Make your own free website on Tripod.com

 

 

 

 

 

 

Prošla je jedna sedmica, prošle su i dve, ali posao Alek Vislavski nije uspeo da nađe ni pod crnom zemljom. Obišao je, što sam što s Andrijom Senderakom, većinu novosadskih preduzeća, sve uzalud. Nudio se i za fizičkog radnika - ali jednima ni fizički radnici nisu bili potrebni, drugi su se takvom radnom snagom snabdevali preko Zavoda za zapošljavanje.

- Mali, ti mi, izgleda, propadaš - konstatova Boris Hardi kad je doputovao u grad, pošto su mu počinjala predavanja na fakultetu.

- O, kad bih tek propadao, ja bih slavio - uzvrati ujčević patetično, samosažaljivo. - Ali ja sam već propao!

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

Boris se nasmejao, odveo je ujčevića u studentski restoran, potom i u studentski dom na Petrovaradinskoj tvrđavi. Onde su Mironu, novopečenom vojaku, napisali pismo, potom se, pored krčaga s vinom, kartali sa studentskom bratijom, a uveče je Alek morao u školu, pa tetić nije mogao njegov klonuli duh da leči kakvom bioskopskom ili pozorišnom predstavom. No zato je insistirao da se sutra ujutru nađu ispred Zavoda za zapošljavanje.

* * *

Prizor koji su u dogovoreno vreme ugledali sa otvorenih vrata čekaonice nije se mogao uklopiti u program Borisove terapije namenjene osetljivom i kolebljivom ujčeviću. Nevelika prostorija beše dupke puna. Najviše je tu bilo sezonaca iz pasivnih krajeva. Neispavani, neumivenih, masnih lica, u kožusima i pocepanim kaputima muvali su se u gustom duvanskom dimu i smradu koji su sami stvarali. Debeo red čekalaca počinjao je od samih vrata, protezao se duž zadnjeg zida, zatim duž bočnog, da bi se još jednom savio i završio čitavim rojem ispred šaltera na sredini čeonog zida. Povremeno bi iz tog uskomešanog roja izleteo oznojen srećnik koji je uspeo da činovniku preda radnu knjižicu i priključivao se onima što su se muvali na sredini sobe, očekujući prozivku i vraćanje obrađenih knjižica. Sa uputom ili bez njega. Oko vlasnikâ knjižica iz kojih je virio uput okupljali su se i oni koji su istinski tražili posao i rutinirani besposličari. Ovi su prisutne odmah obaveštavali kako posluje i plaća preduzeće u koje će srećnika (nesrećnika, govorili su probirači) odvesti uput.

Sve ovo dva nevesela bracana posmatrala su nemo, svaki za sebe, stojeći pored vrata, na zadebljanom repu što je vodio prema šalteru. Boris pogleda na sat. Bilo je već prošlo pola osam, trebalo je da krene na predavanje.

- Baš sinoć nam je, u školi, nastavnik istorije govorio o razlikama između kapitalizma i socijalizma - obavesti Alek tetića. - Rekao je, između ostalog, da su u kapitalizmu proleteri prepušteni stihiji tržišta radne snage. A u socijalizmu je nezaposlenost načelno iskorenjena. Sad vidim kako načelo može da izgleda u praksi.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

- Ne treba uvek slušati istoričare, oni umeju i da lažu - uzvrati budući istoričar kroz smešak, pa ozbiljnije dometnu: 
- Nezaposlenost ćeš, bar svoju, iskoreniti i konkretno, samo ako ostaneš u redu, jer, kao što vidiš, iako je gužva velika, ljudi ipak dobijaju upute.

- Ti ostani, ako hoćeš. Ja bežim iz ovog kotla, u kome krčkaju nevoljnici - reče Alek neveselo i pohita na ulicu.

* * *

Narednih dana bio se potpuno prepustio rezignaciji, uopšte nije tražio posao. Gotovo svakog jutra odlazio je na Telep, ruralni kvart na periferiji Novog Sada, gde su, u toploj i razvašarenoj podstanarskoj sobi, prepodneva ubijala dva njegova nova školska drugara, dva neozbiljna veseljaka iz Kucure. Vinko Lisi beše moler, a Visarion Kiš, u svetu, kako reče, više poznat kao Rilion, ili Rilke, samo je slučajno bio zalutao među vodoinstalatere. Po suštinskom životnom opredeljenju on beše, prema vlastitom brbljanju, proučavalac psiho-analize, sledbenik Frojda, Junga, Adlera i još nekih majstora za duše, tvorac pet psiholoških teorija i sedam psiholoških klasifikacija. Obojica su od svojih očeva iskamčili „stipendije", te im sad ni na pamet nije padalo da traže posao. Nije im padalo na pamet ni sistematsko učenje. „Prepuštam svom duhu da sam upija ono što mu prija", objašnjavao je Rilion. „Bubanje radi znanja je luksuz za snobove." Ipak, nije bio tako neozbiljan kao što se predstavljao. Bez verbalnih burgija nije, doduše, mogao da izdrži ni desetak minuta, čak ni za vreme preoravanja lekcija, ali je sve činio da ojača drugarstvo sa sunarodnikom iz Kerestura. Između ostalog, driblerski je uveravao trećeg cimerkolegu, Đerđa Ulmera, starosedeoca u Žuža neninoj sobi, da je već vreme da oženi onu svoju Pirošku i da se preseli kod nje (kako bi Alek došao na njegovo mesto). Đerđ se nije obazirao na preozbiljne predloge neozbiljnog cimera, ali je svakog dana od šest do dva bio na poslu, pa trojici zakasnelih đaka prvogodišnjaka nije smetao.

