeći se pri tom i poluotvorenom šakom, koju stavlja pored malko iskrivljenih usta, a glasinu ima tako snažnu da bi mogao njome brda pomerati.

Naposletku, Joakim Dančov i trojica-četvorica njegovih najvernijih, već proćelavih pajtaša, koji su se ovde momčili još u vreme kad su regruti, ovi što se sada tako šepure, bosonogi trčkarali po prašini i praćkama gađali vrapce na šorovima.

Krasni su svi: i zelenjaci, i regruti, i matori momci, i Oleksini svirci, ali jedan među njima, jedan među đilkošima, bolji je od svih, uvek jedan mora biti najbolji, a taj je najbolji zato što ovaj galop, ovaj izliv iz razuzdanih duša ne bi bio opojna hlopska pesma, nego dernjava pijane horde, da nema njega, malog seoskog brice, velikog seoskog umetnika, tamburaša i pevača nad pevačima, Emila Goloviča, čiji glas leti iznad svih i ispred svih, kao vitez kad, okićen raskošnom perjanicom, jurne ispred vojske; nijedan poznavalac pevanja neće, doduše, reći da je to negovan glas, milozvučan tenor operetskog dendija, ali

će se svaki ljubitelj prave pesme, birtijske pesme, zakleti da je to krasan muški glas, koji gubi rakijaško hripanje, i poprima vinsku čistotu, tek na određenoj visini, tamo gde srce sa otkucaja prelazi u trepet, a nabrekle žile iskaču po zarumenjenom vratu.

Kao i čiča Onufri Brugoš, kao i svi istinski, nadahnuti umetnici, istovremeno i strasni ljubavnici, tako i Emil Golovič nije u stanju da se sasvim preda dvema ljubovcama odjednom, nego tamburu, pre no što će zapevati, namesti da mu u krilu stoji uspravno, obgrli je rukom oko iskrojenog struka, isprsi se - pa kad poleti glas, snažan, zvonak, čist kao suza, kao kapljica vina, žagor se na časak u Svadbenoj sali prekida, dah zastaje u grudima.

Za gorama, sred nizije,

sivi gavran vodu pije;

pije, pije, setno pije,

dva srdašca rastužuje.

Tuguju srca opijena vinom i pesmom, sjaje se oči i znojava lica krčmarskih vernika, prašte čaše duž zidova i ispod stolova, cela Svadbena sala je u ekstazi, živi se samo jednom, živeli!

Julijan Kozar, raspištoljen više od svih, vadi hiljadarku iz buđelara i drži je u nagore ispruženoj ruci, taman ispred nosa čiča Onufrija Brugoša, kome je gudalo odjednom skočilo i poletelo kao pomahnitalo, pa se nešto kasnije zaustavilo, da bi mu Julijan u vrh, pod zategnut konjski rep, uglavio hiljadarku, a zatim je ponovo poletelo, žestoko, ovog puta pored samog Julijanovog uva.

„Taki ti i babo beše: bećar!" kezi se žutim zubima čiča Onufri, laskavo, Julijanu na uvo, pre no što će se svojim brundanjem ponovo priključiti pevačima.

A posle ove pesme dođe druga, za drugom treća, za petom šesta; pesma za pesmom, čaša za čašom, smeh za smehom, zvižduk za zviždukom, izređaše se pesme, razleteše se čaše, promukoše grla, oznojiše se i momci i svirci.

„Dosta!" odlučuje najzad Oleksa i stavlja primu pod pazuho. „Treba se malo i odmoriti."

Jakov Herbut se buni, psuje, viče za svircima, preti im, ali oni ne haju, odlaze prema svom podijumu u čelu sale, jedan za

drugim, između stolova, zadovoljni, umorni, ispražnjeni, srećni, kao posle boja, a čiča Simun prema dnu sale nosi nove flaše, njegov pomoćnik Ilarion Homa nove čaše, koje onda zaliva vinom, neke i soda-vodom, pažljivo, kao da zaliva saksije s cvećem.

„Jesi li čuo?" obrati se Julijan Jakovu Herbutu. „Kaže: i babo ti taki bio! A moj matori bi se pre obesio nego što bi svircima dinar dao. Ne pamti kad je u krčmu svratio."

„Tvoj matori je ludaja!" promumla Jakov.

Mihajlo Barna u čelu stola ustaje, drži čašu u ruci, spreman da regrutima održi zdravicu.

„Panovi! Prijatelji časnejši!" počinje svečanim glasom, ali u gunguli koja oko njega vlada ostaje skoro nezapažen, čeka neko vreme da se momci smire, uzalud.

