VI

SASVIM OBIČNA NOVOGODIŠNJA NOĆ 

- Borise, druže moj, književni junače i savetniče, kako ocenjuješ prvih pet poglavlja prvog toma našeg romana? Budi otvoren, opauči me žestokom kritikom, da se očeličim pre nego što me kritičari potkače. Da bih ti naoštrio sablju, reći ću da Rubenir Glanko Šelgardon nije sasvim zadovoljan onim što je iza njega. Pre mesec dana, kad sam u svečanoj tišini polagao kamen temeljac ove, kako ti reče, faraonske piramide, obećah sebi da ću svaku rečenicu, bude li potrebno, sastaviti i rasturiti desetak puta, sve dok od nje biser verbalne umetnosti ne načinim. Mnoge rečenice zaista pomno sastavljam i više puta prepravljam, ali nisam uvek maksimalno skoncentrisan, ili naprosto nisam dovoljno talentovan, možda nimalo nisam talentovan, ne znam šta mi je, znam samo da ne dosežem ni visine ni dubine u koje sam se prilikom polaganja kamena temeljca zagledavao.

Čista tragedija!

Donekle si i ti kriv što ne dosežem vrtoglave visine, ni mudroslovne dubine, što nisam uvek maksimalno skoncentrisan, što se povremeno opuštam. Umetničko delo, rekao si mi, ne mora biti briljantno u svakom detalju, već je poželjno da kao celina bude dojmljivo. Detalji jesu važni, ali je celina još važnija. Faraonska piramida je, posmatrana izbliza, samo gomila prostih kamenih blokova, a kao celina, posmatrana sa odgovarajuće distance, deluje veoma impresivno.

Ove tvoje refleksije navele su me da delimično zanemarim odluku donesenu u svečarskom raspoloženju. Primećujem da sve češće pišem kao što dišem, spontano, bez napora. Želim da što lakše podnosim muku stvaranja, povremeno čak da uživam u njoj. Zbog toga u roman unesoh ne samo doživljajnu nego i čisto autobiografsku prozu. (Doživljajna proza je, po meni, ona u kojoj su glavni junaci fiktivni likovi, iako je najvećim delom stvorena na osnovu piščevih doživljaja, a autobiografska proza je, kao što znamo, ona u kojoj nema farbanja, u kojoj je glavni junak ili nejunak sam autor.)

Ali meni ni plivanje niz roman reku nije uvek lako. Kad je pisac tako netalentovan kao ovaj što s tobom razgovara, njemu je s vremena na vreme teško čak i doživljajnu i autobiografsku prozu da piše. Trudim se da spontano stvorene celine uglačam akribijskim intelektualnim radom, kapam nad svakom stranicom, pa ipak, rekoh već, nisam sasvim zadovoljan onim što dosad napisah.

- Nikad nećeš ni biti zadovoljan, jer si previše ambiciozan, i bolestan od čežnje za savršenstvom, ta boljka čuči u dušama mnogih latentnih utopista, buja u dušama mnogih aktivnih utopista, ona ih tera da poboljšavaju svet, da pokušavaju učiniti ga savršenim, ti prikani ne znaju, ili zaboravljaju, da je utopistička čežnja za savršenstvom neretko ljudima, narodima, društvenim pokretima, čitavim državama nanosila velika zla, ovo treba da ima na umu tvorac heuteranizma... dobro, nećemo o tome, znam zašto nećemo, setio sam se, sad ne razgovaram sa tvorcem heuteranizma nego s romansijerom, s umetnikom, umetnikom, ali i taj je bolestan od čežnje za savršenstvom, veoma bolestan, bolesniji od bolesti, jer ne zna, ili zaboravlja, da savršenstvo nije neophodno ne samo u društvu nego ni u romanu, da je u umetnosti spontano stvaranje bitnije od savršenstva koje proizilazi iz dugotrajnog mozganja, da se nesavršenstvo u teoriji čak tretira kao estetički princip, da još niko nije stvorio delo kome se ništa ne bi moglo ni dodati ni oduzeti.