Alek bi u podstanarsku sobu na Telepu stizao oko osam, i vesele pajtaše obično zaticao u bračnom krevetu. (Nisu, naravno, bili homoseksualci, nego je taj krevet bio deo Žuža neninog nameštaja u najvećoj sobi njene kuće.) Zevačko buđenje, prepričavanje sinoćnih ljubavnih avantura - koje su u neveselom

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

sunarodniku, iako je pretpostavljao da su lažne, uvek budile zavist - doručak utroje, poduže učenje (u kome je marljiv, sistematičan, ambiciozan gost vodio glavnu reč), potom odlazak na dunavski kej, ponekad, o Rilionovom trošku, u Narodni bioskop na matine.

Srećan srednjoškolac i nesrećan besposličar još nije bio zreo za bezbrižne šetnje dunavskim kejom i za kaubojske limunade sa viskijem i pucnjima u Narodnom bioskopu, jer egzistencijalna neizvesnost još nije bila otklonjena. No Vinko je insistirao na odmoru nakon „napornog" učenja, a Rilke bi ponekad i tokom preoravanja lekcija iskoristio priliku da na klovnovski način izgrdi ambicioznog pajtaša iz Kerestura zbog njegove, kako je govorio, zaljubljenosti u nacrtnu geometriju, statiku i tehnologiju građevinskih materijala.

- More, kakvi andrahiti, kakvi feldspati, Alek! Čuješ li ga, Vinko? LJudi žive i uživaju, putuju, piju, jure ženske, svet preoravaju, Ajzenhauer, Makmilan, De Gol i Adenauer, „mlađani" barjaktari hladnog rata, sastaju se i dogovaraju, pripremaju se da ukrste koplja sa Nikitom Sergejevičem Hruščovom, svojim pajtašem iza gvozdene zavese, a naš Alek samo andrahite i feldspate melje! Jeste li čuli, cimeri, šta je sinoć gospođa Kristina Banović rekla? „Čovek je dotle mlad dok veruje da sam može prevrnuti svet!" A da znate, braćo u Kristu, zacopana u Kristinu, da je ovo bistra misao naše šarmantne profesorice. Meni bi ipak bilo dovoljno da prevrnem samo nju, pa da se osećam mladim.

- Nije tačno, ali lepo zvuči - konstatova Vinko glasom koji beše sušta suprotnost vatri u Rilionovoj predici.

- Šta ti, smoljo, znaš o ljudskoj duši? Tata Frojd je rekao... Vinko, zašto si mi dopustio da Emiliji pozajmim one tri tatine knjige? Daj mi sad njegovu misao o erosu i tanatosu.

- Evo, sad ću, samo da je nađem. Pogledaj da nije možda ispod kreveta.

- Alek, vidiš li ti s kim ja moram da se družim? Sinoć je zabrljao kad smo lovili onu crnku sa malim, kruškastim dupetom...

- Ako se dobro sećam, ti si, pajtaš, odustao.

- Eh, ja odustao! Pa, moram priznati, dekoncentrisala me zlatokosa. Ona sa crvenim noktima i visokim, jabučastim dupencetom.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

- Ala ti imaš „čvrste" kriterijume. Menjaju se od dupeta do dupeta.

- Vinko, sto mu očenaša, dokle ću da te učim kako se... Ali večeras ima da nadoknadimo sve što smo dosad propustili. A, pajtaš? Hoćemo li i večeras u lov na gerle?
Gerle, gerle! Neizbežne, nedostižne! Lepe, proklete! Čeznuo je i Alek za njima, još kako! Više nego brbljiv, inteligentan Rilke ili dobroćudan, duhovno inertan Vinko. Ali za uspeh kod gerli, govorio mu je glas malodušnika, neophodni su odgovarajuće društvo i valjana garderoba. Ugojen buđelar i pobedničko raspoloženje.

- Gerle se, braćo u Hristu, lepe prvenstveno na ružne tipove. A mi smo lepotani. Moja mama kaže da sam lep. Sto mu očenaša, verujem joj! - kliktao je Rilion, dajući oduške, usred rešavanja zadataka iz matematike, svom iščašenom, impulsivnom, haotičnom duhu. - Vinko, ja sam previše lep da bi bilo kakva gerla mogla da me osvoji! Do mene mogu da dopru samo boginje među ženama!

- Ja tvojoj mami zacelo nisam lep, a gerle ipak ne trče za mnom - uzvrati Vinko indolentno.