„Tišina!" zaurla Jakov tako divlje da je na trenutak svaka reč u sali utrnula, sasvim utrnula, potom su smeh i žagor još jače prostrujali vrh stolova.

„Šta se dereš! Nisi na salašu, boga ti blesavog!" dobaci salašaru, sa drugog kraja sale, bundžija, iroš, lažov i pijanac Danilo Homza.

Jakov ustaje, okreće glavu, sporo, kao tenkovsku kupolu, teškim pogledom gađa svog starog znanca iz tuča po krčmama i šorovima, po cvetnim lejama i blatnim jendecima, Danilo je takođe ustao, pa se sad kabadahije - koje su, moglo bi se reći, zbližila međusobna neprijateljstva - merkaju izazovnim, ubojitim, krvoločnim, prezrivim pogledima, a krčmarska publika napregnuto iščekuje dalji tok predstave.

„Samo drugarski! Pružite sebi pesnice!"

„Ne daj se Danilo, uz tebe smo!"

„I mi cvikamo, zajedno s tobom!"

Smeh koji je propratio ova dobacivanja sa raznih strana kao da je otupio ratobornost dvojice kavgadžija, kao da je borbu bikova pretvorio u borbu volova, Jakov i Danilo su, doduše, krenuli jedan prema drugome, ali se njihovi prijatelji prenuše, metež i psovke ponovo uzburkaše vinsko-duvansku izmaglicu, protivnici dopustiše da ih saborci odvuku prema polaznim stolovima, i tako je prvi čin krčmarske predstave bio završen.

Hoćemo li, Ruben, sasvim da je prekinemo?

- Još ne. Nismo u Pansku krčmu ušli zbog vina, pesama i tuča. Ovde treba nešto bitnije da se dogodi. Teraj dalje, dok ne naletiš na pravu stvar, ili dok je sam ne učiniš.

- U jednom trenutku neki momak prišao je Mironu i, sagnuvši se, tiho mu rekao da napolju stoje devojke, među njima Natalija Pašova i Joska Hromiševa, pozivaju njega i Jakova Herbuta da izađu na nekoliko časaka, Miron je primahnuo glavom, poruka primljena, ali ja sam znao da je neće Jakovu preneti, da ni sam neće izaći iz Svadbene sale.

„Zadrta paorino, kvrgava vetrenjačo!" rekoh mu kobajagi ljutito i ugledah njegov kratak, jedva primetan, spokojan, indolentan osmeh.

Natalija Pašova bila mu se usprotivila kad je, tvrdoglaviji od tvrdoglavosti, obelodanio nameru da nakon povratka iz vojske ostane na salašu za Visokim mostom, usprotivila se i time nehotice razbila ogledalo u kome je videla sebe, pored svog Mirona, na mestu za mladence u ovoj sali.

Dobroćudan uča Đura Šovš, jedini dosledan trezvenjak za našim stolom, iznenada je dograbio praznu čašu i hitnuo je prema zidu iza svojih leđa, baš ju je hitnuo, a pokretač tog neobičnog gesta bio je buket devojaka što se rascvetao pored vrata na drugom kraju sale, zbunjen, zagledan u zadimljen, bučan pakao, u koji su se nakon dvoumljenja ipak zaputile, očito rešene da se probiju do našeg stola, ne znajući da jednom studentu za tim stolom liče na hor čistih, lepršavih anđela među đavolima kosmatih glava, oznojenih lica, blistavih zuba i proždrljivih pogleda.

Iz dubine Svadbene sale poleteše im u susret poklici, zvižduci, kikot matorih momaka i prasak razbijenih čaša, na koji se uskoro nadovezao i poneki biserast vrisak, jer su đilkoši za našim stolom počeli da hvataju anđele za ruke i da ih privlače k sebi, da im nude svoje stolice, svoja kolena, svoje poljupce, čak i flaše (Ilarion Homa već donosi nove čaše), devojke sve odbijaju, stoje oko stola, drže se za naslone stolica i ćaskaju s momcima, svaki kao da oseća preku potrebu da s bilo kojom izmeni bar nekoliko reči, dilberke im te želje ispunjavaju, smeškajući se pri tom zagonetno, ali pogledima, gestovima, aluzijama ili uzdasima šalju i ključeve zanosnih zagonetki.

