|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
Posle podne, između
dolaska s posla, odnosno sa ručka u kojem od jeftinijih restorana u
gradu, i odlaska u školu, Alek je imao vremena samo da malo odrema ili da
pročita koju lekciju. Najpre je, s glavom na uzdignutom jastuku,
pokriven do grudi snežnobelim gazdaričinim jorganom, pokušavao da
uči iz udžbenika koji je držao rukama uvučenim u rukavice. Ledeno
hladna sobica bila je ispunjena tišinom. Samo je sa ulice kroz zatvoren
prozor dopirao šapat rominjave kiše. Siva svetlost rasplinjavala je konture
stola i bokala s vodom u polutami podno otomana. U jednom trenutku je, dremljiv,
nahranjen a gladan (erotske ljubavi), raskravljen toplotom koja mu se
vraćala iz zagrejanog jorgana, u suprotnom, mračnijem kraju sobice
primetio sredovečnu udovicu (mogla je biti i raspuštenica, matora
devojka, grešna majka troje dece - svejedno). Raščupana, zajapurena,
raskopčane bluze, bespomoćno je pokušavala da se odbrani od
nestrpljivog napasnika. Lice je grešnica sakrivala dublje u mrak: kao da se
stidela onoga za čim su žudele njene suve usne i mlitave grudi, za
čim je žudelo celo njeno zrelo telo. A drhtava ruka mladog ljubavnika
nije se zaustavljala. Grozničavo je vukla haljinu nagore, i u polutami
sobice blesnula je butina, bela i |
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
obla, mnogo svežija i
izazovnija od naboranog vrata, koji je već počeo da se previja, u
sladostrašću prihvaćenog bluda. Samobludnik se promeškoljio na
otomanu, izvukao ruke ispod jorgana, navukao rukavice i ponovo dohvatio udžbenik. Ali muku iz uzavrele glave i ispražnjenog tela nije mogao da odagna.
Bacio je udžbenik na patos, skinuo rukavice, protrljao lice rukama i zagledao
se u tavanicu. Doživeti, samo jednom doživeti ono!
Imati makar jednu jedinu od tih božanskih, neuhvatljivih žena! Nebeska Sfingo, prokleta bila,
kad ću saznati kako izgleda potpuno prožimanje dvaju bića suprotnog
pola? Prodiranje u najdublju suštinu misterije. Da li je ono i u stvarnosti
tako uzbudljivo kao u mašti? Da li taj veličanstven čin, vrhunac i
smisao života, ostavlja duboke tragove u čoveku? Da li je moguće
zadovoljiti se jednom zasvagda? Kao onaj što je, navodno, rekao: „Probao sam,
vidim da mogu, više ne moram s tim da se bakćem." Voleo bih da i ja
budem u prilici tako da rezonujem. Da se, oslobođen od ubistvene
seksualne gladi, posvetim slikarstvu, neimarstvu. Da li su i posle ljubavnog
akta, kao posle samozadovoljavanja, mišići iscrpljeni, nervi razdraženi?
Da li su i tada ruke drhtave, oči bolne, moždane vijuge nesposobne za
koncentraciju? Ako je sve to tako, ako se i posle
pravog akta čovek oseća kao posle samozadovoljavanja, onda ja u
telesnoj ljubavi nemam šta da tražim. Lekari kažu da se u fiziološkom smislu
masturbacija ne razlikuje od snošaja. Da nije škodljiva. Ali oni, izgleda,
još nisu upoznali sve tajne ljudskog tela. Nije moguće da i posle pravog
akta čovek oseća takvu mučninu u glavi i malaksalost u celom
telu kakvu ja osećam sada, posle proklete onanije. Psihičke razlike su
poznate i shvatljive. Nasuprot pravom aktu, koji je vrhunac ljubavi i
potpunog prožimanja dvaju bića, onanija je nužno zlo. Izraz slabosti
karaktera. Nešto bedno, odvratno. Posle nje osećaš gađenje i mržnju
prema sebi. Prema svojoj potčinjenosti instinktima. A nakon potpunog
prožimanja sa voljenim bićem zacelo se osećaš neizmerno
srećnim. Velikim, pobednim. Ali i u fiziološkom smislu
razlike mora da postoje. Uveren sam da su hormonalni procesi, pa i strujni
udari u najfinijim nervima, drugačiji u ljubavnom aktu nego u njegovom
surogatu. I da ne samo u duši nego i u telu izazivaju drugačije promene. |
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
Uveren sam, ali, do đavola,
ne znam! Veliku Tajnu još nisam
odgonetnuo! Jer ono što sam,
zahvaljujući tebi, Mirone, napukli bardače, doživeo letos na
okrajku našeg sela, kod udovice Sofrone iz Ciganskog kraja - u mračnoj
sobici njenog trošnog kućerka što stoji na obali Dančove bare kao
napušten svetionik - to, brate, beše nešto nalik na odgonetanje Velike Tajne,
a ipak ne beše ništa. Skoro ništa. Noć beše topla, zvezdana.