Čini mi se da sam klatno svog rezonovanja prejako gurnuo na stranu spontanosti, pa moram da ga vratim na drugu stranu, da napomenem kako je intelektualizacija umetnosti, naročito književnosti, neminovan proces, da um u čovekovom stvaralaštvu dobija sve veću ulogu, da snažna jednostavnost hemingvejskog tipa nije više onako fascinantna kao što je nekad bila, da ona

visokoobrazovane čitaoce ne impresionira kao, recimo, eruditna proza Tomasa Mana, Albera Kamija, Umberta Eka ili Miroslava Krleže.

Sad sam previše potencirao erudiciju, pa se opet moram korigovati, moram reći da umetnost zasnovana na radu intelekta ne sme biti smrtno ozbiljna i dosadna, ona to u najboljim ostvarenjima i nije, što dokazuju upravo Manova, Kamijeva, Ekova i Krležina dela, na kraju treba mudro da zaključim kako se u književnosti najbolji rezultati postižu ako se eruditan um udruži sa razigranom imaginacijom, tada se zaista postižu izvanredni rezultati, to dokazuju mnogi čarobnjaci logosaetosa-imaginacije-intuicije, među njima danas dominiraju zidari magijskog realizma, Borhes, recimo, Markes, Salman Ruždi, Milorad Pavić i još neki, ovi majstori od reči zidaju zdanja koja fasciniraju i najprobirljivije intelektualce i najšire slojeve čitalačke publike, a pošto sve živo fasciniraju, „Maštarije", „Sto godina samoće", „Deca ponoći", „Hazarski rečnik" i slična remek-dela osvajaju svet.

- Da, neobična, briljantna, prekretnička ostvarenja. Puna iščašenih dosetki, duhovitih kalambura, neočekivanih produkata velike erudicije i izuzetno bujne mašte. No da li se relevantnom može smatrati umetnost koja je, u krajnjoj konsekvenci, samo visokokvalitetna zabava za blazirane intelektualce i u bajke zaljubljene šire slojeve čitalaštva? Stvari koje iščezavaju kad ih ljudi zaborave, dogledi putem kojih ćemo, ne mičući se od kuće, moći da gledamo šta se dešava u bilo kom kraju zemlje, čudotvorna deca rođena u noći nastanka savremene Indije, vetrovi na kojima raste trava - da li su to fenomeni koje danas, na kraju drugog milenijuma, na sudbonosnoj raskrsnici čovečanstva, u jeku demografskih, ekoloških, nuklearnih, političkih, moralnih i drugih anomalija, na pragu solarne, elektronske, informatičke, genetičke, kosmičke, heuteranističke ere, treba da smatramo relevantnim?

- Za čoveka koji piše roman da bi odgovorio na krucijalna pitanja svoga vremena, otvorio ljudima oči, poboljšao čovečanstvo, spasio svet, za takvog svetioničara epohe duhovite igre reči i iščašene fabularne konstrukcije su irelevantne činjenice, što se može razumeti, ali se uz razumevanje mora priložiti napomena da su piscima i čitaocima magijskog realizma, i

mnogim drugim pametnim ljudima, smešni romansijeri koji hoće to što Rubenir Glanko Šelgardon hoće, i dosadni opštepoznati fenomeni koje ti nabeđeni geniji i mesijaši opisuju, da blazirane intelektualce i u bajke zaljubljene šire slojeve čitalaštva ne zanima ono što je već bezbroj puta opisano, ma koliko bilo bitno, nego hoće nešto novo, po mogućnosti neobično i duhovito, sve to moramo imati na umu, na kraju nam ne ostaje ništa drugo nego da konstatujemo kako je umetnost doista u prvom redu visokokvalitetna, ponekad i prilično vulgarna zabava za užu i širu publiku.

To ne znači, Ruben, da ti ne treba da nastaviš da pišeš ovaj roman, tako nešto ja tebi ni u snu ne bih predložio, nego ti, naprotiv, zdušno poručujem: piši ga (kad već nemaš pametnijeg posla) (hm-hm!), piši ambiciozno, intenzivno, pomno, studiozno, piši svojeglavo, ne pridajući veliku pažnju primedbama svojih savetnika, piši bez napora, spontano, kao što dišeš, makar tragovi koje ćeš ostavljati iza sebe i ne bili uvek veoma upečatljivi, ne moraju biti stalno upečatljivi, jer i neprekidna briljantnost zamara, piši i veruj da ćeš kad-tad odgovoriti na krucijalna pitanja svoga vremena, otvoriti ljudima oči, poboljšati čovečanstvo, spasiti svet, siguran sam da ćeš sve to na neki način ostvariti, nije mi, doduše, jasno kako ćeš sve to ostvariti, ali ti ciljevi, hvala starom đermu, nisu moji nego tvoji.

