Make your own free website on Tripod.com

 

 

 

 

 

NEKOJA NOVA BOGATSTVA

Rusi nisu probali da forsiraju reku, zadržali su se na drugoj strani. Samo bi pokatkad zagrmeo pokoji top, toliko tek, kako je deda Aron govorio, da im cevi ne bi zarđale. Honvedi, oni što behu na dužnosti, pravili su u dekunzima prstenje od aluminijumskih komadića šrapnela, a oni što behu slobodni izležavali su se po šupama i štalozima ovdašnjeg seoceta Dorogostaje. Pored vatara, koje su već bili počeli da lože po avlijama, pošto je bivalo sve hladnije, nekoji desetar bi pokatkad zapevao:

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

Hogy ne volna, hogy ne volna jó világ,

majd lehúzza kalapomat a virág.

Ova dva stiha u slobodnom prevodu glase:

Kako ne bi, kako ne bi valjan bio svet,

kad mi šešir s glave vuče sve sam cvet.

Zaludu su ih po vojačkom stažu stariji drugovi umirivali opomenama: „Biće tebi valjan svet uskoro, kad Moskovi navale!" Niko desetarima nije bio ravan. „Ta šta im je falilo?" kontao je naglas deda Aron pre nekoju zimu, u društvu svojih suseda i unuka. „Bili su mladi, imali su pod svojom komandom po pedesetak što momaka što zrelih ljudi, veća je gordost, samouverenost i nepromišljenost ispunjavala njih negoli generale. Samo su cepali brvnare u Dorogostaji i ložili vatre po gumnima."

Ni naš dedica nije mogao da se požali na svoj vojački život. Kao ordonans kapetana Kiralja on je po dužnosti trčkarao od jednog štaba do drugog, a usput je, po želji vlastite duše, svraćao u seoske kuće da se ogreje, i da prezalogaji, ako se štogod nađe na astalu. U početku, bogme, nije bilo ničega. „Ne maĺmo, soldat, ne maĺmo hliba." „Nemamo, vojače, nemamo hleba", govorili su ukućani, Ukrajinci. Oni, naravski, prema honvedima nisu osećali simpatiju. Otvorili su dušu, i duboko u zemlji iskopano skladište, koje je imalo ulaz zamaskiran stajnjakom na gumnu, tek kad im je iz svog molitvenika pročitao nekoliko tropara. „Osý, soldat čolovik Ôk i mi!" „Gle, vojak je čovek poput nas!" čudio bi se starac, obradovan kao da je u tuđem svetu naišao na nekojeg bliskog. „Staruha, davay Čonebudý." „Stara, daj šta imade." Starica bi ondak iz pomenutog skladišta donela hleba i šunke, meda i sira. Vremenom su se ti starci tako sprijateljili sa deda Aronom da mu je staruha prala i krpila rublje, a on je njima donosio duvana i ruma, pokatkad pokoji iznošen šinjel iliti par očuvanih bakandži.

„Treba da budeš toliko bogat da u svakom selu, u kome si proboravio makar i pola dana, imadeš po jednu kuću", kazao je jošte pre Velikog rata pradeda Gabor svom sinu, a zatim mu rastolkovao: „U kom selu imadeš prijatelja, u tom imadeš i kuću."

Pradeda Gaborov sin ovaj sovjet, kao što vidimo, nije zaboravio.

Pre no što sa njim i s njegovom Šestom regimentom napustimo miran front u Voliniji, bacićemo pogled, prijatelji časnejši, na jedno črezvičajno zbitije. Ono je naizgled breznačajno, ali je pouč-

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

no, jerbo nam kazuje da ljudi i u vreme stvaranja istorije ne gube svoju običnu, ljudsku dušu, ukoliko ih viša sila ne primorava da je izgube.

Vojaci su, po ustaljenom redosledu, vodu za umivanje i druge potrebe donosili sa rečice. Jednog jutra red je bio na deda Arona, ter je uzeo kante i obreo se s njima na obali, na mestu podesnom za zahvatanje vode. Skinuo je pušku s ramena i ostavio je na obali, a sam se spustio par meteri niže, do vode. Upravo je bio zahvatio vodu prvom kantom, kad je primetio Rusa kako, na drugoj obali, na razdaljini manjoj od dometa ručne bombe, čuči pored vode i pere čarape. Deda Aron je pohitao prema pušci, ali ga je zaustavio glas prijatelja u neprijateljskoj uniformi: „Нe стрeляй, baтюшкa, нe стрeляй! И я нe буду!" „Ne pucaj, druškane, ne pucaj! Ni ja neću!" Nasmejaše se obojica. Rus je potom nastavio da pere čarape, a deda Aron je napunio kante, pak se raziđoše, bogatiji za po jedan doživljaj - i, moždak, za po jedan život.