Jedino je Joska Hromiševa, razmažena mamina jedinica, slobodno sela svome Jakovu u krilo, nalila mu vina u čašu, najpre sama otpila iz nje, pa mu je tutnula u ruku i par puta ga mazno pljesnula po nadutom obrazu, Joska, Joska, ona i Femka Striberova, koja nasmejana stoji kraj stolice rašepurenog Ju-

lijana Kozara, dve sladunjave seoske lepotice, najviše plene poglede momaka, naročito nezauzeta, umilna, bledolika, plavooka Femka Striberova, Femka, Femka, nema đilkoša koji nju nije odsanjao, iako svi znaju da ona puca na gazdaškog sina pored kojeg upravo stoji, da, znaju to i matori momci i zelenjaci, i studenti i paori, ali se svaki nada da će lepojka promašiti, nade im potkrepljuju bapske priče sa šorova kako mati Julijanova neće ni da čuje za namigušu iz siromašne kuće, a Julijan, blesavi špiclov, ni sam ne zna šta hoće, on, izgleda, mašta samo o tome kako će jednog dana, po povratku iz Armije, sedeti u čelu momačkog stola, tamo gde sad Mihajlo Barna sedi, i hiljadarkama, koje će, poput barjaka, lepršati u njegovoj ispruženoj ruci, voditi Oleksinu bandu iz pesme u pesmu.

„Ti, dilberu, zar se ne bojiš Boga?" obratila se Amalka Sabolova Mironu u pauzi između dve pesme. „Napolju Natalija čeka i plače, a ti mirno sediš ovde. Grehota je raniti devojačko srce!"

Gledao ju je doista mirno, tek malko začuđeno, kao da je vidi prvi put u životu, neproziran, potpuno neproziran, čak ni ja, koji ga poznajem bolje od svih, nisam mogao odgonetnuti da li je sa Natalijom prekinuo samo zbog razmirice oko budućeg zajedničkog života, ili je njihova ljubav pukla kao islužen krčag, to se, koliko znam, s ljubavlju često dešava, a ljubavnici, naročito ljubavnice, tu činjenicu ređe shvataju, otuda drame, da ne kažem tragedije.

Pevali smo, bez sviraca, već treću ili četvrtu pesmu, ljubavnu, vojačku, simpatičnu, banalnu, koja kao da se upravo svojom banalnošću rugala prikrivenoj Femkinoj drami i obelodanjenoj Natalijinoj tragediji.

Jesen stiže,

jabuke i kruške zriju;

haj, draga dragog

prati u Armiju.

Još poneka čaša leti prema zidu i prašti, poneka devojka od toga preplašeno vrisne, hlopi i momci za okolnim stolovima dobacuju nato vulgarne dosetke, Amalka Sabolova prstom veselo preti Mironu, on se rasejano osmehuje.

Draga plače,

a dragi se na nju smije:

„Haj, doći ću ti,

draga, iz Armije."

Kad je i ova pesma zamukla, kad su se još malo poveselile, devojke se počeše opraštati, dilberi ih zadržavaju, i rečima i rukama, one pozivaju dilbere na igranku, ali momci ostaju za stolom, neki možda nerado, a devojke odlaze, premda bi poneka možda radije ostala.

Otišle su, i sa sobom odnele svoje vragolaste uvojke, opojne mirise svojih čipkastih bluza, umilne poglede, zanosne zagonetke, sve su to odnele, za regrutskim stolom ostao je samo odblesak čistih zenica u ponekim očima, eho zvonkog smeha u ušima, setno zatišje, pustoš u duši, praznina koja obično ostaje posle zanosnih trenutaka.

Neki zelenjaci ipak nisu odoleli iskušenju, pridružili su se devojkama i otišli u Dom omladine, na igranku, a među tim beguncima bio je i moj ujčević, senzibilan, umetnošću opčinjen, u svoju budućnost pomno zagledan, u malu Irenu Romanovu ludo zaljubljen Alek Vislavski, pridružio se devojkama i otišao na igranku, jer je morao da vidi njihovu drugaricu, vragolanku koja mu je ispunjavala snove, zagorčavala javu, razdirala ranjeno srce, lomila krhku dušu, kao tebi, Ruben, mala Nina Capova.

- Sve su pubertetske ljubavi iste, iako svaki pubertetlija misli da je njegova drugačija od ostalih.

Čista tragikomedija!

Druže moj, približava se ponoć, nešto neobično bi u Panskoj krčmi već moralo da se dogodi.

- Oko ponoći Svadbena sala poče naglo da se prazni, ne znam zašto, čiča Simun i njegov pomoćnik Ilarion Homa postadoše ćutljivi, umorno sakupljaju flaše i čaše sa napuštenih stolova, nehajno nameštaju stolice, svirci Danilu Homzi sviraju, i zajedno s njim pevaju njegovu omiljenu pesmu „Nemačka, Nemačka", sviraju i pevaju, ali i oni svoj posao obavljaju bezvoljno, raštimani su im već i instrumenti i glasovi.

