Make your own free website on Tripod.com

 

 

 

 

 

IV

KARPATI, KARPATI 

Panovi i braćo, prijatelji časnejši,

Ovo pismeno dobijate s izvesnim zakašnjenjem, ali uz njega vam dostavljam prilog koji će, tako mi barem kazuje nadežda, opravdati moje poduže ćutanje. Da, to je prvi deo materijala za „Letopis porodice deda Arona Vislavskog".

Ja, eto, skicirah pregršt deda Aronovih slika amajlija, a vi možete da, svaki na svoj način, te slike dalje uobličavate.

Ne zaboravite da sam se, sastavljajući pisaniju u koju ćete nekoje vreme zavirivati, prilično namučio. Koliko zbog necigurnog sećanja, toliko i zbog nedovoljne spisateljske veštine. Mi usmenjaci nemamo jasnu predstavu o veličini napora koji treba uložiti da bi se sročila zadovoljavajuća stranica teksta. Ja sam tek sadeka uvidio koliko je lakše izgovarati reči negoli zapisivati ih. Zamislim nešta, dopadne mi se. Izgovorim to naglas, jošte je dobro. Napišem rečenicu na papir - tek tada vidim da vrvi felerima. E, Mirone, tikvane, precrtavaj, briši (ne znadem ko je kazao da se veština pisanja sastoji u veštini brisanja), popravljaj kako umeš. Proteklih dana i sedmica više puta sam se zapitao zašto vam u Panskoj krčmi dadoh obećanje, ali sadeka se zbog toga ne vredi kajati. Obećanje valja ispuniti. Ispuniću ga. Trećinu posla sam već obavio.

U mom vojačkom životu ničeg novog. Sivi jesenji dani teku monotono, jutarnja gimnastika mi prija, popara za fruštuk također, rani odlazak na počinak mi ne smeta. Navikao sam već i na zagrljaj uprtača i opasača, na težinu puške na ramenu. Slobodno vreme trošim uglavnom na čitanje i pisanje - što je, i sam uviđam, črezvičajno za jednog zavojačenog salašara - na kontanje o vama koji ste ostanuli u ravnici.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

Setio sam se, panovi i braćo, vašeg poslednjeg pismena. U njemu, brate Borise, naslutih tvoju pedagogiju. Insistiraš da, kako veliš, bar sadeka, kad smo daleko jedan od drugoga, divanimo o onome o čemu smo ćutali dok smo bili zajedno. Zbog čega sam, pitaš, tako tvrdoglavo rešio da ostanem na salašu? Eh, ti, zaprašena vršalico. Sve bi ti hteo da saznaš, racionalno da proanaliziraš. Na sva pitanja hteo bi da imaš odgovore, pak i na ona najfeleričnija.

Time nisam hteo kasti da su razlozi mog ostanka na salašu felerični, a sile koje me vezuju za njega iracionalne. Nešta drugo sam hteo kasti.

Hteo sam te podsetiti da smo salaš, polja i livade za Visokim mostom vazda begenisali svi mi, deda Aronovi unuci. Osobito nas trojica: Alek, ti i ja. To potvrđuje i tvoja letošnja jadikovka, izgovorena prilikom rušenja Čorbinog salaša. Dobro je pamtim, mogao bih da ti je pošaljem, kao opakliju zaboravljenu u vincilirskoj kleti. Neće mi biti lako da je sročim, jerbo pripadam drugoj feli verbalističkih gurmana, ne uživam u sastavljanju baroknih rečenica pletenica, kao moj tetić Boris, negoli u starinskim rečima, ali ću ipak probati da ti što verodostojnije prenesem njegovu litaniju.

„Tako strepim da će jednog dana i naš salaš doživeti sudbinu Čorbinog salaša, strepim s razlogom i s tugom, jer deda Aron polagano stari, njegov sin, tvoj otac, slaže novac u slamaricu i traži kuću u selu, već je sit pustinjačkog života, a na unuke, ni na jednog osim tebe, Mirone, dedica ne može da računa, pa se često pitam šta će biti s našim salašom, i slutim da će jednog dana biti napušten i srušen, da će od njega ostati samo zidine obrasle korovom, sanjam ružne snove, zidine i korov, neće biti čak ni dečurlije da ga pokatkad poseti, kao što smo mi, kad bismo poželeli da imamo odgovarajući ambijent za ratne igre, posećivali razvaline Redlerovog majura, slutim, srčaniče od bagremovine, da će nestati naša kolevka, domaja, naša ljubav, uspomena koju čuvamo u sebi kao amajliju, kao pribežište kome se priklanjamo kad god osetimo potrebu za olakšanjem, smirenjem, za kontemplativnim promatranjem nepatvorenih lepota detinjstva i tragične prolaznosti života, kad god osetimo potrebu za uživanjem u nostalgiji, u bolnoprijatnoj nostalgiji, već sada, osećajući da nam predstoji konačan odlazak iz tog čarobnog sveta, s nostalgijom meditiramo o mirisnim stogovima sena na Vodoplavnim livadama, o popodnevima preležanim na travnatom nasipu kanala, o šapatu vetra u krošnjama bagremova oko salaša, o titranju plamena petrolejke na kraju večeri, kod poslednje u nizu salašarskih priča ispunjenih neznanim ljudima i davnim vremenima, o toploti dunje pod kojom smo sanjali prve neobične snove, o svim čarima jednog bajovitog, anahro-