Ali uskoro se završilo ovo mirno vojevanje na frontu kod Dubna. Upravo pred katolički Božić stigla je naredba: pokret! Honvede je čekala

KRVAVA GOZBA U BUKOVINI

Vreme između katoličkog i pravoslavnog Božića vojaci Šeste regimente proveli su na putešestviju iz Volinije u Bukovinu. Najprvo su maršovali, kroz idilične vejavice u kojima se ni prst pred okom nije vidio, od kojih im se ledila srž u kostima, koje su stvarale smetove više od metra. Doduše, na takim deonicama husari su im, jašući ispred njih po četvorica naporedo, pravili prtinu. Od Galicijanskih Brodi nastaviše ajzibanom. „Brodi - Lemberg - Stanislav - Kolomeja - Černovci!" ređao je deda Aron odsečno, kao kondukter kakog ekspresa. Ali nije bio ekspres, već teretni ajziban sa vagonima za prevoz stoke.

„A zar vam, dedice, nije bilo hladno?"

Tja, vruće svakako nije bilo. Istina, u nekojim vagonima su bile nameštene male gvozdene furune, u drugima su pak ljudi ložili vatru nasred vagona, na gomili zemlje iliti na komadu kakog pleha. Sem toga, gdeno četrdesetak duša dišu i puštaju tople vetrove, tamo ne može biti velike zime. No, dabome, na kraju su ipak svi bili skočanjeni od hladnoće.

U Černovcima, živopisnom i lepom, sadeka opustošenom gradu na Prutu, prespavali su jednu noć, udobno, u gostinskim sobama, pored furuna koje su ložili svime što im je došlo pod ruke,

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

ponajvećma knjigama, uključujući časlovce, kohbuhe i roždanike, ponegder i daskama iščupanim iz patosa.

Sutradan ujutru, po januarskom škriputavom snegu i kroz maglu, vascela Četrdeseta honvedska divizija generala Pala Nađa krenula je na front. Linija fronta bila je s druge strane Pruta, od Černovaca udaljena desetak kilometara. Provijant i rezerva bili su razmešteni oko mesta Sadagore, a čeone trupe nalazile su se ispred seoceta Raranče. Ovo je bio samo deo zimskog bukovinskog fronta, na kome je, na dužini od oko 150 kilometara, bilo sučeljeno preko 200 hiljada austrougarskih vojaka i gotovo 400 hiljada ruskih. Celinu tog fronta mi, naravski, prepuštamo istoriji, zadržaćemo se samo na onom njegovom delu na kome je vojevao naš deda Aron. Uzgred, taj deo je, po njegovom tvrđenju, bio najusijaniji beočug u vrućem bukovinskom lancu.

Rusi su, kao što se kasnije pokazalo, imali dosta svojih ljudi među ovdašnjim žiteljima, ter su tog jutra, čim se austrougarska vojska iz Černovaca zaputila u pravcu Raranče, topovi stanuli da bombarduju put kojim je ona krenula. General Nađ izdao je naredbu (koju je i deda Aron preneo svom kapetanu Kiralju) da se vojska prebacuje u manjim, izdvojenim grupama. Ipak, do podneva, doklen je trajalo prebacivanje na front, mnogo je honveda stradalo od granata i šrapnela. Mnogo je mrtvih i ranjenih sinova gospodnjih vidio deda Aron tog prepodneva. Krv se na snegu crvenela kao razbacani buketi božura. Povremeno, kad bi sunce probilo oblake i maglu, zablistala bi na svetlucavom snegu u prelepoj kričavo crvenoj boji. Deda Aronu se od te lepote grčila utroba i dizala kosa na glavi. Činilo mu se da nigdar neće moći da navikne na nju.

A navikao je, oj navikao, ubrzo! I na lepotu i na strah od nje.

Do večeri je sva vojska bila razmeštena ispred Raranče i ukopana u dekunge. Ruski topovi nisu prestajali da tuku, a austro-ugarska artiljerija nije prihvatala ovo „predjelo". Pripremala se, izgleda, za glavni deo međunarodne gozbe. Vojaci su uveče počeli i bukvalno da se goste, jerbo su im bila podeljenja obilna sledovanja: kuvano bivolje meso za večeru i suva hrana za sutradan. Već je bilo jasno da sutrašnji ručak neće biti iz kazana, negoli iz ruksaka, ukoliko ga geleri iliti meci ne budu previše izbušili.