I mi smo zreli za fajront, najomiljenije pesme su otpevane, najduhovitije dosetke ispucane, ostalo nam je samo vino, bez soda-vode, čisto vino, koje neki đilkoši loču kao da je čista voda, čudno, još niko nije zaplivao na patosu, hvala bogu (Bahusu), pajtaši bar u šljokanju imaju bogovsku kondiciju, opijanje je, na kraju krajeva, sastavni deo seoske idile.

„Oleksa!" urla Jakov Herbut. „Ovamo!"

Lice mu je iskrivljeno, čelo oznojeno, donja usna mu je opuštena, glava, naduvena poput mešine, bradom oslonjena na grudi, s vremena na vreme je pridigne, ispod izvijenih veđa tada gađa njegov zamućen, krvoločan pogled, kotrlja se preko opustelih stolova kao kamen, a Danilo Homza se sa drugog kraja sale kezi na njega, čini posprdne gestove, preti mu, doziva ga.

Jakov napokon ustaje i kreće prgavom prikanu u goste, zbilja u goste, niko i ne pokušava da ga zaustavi, Danilo ga čeka, spreman za pesničenje, koje počinje bez uvoda, kabadahije psuju, dahću, teturaju se, ruše sve oko sebe, i ko zna koliko bi stolova i stolica porušili da s obe strane nisu priskočili pajtaši, da ih nisu izgurali na sokak, gde su i sami ostali, da podele i pokupe udarce, bezrazložne tuče su, na kraju krajeva, sastavni deo seoske idile.

Svirci opet, valjda poslednji put, borave u dnu sale, ali više ne sviraju i ne pevaju, nego nam pomažu da popijemo preostalo vino.

„Još jedno kobajagi ludo veče završilo se glupavo", kažem Mironu. „U sali ostadosmo samo mi i poneki notorni pijanac, koji mrmlja u praznu čašu; zbog svega ovoga obuzima me pijanačka seta, mogao bih da zaplačem."

„Črezvičajan momenat", uzvraća moj ujčević kroz ironičan smešak. „Istorija, koju studiraš, puna je črezvičajnih momenata. Zar ona ovdeka ne može da pomogne?"

„Ti si, okovani ždrepčaniče, imao zaista ludo veče, zahvaljujući pre svega vlastitoj ludosti: izučiti lep metalo-strugarski zanat, učvrstiti ljubav sa solidnom Natalijom Pašovom, a onda sve to napustiti, samo zato što unuk želi da i dalje živi pored svog dede, na salašu za Visokim mostom, baš na salašu za Visokim mostom, to nije lako razumeti, čak i ako se ima na umu da nam je deda Aron svima drag, salaš takođe."

„Šta ćeš, meneka Učiteljica Života ništa nije naučila."

Kratko odmahnuh rukom, nastojeći da budem indolentan poput njega, mog brata od ujaka, pa pozvah Emila Goloviča, tamburaša i pevača nad pevačima, izvadih iz buđelara hiljadarku i gurnuh je umetniku u gornji džep kaputa.

„Čika Emile, pomozite mi da zaronim u prošlost, da odletim u Stari kraj."

„Hoćeš da čuješ onu tvoju: 'Vrhovinu'."

„Pogodili ste, što me ne čudi, jer mi tu pesmu ne pevate prvi put; ali samo vas hoću da čujem, čika Emile; banda neka vas diskretno prati, a vi: spočetka tiho i osećajno, potom na sav glas."

„Ne brini", uzvraća Golovič samouvereno.

Ispija još jednu čašu, tapše me po ramenu, uzima tamburu, objašnjava svircima koji su ga okružili: početak tih i osećajan, refren poletan.

Najpre su zadrhtale strune, tiho, nostalgično, melanholičnije od melanholije, tužnije od tuge, brujale su kao vetar među ogolelim granama, a kad su se dogovorile i uskladile, kad su u srcima razbudile zapretana osećanja, zatreperio je i Golovičev glas: spočetka uzdržan, dubok, promukao, hripav, pa sve jači, viši, sve zvonkiji, čistiji, da bi u refrenu poleteo poput vihora, visoko, silno, nezadrživo, nedostiživo.

Vrhovino, svete ti naš, hej, u tebi što je divno;

kô bistri val juri tu čas, slobodno, veselo, šumno.

Oj, nema to lepšeg kraja

od te Vrhovine;

oj, da mi je njome proći

pre no mladost mine.