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

ničnog, neponovljivog, nenadoknadivog sveta, iz kojeg smo već izašli, ali u kome povremeno još boravimo, iz kojeg ćemo uskoro definitivno izaći, ali koji će zauvek ostati u nama."

Ovo tvoje lamentiranje, nostalgični brate, neka danaske bude opravdanje moje odluke da ostanem na salašu. Da pismeno pišem sutradan, moždak bih se setio nekojeg drugog opravdanja. Recimo, složio bih se s tobom da je čitanje knjiga, naročito ruskih klasika, s kojima se (zahvaljujući tebi) u poslednje vreme najčešće družim, također jedan od razloga moje „neshvatljive" odluke. Moždak sam vaistinu i ja tip zatucanog, osiromašenog ruskog spahije samouka, koji je pupčanom vrpcom vezan za svoju zabit, koji traći vreme pabirčeći iz knjiga iskustva, čuvstva i znanja što mu nigdar neće zatrebati.

Mogao bih, kako vidiš, da navedem više odgovora na tvoje pitanje. Nekoje od njih cigurno ćeš naći i u samom materijalu za letopis.

Stoga, panovi i braćo, čitajte i prosuđujte. Poklon koji vam smerno podastirem pun je nedostataka, improvizacija i nedorečenosti, ali je, Borise, sačinjen u skladu s tvojom maksimom: „Istorija ne sme biti pisana suvoparno, jer nije tako ni stvarana." Kao inspiracija za prvu deda Aronovu (i ne samo njegovu) sliku amajliju poslužila mi je

KNJIGA IZ CRNOG ŠIFONJERA

Mnogo je koječega doživio i vidio deda Aron Vislavski, trajući na svom dugom i, mogli bismo kasti, ne uvek ravnom životnom putešestviju. A kad se svemu tome doda ono što je čuo od drugih iskusnih i mudrih ljudi, i što mu obično navire u sećanje tek nakon pete vinske litrenjače, dobija se pravo na tvrdnju da je stari salašar živa ilustrovana enciklopedija seoskog i svetskog života.

Mogao bi deda Aron da vam pripoveda o negdašnjim keresturskim suvačama i uljarama, o koleri koja je nekoć ovuda harala, odnoseći iz sela i po četrdesetak duša na dan, o serežanima koji su Kerestur čuvali od huncuta, tolvaja i bangaloza. (Na jednom kraju ga čuvali, a na drugom ga i sami okradali; ter bi pokatkad Agaton Kopčanski, njin predvodnik, videći ih okupljene oko kartaškog astala, u šali rekao: „Svi smo na okupu, noćaske, znači, neće biti krađe u selu.") Mogao bi deda Aron da vam pripoveda i o grofu Radaiju iz Sentomaša, nemešu koji je tolvaje i bangaloze istrebljivao pomoću „Lepe Kate", grozovite sprave postavljene na dolmi

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

Tise u Segedinu, koja je osuđenike seckala kao snoplje kukuruzovine, počev od nogu pak nagore. Kazao bi vam da je grof Radai na svom vrancu po Bačkoj letio samo noćom, u crnom plaštu, što se vijorio za njim poput zastave smrti, i sa srebrnim ostrugama na čizmama. Od zveckanja tih ostruga zakasnelim noćobdijama ledila se krv u žilama. Naš bi dedica jošte mogao da vam pripoveda o podizanju ogromnih zvona na toranj novosagrađene keresturske crkve, o kopanju Ferenc Joškinog kanala, o izgradnji Visokog mosta i ajzibanske pruge preko tog kanala - i jošte o mnogo, mnogo čemu drugom.