- Rano je, zarđala levčo, za razgovore o velikim ciljevima. U ovom poglavlju treba jednu novogodišnju noć iz naše mladosti da opišemo. Hoćeš li pre toga da mi daš još neki savet u vezi sa stilom i strukturom romana?

- Ako baš insistiraš, reći ću da bi trebalo malo više pažnje da posvetiš jeziku, da on bude što originalniji, svežiji, što neobičniji, slikovitiji, jer se dela lepe književnosti prvenstveno po jeziku razlikuju od ostalih verbalnih tvorevina, jer se književno delo može definisati kao lepota ostvarena u jeziku, te pisac mora pomno da vaja jezički materijal, on prema rečima ne sme da bude nemaran poput većine ostalih verbalističkih oplemenjivača i zagađivača životne sredine, koji pišu epistolarne, dnevničke, referatske, naučne, stručne, pravničke, novinarske ili neke druge neumetničke tekstove.

- Zapamtiću ovaj izvanredan savet. Osećam da ću od njega velike vajde imati. Još mi samo reci: Gde prestaje umetnička, gde počinje neumetnička proza? U načelu je jasno da jezik u književnom delu treba da bude što originalniji, svežiji, što neobičniji, slikovitiji. No zar Čehovljeve reči i rečenice nisu najčešće veoma trivijalne? A zar njegovo delo ne spada u vrhunce svetske književnosti? Ovo važi i za mnoge druge pisce. Iz toga se nameće konstatacija da prvenstveno od šireg konteksta, a ne od tekstualnih detalja, zavisi da li je neka proza umetnička ili ne.

Ili, možda, od dojma koji čini celina zavisi ukupna, više-slojna vrednost književnog dela, a čisto umetnička obeležja proznog teksta ipak leže u detaljima?

Ne znam gde je istina, o svemu ovome ću morati još koji put da razmišljam. Sad mi valja reći da si u pravu kad zaključuješ da jeziku dosad nisam pridavao naročitu pažnju. Zanimale su me pre svega misli, kao najrelevantniji produkti duha, a reči sam tretirao samo kao sredstvo za korektno formulisanje i prenošenje ljudskih misli. Istina, umetnik se, čak i u intelektualizovanoj umetnosti, izražava prevashodno u slikama, a tek povremeno i u apstraktnim pojmovima, pa bi zbog toga, te zbog svežine i autentičnosti, trebalo da bude majstor reči. Ali ja dosad na tu vrstu majstorstva nisam pretendovao. Smatrao sam da prevelika zaokupljenost jezičkim materijalom više priliči piscima, intelektualcima uopšte, koji svetu ne mogu ili ne žele da saopšte bitne stvari, te se iživljavaju u jeziku. (Među takve, uzgred budi rečeno, spada i moj prijatelj Boris Hardi.) Ja imam, govorio sam sebi, važnijeg posla od ovog plemenitog iživljavanja. Sem toga, imao sam na umu opštepoznato mišljenje da književnici ne treba da se upuštaju u eksperimentisanje s jezikom koji nisu usisali sa majčinim mlekom. To sam mišljenje imao na umu zato što već petnaest godina pišem na srpskohrvatskom jeziku. Na rusinskom sam napisao jedan jedini tom, upravo ovaj, u radnoj verziji, a potom se prebacih na srpskohrvatski. Donedavna sam tekstove koje su prihvatali urednici u „Ruskom slovu" prevodio na rusinski, ali više nisam motivisan da vreme i zdravlje ulažem u dosadan prevodilački i naporan daktilografski posao. Štaviše, već duže vreme smatram da treba maksimalno da racionalizujem sve svoje aktivnosti, a to u zanatskom delu spisateljske vokacije znači potpunu orijentaciju na jedan jezik. Između rusinskog i srpskohrvatskog opredelih se za ovaj