Leti Golovičev glas, poletan, zvonak, čist, jasan poput plavog neba, leti visoko, kao ševa nad poljima, zariva se silovito u moje ustreptalo srce, preseca mi dah u grudima, steže grlo, plaze mi žmarci niz leđa pod košuljom, trne mi lice, trne mi celo telo, više i ne osećam sebe, postajem lagašan, bestelesan, „Vrhovina" me uvek baca u ekstazu, i sad osećam kako me njiše Golovičev glas, kako me nosi vrh polja, gajeva, šuma, gora, prepuštam mu se, rasplinut, i letim sve više, sve dalje, i padam sve dublje, u zanos, u opojan san.

O, sanjao sam ja! klikće patetično, odnekud iz maglenih dubina u meni, glas mog pijanosentimentalnog duha, sanjao sam, ne jednom, šume i gajeve Vrhovine, leteo sam ponad njenih osamljenih vrhova, lutao obroncima Šumovitih Karpata, počivao u hladu krošnji stoletnih hrastova, somnambulan, nostalgičan, uzbuđen, opčinjen, tražio sam tamo ostatke zgarišta sa kojih su pepeo vetrovi odavno razneli, tražio sam iskonske slike amajlije, prizore iz života praotaca, tražio i nalazio: u jutarnjim šumskim maglama razabirao sam, među panjevima, njihove kolibe, na prepodnevnom suncu viđao sam njihove žene, zaposlene oko ognjištâ, sa starinskom nošnjom na sebi, sa buljucima dece oko sebe, u senkama popodnevnih olujnih oblaka gledao sam njihova blaga, raštrkana po zatalasanim planinskim tratinama, među predvečernjim rumenim zracima viđao sam njih sâme, kako se vraćaju sa krčevina, sa njiva i pašnjaka, sa nadničarskih poslova, tmurni ili veseli, premoreni svakako.

O, sanjao sam vas, ne jednom! ponavljam u sebi, raznežen, rasplamsan, raspolućen, raspamećen, od vina, od pesme, od slatke nacionalne romantike, od uspomena na nešto što je bilo pre više od dvesta godina, gledao sam vas, već toliko puta, gledam vas i sada, vidim kako živite, mukotrpno, u siromaštvu, čemerno, u neizvesnosti, vidim kako srljate iz posla u posao, jer ste uvek tako živeli i tako srljali, ponekad sa psovkom, ponekad i s pesmom na usnama, voleo bih da je češće bilo s pesmom, jer je tako i lepše i lakše, s pesmom na usnama krčili ste šume, obrađivali polja, čuvali stada, uspavljivali svoja čeda, s pesmom ste sebi olakšavali mukotrpnost življenja, s njom ste, veselom, uvećavali svoja veselja na svadbama, s njom ste, tužnom, ublažavali bol na pogrebima, a onda ste se opet vraćali svojim šumama, krčevinama, poljima, stadima.

Svojim, kažem, a znam da je uvek bilo malo toga što ste mogli smatrati svojim, da vam je, kao strancima koji su iz Galicije došli u karpatske krajeve, pripadalo samo pravo slobodne selidbe, po tom pravu ste se razlikovali od svojih savremenika i sapatnika, u svetu nadute, samožive vlastele i od nje zavisnog, porobljenog kmetstva vi ste bili retke ptice selice, što je mnogima bolo oči i što vas je primoravalo da neprekidno menjate gospodare, pa ste se, bežeći od muke, zagledani u kakvu-takvu slobodu, seljakali po obroncima Šumovitih Karpata, po celoj Karpatskoj Ukrajini, po istočnoj Ugarskoj, da biste se naposletku, u doba prosvećene carice Marije Terezije, jednim delom obreli čak na jugu Panonije.

Bilo je to u vreme naseljavanja donjih, u prohujalom austro-turskom ratu opustošenih krajeva njene velike i šarolike Austrijske monarhije, doista velike i šarolike, u to su promajno vreme izdavani dekreti, Panonsku niziju zaposedali su Nemci, Mađari, Srbi, Hrvati, Slovaci, Rumuni, ko zna kakve je sve etničke rojeve istorijska promaja donela na jug Panonije, o njima tada nisu detaljno bili obavešteni čak ni visoki činovnici u Beču i Pešti, pa nisu znali za pomeranje malih grupa rasejanog, pretežno lutalačkog rusinskog naroda, nego je tek kasnije, kad ste se u nešto većem broju spustili u kraj između Tise i Dunava, na kerestursku pustaru Kosceljisko, kulska komorska uprava, zadovoljna radinošću prvih doseljenika na zemljište u njenoj nadležnosti, zamolila višu upravu u Baji da dopusti da se Veliki Kerestur, uništen prilikom turskog povlačenja, obnovi i naseli Rusinima, unijatima sa pravom slobodne selidbe, koji su se kroz dvorske i provincijske dokumente provlačili kao RUTHENI HOSPITES VERE UNITI LIBERAE MIGRATIONIS, a jedan od sudbonosnih dokumenata u kojima ste ovekovečeni je i pismo kontrakt od 17. januara 1751. godine, kojim je dvorski savetnik i administrator Bačkog distrikta Franc Jozef de Redl odobrio vaše naseljavanje Velikog Kerestura.