Samo ponešta od svega toga zapisano je u starim letopisima i kalendarima, koji i danaske leže u fioci na dnu velikog crnog šifonjera, u prednjoj sobi na salašu Vislavskih za Visokim mostom. Te letopise i kalendare, odavno požutelih listova i potamnelih korica, deda Aron je vazda rado uzimao u ruke. (Uzima on njih i sadeka, ali za ljubav istoriji poslužimo se perfektom.) U sezoni poljskih radova uzimao bi ih ređe, a zimi češće. Obično bi po podne, nakon masnog pirinča sa šaranom iliti paradajz sosa sa svinjskim rebarcima, najprvo namirio stoku u štalogu i oboru, a ondak bi se vraćao u sobu i smeštao za pospremljen astal. Seo bi blizu pendžera, metnuo knjigu ispred sebe i namestio cvikere, koji su, zbog samo jednog držača (drugi beše polomljen), i ovalnih stakalaca u tankom metalnom okviru, ličili na starinski binokl. Oko salaša vejao je gust, umirljiv sneg, baka Serafa je u sobi, sedeći na banku kraj tople zemljane peći, pritiskala pedalu i vrtila točak preslice, a on je polagano okretao požutele stranice, zagledivajući se pažljivo u svaku od njih, kao kad odabire listove duvana koje će, složene u svežanj, iseckati na tanke, vrlo tanke rezance.

Nedeljom po podne dedica bi iz fioke na dnu šifonjera vadio stari psaltir, velik malne kao pola astala, tvrdih korica tamnovišnjeve boje, mestimično zamrljanih i oštrbanih, mestimično uglačanih od dugogodišnje upotrebe. Toga dana, kad se i Bog odmarao, baka Serafa nije vrtila točak preslice, negoli je dremuckala na banku pored peći, a tišinu u sobi remetilo je samo klatno zidnog sata i deda Aronovo mrmljanje crkvenoslovenskih reči iz psaltira. (NJih je, uzgred kazano, volio da povremeno umeće i u vlastito pripovedanje. Usuđujemo se ustvrditi, dok smo jošte u zagradi, da su one izraz dejkinog latentnog panslavizma. Koji je, dodajmo i to, u poslednje vreme sve uočljiviji u razmišljanjima njegovog unuka Borisa.) Psaltir je našem prvom učitelju u školi života bio osobito dražajši (premda je on u dubini duše - i ovo saopštavamo na svoju ruku, ter se opet sklanjamo u zagradu - bio pre sumnjalo negoli nekritičan vernik).

Drži nas nadežda da zbog ovog pretpostavljanja carstva zemaljskog carstvu nebeskom neće iskusiti kaštigu poput one što je

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

strefila njegovog biblijskog imenjaka, koji, doduše, nije sumnjao u postojanje Gospoda, ali je, kao što znademo, na vodi od svađe, u pustinji Sinu, zajedno sa bratom svojim Mojsijem posumnjao u moć Svevišnjeg da napoji žedne sinove Izrailjeve. (Eh, taj kapriciozni Svevišnji! Svoje hirove preneo je na zemaljske bogove, ter i oni pokatkad kaštiguju podanike koji sumnjaju u njine sposobnosti.)

Psaltir, Biblija, molitvenici, letopisi i kalendari ne behu jedine dragocenosti u dubokoj fioci, u toj kućevnoj biblioteci i arhivi. Od tridesetak većih i manjih, starijih i novijih knjiga spomenimo ovdeka, osim navedenih, one najatraktivnije: Tolnaijevu austrougarsku „A világháború története, 1914-1915", nacističku „Deutschland erwacht", socrealističku „Sovjetsku zemlju" i čudesnu verbalnu slikovnicu „Svet pustara", u kojoj je Đula Ilješ črezvičajno lepo, s diskretnom nostalgijom i melanholijom, oslikao život grofova, išpana, paora, biroša i bojtara na mađarskim pustarama, život što se u izbledelom izdanju produživao i na salašima za Visokim mostom. Spomenimo, dok traje premetačina fioke riznice, i požutele fotografije s kraja prethodnog i iz prve polovine ovog stoletija, pismena sa žigovima austrougarskih, ruskih, italijanskih, američkih i nemačkih pošta, raskupusane sveske sa podacima o oštroj zimi te i te godine, o velikoj oluji s ledom tog i tog leta, o ženidbi iliti udadbi pojedinih ukućana i rođaka. Bilo je tuna čak i zapisa sa datumima potkivanja konja iliti teljenja krava, sa sabranim meterima žita, zabeleženim onako kako je prilikom merenja svake ture džakova diktirao jezičak vage pored vršalice, a čamili su ovdeka, između ostalog, i očuvan „Cajsov" dvogled, medalja zvana „Malo srebro", ter stara, raznobojnim pamučnim ružama ukrašena citra - deda Aronove uspomene na ratnu mladost i na ratnog druga Mafteja Semana, koga ćemo uskoro sresti u ovom letopisu.