Vojačke slutnje se, kao i uvek, obistiniše.

U rano jutro, dok su honvedi u dekunzima srkali topao čaj, granata je zafijukala iznad njinih glava. Bonifacije Patolč, Boni bači, koji je sa deda Aronom bio ordonans kod kapetana Kiralja, trenutak pre toga zapitao se šta je s njinim paketima, budući da jošte nisu stigli za njima iz Volinije. Oglasila se eksplozija, zemlja je uzdrhtala. „Itt a csomag." „Evo ti paketa", odgovorio mu je Pera Matić, kompanijski šrajber, dok su otresali sa sebe sneg i parčad smrznute zemlje.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

Ali raspoloženje za šalu brzo je utrnulo. Sa brda na kome su bili utvrđeni, Rusi su protivnicima počeli da šilju sve više paklenih paketa.

Punih sedam dana nastojali su honvedi Četrdesete divizije, među njima i borci Šeste regimente, da osvoje to brdo. Ravno sedam dana, tako kratkih, zimskih, a tako dugačkih i vrućih, trajao je pakao na Halál hegyu, Bregu smrti, kako su ga vojaci jošte ondak bili prozvali. Vágóhíd, klanica, radila je punom parom. Kanoni, mašingeveri, mine, puške, ručne bombe - sve je to rasipnički sejalo smrt. Povremeno su prve linije bile tako blizu jedna druge da ratnici nisu znali da li na njih padaju neprijateljske granate iliti od svojih kanona dobijaju vatru. Nebo se bilo svezalo sa zemljom, granate su se (tvrdi deda Aron) u vazduhu sudarale. Tada ni puška nije mnogo vredela: glava je bila odveć velika meta da bi se ma ko usudio pomoliti je iz dekunga.

Pokatkad bi iz utrobe zemlje doprla grmljavina kao da se vasceo Halál hegy ruši. Sneg, zemlja, palisade, oružje, ljudi - sve je to letelo u vazduh, razneseno strahovitom erupcijom. Rusi su, naime, znali da iskopaju tunel dugačak pedeset i više meteri, čak do ispod prve austrougarske linije. U čelo bi stavili eksploziv, a ondak to zatvorili džakovima peska, upalili fitilj i...

Prvih par dana ruski topovi behu osobito efikasni, precizno su gađali austrougarske pozicije. Tek trećeg dana, predveče, u Raranči je grupa honveda dobila naredbu da bane u avliju gazde koji, za razliku od ostalih paora u selu, nije dopuštao da se načne njegov plast sena, potrebnog za vojene konje. Stražmešter naredi da se plast na silu rasturi. Honvedi se baciše na seno i uskoro saznaše razlog gazdine upornosti. Iz skloništa, zamaskiranog u plastu, iziđoše dva špijuna u civilu i, začudo, predadoše se brez otpora. NJin jatak tvrdio je da nije znao za ovo sklonište u svom senu. Zaludu. Jošte iste predvečeri obešena su sva trojica. Jatak je molio da mu se poštedi barem familija i kuća, ali ta molba beše samo napola uslišena. NJegovi roditelji, žena i četvoro dece behu isterani u avliju, i dok su plakali, molili neumoljivog stražmeštera i, najposle, ljubili zidove svoje kuće, jedan honved je palio trščani krov udžerice, drugi drveni obor na gumnu, treći kolnicu pokrivenu slamom.

Nekoliko časaka pre toga egzekutori su jošte jedared zavirili u sklonište, u kome, pored provijanta i oružja, beše i telefon. NJegovi su drotovi vodili na drugu stranu fronta, kamo su bili slati i raporti o pozicijama austrougarske vojske.

„No i brez zasluge špijuna ostanuli su mnogi mladići i muževi na Halal heđu", zaključio je deda Aron melodramskim glasom. „Moj čuvstvitelan Maftej, Janko Bodnar, čika Silvo Šimko, Kucuranin Đura Balint i mnogi drugi. Nekoji od njih su danaske sa-

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

svim zaboravljeni, niko ih više ne spominje, voopšte niko, Gospode, kao da ih nigdar nije ni bilo! Progutala ih tmina, nestanuli su za vjeke vjekova, kao paučina, kao priviđenja!"