I tako, lutajuće drvoseče i stočari sa karpatskih obronaka, koji su ranije obradive zemlje imali samo onoliko koliko bi sebi naorali na jednoj krčevini dok ne bi, po isteku kontraktualnog termina, prešli na drugu, postadoše stalni zemljodelci na širokim, tada još močvarnim prostranstvima bačke ravnice.

Godine su prolazile, one uvek prolaze, sam Bog zna zašto, vreme je za žiteljima Novog kraja, i za njima i u njima, brisalo tragove Starog kraja, podsećala ih je na njega, pokatkad, podseća ih i sada, poneka stara, osećajna pesma.

Obroncima, kroz borike, s ljubavlju u srcu vedrom;

pušku ima, balta je tu, i luta mladić sad gorom.

A kad čuje zvuke pesme,

kô iz sna se prene,

pa devojci s Vrhovine

hitrim hodom krene.

Svirci ostadoše za našim stolom i kad je utihnuo Golovičev glas, pijuckamo, već natenane, ostatke vina, mirno, bezvoljno, umorno, setno, poluglasno ćaskamo o svemu, pretežno o ničemu, tek poneki smeh iz grupice regruta, koji su okružili Eugena Oleksu i slušaju anegdote o vojničkom životu, poremeti jednoličan žagor.

Vratio se Alek, moj nesrećan ujčević, skida orošen mantil, seda između Mirona i mene, popravlja pokislu kosu, vidim da mu je pokislo i srce, Irena, Irena, vražja mala Irena Romanova, ta mu pretvara mladost u pakao, uzalud mu ja, smeškajući se, govorim kako treba da budu srećni oni koji se osećaju sluđenim, slomljenim, uplašenim i hrabrim u isti mah, jer to znači da su uistinu zaljubljeni, da proživljavaju najlepše trenutke života, slaba su mu, velim, uteha ove reči, slomljen pod teretom dragocenog kamena ljubavi, duhom odsutan, iskapljuje čašu koju sam mu napunio, usiljeno, kao da u vinu želi da udavi bolnu istinu.

Miron, kome je noćas kamen ljubavi pao sa srca, izgleda spokojan, sasvim spokojan, ali vidim da je i on rasejan, ko zna o čemu razmišlja, ko zna kako se oseća, svaki regrut nastoji da pre Armije osvoji neko devojačko srce, koje će mu ozarivati sivomaslinaste vojničke dane, a moj brat od ujaka se ljubavi odrekao upravo pred odlazak u vojsku.

„Panovi i braćo, prijatelji časnejši, kucnuo je čas rastanka", ubacih se iznenada u sumorna kontanja svojih ujčevića. „Miron ide u Armiju, Alek u Novi Sad, ja još sedmicu-dve ostajem u selu."

„Vrlo potresno", uzvrati Alek posprdno.

„Potresno nije, ali u ovom grananju naših puteva može se nazreti dublja simbolika, tako mi starog đerma, dublja simbolika, jer se noćas ne praštamo samo jedan od drugoga, već i od naših bezbrižnih godina; provodili smo ih ponajviše na salašu, na poljima i livadama za Visokim mostom, u školi života našeg prvog učitelja, našeg dragog dedice Arona Vislavskog, koji je naš karakter i duh uobličavao poput kakvog sholastičara, koji je usađivao u nas svoje slike amajlije i izazivao klijanje naših vlastitih, pazio nas i voleo više no što smo mi primećivali, pa predlažem da mu se sada, kao maturanti njegove škole života, bar donekle odužimo, a već sam smislio i kako da to učinimo."

„Posle ovolikog uvoda, ništa mi nije jasno", reče Alek.

„Zato što ne znaš da u meni još tinjaju žiške sa ognjištâ praotaca, koja sam malopre posetio, to ti, vidim, nije poznato, ali se, verujem, sećaš da sam već više puta spomenuo kako ću, nakon završetka studija, pokušati da napišem istoriju jugoslovenskih Rusina."