- Tata Frojdova metoda pomogla mi je otkrijem da žene fasciniraju prvenstveno ružni tipovi, ukoliko imaju moć - nastavi Rilion s glumljenim nadahnućem. - A ko ima moć? Ko, Alek, ambiciozna bubalico, ima moć? Ne znaš, je li? Naravno da ne znaš. Tata Rilke će ti reći. Moć imaju tipovi koji u šaci drže vlast, novac ili slavu. Je l' vam jasno, braćo u Hristu? Vlast, novac ili slava. Vinko, šta ti imaš od ova tri oblika moći?

- Imaću novac, ako mi ga pozajmiš. Ne treba mi mnogo. Samo za jednu bioskopsku ulaznicu.

- Sto mu očenaša, Alek, vidiš li ti s kim ja moram da delim svoje snove! Braćo šugava, Visarion Kiš želi vlast! Najpre vlast, a posle i ostalo.

- Šta će ti vlast nad drugima, pajtaš, kad nemaš ni vlast nad samim sobom.

Rilke je Vinka posmatrao nekoliko trenutaka, tobože zaprepašćen, uvređen.

- Ova drskost će te skupo koštati! Danas nema odlaska u bioskop! Sve dok ne naučiš... Ja, Alek, želim vlast, Vinko želi novac, a ti, šapuće mi tata Frojd, čezneš za slavom. Ne

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

zameram ti. U stanju sam da mnogo šta oprostim tipu u kome ima veličine. U tebi, Alek, vidim klice neke veličine, ni sam ne znam kakve. Vinko, spavalico, dokaži mi da u tebi ima išta veliko, sve će ti biti oprošteno.

- Velika je moja želja da danas vidim DŽona Vejna.

- O, Jehova Elohim! Pa ti ćeš me... Alek, jesam li u pravu kad kažem da čezneš za slavom? Znam da jesam, ali hoću to i od tebe da čujem. Svaki umetnik čezne za slavom.

- Čeznem za svim i svačim.

* * *

Približavao se Dvadeset deveti novembar, praznik koji đaci, naročito oni što su prvi put udaljeni od kuće, s nestrpljenjem iščekuju. U selu će oni, među tamošnjim drugovima i drugaricama, biti u središtu pažnje. U toj ulozi gosta iz nedalekog belog sveta, gradskog školarca koga devojke na igranci u Domu omladine gledaju s posebnim simpatijama, Alek Vislavski je sebe zamišljao još letos, tokom priprema za Veliki Odlazak.

Ti slatki snovi, sad je bilo očigledno, njemu se na Dan Republike neće ostvariti. Bio se zakleo da se u selu neće pojaviti sve dok ne bude čvrsto koračao novim putem. Dok ne bude imao i zaposlenje u gradu, a ne samo status srednjoškolca.

Boris ga je, iscrpivši sve druge oblike terapije, nagovarao da još jednom ode u Zavod za zapošljavanje. Ujčević posluša. Štaviše, ujutru je među prvima bio u čekaonici Zavoda. No, kako se kasnije uverio, stigao bi pred šalter i da nije poranio. Čekaonica je za sve vreme njegovog boravka u njoj bila poluprazna. Sezonci su, izgleda, u međuvremenu dobili posao, neki su se možda vratili u zavičaj. Red duž bočnog zida bio je tanak i ne odviše dugačak, a šalter se mogao videti još s vrata. Samo je zaprljan i oljušten zid oko njega svedočio da su se ovde donedavna vodile bitke za parče papira koje je obezbeđivalo parče hleba.

Stigavši pred šalter, Borisov ujčević dade službeniku radnu knjižicu. Ovaj se neko vreme zagledavao u njene stranice. Kad ih je prelistao, baci pogled na lice u okviru šaltera.

- Gde si bio dosad?

- Tu, u gradu. Tražim posao već dva meseca.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

- Zašto nam se nisi odmah javio?

- Pa, bio sam ovde, ali nisam stigao dovde.

- Ne znam šta da radim s tobom - reče činovnik nakon kratkog smeška. - Nisi nam se prijavio na vreme, a nemam ni posla za kamenoresce.

- Dajte mi bilo kakav posao! - zavapi Alek. - Ovde idem u večernju građevinsku školu, a nemam već od čega da živim. Bilo kakav posao, molim vas!

- Građevinskom kombinatu potrebni su fizički radnici. Ali ti imaš kvalifikaciju.

- Ma, to uopšte nije važno! Samo vi meni dajte uput, ra-diću i kao fizički radnik. Taj posao će mi baš dobro doći kao praksa u građevinarstvu.

Čovek se još jednom osmehnu.

- Dobro, sačekaj.
Alek sede na jedinu klupu u čekaonici, pa odmah ustade i poče da šeta ukrug, nemajući mesta u vlastitoj koži. Prolazili su, činilo mu se, čitavi sati od po šezdeset sekundi. Napokon poče prozivka i podela radnih knjižica.

- Vislavski Aleksandar!

Uze svoju knjižicu. Iz nje je strčao beli papir, recept za sve bolesti. Pre no što su retki radoznalci stigli da se okupe oko njega, pohita u hodnik, odande izleti na ulicu. Zapanjen, ošamućen, neizrecivo srećan! 

sledeće poglavlje
prethodno poglavlje
sadržaj