drugi, jer želim da se ogledam na mnogo širem književnom (i vanknjiževnom) polju nego što je rusinsko, na kome me očekuju dva-tri kritičara i dve-tri stotine, u dužem periodu dve-tri hiljade čitalaca. Da perfektno poznajem esperanto, engleski i francuski, i da nisam ušao u cajtnot, pružio bih mogućnost čitaocima širom Evrope i sveta - među kojima sigurno ima mnogo potencijalnih heuteranista - da čitaju original tomova Knjige o (svima) nama. Poznavaoci literature, naime, kažu da većina prevodilaca bar za nijansu umanjuje kvalitet tekstova koje prenosi iz jednog jezika u drugi, a ja bih voleo da prevodi našeg remek-dela budu bar na nivou originala, neki čak iznad njega. Na svetskoj književnoj sceni ovaj roman mogu da spasu samo prevodioci bolji od autora. (Ha-ha!) Bilo bi, ponavljam, divno kad bih se bar u pomenuta tri rasprostranjena jezika osećao kao kod kuće, kad bih priču o rađanju heuteranizma mogao sâm od njihovih reči da gradim. Na svoju veliku žalost, nijedan jezik ne poznajem tako dobro kao maternji i jezik sredine u kojoj živim, niti imam vremena i zdravlja za višejezično pisanje, te ostajem na jeziku svoje sredine, na srpskohrvatskom. S napomenom da su mi već dojadili ovdašnji lingvisti - koji se, prožeti željama da u jezik utisnu nešto „svoje", stalno prepiru oko gramatičko- -pravopisnih sitnica i krupnica, oko postojećih pravila i novih predloga - te sam rešio da ignorišem novotarije, da se držim normi koje sam iz mnogih jezičkih udžbenika, priručnika i savetnika pokupio pre početka pisanja konačne verzije svog životnog dela. Znam da je jezik živa materija, da ne sme biti okamenjen, ali mislim da ni preterana nestalnost ne valja. Jugoslovenski političari su neprekidno eksperimentisali, lansirali nove ideje, menjali pravila društveno-ekonomske igre, dok ovu državu nisu upropastili. Ne tvrdim da će i jezikoslovci upropastiti srpskohrvatski jezik, ali su mi se prečeste promene, naročito u domenu pravopisa, na vrh glave popele. Ako bih gutao sve novotarije koje jezikoslovci lansiraju, svaki tom ovog romana bi u pravopisnom pogledu bio drugačiji od prethodnog. Stoga sam rešio da se držim jednog pravopisa, onog koji sam poznavao početkom ove godine, i koji će važiti do kraja pisanja Knjige o nama, a lingvistički psi neka laju, karavani neka prolaze.

- Tako nešto, Ruben, ne smeš da učiniš, ni u snu više nemoj na to da pomisliš, jer ćeš uskoro početi da se kaješ, ko donosi krute odluke skupo plaća vlastite greške, jezik je, kako

si i sam primetio, živa materija, tu činjenicu moraš da uvažavaš, do kraja života sve verifikovane novotarije u jeziku od koga gradiš vavilonsku kulu moraš da usvajaš, a šta će biti kad budeš dotakao nebo i preselio se na njega, neka odlučuju verifikovani čuvari te kule.

- Budem li rešio da te poslušam, neće mi ostati ništa drugo nego da sačekam najnoviju, u istočnom delu Jugoslavije upravo najavljenu pravopisnu reformu. Nakon nje ću morati da pročešljam sve tomove koje dotle budem napisao i da većinu verifikovanih novotarija na određena mesta unesem. A čuvarima mog dela ću na kraju života morati da ostavim poruku da isti posao svakih stotinak godina obavljaju... Evo, već sam taj testamentarni kamen ugradio u podnožje faraonske piramide što će nalikovati na vavilonsku kulu. Valjda će srpskohrvatski jezik uskoro da se stabilizuje, pa u narednom milenijumu neće biti potrebno svakih tridesetak godina književna ostvarenja prilagođavati novotarijama proizašlim iz pravopisnih reformi.

