Make your own free website on Tripod.com

 

 

 

 

 

Posle podne, između dolaska s posla, odnosno sa ručka u kojem od jeftinijih restorana u gradu, i odlaska u školu, Alek je imao vremena samo da malo odrema ili da pročita koju lekciju. Najpre je, s glavom na uzdignutom jastuku, pokriven do grudi snežnobelim gazdaričinim jorganom, pokušavao da uči iz udžbenika koji je držao rukama uvučenim u rukavice. Ledeno hladna sobica bila je ispunjena tišinom. Samo je sa ulice kroz zatvoren prozor dopirao šapat rominjave kiše. Siva svetlost rasplinjavala je konture stola i bokala s vodom u polutami podno otomana.

U jednom trenutku je, dremljiv, nahranjen a gladan (erotske ljubavi), raskravljen toplotom koja mu se vraćala iz zagrejanog jorgana, u suprotnom, mračnijem kraju sobice primetio sredovečnu udovicu (mogla je biti i raspuštenica, matora devojka, grešna majka troje dece - svejedno). Raščupana, zajapurena, raskopčane bluze, bespomoćno je pokušavala da se odbrani od nestrpljivog napasnika. Lice je grešnica sakrivala dublje u mrak: kao da se stidela onoga za čim su žudele njene suve usne i mlitave grudi, za čim je žudelo celo njeno zrelo telo. A drhtava ruka mladog ljubavnika nije se zaustavljala. Grozničavo je vukla haljinu nagore, i u polutami sobice blesnula je butina, bela i

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

obla, mnogo svežija i izazovnija od naboranog vrata, koji je već počeo da se previja, u sladostrašću prihvaćenog bluda.

Samobludnik se promeškoljio na otomanu, izvukao ruke ispod jorgana, navukao rukavice i ponovo dohvatio udžbenik. Ali muku iz uzavrele glave i ispražnjenog tela nije mogao da odagna. Bacio je udžbenik na patos, skinuo rukavice, protrljao lice rukama i zagledao se u tavanicu.

Doživeti, samo jednom doživeti ono! Imati makar jednu jedinu od tih božanskih, neuhvatljivih žena!

Nebeska Sfingo, prokleta bila, kad ću saznati kako izgleda potpuno prožimanje dvaju bića suprotnog pola? Prodiranje u najdublju suštinu misterije. Da li je ono i u stvarnosti tako uzbudljivo kao u mašti? Da li taj veličanstven čin, vrhunac i smisao života, ostavlja duboke tragove u čoveku? Da li je moguće zadovoljiti se jednom zasvagda? Kao onaj što je, navodno, rekao: „Probao sam, vidim da mogu, više ne moram s tim da se bakćem." Voleo bih da i ja budem u prilici tako da rezonujem. Da se, oslobođen od ubistvene seksualne gladi, posvetim slikarstvu, neimarstvu. Da li su i posle ljubavnog akta, kao posle samozadovoljavanja, mišići iscrpljeni, nervi razdraženi? Da li su i tada ruke drhtave, oči bolne, moždane vijuge nesposobne za koncentraciju?

Ako je sve to tako, ako se i posle pravog akta čovek oseća kao posle samozadovoljavanja, onda ja u telesnoj ljubavi nemam šta da tražim. Lekari kažu da se u fiziološkom smislu masturbacija ne razlikuje od snošaja. Da nije škodljiva. Ali oni, izgleda, još nisu upoznali sve tajne ljudskog tela. Nije moguće da i posle pravog akta čovek oseća takvu mučninu u glavi i malaksalost u celom telu kakvu ja osećam sada, posle proklete onanije.

Psihičke razlike su poznate i shvatljive. Nasuprot pravom aktu, koji je vrhunac ljubavi i potpunog prožimanja dvaju bića, onanija je nužno zlo. Izraz slabosti karaktera. Nešto bedno, odvratno. Posle nje osećaš gađenje i mržnju prema sebi. Prema svojoj potčinjenosti instinktima. A nakon potpunog prožimanja sa voljenim bićem zacelo se osećaš neizmerno srećnim. Velikim, pobednim.

Ali i u fiziološkom smislu razlike mora da postoje. Uveren sam da su hormonalni procesi, pa i strujni udari u najfinijim nervima, drugačiji u ljubavnom aktu nego u njegovom surogatu. I da ne samo u duši nego i u telu izazivaju drugačije promene.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

Uveren sam, ali, do đavola, ne znam!

Veliku Tajnu još nisam odgonetnuo!