Tamo je ostanuo i Bonifacije Patolč, blagodušan Boni bači, deda Aronov stariji kolega na službi kod kapetana Kiralja, šaljivdžija koji je volio da kaže kako nema toliko vode u jednom parasničkom bunaru koliko je on u svom životu palinke polokao. Poslednji gutljaj popio je, iz čuture koju je punila njegova i deda Aronova snalažljivost, petog dana bitke na Halal heđu. Nešta kasnije honvedi su preduzeli jošte jedan napad (iliti protivnapad). U jeku bitke kapetan Kiralj počeo je da viče: „Tuku nam desno krilo! Levo treba, levo, napred! Küldönc!" dozva jednog od svojih ordonansa. Obojica su bila kraj njega. Deda Aron, užasnut i paralisan zbog paklenih prizora oko sebe, napravio se nagluv. (Preživeti! Taj strašan imperativ, taj animalni nagon, koji kao moru tokom rata nosi u sebi svaki vojak, zategao mu je i poslednji nerv, potisnuo moralno čuvstvo.) Boni bači, okuražen palinkom koju je malo-časke bio popio, odmah je iskočio iz dekunga. Saborci su ga videli kako pretrčava od jednog zaklona do drugog i obaveštava honvede: „Tizenegyedik század, balra, elôre!" „Jedanajsta kompanija, levo, napred! Jedanajsta kompanija, levo, napred!" Otišao je bio tako do poslednjeg voda, i već se vraćao prema komandnom mestu. Tada ga je metak, jedan od onih koji, kako je on sam u šali govorio, ne biraju ali i ne zaobilaze nikoga, potrefio u donji deo trbuha. „Ta jošte ću ja vas naći ovdena, kad se uskoro vratim", kazao je sanitetlijama dok su ga previjali.

„Zašto li je žurio natrag, kad je obavio zadatak, zašto nije ostanuo ondeka negder u zaklonu?" jedio se kapetan Kiralj saznavši za zlu sreću svog ordonansa.

Istog popodneva, kad je ispod teških snežnih oblaka krenuo sumrak, očinski brižan kapetan se, zajedno sa drugim oficirima i vojacima Šeste regimente, na vjeki oprostio i od Bonifacija Patolča i od ostalih honveda koji su poginuli toga dana. Dok su drugovi snegom i grudvama smrznute zemlje zatrpavali mrtvačke sanduke svojih saboraca, iz sniskih sivih oblaka prosuše se nove pahuljice, krupne kao perje. Sneg beše tako gust da se uskoro ni na deset koračaja od sebe nije moglo ništa razaznati.

„Lepšu zavesu na kraju jedne životne predstave ne mogu da zamislim", reče zaneseno druga deda Aronova miljenica, Leonkina bratučeda, Mironova sestra Veronka.

„Ej, živote, živote! Bio si i gorak i sladak!" uzvratio je deda Aron patetično, ter smirenije, filozofski dometnuo: „Osim pregršti črezvičajnih, lepih dana, iliti tek časaka, koje i ne sagledivamo kako valja dok ih proživljavamo, sve ostalo je praznina i mukotrpno životarenje. Ipak, život nam je mio - i dobro je što je tako."

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

„Koji su trenuci, deda, u ratu najlepši?" pitao je najnemirniji unuk (Alek, naravski), uživljen, kao i ostali mladi slušaoci negdašnjeg honveda, u strašnu lepotu vojevanja i umiranja. „Jesu li vojaci jurišali, onako, sa bajonetima na puškama? Jesu li leteli kao vihor kroz eksplozije granata i dim baruta?"

Zaludu im je deda Aron govorio da je rat u suštastvu dosadna, ružna i brezumna rabota, da greši svako, pak i on sam, kad ga oslikava ružičastim, ma i krvavocrvenim bojama, jerbo su boje rata najčešće sivo-crne, boje dosade i smrti. Zaludu im je govorio da u ratu čovek gubi i ono malo slobode koju ima u miru, da je tada pretvoren u stoku što trpi, da između dva vozbudljiva zbitija, koja donose kasapljenje i smrt, teku breskrajno dugi, mučni časovi i dani na avgustovskoj žezi, na novembarskoj kiši, na januarskoj ciči. Zaludu. Pripovedanje o pravom licu rata bilo je unucima dosadno, njih su zanimali kanoni i mašingeveri, puške i bajoneti, pokliči i juriši. (Zar im nije upravo on, njin madžistor u školi života, prilikom nekojih drugih kazivanja govorio: „Život vredi onoliko koliko je vozbudljiv, zanimljiv.") Zbilja, dedice, da li su vojaci šturmovali, onako, kao kad krene vihor?