Mladost i rat! Ima li išta lepše, luđe, vozbudljivije, fascinantnije? Nema, kazali bi deda Aronovi unuci, zagledani u ratnu mladost svog učitelja u školi života. Toj mladosti, i Prvom svetskom ratu, približićemo se, prijatelji časnejši, preko Tolnaijeve knjige, koju smo već spomenuli, a koja je jedno vreme prosto opčinjavala đake u deda Aronovoj salaškoj akademiji. Premda ne beše tako sveta kao Biblija, psaltir i molitvenici - štaviše, po onome što je opisivala, a opisivala je ponajvećma međusobna ubijanja božje čeljadi, beše veoma grešna - ta je knjiga ipak bila pravi biser u gomili starog zlata, posebna svetinja među tamošnjim svetim knjigama i predmetima. Kao taku ju je i deda Aron zdravo begenisao i poštivao. Trebalo je samo videti s kakom pažnjom briše rukavom platno njene tvrde korice, koja se za hrbat knjige držala tek nekolikim končićima. „Valjalo bi je već popraviti", govorio bi u takim prilikama, oduvavajući pri tom i najfinija zrnca prašine utkana u platneni povez. Ali sâm nije ni pokušavao da knjigu pokr

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

pi lepilom od testa i novinskom hartijom. Pobojavao se, izgleda, da bi tako primitivnim postupkom umanjio njen oreol, uvredio ljude i omalovažio dogodovštine sačuvane na njenim stranicama. U Sombor je retko odlazio - pak i tada se ne bi setio, iliti se nije usuđivao da svetinju iznese iz utrobe šifonjera - a majstori što popravljaju knjige nisu zalazili u zabačene krajeve ravnih bačkih atara. Na salaše za Visokim mostom zalutao bi jedared u tri leta koji od onih što popravljaju stare lonce i amrele, ali od onih što popravljaju stare knjige baš nigdar nijedan.

Već je kolorisana bareljefna slika, utisnuta u platneni povez grešne svetinje, obećavala posmatraču i potencijalnom čitaocu lepe, vozbudljive, fascinantne prizore. Slika je, naime, prikazivala austrougarske infanteriste u živopisnim uniformama kako, zbijeni u borbenim redovima, sa puškama na koje su nataknuti bajoneti, hrle u slavu zalivenu vlastitom krvlju. Nad glavama im vijore barjaci Austrougarske monarhije, upadljivo, kao da i sami slute da neće jošte dugo vijoriti. Vojaci u prvim redovima očevidno već mirišu dim baruta: to se može zaključiti po njinim iskrivljenim, prestravljenim licima. U groplanu, samo nekoliko meteri ispred prve austrougarske linije, i nekoliko koračaja ispred svojih za klanje također spremnih drugova, leži ruski vojak žute kose, licem okrenut prema zemlji. Puška mu već ispala iz mrtve ruke, a šapka je, blizu njegove glave, prevrnuta u travi.

Ispod te slike bareljefni venac od raznobojnog cveća elipsasto okružuje crnu osnovu platna, u koju je zlatnim, mestimično već potamnelim slovima utisnut naslov:

T O L N A I

A V I L Á G H Á B O R Ú

T Ö R T É N E T E

1914 - 1915

Ispod tog naslova, blizu donjeg ruba korice, utisnut je pečat bledožute boje, također ovalnog oblika, samo što je oval pečata mnogo manji od venačne elipse koja okružuje naslov, i položen je vertikalno. Na tom pečatu medaljonu ispupčena su dva lika. U prvom planu ljubitelj starina može prepoznati profil Ferenc Joškine glave, a u drugom planu je, malko isturen, da bi se i on mogao uočiti, profil pruske glave kajzera Vilhelma.