Jer ono što sam, zahvaljujući tebi, Mirone, napukli bardače, doživeo letos na okrajku našeg sela, kod udovice Sofrone iz Ciganskog kraja - u mračnoj sobici njenog trošnog kućerka što stoji na obali Dančove bare kao napušten svetionik - to, brate, beše nešto nalik na odgonetanje Velike Tajne, a ipak ne beše ništa. Skoro ništa.

Noć beše topla, zvezdana. U Dančovoj bari kreketao je ogroman žablji hor. U visokoj metlovini, koja je ispunjavala Sofronino dvorište, zrikali su zrikavci. Ti si, iznutra zatvorivši dotrajali kapidžik, kroz taj gustiš oporog mirisa prošao prvi. Boris je išao iza tebe, ja iza njega. Bio si miran. Kao „ognjeni borac i stara svetinja" prilikom odlaska na front. Nas dvojica smo, trenutak kasnije, na tremu napregnuto iščekivali da Sofrona otvori prozorić na koji si bio pokucao. U mraku si se dogovorio s njom oko cene. U mraku je izbrojala, zapravo opipala novac koji si joj dao.

Dugo je otključavala vrata predsoblja. Iznutra se čulo njeno spokojno gunđanje. Grdila je svoju nespretnu ruku i rasklimatanu bravu. Napokon nas je pustila u smrad neandertalske pećine. A sama izašla na zemljani trem i čučnula. Začuo se odvratan i uzbudljiv šum vodenog mlaza.

„Nije li ušao još koji?" upitala je poluglasno kad se vratila u predsoblje, koje ujedno beše i kuhinja.

„Ušla su još petorica. Hoće li ti to biti dovoljno?" odgovorio si bezobrazno, kao staroj poznanici. I ušao za njom u sobičak.

U predsoblju-kuhinji mrak beše kao u rogu. Smrdele su šerpe i pomije. Vrpoljio sam se, uzbuđen, srušio neke lonce. Pitao sam Borisa treba li, kad uđem, sve da skinem sa sebe, ili samo pantalone. Potom bih ućutao i osluškivao povremeno Sofronino mrmljanje i dahtanje. Ti si se, iskrivljeni jarmače, zadržao u sobi prilično dugo. One stvari radio si već kao pravi razbucač.

Kad je i Boris bio gotov, kad sam ja ušao u kanibalski deo neandertalske jazbine, još nisam verovao da će se dogoditi ono za čim je bednik u meni toliko žudeo. Kao u groznici, skinuh sve sa sebe. Čak i čarape. Pipajući u mraku, doteturah do kuta odakle se čulo Sofronino tiho čavrljanje. „Gde si?" upitah neandertalsku fanfulju. I sam se začudih što ne persiram ženu koja

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

ima najmanje četrdeset pet godina. „Ma, tu sam ja!" zakikotala se Sofrona i povukla me na sebe. Pod dunju koju je drugom rukom već bila podigla.

„Ali, gde si ti?" ponovo se zakikotala nešto kasnije.

A mene nigde nije bilo. Ležao sam na debeloj seljanki kao na buretu i čekao da me uzbuđenje prođe, da se moja muškost okuraži i pokaže. Uzalud. Nije htela da me posluži sada, kad mi je trebala, kao što neretko nije htela da poslušno miruje kad mi ne beše potrebna. Sofrona se prigušeno cerekala. „Ti, izgleda, još nisi bio na ženi", zaključila je mudro.

Najzad, muškost je nakratko živnula. Nekoliko prijatnih, uzbudljivih trenutaka i - Sofrona se ponovo oglasila tihim ćeretanjem. Upitala me hoću li još. Ovo je bilo zaista kratko. Savetovala me da se više ne mučim. Drugi put će biti bolje.

Nisam znao kako će biti drugi put. Ali da je sada bilo loše, veoma loše, to mi je bilo sasvim jasno. Nisam dobio ni deseti deo onoga što sam očekivao. Ipak, bilo mi je svega dosta. Smrad Sofroninog kombinea, povučenog nagore do polovine trbuha, postao je nesnosan. Kao i smrad teške dunje pod kojom sam ležao na babetini. Siđoh s kreveta i potražih rublje i odeću. Želeo sam da što pre izađem iz neandertalske jazbine.

Nebeski Svojevoljnik je hteo, bludna braćo, da prva naša zajednička poseta debeloj Sofroni bude ujedno i poslednja. Nekoliko dana nakon te bajne noći, jednog popodneva, čika Makar Hudak svratio je kod Sofrone. I na kućnom pragu ugledao njen goli leš. Već hladan, krvav. Izboden po grudima i trbuhu. Zbunjen, pokušao je da se neopaženo iskrade iz dvorišta, ali su dve Sofronine susetke slučajno stajale pred kućom jedne od njih, te nije imao kud. Prišao im i ispričao šta je video.