„O tome nam pričaš kad god zaglavimo u Panskoj krčmi."

„Šalu na stranu, Aljoša, ovo je ozbiljan trenutak", uzvratih polušaljivo. „Još vam nisam rekao nešto vrlo važno: kako ću nastojati da stvorim idealno, zapravo totalno istoriografsko delo, u kome će se preplitati verodostojna faktografija i razigrana imaginacija, akribija serioznog naučnika i erudicija modernog intelektualca, individualne sudbine i univerzalne poruke, svašta će se preplitati u tom mom životnom delu, jer, kako rekoše mudri ljudi pre sto, petsto, hiljadu, možda pre pet hiljada godina, sve što se zbiva na ovome svetu zbiva se radi toga da bi bila napisana jedna knjiga, golema, živopisna, nesaglediva, promenljiva poput peščane planine, toj knjizi planini i ja, panovi i braćo, želim da dodam svoje zrno peska."

Je li to, Ruben, ono bitno što si očekivao od krčmarskog sastanka seoskih đilkoša sa intelektualnim pretenzijama, je li to prava stvar, prepoznaješ li stvaralački postupak koji i sam nameravaš da primenjuješ u svom totalnom ili, kako ti kažeš, integralnom romanu, želiš li i ti da knjizi planini, njenom beletrističkom obronku, dodaš vlastito zrno peska?

- Nisam srećan što me čitaocu predstavljaš kao epigona, kao plagijatora, ali nisam zbog toga ni nesrećan. Mogu da se opravdam opaskom da više nema ničeg novog pod kapom nebeskom. Pa ni pod kapom čovečjom. Ti si to pre par trenutaka i sam kazao, na svoj način, zakitivši se mudrom izrekom neznanog junaka ljudske duhovnosti.

Već sam mnogo puta, u raznim okolnostima, naročito prilikom čitanja knjiga, naleteo na refleksije koje sam do tog trenutka smatrao vlastitim, misleći da su samo meni pale na pamet. A kad vidim da su te „moje" refleksije neke mudre glave formulisale bolje od mene pre mnogo godina, decenija, vekova, ne ostaje mi ništa drugo nego da kažem ono što nedavno rekoh jednom prijatelju: „Stvaralac danas mora da čita knjige ne samo radi širenja vlastitog obrazovanja i obogaćivanja iskustva nego

i zato da ne bi kao originalne refleksije plasirao već obelodanjene produkte ljudskog uma." Ovde bih dodao da tih produkata ima sve više, te da će stoga možda doći vreme kad ljudi naprosto neće biti u stanju da kažu išta novo, kad će se njihove naučne, umetničke, publicističke i druge verbalne tvorevine sastojati samo od citata i parafraza, od probranih, u manje ili više koherentne celine povezanih misli velikih ljudi, stvorenih tokom proteklih godina, decenija i vekova.

Malo skrenuh s puta kojim smo išli, a hteo sam reći... hteo sam reći... da mi je drago, Borise, što si nekad i ti bio ambiciozan. Dosad nisam znao da si želeo da budeš univerzalan istoričar, da stvoriš totalno istoriografsko delo.

- Da li si znao ili ne, o tome ovom prilikom nećemo raspravljati, dovoljno će biti da ja priznam kako sam počeo veoma ambiciozno - tako ti upravo počinješ da pišeš ovaj roman, tako počinje svaki levator (hm-hm!) - a da sam završio prilično bedno: kao duhovno lenj, pomalo rezigniran intelektualni onanist, koji je pustio da stvari teku svojim tokom, koji, doduše, još rinta, ali danas više voli da s uživanjem čita ono što su drugi s mukom napisali nego da sam uranja u dugotrajan, mukotrpan, studiozan, neisplativ rad.

Pretpostavljam da ti sad misliš kako sam grdno pogrešio što sam dopustio da donekle splasnu moje prvobitne ambicije (mada i dalje prikupljam građu za vlastito životno delo - štaviše, moj lični paradoks uvećan je time što sam u međuvremenu proširio predmet svog naučnog istraživanja, te nameravam da napišem istoriju ne samo jugoslovenskih nego svih Rusina), a Alek je onda, u Panskoj krčmi, zaključio da sa mnom nešto nije u redu, pa mi je rekao:

„Dosad sam ja u tvojim očima bio megaloman. Sad ćemo biti kvit. Ipak se razlikujemo: ti u moje ambicije ne sumnjaš, ja u tvoje ne verujem. Levi nokat mi kaže da si rođen kao skroman tip. I da se tu ništa ne može izmeniti. Da bi se ostvario golem cilj, potrebna je golema snaga i upornost. A izvor snage i upornosti je želja."