Toliko o korici. Okrenimo je sadeka, pomno, da se ne bi pokidalo i ono nekoliko konaca što je vezuju za telo relikvije, i zagledajmo se u čarobne stranice, koje šušte poput pergamenta i

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

mirišu poput osušene grobljanske trave. Samo tihano i ne brez pijeteta, prijatelji časnejši. Jerbo već na ulazu u muzejski svet nalećemo na žalostivno zbitije. Taj isti car i kralj, Kaiser und König Ferenc Joška, čiji smo gordi lik maločaske prepoznali na pečatu medaljonu, ovdeka se na jednoj od prvih fotografija može videti kako sedi na crnom fijakeru, sitan i pogrbljen poput svakog prestarelog dedice, odsutno zagledan pred sebe. Do njega sedi novi prestolonaslednik Karlo. Po carstvujuščoj Vijeni, duž sokaka i preko trgova ispunjenih masama podanika obučenih u crninu, oni prate upokojenog prestolonaslednika Ferdinanda na njegovom poslednjem putešestviju do carsko-kraljevske kapele u Hofburgu. Kao što je poznato, Ferenca Ferdinanda je na to putešestvije poslao jedan slobodoljubiv mlad Bosanac, koga je žuljao stari poredak, a letopisac Tolnai dirljivo je, u tekstu ispod tužne slike, opisao kako je kovčeg sa prestolonaslednikom od Metkovića do Trsta preneo orijaški bojni šif Viribus unitis", kome je Ferenc Ferdinand svojedobno kumovao, sa suzama što su mu, od gordine, blistale u očima.

Sve ovo o prestolonasledniku Ferdinandu čitao je deda Aron na tuđem, črezvičajnom jeziku, a ondak je sve to, baka Serafi i dečici, koja su se tiskala oko knjige, prevodio na rusinski.

Deda Aron je mađarski naučio jošte kao deran, u osnovnoj školi, u kojoj se nastava izvodila isključivo na jeziku kraljevskog dela Dvojne monarhije. Mađistor Mihail Polivka, koji se nije mirio s obavezom da decu podučava samo na tuđinskom jeziku, povtoravao je: „Ko želi da nauči čitati i pisati na maternjem jeziku, dvared sedmično može da ostaje u učionici posle redovne nastave, ja ću vam bresplatno davati časove rusinskog." Inače, ne samo u školi negoli ni na šorovima, do kuće, deca nisu smela divaniti na maternjem. „Majd én megmondom a tanító bácsinak, hogy ruszinul beszéltél!" „Reći ću te učitelju da si rusinski divanio!" vikala bi nekoja Paulinka kad bi je, na putešestviju od škole do kuće, koji nestaško povukao za kike. Derani bi ondak devojčicama izdajicama pretili - na rusinskom, naravski.

Deda Aron tada nije ni slutio da će mu kasnije dobro doći oba jezika što ih je učio kod starog mađistra. No, mora se priznati, ove činjenice za istoriju nisu osobito važne.

Za istoriju je mnogo važniji rusvaj koji je počeo nakon sahrane nesuđenog cara i kralja Ferenca Ferdinanda. Grof Leopold Berhtold, ministar spoljnih poslova, nakon dugog razmišljanja (piše ispod grofove fotografije), zaključio je da Monarhija treba da preduzme odlučne koračaje. Prvi od njih bio je ultimatum, a drugi objava rata Srbiji.

U noći 28/29. jula 1914. godine austrougarski topovi počeli su iz Zemuna da bljuju na Beograd aždajsku vatru, a krajem iste sedmi-

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

ce, u nedelju pre podne, u porti keresturske crkve oču se zloslutno dobovanje doboša upravo u vreme kad su se ondeka vernici, pred veliku misu, okupili u najvećem broju. Dobošar pročita naredbu da se u roku od dvadeset četiri sata svaki za vojsku sposoban muškarac od dvadeset do trideset šest godina javi svojoj komandi. Nastanulo je zaprepašćenje. „Rat! Odnose u rat!" grunulo je selom, šireći se kao vatra. Hlopi su se nemo zgledali, nekoje žene počele su na sav glas da zapomažu. Niko nije znao koje odlučne koračaje da preduzme, kamo da krene. I, kao što obično biva kad se ljudi nađu pred stihijom što je izvan njine moći, obratili su se onome koji je moćniji i neshvatljiviji od stihije: Gospod Bog je bio jedina uteha. Mnogi su se hlopi odmah za vreme velike mise ispovedili i pričestili; drugi su požurili kući, da bi se na brzinu pripremili, smestili na siceve iliti u šarage paorskih kola i, mahnuvši uplakanim ukućanima, pojurili prema ajzibanskoj štaciji u Kuli.

Nekojima to beše zadnji pogled na najdraže!

Moždak su ti strašni časovi najupečatljivije sublimirani u ovih pet stihova samoukog pesnika i tragičnog honveda, jednog od najboljih deda Aronovih drugova, Mafteja Semana:

Čuj! Što to selom doboši

tako zloslutno dobuju?

Ej, majko moja!

Carsko-kraljevski vrbovnici

muževe u vojnu vrbuju!