U Dančovoj bari kreketao je ogroman žablji hor. U visokoj metlovini,
koja je ispunjavala Sofronino dvorište, zrikali su zrikavci. Ti si, iznutra
zatvorivši dotrajali kapidžik, kroz taj gustiš oporog mirisa prošao prvi.
Boris je išao iza tebe, ja iza njega. Bio si miran. Kao „ognjeni borac i
stara svetinja" prilikom odlaska na front. Nas dvojica smo, trenutak
kasnije, na tremu napregnuto iščekivali da Sofrona otvori prozorić
na koji si bio pokucao. U mraku si se dogovorio s njom oko cene. U mraku je
izbrojala, zapravo opipala novac koji si joj dao. Dugo je otključavala vrata
predsoblja. Iznutra se čulo njeno spokojno gunđanje. Grdila je
svoju nespretnu ruku i rasklimatanu bravu. Napokon nas je pustila u smrad
neandertalske pećine. A sama izašla na zemljani trem i
čučnula. Začuo se odvratan i uzbudljiv šum vodenog mlaza. „Nije li ušao još koji?"
upitala je poluglasno kad se vratila u predsoblje, koje ujedno beše i
kuhinja. „Ušla su još petorica.
Hoće li ti to biti dovoljno?" odgovorio si bezobrazno, kao staroj
poznanici. I ušao za njom u sobičak. U
predsoblju-kuhinji mrak beše
kao u rogu. Smrdele su šerpe i pomije. Vrpoljio sam se, uzbuđen, srušio
neke lonce. Pitao sam Borisa treba li, kad uđem, sve da skinem sa sebe,
ili samo pantalone. Potom bih ućutao i osluškivao povremeno Sofronino
mrmljanje i dahtanje. Ti si se, iskrivljeni jarmače, zadržao u sobi prilično
dugo. One stvari radio si već kao pravi razbucač. Kad je i Boris bio gotov, kad
sam ja ušao u kanibalski deo neandertalske jazbine, još nisam verovao da
će se dogoditi ono za čim je bednik u meni toliko žudeo. Kao u
groznici, skinuh sve sa sebe. Čak i čarape. Pipajući u mraku,
doteturah do kuta odakle se čulo Sofronino tiho čavrljanje. „Gde
si?" upitah neandertalsku fanfulju. I sam se začudih što ne
persiram ženu koja |
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
ima najmanje četrdeset pet
godina. „Ma, tu sam ja!" zakikotala se Sofrona i povukla me na sebe. Pod
dunju koju je drugom rukom već bila podigla. „Ali, gde si ti?" ponovo
se zakikotala nešto kasnije. A mene nigde nije bilo. Ležao
sam na debeloj seljanki kao na buretu i čekao da me uzbuđenje
prođe, da se moja muškost okuraži i pokaže. Uzalud. Nije htela da me
posluži sada, kad mi je trebala, kao što neretko nije htela da poslušno
miruje kad mi ne beše potrebna. Sofrona se prigušeno cerekala. „Ti, izgleda,
još nisi bio na ženi", zaključila je mudro. Najzad, muškost je nakratko
živnula. Nekoliko prijatnih, uzbudljivih trenutaka i - Sofrona se ponovo
oglasila tihim ćeretanjem. Upitala me hoću li još. Ovo je bilo
zaista kratko. Savetovala me da se više ne mučim. Drugi put će biti
bolje. Nisam znao kako će biti
drugi put. Ali da je sada bilo loše, veoma loše, to mi je bilo sasvim jasno.
Nisam dobio ni deseti deo onoga što sam očekivao. Ipak, bilo mi je svega
dosta. Smrad Sofroninog kombinea, povučenog nagore do polovine trbuha, postao
je nesnosan. Kao i smrad teške dunje pod kojom sam ležao na babetini.