„Znam i sam, Aljoša, da nisam stvoren za velika dela, to mi kaže i desni lakat, pa ću, pre nego što se uhvatim ukoštac sa istorijom svojih sunarodnika, pokušati da uradim nešto skromnije: da napišem hroniku jedne rusinske porodice, jedne čestite rusinske porodice, vama je, razume se, već jasno da

će to biti porodica deda Arona Vislavskog, te me zanima vaše mišljenje o mojoj nameri."

Miron ništa ne kaže, možda me nije ni slušao, Alek razmišlja, on uvek ima neki odgovor.

„Voleo bih da napišeš hroniku porodice Vislavski. To bi moglo da bude izuzetno delo. I zbog deda Arona, i zbog jednog njegovog unuka. Onog kome sutra, u Novom Sadu, počinje izuzetna budućnost. 'Život vredi samo ako je vozbudljiv, iliti barem zanimljiv', govori nam pokatkad upravo naš dedica... Hroniku njegove porodice treba da napišeš, a istorija jugoslovenskih Rusina ti nije neophodna. Ako hoćeš da stvoriš značajno istoriografsko delo, nemoj se baktati sa narodnošću koja broji dvadesetak hiljada duša. Na maloj temi ne može se graditi veliko delo. Gde ti je tu država, politički život? Gde su ti sednice parlamenta i odluke vladara? Gde su ratovi i čuveni junaci? Gde su naučnici i umetnici? Zar nameravaš da istražuješ koliko je sredinom, a koliko krajem devetnaestog veka bilo zanatlija i seljana, volova i ovaca u onih desetak vojvođanskih i sremsko-slavonskih sela u kojima žive Rusini? Prepusti to seoskim učiteljima i ostalim lokalnim hroničarima."

„Imali smo i imamo kulturu, Aljoša, ne naročito veliku, ali vrednu proučavanja, zaista je vredi proučavati, kultura je važnija i od države, i od parlamenta, i od vladarâ, i od svega drugog što si nabrojao, sve to, na kraju krajeva, čini kulturu u najširem smislu reči."

„Onomad kaza da te filozofija istorije većma zanima negoli istoriografija", podseti me Miron.

„Pri tome ostajem, kunem se da pri tome ostajem, voleo bih da mi filozofija istorije bude životna vokacija, no da bih mogao zaroniti u tamnije dubine smisla ljudskog trajanja u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, u večnosti, treba najpre da ronilački zanat usavršim u plićacima, a da bih usavršio taj težak zanat, potrebna mi je vaša pomoć, prijatelji časnejši, naročito tvoja, zamašćena češagijo, jer si se od nas trojice ti jedini rodio na salašu, ti si se, još dok si bauljao, sa kučićima motao oko deda Aronovih i konjskih nogu, ti si zapamtio mnoge dogodovštine iz njegovih mirnodopskih i ratnih vojevanja, iz njegovih lutanja atarom i svetom, a zapamtio si, verujem, i mnoge živopisne priče što su ih salašari neumorno vezli iz godine u godinu, tokom dugih zimskih večeri."

Sad je živnuo i Alek, on bi, reče, deda Aronov životni put, i njegove slike amajlije, mogao da prikaže simbolima likovne umetnosti, za koju se neopozivo opredelio, Mironov materijal dobro bi mu došao kao potka njegove likovne simfonije.

Obojica navalismo na Mirona, složno smo navalili, neka osveži i zabeleži svoja sećanja, dedaaronskim, mudrijaškim, paorsko-salašarskim, na mahove starinskim jezikom, neka sebi tom zanimacijom olakšava sivomaslinaste dane što mu predstoje, neka zadatak koji mu zadajemo tretira kao maturski rad na završetku deda Aronove škole života.

„U redu, napisaću što znadem."

Alek i ja s radošću mu drmusamo ruku, čestitamo mu „poraz", desilo se, konačno, da je i njega neko za nešto privoleo, Nataliji Pašovoj, koja je uporno insistirala da njen dika ne napušta posao metalostrugara u Kuli, da se ne vraća paorsko-salašarskom životu, to nije pošlo za rukom.

Čiča Simun gasi i pali svetla u sali, podseća preostale zelenjake, regrute, matore momke i svirce da je fajront odavno oglašen.

Svi ustajemo i protežemo se, udrvenjeni, polagano, teturajući se ko od vina ko od umora, izlazimo na sokak, u noć, koju će uskoro zaliti mleko svitanja.

 

sledeće poglavlje
prethodno poglavlje

sadržaj