Batalimo, savetniče moj, posthumnu budućnost. Još smo živi (ha!), a živ je, kako rekosmo, i materijal od kojeg gradimo našu vavilonsku piramidu, te ću, imajući na umu tvoju malo-pređašnju preporuku, i svoju želju da jezik mog dela bude što originalniji, svežiji, što neobičniji, slikovitiji, nastojati da ga novim rečima, sintagmama, rečeničkim obrtima i drugim kerefekama obogaćujem. Možda će u dogledno vreme čak biti stvoren srpskohrvatsko-šelgardonski jezik. (Ha-ha!) Nadam se da neće biti nalik na jezik koji je pomeo graditelje legendarnog vavilonskog čuda. Kakav god bio, ja ću u svom verbalnom sistemu uživati, a narodi sveta neka sebi sa tog jezika prevode tomove moga dela. (Ha-ha-ha!)

- Oni će to svakako učiniti, svi narodi sveta će sebi prevesti tomove Velikog Dela, o tim prevodima ćemo nas dvojica ćaskati na nebu, a ovde, na zemlji, pretenciozni romansijeru, tvoj sabesednik, prijatelj, književni junak i savetnik Boris Hardi mora reći da je pomalo kivan na tebe zbog tvoje neugasive megalomanije i kosmopolitske polivalentnosti, zbog želje da izletiš iz jata kome pripadaš, i mora predložiti da se ponekad zamisliš nad apsurdnošću svog položaja, jer ti je poznato da te, iako pišeš na srpskohrvatskom, Srbi i Hrvati nikad neće smatrati svojim piscem, budući da si po narodnosti Rusin, a

u Jugoslaviji je nacionalna pripadnost jedna od presudnih determinanti u piščevom udesu, što si vrlo dobro osetio i na vlastitoj koži, dozovi u sećanje to gorko iskustvo, ono vremenski nije daleko, i nije neponovljivo, trinaest godina si, od sedamdeset četvrte do osamdeset sedme, trinaest baksuznih godina si pokušavao da kod nekih jugoslovenskih izdavača objaviš prve tomove ovog romana, bez uspeha, što znači da drugima nisi potreban, a i Rusini će te se, nastaviš li ovako da se ponašaš, uskoro odreći, pa bi dobro bilo da se zapitaš, olinjala šubaro, prema kakvom udesu ti hrliš, kojoj književnosti želiš da pripadaš.

- Svetskoj, pokrpljena slamnjačo. Želim da pripadam svetskoj književnosti, upamti to, ali kao skroman čovek neću se ljutiti ako me budeš smatrao prevashodno evropskim piscem. (Ha-ha-ha!) Ja, uostalom, i nemam drugog izbora, moram da postanem evropski pisac svetskog značaja ako želim da moje delo, književno i heuteranističko, zaživi pravim životom. Jer u Jugoslaviji, u kojoj počinjem, u nesređenoj, nejedinstvenoj, nesrećnoj Jugi je, kako i sam kažeš, nacionalna pripadnost jedna od presudnih determinanti u piščevom udesu, što znači da ću ovde, ne osvojim li deo zagraničnog neba, uvek biti svrstavan u ladicu sa natpisom „Rusinska književnost". A ko, osim šačice Rusina, u tu ladicu zaviruje? Mene će Jugovići smatrati jugoslovenskim piscem samo ako budem uzleteo do svetske, ili bar evropske književnosti.

- Napiši značajno delo, pa će te ovde svi smatrati jugoslovenskim piscem, a sam ćeš, valjda, shvatiti da sa prva četiri toma u radnoj verziji nisi kod jugoslovenskih izdavača uspeo da probiješ led prvenstveno zbog toga što još nisi bio dovršen romansijer, što nisi bio napisao tekstove visoke umetničke vrednosti - te razloge ti zasad zanemaruješ, možda s pravom, jer, na kraju krajeva, zašto čovek ne bi ignorisao činjenice koje mu ne odgovaraju - a ja ću se saučesno složiti s tobom da led nisi probio i zbog nekih vanumetničkih okolnosti, zbog privatizacija, protekcija, regionalizama i nacionalizama što vladaju u izdavačkoj delatnosti na jugoslovenskim prostorima - ove razloge ti stavljaš u prvi plan svog neuspeha, možda s pravom, jer, na kraju krajeva, zašto sebi čovek vlastitim subjektivizmom ne bi ublažavao bol - ali ipak imaj na umu da sve nepovoljnosti

možeš da prevladaš neobičnim, zanimljivim, upečatljivim, punovrednim delom.