Ova strofa je, zapravo, početak poeme koju je Maftej pisao sve do svoje pogibije u Bukovini, a od koje je za istoriju ostanula, osim navedenih stihova, jošte samo jedna dramatična celina, zahvaljujući dobrom pamćenju negdašnjeg honveda Arona Vislavskog. S tom poetskom celinom mi ćemo se, prijatelji časnejši, upoznati na odgovarajućem mestu - nad dekungom u kome je Maftej Seman dočekao svoj metak.

„Ne brigujte, ljudi, ovamo neće biti velike vojne", tešio je uznemirenu pastvu dr Gabrijel Kostelnik, mlad sveštenik, poet i filozof iz Lavova, koji se pred naletom ratnog vihora sklonio u rodno selo. „Najveće bitke vodiće se tamo gdeno ja službujem, u Galiciji, pak i u Voliniji i Bukovini, jerbo se ondeka sudaraju Zapadna i Istočna civilizacija. Doduše, one se u izvesnoj meri sudaraju i na Balkanu, ter smo prinuđeni da i ovdeka vojujemo protivu naše slovenske braće, ali dobri Bog sve vidi, oprostiće nedužnima i karaće krivce."

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

Doktor Kostelnik, svestrano izobražen intelektualac i talentovan stvaralac, autor idilskog venca „Iz mog sela", najlepše pesničke tvorevine kod jugoslovenskih Rusina, nije, naravski, vojevao. Tokom prve godine Velikog rata kao kapelan učestvovao je u činodejstvima, a kao čovek i poet uživao u čarima svog najužeg zavičaja. O tim čarima desetlećima je, pre i posle jednogodišnjeg boravka u mirnom selu usred ratnog požara, meditirao i pisao s nostalgijom ravnom Ovidijevoj.

Najnostalgičniji, najtalentovaniji i u svoje vreme najizobraženiji Rusin uživao je, zacelo, i na mnogobrojnim svadbama što su se te jeseni održavale u Keresturu. Roditelji su, naime, žurili da požene i poudaju privremeno, zbog mladosti i drugih razloga, pošteđenu mladež. „Ta koja će devojka posle rata poći za tebe, sine moj, ako mi, ne daj bože, dođeš poduprt štakama, brez ruke iliti brez oka?" govorio bi otac sinu kome se činilo da se jošte nije dostatno momčio, ter nije imao volju za ženidbu. A majke su kćerima govorile: „Joj, udaj se, dete moje, jerbo ko će te posle rata uzeti, ako sve mladiće budu poubijali!"

Jedna od najvećih među svadbama što su se te jeseni ređale u Panskoj krčmi bila je svadba osamnajstogodišnjeg salašara Arona Vislavskog. Veselio se na njoj i duhovni otac Gabrijel Kostelnik.

„Arone, kršna junačino, imaj na umu da borbe što te očekuju u supružanskoj ljubavi nisu manje vozbudljive i neizvesne od onih koje ćeš uskoro voditi na čisto muškom frontu", podsetio je mladoženju poznavalac poezije, filozofije i ljubavi, u to vreme i sam novopečen, srećan supružnik.

Kršan ženik, koga su carsko-kraljevski vrbovnici već bili uneli u regrutski tefter, nije znao šta ga očekuje na čisto muškom frontu, pak ni na ovom, mnogo prijatnijem, supružanskom, na kome se iznenada obreo. On je jedva poznavao nevestu što je sedela kraj njega u čelu dugačke sale. Sve se zbilo kao u snu. Zapravo, zbilo se nakon sna. Pre tri sedmice, jednog nedeljnog jutra, njegov otac Gabor pojavio se na vratima štaloga, izazivajući radosno frktanje konjâ i spokojno mumlanje krava. „Arone, je l' spavaš?" viknu odozdo, zagledan u momački ležaj obešen u uglu o tavanicu, na kome je njegov sin prespavao dobar deo svoje mladosti. „Hajde, ustaj, čeza je već spremna, ići ćeš u selo. I da nisi zaobišao crkvu! Jerbo će danaske biti oglašena i tvoja svadba." Deda Aron je sedeo na slamom zastrtoj prični pod tavanicom i trljao oči. „Je li? Ozbiljno govorite?" upita u neverici. „Naravski. Idi samo na veliku misu, čućeš. Svadba će biti pre božićnjeg posta." „Tja, recite mi barem koju uzimam!" zavapi deda Aron za ocem, pradeda Gaborom, koji je već bio izišao iz štaloga.

Uzimao je Serafu Vinajevu, salašarku koja je vasceli svoj devojački vek provela daleko od Panske krčme i nedeljnih ig

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

ranki, na Selištu, jednom kraju keresturskog atara. Bila je zdrava, jaka, videlo se da će moći odmeniti muža ako ga vrbovnici budu odneli u rat.

