Make your own free website on Tripod.com

 

 

 

 

 

- Ne mogu, jer smo se malopre rastali na autobuskoj stanici u središtu sela, jer se i sam približavam roditeljskom domu, jer u nevelikoj kući na Kurtom šoru udovica Makrena Hardi nestrpljivo iščekuje svog jedinca, a da bih ti kazao jesam li stigao u toplinu doma moraš mi reći koliko je sati.

- Koliko hoćeš. Mi imamo naše, psihološko, kako tolkuju teoretičari književnosti, fikcijsko, romaneskno vreme.

- Dobro, recimo da sam stigao kući, da pre večere ćaskam s majkom, da se u Domu omladine obavljaju poslednje pripreme za novogodišnju igranku, a dok teku te lepe privatne i društvene pripreme, ti krasni, idilični, u stvarnosti obični, u uspomeni izuzetni trenuci moje mladosti, predlažem, Ruben, da ukratko saopštiš autobiografske činjenice koje padaju u vreme o kome govorimo, da opišeš svoj život s kraja pedesetih i početka šezdesetih godina, predlažem to s uverenjem da će istraživačima, pa i neutralnim posmatračima, jednog dana, možda i pre, ti detalji biti zanimljivi, iako su banalni, da će im biti dragoceni, iako su nebitni, što znači da ih treba prezentirati.

- Neke autobiografske činjenice indirektno sam već saopštio u celinama u kojima opisah Alekove početke u Novom Sadu. Jer Alek je, da tako kažem, moj predstavnik u fikcijskim poglavljima našeg romana. Prvobitno je čak bilo predviđeno da on bude nosilac i mojih heuteranističkih ideja, te je u radnoj verziji - pisanoj u skladu sa tradicionalnom definicijom romana kao fikcijske tvorevine - taj tvoj ujčević, kao što znaš, bio glavni junak mog književnog dela. Tek nedavno sam, pre početka pisanja konačne verzije, odlučio da uzmem stvari u svoje ruke, da sebi, kako ti kažeš, dodelim počasno mesto, vas u polumračne kutove da potisnem. U Prvoj, pretežno fikcijskoj tetralogiji to potiskivanje se neće videti, jer će u njoj dominirati fikcijske celine, u kojima ste vi glavni junaci, a ja ću biti tek vaš gost u dijaloškim poglavljima, ali u Drugoj, pretežno autobiografskoj tetralogiji dominiraće autobiografske celine, u kojima ću ja (pa ja, pa ja) biti glavni junak (bože, ja junak!), a vas dvojica ćete biti tek moji gosti u trijaloškim poglavljima.

- Mi ćemo, šapuće mi stari đeram, i tada umeti da iskoristimo šanse koje nam budeš pružao, pa i one koje sami sebi (iza tvojih leđa) budemo stvarali, svašta ćemo nas dvojica da ti pri-

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

redimo u ovom romanu (hm-hm!), ali neću sad o tome, sada tebi pružam šansu da kažeš još koju reč o svom šegrtovanju i kalfovanju u mašinsko-remontnoj radionici na ekonomiji keresturske Zemljoradničko-proizvođačke zadruge, što znači da treba da nastaviš tamo gde smo stali u prethodnom dijaloškom poglavlju.

- Stali smo na odluci, koju su majstori, roditelji, nastavnici i šegrti u Zanatskom domu doneli, da se ne putuje u kulsku Školu za učenike u privredi, već da se kakva-takva nastava odvija u Keresturu.

Nastava je doista bila kakva-takva, gotovo nikakva. Radi neke racionalizacije, sam bog zna kakve, bilo je odlučeno da šegrti ne idu tokom devet meseci svakog drugog popodneva u školu, kao prethodnih godina, nego da devet meseci provodimo puno radno vreme pored svojih majstora, a tri meseca, mart, april i maj, da budu u potpunosti posvećena teorijskoj nastavi. Tako smo tokom ta tri meseca svako popodne u školi provodili, a pre podne smo u nevelikoj sali Zanatskog doma pređeno gradivo sami ponavljali. Više smo šah igrali, ili se na razne druge načine zabavljali, nego što smo učili.

U junu mesecu polagali smo, kao kakvi studenti, ispite iz predmeta koje su nam osnovački nastavnici tokom tromesečne školske godine predavali. Pošto se keresturska škola gasila - valjda se već tretirala kao istureni deo kulske Škole za učenike u privredi - ispitivači su, pored onih koji su nas učili, bili i nastavnici iz Kule. No kriterijum je, i pored ove dvostruke ispitivačke barijere, bio veoma blag.

Da bismo stekli i izvesna teorijska stručna znanja, početkom leta otputovasmo u Zrenjanin, gde smo, sa učenicima iz drugih vojvođanskih sela koji u šegrtskim školama stručne predmete nisu imali, jednomesečni kurs teorijske stručne obuke pohađali. Nismo na tom kursu bogzna šta naučili, ali je sama ekskurzija bila lepa i zanimljiva. Simpatičan gradić na Begeju bio je za nas neiskusne, gotovo zatucane momčiće sa sela prava zbirka svakojakih atrakcija i doživljaja. Tada još nisam znao da nedaleko od našeg internata, u Mužlji, selu udaljenom par kilometara od Zrenjanina, đika Enike Zarai, devojčica koja će jednog dana postati moja supruga. Tu je, u stanu, u dnevnoj sobi sa kćerkom i sinom gleda televiziju. Nekad je i knjige čitala, ali otkad ima priliku da vidi ko sve piše knjige, konzumira samo tv program i ženske časopise.