Bilo je, bogme, i šturmovanja, premda ne odveć često. Samo je tri iliti četiri puta, i to baš na Halal heđu, deda Aron čuo kapetana Kiralja kako uzvikuje: „Szuronyt szegezz!" „Bajonete natakni!"

(Sudeći po deda Aronovom dramatičnom, brez sumnje autentičnom uskliku, taj kapetanov poklič bio je i smela komanda, i krik straha pred smrću, i jauk što je izleteo iz stegnuta grla. Bio je to krik užasa.)

Honvedi natakoše bajonete na puške i počeše da iskaču iz dekunga. Nisu uvek jurili poput vihora, češće su se prvoj ruskoj liniji približavali pretrčavajući od zaklona do zaklona, ali je pokatkad bilo i kosidbe mašingeverima, i klanja bajonetima, i drugih jezovitih ratnih igara. Jedan je prizor deda Aronu ostanuo najdublje urezan u sećanju, jerbo je bio najpotresniji. Naš neslavan junak, koji beše veći mrzilac rata negoli neprijateljskih ratnika, nigdar neće zaboraviti teško ranjenog postarijeg Rusa, brespomoćno naslonjenog na zid dekunga, njegove šake na krvavom licu i očajničko zapomaganje: „Oy, Gospodi, kakoy Ô nesčastliv˙y! Deti moi, mil˙e moi, Ô zdesý ostanusý!" „Oj, Gospode, kako sam nesrećan! Deco moja, mili moji, ovdeka ću ostanuti!" „Šta laješ tuna, smrdljivi Moskov!" dreknu jedan honved u naletu i zari mu bajonet u prsa. „Aaaa!" kriknuo je Rus, a ondak zakrkljao i stropoštao se na krvav sneg na dnu dekunga.

„Jadnik, bio je pomalo i sam kriv za vlastitu pogibiju", kontao je deda Aron mnogo docnije. „Trebalo je da se pritaji, pretvara kao da je mrtav, a posle, kad bi se uspostavio kaki-taki red,

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

moždak bi i preživeo. Cigurno bi mu naši bolničari pomogli, jerbo su i njini previjali naše vojake. On je, međutim, stajao i zapomagao baš u najvećem metežu, a to, evo, među ljudima vazda ima i neljudi, krvoločnih zveri koje jedva čekaju priliku da pale i kolju, da nekaštigovano divljaju."

Najzad, 11. januara 1916. godine prvi honvedi Jedanajste kompanije uskočili su u tek napuštene ruske dekunge na vrhu Halal heđa. Nakon sedam dana krvavog vojevanja Breg smrti je bio osvojen. A nešta kasnije, kad je front utonuo u kratko zatišje, začula se zapovest kapetana Kiralja: „Nótára!" „Pesmu!" Nije se vojacima, posle svega što su ovdeka doživeli, odveć pevalo, ali, prema deda Aronovom tvrđenju, taki je propis bio: u teškim trenucima narediti pesmu, da bi se vojsci podigao moral.

Nekoliko dana pre toga, odmah nakon prvih borbi na Halal heđu, samouki pesnik Maftej Seman nastavio je rad na svojoj ratnoj poemi: odredio joj naslov, „Karpati, Karpati", i dodao četiri nove strofe. Te su se strofe njegovim drugovima dopale većma od svih ostalih. Prihvatili su ih kao zasebnu celinu, uhvatili se za njih žudno, očajnički, kao za istanjene niti vlastitih života, i upleli ih u nostalgičnu melodiju koju je pesnik izmamljivao iz svoje citre. U sleđenoj tišini zimske bele noći pokatkad bi se iz zasneženog dekunga iliti zadimljene zemunice izvila ta otužna pesma, jedina uteha i lek za izmučene vojačke duše.

Karpati, Karpati, gore ponosne,

već su razbijene tišine vaše zanosne.

Oj, snežna vam nedra topovi riju,

oj, tu vojske sade krvav boj biju.

General je Nađ Pali nama poručio:

„Junaci, honved regimente niko nije slomio!"

Ej, puško moja, sjaji ti tanak bajonet,

ej, od mene do smrti ni ceo puškomet.

Konjić je moj pred praznim jaslama ostao,

njiva zaparložena, a kraj mene treći drug pao.

Ah, ljubo moja, dragog svog nećeš videti,

ah, crna će ga zemlja vovjeki pokriti.