Nekoliko sedmica po selu se nagađalo ko je skončao grešnu Sofronu. Je li to bio koji od pijanaca što su je posećivali? Ili neki od bagerista koji su radili na čišćenju kanala? Ili možda jedan od onih vragova, matorih momaka?

„Tako joj i treba", šaputale su žene po šorovima. „Kakav je život imala, takva ju je i smrt snašla!"

Uskoro će selo sasvim zaboraviti debelu grešnicu Sofronu. Prvu, zasad i jedinu ženu koju sam „imao".

Moram što pre imati i drugu!

Mladu, lepu, mirisnu, voljenu.

Skoči s otomana, potrpa udžbenike i sveske u tašnu. Imao je još malo vremena, ali više nije želeo da leškari i u greš-

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

nom snatrenju oslabljuje telo i karakter. Snatrenje je lepo i korisno samo kad je stvaralačko. A erotsko, onanističko maštanje je ružno i štetno!

Neko je otvorio i zatvorio vrata sobe u kojoj je boravila privremena podstanarka Terika. NJen prijatelj Miloš dobio je gazdinu saglasnost da cura, koja se posvađala sa svojom stanodavkom, spava na njegovom podstanarskom krevetu dok se on ne vrati sa terena.

Iz Terikine, odnosno Miloševe sobe povremeno dopire škripanje kauča. Da li se šoferčina vratila sa terena? Gazda i gazdarica otišli u posetu kojem od sinova, a moj podstanarski kolega odmah iskoristio priliku. Naplaćuje svojoj prijateljici ležarinu. Parenje bez ljubavi, tucanje kao najuzbudljivija sirotinjska atrakcija.

Sanjar željan potpunog prožimanja sa voljenim bićem, koga je izluđivala i pomisao na tucanje sa bilo kakvom klindovkom, makar i s bolešljivom Terikom, izađe u predsoblje. Na vešaljki nije bilo Miloševe jakne. Znači, zevzek je još na terenu. Ko je onda kod Terike?

Izađe u dvorište, ode pozadi, pusti vodu, vrati se u predsoblje. Istrese kišne kapi iz kose i uključi radio. Sasvim utihnuvši zvuk, pomerao je iglu levo-desno po skali i napregnuto osluškivao. Iz sobe je s vremena na vreme dopiralo jedva čujno škripanje kauča i, činilo mu se, tiho Terikino ječanje. Osluškivao je to ječanje duže vreme, ali ništa nije preduzimao. Već je počeo da se nervira zbog svoje neodlučnosti. Treba imati senzibilitet, da bi se moglo meditirati i sanjariti, ali treba imati i petlju, da bi se moglo delati! Čekaj samo, magarče, posle ćeš se kajati!

Priđe vratima i pokuca.

- Da - začu tihi Terikin glas.

Uđe u sobu, hladnu poput njegove i polumračnu. Priđe kauču i zagleda se u konture Terikinog tela pod jorganom, potom u njeno lice. Oči su mu se još navikavale na tamu.

- Jesi li sama? - izusti kroz suvo grlo.

- Oooh! - prostenjala je bolno. - Upali svetlo, molim te.

Vratio se poslušno do vrata i pritisnuo tipku prekidača. Pogledao je zatim u pravcu kauča. Terikino lice, i inače oskudno u lepoti, beše sasvim izobličeno. Levi obraz bio je natečen i rumen, kapci behu crveni, oči krmeljive, pune suza.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

- Šta ti je? - upita sanjar, stojeći opet nad njom.

- Zuub! - zacvili Terika bolno, upirući prstom u natečen obraz.

Zub, da, to je i on primetio čim je upalio svetlo. Upitao je tek da nešto kaže, da i sam ne jekne od muke. Zub! Očigledno, sve je propalo zbog prokletog zuba!

- Očigledno, u lošem je stanju - reče saosećajno. - Nemoj čekati. Idi kod zubara.

- Sad ću - odgovorila je s naporom.

Izbrbljao je još nekoliko savetničkih i saučesničkih fraza, pa se vratio u svoju sobicu. Obukao je mantil, zgrabio tašnu i požurio napolje.

E, baksuz sam, baš sam baksuz! pomisli nešto kasnije, zagledan u toranj Almaške crkve, pored koje je prolazio. Događaju mi se stvari iz trećerazrednih filmskih limunada. A letos sam, zaronjen u letargične meditacije, u snove o budućnosti, na svom Novom Životnom Putu video samo prvorazredne, atraktivne doživljaje.

Mnogo si mi ti bistar vidovnjak! 

sledeće poglavlje
prethodno poglavlje
sadržaj