Ja verujem, i tebe uveravam, da će ovaj roman u konačnoj verziji biti upravo takvo delo, da će u njega biti ugrađena heuteranistička filozofija i ideologija, da će iz njega proizaći heuteranistička akcija, sigurno će proizaći, jer, kako je zapazio pesnik, reč prethodi akciji, kao munja gromu, verujem da će ovaj roman biti veliko delo, a ako slučajno ne bude, ako se u dogledno vreme pokaže da je tvoje sačinjenje pre grandiozan promašaj nego grandiozno ostvarenje, ne treba da očajavaš, treba, naprotiv, i dalje da veruješ kako si velik stvaralac, jer, tako mi starog đerma, čovek ne mora napisati značajno delo da bi postao znamenit pisac, dovoljno je da se znamenitim oseća; najposle, je li iko ikad napisao onakvo delo kakvo je nosio u sebi?

- Divna uteha, zaista. Ako ovako nastaviš, bojim se da ću presvisnuti od sreće.

U poslednje vreme, kad razmišljam o sebi kao književniku, ponekad mi pada na pamet sintagma ukleti umetnik. Ranije sam bio indiferentan prema toj sintagmi, smatrajući da ona ide uz kojekakve boeme, buntovnike, neprilagođene tipove uopšte, da nema veze sa mnom. A sad počinjem da shvatam da i sam spadam u kategoriju ukletih umetnika. Istina, ne traćim vreme i zdravlje po kafanama, ne živim na ulici kao poslednja propalica, ne gladujem i ne prosim, u zatvoru nikad bio nisam. Ali je moje prokletstvo u tome što sam već gotovo dve i po decenije prinuđen da vreme i zdravlje traćim u mrskom mi službovanju, kako bih svojoj familiji i sebi obezbedio elementarnu egzistenciju, što sam i nakon tolikih godina spisateljskog rintanja „u drugoj smeni" u književnom svetu još anonimus, što je na mom književnom putu bilo neuporedivo više trnja nego cveća, što ne znam hoće li konačnu verziju ovog romana iko da objavi. I dalje očekujem pre nerazumevanje nego razumevanje jugoslovenskih izdavača. A ako u Jugoslaviji ne poletim, neću uzleteti do evropske i svetske književnosti. I tako, uklet, gledam u nebo, za zemlju prikovan.

- Patetičan si, druškane, odviše patetičan, iako ti je poznato da se svaki ozbiljan stvaralac kloni patetike kao zmija vatre, baš me zanima da li sebe doista vidiš kao junaka sa oreo

lom stradalnika, dobro razmisli pre nego što odgovoriš, nemoj posle za jezik da se ugrizeš, ja ću ti, dok razmišljaš, reći da postoje dve kategorije junaka patnika: u prvu spadaju oni ambiciozni, narcisoidni, častoljubivi, slavoljubivi tipovi koji hotimice uleću u kostolomne poduhvate, najčešće u sukobe sa svojom okolinom, ne pitajući za cenu koju će pri tom platiti, a u drugu kategoriju spadaju oni nesrećnici koji ne uleću u ekstremne poduhvate, ne pišaju uz vetar, ne sudaraju se sa svima oko sebe, ne jure prečicom ka pobedi ili porazu, nego dopuštaju da ih okolnosti postepeno, u dužem periodu, pretvaraju u junake sa nimbusom stradalnika; to je, znači, moja dihotomna klasifikacija tipova koje Sudbina udara po glavi, a ti sad, Ruben, imaš zadovoljstvo i čast da kažeš u koju kategoriju spadaš.

- Junakom se ne smatram, možda nemam pravo ni stradalnikom da se nazovem, ali patnik pomalo jesam. Patnik koji dosad nije, bar na književnom putu, iskusio veliko stradanje. Ako baš treba da se svrstam u jednu od dve upravo opisane kategorije ambicioznih, narcisoidnih, častoljubivih, slavoljubivih nesrećnika, reći ću da u prvu ne spadam. Možemo smatrati da sam, jednom nogom, u drugoj kategoriji.