Vaistinu, baka Serafa ne samo što je odmenila muža za vreme Velikog rata no je jošte mnogo puta u životu bila njegova pouzdana zamena i potpora. Boljeg kompanjona, kako ju je sam pokatkad u šali nazivao, deda Aron cigurno ne bi našao i da je sa svojim babom obišao celu Bačku, pak i talasav Srem. „Ta pogledajte je", obratio se poslednjih godina nekoliko puta salašarima okupljenim oko koje stare knjige i obavezne vinske litrenjače. „Sto godina će živiti, a kod doktora neće otići. Samo vrti točak preslice, ne stiže ni vlakno da naslini. Susedi, kucnimo se u njeno zdravlje. Spasi bog!"

„Na spasenije!" odgovarali su svaki put susedi salašari, kucali se i iskapljivali čaše vina. Deda Aron bi potom okrenuo jošte par stranica koje stare knjige. Najčešće to beše upravo Tolnaijeva „Istorija svetskog rata, 1914-1915".

Sa jedne od mnogih fotografija u prvom delu te patinirane relikvije u posmatrača glede novi prestolonaslednik nadvojvoda Karlo i supruga mu Zita Marija Adelgunda. Tuna se negder prsi, u raskošnoj gala uniformi, i nadvojvoda Fridrih, jedan od najviših vojnih velikodostojnika. Malo dalje su malne celu stranicu svojim foto-portretima zaposeli elitni komandanti: Barensfeld Adolf, a zágrábi (13.) hadtest parancsnoka. Kövessházi Kövess Herman, a n-szebeni (12.) hadtest parancsnoka. Meixner Hugo, a przemysli (10.) hadtest parancsnoka. Horstein Lothar, a peitmeritzi (9.) hadtest parancsnoka. U nastavku (navodimo samo imena, negdar slavna, danaske neznana): Appel Mihály, Schemua Balázs, Puhalo Pál, Borojevics Szvetozár, NJurm Vencel...

To je trebalo videti i doživeti, prijatelji časnejši! To behu trenuci koji se ne mogu zaboraviti, dojmovi koji se ne mogu ispripovedati, vremena koja se ne mogu povtoriti!

Deda Aron upirao je svojim velikim, čvornovatim kažiprstom u poprsja markantnih generala i energično izgovarao njina imena, kao na prozivci. A deca su, sasvim zatvorivši krug oko knjige i petrolejke nad njom, netremice zurila u fotografije, opčinjena što njegovim patetičnim glasom što živim likovima mrtvih vojskovođa. Ti odlučni vojački pogledi, ti usukani brkovi, zvezdice na tvrdim okovratnicima, odlikovanja poređana u stroju od sredine grudi do levog ramena - to je bilo nešta veličanstveno, nešta dotle neviđeno! U poznim satima duge zimske večeri, kad bi salašari već batalili i svoja sećanja, i pet puta pražnjenu litrenjaču, i Tolnaijevu „A világháború története", deca su po starim sveskama jošte ispisivala teška za pamćenje imena tih generala i gradova njinih divizijskih sedišta. Šemua Balaž, Puhalo Pal, Dankl Viktor...

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

Požun, Raguza, Insbruk, Temišvar. Po ko zna koji put iskali su da im deda Aron izgovori ime ovog iliti onog generala, potom i naziv varoši u kojoj je bio stacioniran njegov garnizon. To opijanje duhom austrougarskih vremena trajalo je sve dok ih baka Serafa ne bi naterala u krevete, da bi zajedno s njima pre slatkog sanka izmolila Očenaš i Zdravomariju.

Čak i sade, kad i godine njinog detinjstva pripadaju prošlosti, unuci voledu da se povremeno, kad ih životna promaja s raznih strana nanese na salaš, okupe oko stare knjige i da dopuste, kako bi kazao jedan od njih (onaj što je nekoć bio obećao baka Serafi da će učiti za sveštenika, a ondak je otišao da uči za istoričara, tvrdeći da između te dve vrste pripovedača bajki nema velike razlike), da ih makar na nekoliko časaka okadi miris tamjana i uvele grobljanske trave. Prelistavaju stranice grešne svetinje, polagano, jednu po jednu, pažljivo, i ćute, kao da su se obreli na sahrani.

A zar u tim trenucima nisu na sahrani?