Čista tragikomedija!

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

U septembru okrugle šezdesete godine polagali smo, kolega Meftodij Korpaš i ja, sa još nekolicinom kulskih šegrta, praktičan ispit. U kulskoj Fabrici armatura „Istra". Majstor ispitivač dao je svakome od nas desetak kandidata po komad gvožđa i ozalidpapira formata A4. Prvi put sam tada radionički crtež video. Ipak sam nekako uspeo da ga „pročitam" i da prema njemu, uz pomoć ručne testere, nekoliko burgija i turpija, iz dobivenog komada gvožđa izdeljem polugu u obliku lakta, sa nekoliko useka i sa probušenim ušicama na krajevima.

Time sam ispunio i poslednji uslov za sticanje diplome kvalifikovanog mašinbravara. Bila je, da kažem i to, verifikovana pečatom kulske Škole za učenike u privredi. Tako se Udes s mojom željom ironično poigrao: znanjima koja je ta škola pružala redovnim učenicima nisam svoj duh obogatio, ali sam njenu diplomu dobio.

Često sam razmišljao o daljem školovanju, i raspitivao se o mogućnostima koje se pružaju bivšim šegrtima, te u proleće od jednog druga saznah da se kvalifikovani radnici mašinske struke mogu upisati na Višu tehničku mašinsku školu u Novom Sadu, ukoliko imaju dve godine radnog staža i polože prijemni ispit. Ovo me je obaveštenje neizmernom radošću ispunilo. Dve godine kalfovanja, tokom kojih ću se pripremiti za polaganje prijemnog ispita, i - postaću student!

Par puta sam nakon toga Novi Sad posetio, veći broj metaloprerađivačkih preduzeća obišao, ali mi nije pošlo za rukom da nađem posao. Stoga sam bio osuđen na kalfovanje u radionici na zadružnoj ekonomiji. Nije se, uzgred budi rečeno, mnogo razlikovalo od šegrtovanja. Nešto složeniji poslovi, veća samostalnost u radu i znatno veća plata bile su jedine razlike između kalfe i šegrta. Najveće promene odigravale su se u meni samome. Neprekidno sam čitao, i beletristiku i kojekakve udžbenike, neprekidno je u meni plamtela želja da steknem što šire obrazovanje, da se pripremim za život u obližnjem, potom možda i u nekom daljem belom svetu, da što pre jurnem napred, da se popnem na što viši socijalno-intelektualni nivo.

O toj želji govori, pored ostalog, i pokušaj da na brzinu naučim engleski. U Keresturu je, naime, tada u osnovnoj školi radio Jeronim Stracenski, apsolvent engleskog na novosadskom Filozofskom fakultetu. On je, želeći da se selu predstavi kao mlad prosvetitelj i da zaradi džeparac, organizovao privatni kurs tog jezika. Dva puta sedmično, uveče, u jednoj učionici, ver

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

glao je „I am not going home" i druge izraze, koje su potom pokušavali da izgovore pojedini zadružni činovnici i osnovački nastavnici, stara apotekarka i još neki predstavnici seoske inteligencije. Iljko Fejsa, slovoslagač u „Ruskom slovu", i njegov drug Rubenir Glanko bili su onde predstavnici radničke klase u usponu. Učili smo agilno, persirali se na engleskom. No posle tri-četiri sedmice Jeronim je, izgleda, zaključio da mu ova grupica neće doneti ni željenu popularnost u selu ni bogzna kakvu zaradu, a i nekim kursistima je splasnuo entuzijazam, pa se kurs naglo ugasio. Ambiciozan predstavnik radništva Rubenir Glanko nastavio je sam da uči engleski, paralelno sa nemačkim, ali nije bio dovoljno istrajan, te engleski, nemački, francuski, ruski i esperanto uči i danas (pet minuta dnevno), kad je po nuždi novinar, po vokaciji romansijer, a po volji Sudbine tvorac heuteranizma, kad bi trebalo da bude samo na bitne stvari skoncentrisan. I sam znaš koliko štetuje čovek koji u zrelim, stvaralačkim godinama mora, neredovno, u retkim trenucima odmora, da uči ono što se, u normalnim okolnostima, uči u detinjstvu i mladosti.

- Za bitne stvari ti je, očigledno, ostalo malo vremena, ali dovoljno da ih sagledaš, prostudiraš, formulišeš i svetu saopštiš, to treba i da učiniš, utoliko pre što je jasno da nećeš uspeti da ostvariš sve ciljeve koje si naređao odavde do večnosti, te se moraš založiti da ostvariš bar one najbitnije, a ako ti to nije dovoljno, utehu potraži u pomisli da je vrlo malo ljudi kojima život ispuni sve želje, naročito ako su abnormalno velike, kakve su želje pojedinih levatora, pa i Rubenira Glanka Šelgardona.