Karpati, Karpati, gore zaspale,

mnoge su vas ognjene granate uzorale.

Oj, telima ste hlopskim nagnojeni,

oj, mecima ste oštrim zasejani.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

U tim trenucima Maftej Seman je, kao što vidimo, slutio, iako pouzdano nije mogao znati, da će uskoro i njegova duša, poput ove pesme, lebdeti nad zavejanim dekunzima Brega smrti, a zatim se, dršćući od studeni, vinuti prema zvezdama, koje će ledenim osmesima obasjavati noćno plavetnilo.

Maftejevo telo nagnojilo je jedan obronak Karpata, zvani Breg smrti, ali ime neka mu od zaborava sačuva njegova labudova pesma, koju će njegov prijatelj Aron Vislavski i nakon četrdeset godina pokatkad, u dugim zimskim večerima, pevati unucima i susedima salašarima, prateći svoj opori glas otužnim ječanjem prašnjave citre, one iste što je dopomogla da se na Bregu smrti rodi i oglasi Maftejeva pesma.

Iziđimo, prijatelji časnejši, iz sentimentalnosti. Nastavimo da radoznalo, pažljivo, hroničarski pedantno razgledivamo bukovinsku ružičastu, mestimično krvavocrvenu, na sivo-crnoj podlozi eksponiranu sliku amajliju.

Tri dana i tri noći su honvedi u dekunzima Halal heđa čekali protivnapad Rusa. U prvim linijama nije bilo ni provizornih zemunica, kake su se mogle naći u potonjim, malko brezbednijim i stabilnijim linijama, ter su vojaci u dekunzima na snegu i spavali, ako su se ti mučni dremeži mogli nazvati spavanjem. Svaki čas bi se budili udrvenjeni od (sibirske) karpatske hladnoće, zagrevali bi, koliko su mogli, ruke i noge, a ondak bi, promrzli i izmučeni, ponova probali da zaspu. Eh, kako se tada maštalo o toploj dunji, mekanoj i mirisnoj, ostavljenoj davno i na dugo vreme, moždak i vovjeki. Kratak san, polusan sa najrazličitijim halucinacijama, a ondak bi se vojak budio, iliti bi ga drug probudio, da se ne bi smrznuo. Preko dana ih je kapetan Kiralj terao da ašovima izbacuju stvrdnut sneg iz dekunga, da bi se i na taj način malo ugrejali. Ipak, mnogi će vojak promrzline na ušima i nogama do kraja života nositi kao uspomenu na Halal heđ.

Na frontu je tih dana vladalo zatišje, ter su se vojaci dosađivali. Pokoji honved bi, želeći da se zabavi, digao ašov iznad glave, a Rusi bi ondak pucali u tu metu. Honved bi ih, mašući ašovom, obaveštavao ako bi koji od njih imao pogodak. Jutrom bi, opet, nekoji kukurikali, i tako budili svoje prijatelje u neprijateljskim dekunzima.

Najzad, treće noći, dva-tri sata posle ponoći, Rusi su krenuli u protivnapad, i krvava gozba je nastavljena.

Osam dana nakon izlaska na Halal heđ, 19. januara 1916. godine, bilo je to u sredu pre podne, i deda Aron je dočekao svoj metak. Toga se dana odigrala velika bitka, moždak najveća otkako beše formiran front kod Černovaca. Topovi, najprvo ruski, zatim i austrougarski, počeli su da gruvaju jošte pre svitanja, a ubrzo potom ručne bombe, mine, mašingeveri i puške uključiše se u izvođenje

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

smrtonosne simfonije. Zemlja je sve jače podrhtavala po taktu eksplozija, rafala i pucnjeva.

Oko jedanajst sati bitka je poprimila obličje pakla. U tim trenucima kapetan Kiralj, njegov ordonans Aron Vislavski, kompanijski šrajber Pera Matić i jedan desetar, nekoji Salai (jedan od onih što su onomad pevali: ...kako ne bi valjan bio svet), ležali su šćućureni u nevelikom krateru iza natrulog panja. Slušali su, drhteći od vozbuđenja, kreščendo jezive simfonije, sve dok ih nije zagluhnula najjača u nizu sudnjedanskih eksplozija. Granata je pala petnajstak meteri od njih. „Gospodine kapetane, pređimo onamo!" uzviknu Salai kad su došli k sebi. „Odmah će ovdeka tresnuti!" „Mindjárt itt lecsap!" On je, kao i svaki iskusan vojak, znao da granate nigdar ne padaju na isto mesto jedna iza druge. Salai, kapetan Kiralj i deda Aron odmah pretrčaše neveliku razdaljinu i uskočiše u novi krater, jošte topao, kasti, ispunjen „opojnim" mirisom eksploziva. Jedino je Pera Matić oklevao. Taj gojazan učitelj iz Varadina vazda bi se zbunio kad bi počele da prašte granate i štekću mašingeveri. Samo je duvao i znojio se.