„Nadvojvode, grofovi, vitezovi, generali, parade zasute cvećem i zvucima 'Radecki marša', egzerciri, balovi, valceri i dekoltei, bronzani lavovi na stepeništima i mramorne boginje po perivojima, lascivne operete i ljubavni skandali raskalašnih aristokrata, fascinantna pompa i sjajna trulež, zar vas sve to ne podseća na neku bizarnu sahranu?" upitao je onomad nesuđeni sveštenik, budući istoričar. „Pogledajte ove fotografije: one nam govore da su svi ti tragični srećnici, od najviših velikodostojnika do egzaltiranih mrava iz vojačkih i civilnih masa, želeli da uvećaju slavu i moć svog Cara i Kralja, lepotu i sjaj sveta kome su pripadali, ali se Sudbina s tragičnim srećnicima ironično poigrala, pa su postali svedoci agonije Monarhije i učesnici u njenoj sahrani, o čemu svedoče i veselotužni prizori koje posmatramo; vitezovi, generali, magnati i klajnbirgeri sahraniše voljenu Monarhiju, a s njom i čitavu jednu epohu, čitav jedan svet, za kojim mnogi i danas žale, meditirajući o njemu kao o čarobnom, romantičnom, gospodstvenom, neponovljivom čudu, svet koji drugi nemilosrdno kude, govoreći o njemu kao o čudovištu, o degenerisanoj Rimskoj imperiji, o carsko-kraljevskom kupleraju, o tamnici narodâ. Mi smo, draga braćo i sestre, još u ranom detinjstvu taj svet upoznali preko deda Aronovih opojnih priča i njegove zanosne knjižurine, pa nas neka čudna nostalgija i melanholija obuzima uvek kad prelistavamo ove stranice."

„Amen!" dobacio je peti po redu deda Aronov unuk, nemiran poput ždrebeta, onaj što je učio za klesara nadgrobnih spomenika.

Okrenimo, ipak, jošte nekoliko stranica stare knjige.

Mobilizacija. Na širokom stepeništu, i ispred njega, na peštanskoj ajzibanskoj Istočnoj štaciji velike gomile ljudi, jošte u civilu. Okupljaju se oko uniformisanih vojaka koji nose table sa

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

ispisanim nazivima i numerama regimenti. Na visoko podignutoj tabli, prikucanoj za letvu, koju poput krsta u procesiji nosi nekoji momčić sa belim žirado šeširom na glavi, ispisan je poklik: ÉLJEN A HÁBORÚ! Daklem, ŽIVIO RAT!

„Zar je moguće, deda, da narodi, koji su, kako Leonki i meni govore naši gimnazijski profesori, u svakoj prilici mudri, zar je moguće da narodi prihvataju i ovake poruke?" upitao je najpametniji dedin unuk (Boris, naravski), u vreme koje beše svedok njegovih prvih mudrovanja.

„Narod je, deco, mudar samo u narodnim izrekama", odgovorio je unucima njin učitelj u školi života. „Može li ljudska množina, koja se sastoji od svakojake čeljadi, pak i od sumanutih andraka, da bude samo mudra? Ne može. Narod se menja od prilike do prilike. Čas je mudar, čas glup, čas disciplinovan, čas razularen, čas trpeljiv, čas netrpeljiv. Narodi su u stanju da se međusobno mrze isto tako nerazumno, neljudski, nehrišćanski, kao i pojedini ljudi."

Jošte zurimo u tablu sa natpisom ŽIVIO RAT! Ježimo se od vozbuđenja pred lepotom i sjajem jednog bajoslovnog, sumanutog, anahroničnog sveta.

„U Beču", čita deda Aron svečano, i potom prevodi tekst ispod fotografije na kojoj se vidi lovag Kröbatin, hadügyminiszter, ministar rata, a masa ljudi ga oduševljeno pozdravlja, „također je, kao i u Budimpešti, radosno primljena vest o početku rata."

I tuna jošte jedared, ali sadeka definitivno, napuštamo veselo-tužne stranice relikvije. Zatvaramo je i odlažemo u fioku na dnu velikog crnog šifonjera, kao u kriptu, da bi na nju u tišini, koju će s vremena na vreme poremetiti samo otkucavanje zidnog sata, i dalje padala nevidima prašina zaborava. Ne tugujmo zbog toga, prijatelji časnejši. Ostavljamo knjigu, ali ne i rat. Krenućemo, sa deda Aronom, na krvave gozbe što su ih mase mnogih naroda, predvođene svojim dičnim voždima, s oduševljenjem priređivale jedne drugima. Proći ćemo najprvo, moždak malo iznenađeni, kao što je iznenađen bio i sam deda Aron, kroz postojbinu njegovih predaka, 

sledeće poglavlje
prethodno poglavlje 
sadržaj