Siđoh s kreveta i potražih rublje i odeću. Želeo sam da što pre
izađem iz neandertalske jazbine. Nebeski Svojevoljnik je hteo,
bludna braćo, da prva naša zajednička poseta debeloj Sofroni bude
ujedno i poslednja. Nekoliko dana nakon te bajne noći, jednog
popodneva, čika Makar Hudak svratio je kod Sofrone. I na kućnom
pragu ugledao njen goli leš. Već hladan, krvav. Izboden po grudima i
trbuhu. Zbunjen, pokušao je da se neopaženo iskrade iz dvorišta, ali su dve
Sofronine susetke slučajno stajale pred kućom jedne od njih, te
nije imao kud. Prišao im i ispričao šta je video. Nekoliko sedmica po selu se
nagađalo ko je skončao grešnu Sofronu. Je li to bio koji od
pijanaca što su je posećivali? Ili neki od bagerista koji su radili na
čišćenju kanala? Ili možda jedan od onih vragova, matorih momaka? „Tako joj i treba",
šaputale su žene po šorovima. „Kakav je život imala, takva ju je i smrt
snašla!" Uskoro će selo sasvim
zaboraviti debelu grešnicu Sofronu. Prvu, zasad i jedinu ženu koju sam
„imao". Moram što pre imati i drugu! Mladu, lepu, mirisnu, voljenu. Skoči s otomana, potrpa
udžbenike i sveske u tašnu. Imao je još malo vremena, ali više nije želeo da
leškari i u greš- |
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
nom snatrenju oslabljuje telo i
karakter. Snatrenje je lepo i korisno samo kad je stvaralačko. A
erotsko, onanističko maštanje je ružno i štetno! Neko je otvorio i zatvorio
vrata sobe u kojoj je boravila privremena podstanarka Terika. NJen prijatelj
Miloš dobio je gazdinu saglasnost da cura, koja se posvađala sa svojom
stanodavkom, spava na njegovom podstanarskom krevetu dok se on ne vrati sa
terena. Iz Terikine, odnosno Miloševe
sobe povremeno dopire škripanje kauča. Da li se šoferčina vratila
sa terena? Gazda i gazdarica otišli u posetu kojem od sinova, a moj
podstanarski kolega odmah iskoristio priliku. Naplaćuje svojoj
prijateljici ležarinu. Parenje bez ljubavi, tucanje kao najuzbudljivija
sirotinjska atrakcija. Sanjar željan potpunog
prožimanja sa voljenim bićem, koga je izluđivala i pomisao na
tucanje sa bilo kakvom klindovkom, makar i s bolešljivom Terikom, izađe
u predsoblje. Na vešaljki nije bilo Miloševe jakne. Znači, zevzek je još
na terenu. Ko je onda kod Terike? Izađe u dvorište, ode
pozadi, pusti vodu, vrati se u predsoblje. Istrese kišne kapi iz kose i
uključi radio. Sasvim utihnuvši zvuk, pomerao je iglu levo-desno po
skali i napregnuto osluškivao. Iz sobe je s vremena na vreme dopiralo jedva
čujno škripanje kauča i, činilo mu se, tiho Terikino ječanje.
Osluškivao je to ječanje duže vreme, ali ništa nije preduzimao. Već
je počeo da se nervira zbog svoje neodlučnosti. Treba imati
senzibilitet, da bi se moglo meditirati i sanjariti, ali treba imati i
petlju, da bi se moglo delati! Čekaj samo, magarče, posle ćeš
se kajati! Priđe vratima i pokuca. - Da - začu tihi Terikin
glas. Uđe u sobu, hladnu poput
njegove i polumračnu. Priđe kauču i zagleda se u konture
Terikinog tela pod jorganom, potom u njeno lice. Oči su mu se još
navikavale na tamu. - Jesi li sama? - izusti kroz
suvo grlo. - Oooh! - prostenjala je bolno.
- Upali svetlo, molim te. Vratio se poslušno do vrata i
pritisnuo tipku prekidača. Pogledao je zatim u pravcu kauča.
Terikino lice, i inače oskudno u lepoti, beše sasvim izobličeno.
Levi obraz bio je natečen i rumen, kapci behu crveni, oči
krmeljive, pune suza. |
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
- Šta ti je? - upita sanjar,
stojeći opet nad njom. - Zuub! - zacvili Terika bolno,
upirući prstom u natečen obraz. Zub, da, to je i on primetio
čim je upalio svetlo. Upitao je tek da nešto kaže, da i sam ne jekne od
muke. Zub! Očigledno, sve je propalo zbog prokletog zuba! - Očigledno, u lošem je
stanju - reče saosećajno. - Nemoj čekati. Idi kod zubara. - Sad ću - odgovorila je s
naporom. Izbrbljao je još nekoliko
savetničkih i saučesničkih fraza, pa se vratio u svoju sobicu.
Obukao je mantil, zgrabio tašnu i požurio napolje. E, baksuz sam, baš sam baksuz!
pomisli nešto kasnije, zagledan u toranj Almaške crkve, pored koje je
prolazio. Događaju mi se stvari iz trećerazrednih filmskih
limunada. A letos sam, zaronjen u letargične meditacije, u snove o
budućnosti, na svom Novom Životnom Putu video samo prvorazredne,
atraktivne doživljaje. Mnogo si mi ti bistar vidovnjak! |
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|