Granata je pala dva-tri metra od udubljenja iza panja u kome je on ostanuo da leži. Zagluhnuo ih prasak, svet se zatumbao, a u istom trenutku Pera se oglasio strahotnim jaukom. I desetar Salai je, uhvativši se za glavu i primetivši krv u svojim šakama, preplašeno jeknuo. „Szanitészek!" urliknu kapetan Kiralj. „Gdeno su sanitetlije?"

Deda Aron ovog puta nije oklevao. Digao se i pognut, pretrčavajući od humke do humke, na mahove bauljajući po snegu, krenuo u potragu za sanitetlijama.

Nije otišao daleko. Počuvstovao je ubod negder ispod desnog ramena, spotakao se i pao. Mirovao je, klečeći, nekoliko trenutaka, zaprepašćen i pretrnuo od straha. Ondak je počuvstvovao kako mu se pod košuljom krv razliva po prsima, a u glavi mu se najedared zavrtilo. Majko mila, i mene je potrefilo! Prošao sam kao Boni bači! pomisli užasnut. Setio se trideset osmog psalma i prošaputao: Pohitaj u pomoć meni, Gospode, spasitelju moj!

U dece oči razrogačene, već su okrugle i krupne kao petodinarke.

„A kako ste se čuvstvovali, dedice?"

„O čemu ste kontali u tim trenucima?"

„Je l' došao Gospod? Jeste li ga videli?"

„Iliti ste moždak videli Smrt, onu sa kosom?"

Nigdar im, međutim, nije pošlo za rukom da podrobno saznaju kako se u tim trenucima čuvstvovao, o čemu je kontao i šta je vidio njin dražajši dedica, u zagrljaj Smrti gurnut, a u život zagledan honved Aron Vislavski.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

„Umirući, mi iz trenutka prelazimo u vekovečnost", govoriće mnogo kasnije, pokatkad, posle pete vinske litrenjače, unucima i susedima salašarima. „Život i smrt su samo dva načina postojanja: jedan je kratkotrajan, kasti trenutačan, drugi vekovečan. Ali mi, nepopravljivi grešnici, ipak većma volimo onaj prvi, ma kako bio varljiv i prolazan."

Gospod je, moždak zbog trideset osmog psalma (smeška se deda Aron i zavija novi bagov u hartiju štanicle), odlučio da ga ostavi neka se jošte malo pomuči na ovome svetu. Hitno je poslao sanitetlije, koji su najprvo pokušali da pokupe krvava creva Pere Matića, ali im je izdahnuo na rukama. Previli su zatim desetara Salaija i deda Arona.

„Ej, Áron, Áron. Te is elhagysz engem." „I ti me ostavljaš", vajkao se kapetan Kiralj pored svog prebledelog ordonansa dok su se sanitetlije mučili oko Pere Matića. „Boni bači je otišao vovjeki, a sadeka, evo, odlazi i jadni Pera. Ja se nadam da ćeš barem ti da se vratiš. Nesreća je, srećom, retko onako velika kao naš strah od nje."

Nije deda Aron znao da li će se na krvav pir vratiti iliti ne. Nije bio rad vraćati se, a, opet, bolje bi bilo doći, makar ovamo, negoli otići vovjeki. No kapetan Kiralj ionako nije imao vremena da sasluša njegov odgovor. Hod istorije se nije mogao zaustaviti zbog jednog ranjenog ordonansa, gozba na Bregu smrti se nije mogla prekinuti. Honvedi su čekali svog kapetana, Rusi su čekali i kapetana i njegove honvede.

Tako je, prijatelji časnejši, mrzilac rata Aron Vislavski privremeno bio izbačen iz stroja onih na čijim se životinjskim patnjama i brutalnim pogibijama - koje se posle u letopisima pretvaraju u slavna dela - stvara istorija. Sledeća etapa vojenog putešestvija neslavnog junaka Velikog rata, ali (ako mu je to uteha) glavnog junaka ovog letopisa, beše

LEČENJE I OPORAVAK

Najprvo su mu lekari u Černovcima pružili najnužniju pomoć, ter ga smestiše u ajziban koji je teže ranjenike nosio u Stanislav. Ondeka su mu u špitalju izvadili metak i očistili ranu, a posle nekoliko dana sve zalečene bolesnike liferovaše dalje, jerbo na špitalj u Stanislavu beše velika navala.