Okolnosti me, dakle - u prvom redu materijalne nedaće i diskriminacioni kriterijumi prilikom odabira rukopisa u jugoslovenskom izdavaštvu - već godinama čine nezadovoljnim, nesrećnim, na mahove ogorčenim. Ova negativna osećanja u poslednje vreme pojačavaju se svaki put kad pomislim na svoju nameru da do kraja ovog veka i milenijuma formulišem Osvitne principe heuteranizma. Koji treba da budu razrada, produbljenje i proširenje Prvobitnih principa heuteranizma, i da osvanu prvog dana trećeg milenijuma. Bilo bi divno kad bi baš njihovim obnarodovanjem bio obeležen početak epohe Heuteranije. Osvitne principe želeo bih da koncipiram na osnovu opštečovečanske rasprave, koja bi trebalo da bude obavljena u toku narednih nekoliko godina, i u kojoj bi većina raspravljača, naravno, od Prvobitnih principa polazila. A kako će se obaviti opšte-čovečanska rasprava o heuteranističkoj filozofiji, ideologiji i akciji, ako prvi tomovi ovog romana ne budu objavljeni bar na nekim meridijanima Ugrožene Planete?

- Ja verujem da će biti objavljeni, bar na jednom meridijanu, makar u izdanju autora, u nekoliko stotina primeraka, ali o velikoj budućnosti koja ti predstoji ne mogu da govorim, jer si mi

naložio da te zasad ne posmatram kao tvorca heuteranizma, već isključivo kao romansijera, pa mi ne ostaje ništa drugo nego da ponovo izrazim uverenje kako ćeš jednog dana postati velik, čak besmrtan pisac, makar u tom smislu što ćeš nadživeti svoje delo (hm-hm!), bilo kako bilo, u pravu si, Ruben, kad se osećaš kao znamenit stvaralac, a da bi pravda bila u potpunosti zadovoljena, ja te, evo, proglašavam za rusinskog, jugoslovenskog, evropskog i svetskog pisca, baš tako, tim redosledom, rodio si se kao Rusin, na rusinskom jeziku si izgovorio i napisao prve reči, Rusini su ti glavni junaci romana, te insistiram da prihvatiš moje mišljenje kako si u prvom redu rusinski pisac, bez obzira na to što pišeš na srpskohrvatskom jeziku, nisi izuzetak, Jan Potocki nije na maternjem jeziku napisao ni jednu jedinu reč, pa se ipak smatrao poljskim piscem i dobrim Poljakom, ni ti ne smeš da izneveriš svoj narod, jer svetskoj kulturi možeš dati značajan doprinos samo ako joj budeš poklanjao vrednosti iz riznice etnosa kome pripadaš, to imaj na umu, a Svevišnjem prepusti neka odluči šta ćeš učiniti i doživeti na megdanu na kome želiš da se ogledaš.

- Načelno prihvatam sve tvoje istorijske odluke, pa i ove koje si sada objavio urbi et orbi. U mene je, doduše, nacionalno osećanje prilično mlako, u duši sam kosmopolit, kao i moj omiljen pisac Jan Potocki, kao i tvoj ujčević Alek Vislavski, koji je, nasledivši tu bezazlenu boljku od svog deda Arona, i mene njome zarazio. Znam da nisu odviše srećni ljudi bez korena, bez svog plemena, ali se ipak divim visprenom Šarlu Monteskijeu, koji me je oduševio rečenicom: Ja sam nužno čovek, Francuz sam slučajno. Svaka čast i starom dobrom DŽordžu Bernardu Šou, koji je u trenutku srećnog nadahnuća rekao: Nikad nisam bio dobar sin, brat ili patriot u tom smislu što sam mislio da je moja majka, sestra ili rodna gruda bolja od drugih samo zato što joj slučajno i ja pripadam. A najbolji od svih je Samjuel DŽonson, odnosno njegov bridak zaključak: Patriotizam je poslednje utočište hulje.

Čini mi se, Borise, da je dosta bilo praćakanja u kvazi-esejističkim rukavcima ove naše reke bez utvrđenih obala. Predlažem da se vratimo u maticu fabule. Evo, upravo gledam Aleka kako se, u predvečerje poslednjeg dana čuvene pedeset devete godine, roditeljskom domu na keresturskom Velikom šoru približava. Uđi i ti s njim u kuću Jevrema i Melanije Vislavski. 

sledeće poglavlje
prethodno poglavlje
sadržaj

e