Deda Aron je bio dodeljen jednom lečilištu u Pešti. Beše to nevelik, fajn špitalj, a mecene mu behu jedna starija neudata grofica i tada poznata peštanska glumica Šarika Fedak. Pokatkad

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

bi njih dve dolazile da obiđu svoj špitalj i svoje ranjenike. O tim vizitama, a osobito o lepoj Šariki, za koju su tvrdili da intimno poznaje nekolicinu mađarskih ministara, vodili su se među dokonim rekonvalescentima dugi divani. Zbog tih vizita, i snova o Šariki Fedak, suprotstavljenih košmarnim snovima o frontovskim strahotama, mnogi je honved želio sebi što dalji trenutak potpunog ozdravljenja.

Ne možemo kasti šta je deda Aron noćom sanjao, i o čemu je danjom sanjario, ali znademo da se brzo oporavljao. NJegov metak, iako je zakačio vrh desnog plućnog krila, nije bio tako opasan kao što se njemu u prvi mah bilo učinilo. Uskoro je mogao, zapravo morao, da napusti peštanski špitalj i da se javi komandi u Subotici.

U kasarni ga je dočekalo ugodno iznenađenje. Osim jednomesečnog odsustva, koje je dobio da bi kod kuće jošte malo ojačao, dežurni oficir predao mu je neveliku kutiju i pečatom overenu potvrdu. Za primerno držanje na frontu u Bukovini Aron Vislavski je dobio „Kis ezüst", „Malo srebro", a zahvaljujući tom odlikovanju i pravo na 7,5 kruna mesečno, što je za jednog vojaka bila sasvim dobra parica. Tu „platu" je deda Aron primao sve do novembra 1918. godine, dok nije ustreljen grof Tisa, tačnije dok nije abdicirao kralj Karlo Četvrti, koji je svojedobno grofa Tisu razrešio dužnosti premijera mađarske kraljevske vlade. Kad su, daklem, ta dvojica otišla, presušila je i deda Aronova nagrada za dejatelnost kojom se u mirna vremena bave razbojnici i dželati. A što se tiče „Malog srebra", ono i sadeka leži ispod baka Serafinog moljičavog štafira, u fioci na dnu velikog crnog šifonjera, u prednjoj sobi na salašu za Visokim mostom.

Najveći deo jednomesečnog odsustva utrošio je nagrađen rekonvalescent na razgledivanje svoje mlade soldatuše i sinčića Jevrema, koji se bio rodio jošte jesenaske, nakon njegovog odlaska u rat. Obišao je s njima sve rođake, izvezao s ocem stajnjak na njivu i pomogao mu u poslovima oko salaša, a ondak se vratio u Suboticu, u kasarnu.

Na njegovu sreću, regimenta se upravo popunjavala novim kanonenfuterom, prikupljeni regruti su ovdeka jošte dva meseca egzercirali. Serafa je, dašta, svake nedelje dolazila u Suboticu, donoseći mužu paketiće sa pečenom piletinom i štrudlama, a i deda Aron je u više navrata dobio 48-časovno odsustvo. Među novajlijama, što golobradim momcima što starijim ljudima, među kojima beše već i nesposobnih za vojsku („Svaki može zaustaviti metak", govorio je, navodno, grof Pišta Tisa), deda Aron je, posle Halal heđa i s „Malim srebrom" u ruksaku, katkad i na grudima, bio „stara svetinja", kako ondar take nazivahu, „öreg szentség". Sa nekolicinom sebi sličnih izležavao se po hladovitim magazinima kasar-

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

ne, pijuckajući vino doneseno iz obližnje birtije. Čak ni egzerciri ne behu njina obaveza. Egzercirali su samo kad bi se uželeli zanimacije.

„Tja, ovako bi se dalo 'vojevati' i do kraja rata", govorio bi pokatkad naš junak svojoj mladoj supruzi, obnaženoj na krevetu u pansionskoj sobi u kojoj su bili česti gosti.

Ali pre je dočekao kraj svog hladovanja i ljubovanja negoli kraj Velikog rata. Uskoro se ponova obreo na Istočnom frontu, ovog puta

sledeće poglavlje
prethodno poglavlje
sadržaj

е