- Stoga ih za sada ostavimo na miru. Vratimo se onoj mladalačkoj, gorljivoj, ali, nadam se, normalnoj.

O želji da prevaziđem svoj položaj, neracionalno traćenje vremena u masnom šloserskom odelu, govori i osećanje koje me je zahvatilo jednog žarkog letnjeg popodneva, na njivi kraj najzabačenije zadružne ekonomije, bivše pustare pokojnog keresturskog bogataša deda Šimka. Beše to nedeljno popodne, ali beše i žetva, te su neki od nas iz radionice pored kombajnâ na žitnim poljima dežurali. U jednom trenutku, brišući znoj sa lica, pomislih na svoje vršnjake koji sada leškare na obalama reka i mora, pomislih na sve ljude koji negde planduju, putuju, doživ-

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

ljavaju nešto zanimljivo, lepo, koji žive život svim svojim bićem. A ja? Muvam se oko zaprašenog kombajna, zamašćen i oznojen, glupo traćim dragoceno vreme, dopuštam da mi mladost prolazi na zabačenim njivama u keresturskom ataru!

Predveče stigoh kući, uzeh čistu odeću, odoh na kanal i okupah se, a uveče, na igranci u Zelenoj bašti, u pauzi između čardaša i rokenrola, u razgovoru sa Marinkom Bodnarom, vršnjakom koji je radio u Kuli kao automehaničar, saznah da Radnički univerzitet u Novom Sadu organizuje devetomesečni kurs za kvalifikovane metalce koji žele da polažu prijemni ispit na Višoj tehničkoj mašinskoj školi.

Par meseci kasnije, u jesen pripremne šezdeset prve, Marinko i ja postali smo, sa osamdesetak drugih metalaca, polaznici pomenutog kursa. Predavanja su bila uveče, kao u Alekovoj građevinskoj školi, gde je on bio već na trećoj godini. Učili smo matematiku, mehaniku, tehnologiju i nacrtnu geometriju sa tehničkim crtanjem. Predavala su nam dva srednjoškolska profesora i dva diplomirana inženjera iz privrede.

Učio sam poletno i istrajno, ali me je u početku egzistencijalna neizvesnost nemilosrdno lomila. Baš kao Aleka Vislavskog dve godine ranije. Prvi dani mog života u Novom Sadu vrlo su slični njegovim počecima. No to ne znači da je Alek moj dvojnik. Ili da si ti, ne daj bože, moj surogat. Vi ste potpuno autentične individue, kao što su autentični književni junaci u svakom drugom romanu.

- Nikad mi nije palo ni na kraj pameti da sam tvoj surogat, da sam manje autentičan nego ti, iako osećam, kao i moji ujčevići Alek i Miron, da glavne junake Prve tetralogije upotrebljavaš, ponekad i zloupotrebljavaš, po svom ćefu, što ti ne služi na čast, ali nas trojica nismo cepidlake, nećemo se jediti zbog takvih sitnica, ti si autor ovog romana, možeš da se u njemu ponašaš kako hoćeš, ipak imaj na umu da je Bog pravedan, da sve vidi, da će, kako bi rekao Gabrijel Kostelnik, nagraditi nedužne i kazniti krivce, pa ako sve to imaš na umu nastavi da se ponašaš po svom ćefu, da govoriš o sebi, ovde direktno, kao što u nekim drugim poglavljima neretko o sebi govoriš indirektno, skrivajući se iza Aleka, Mirona ili Borisa.

- Hvala, velikodušni prijatelju. Eh, da mi je više takvih kao što ste vas trojica, daleko bih dogurao. Bar u pričanju o sebi, ako ne u nečemu pametnijem.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

Na početku života u Novom Sadu mučila me je, kako rekoh, egzistencijalna neizvesnost, ali je, srećom, kraće trajala nego Alekova. Već nakon desetak dana uspeh da se zaposlim kao fizički radnik u Zidarskoj zanatskoj radnji „Graditelj". I ja sam, dakle, poput tvog ujčevića, imao priliku da, šljakajući na relativno malim objektima, steknem lepu praksu u građevinarstvu, iako se nisam spremao za građevinskog tehničara. Ta praksa mi je dobro došla kao romansijeru, jer, zahvaljujući njoj, u Alekovo rintanje na gradilištima mogu lako da se uživim. Od toga, doduše, čitalac neće imati velike vajde, pošto nemam nameru da taj deo svakodnevice našeg prijatelja naširoko opisujem.

- Čitaočeva je vajda upravo u tome što nećeš naširoko da opisuješ Alekovu svakodnevicu, zaista ne treba da je opisuješ, i bez nje je ovaj tom razliven i trivijalan više no što treba, seti se mudrog Andrića, njegovog saveta kolegama da pišu tako da rečima bude tesno, a mislima prostrano, tu bitnu poruku iskusnog barda trebalo bi stalno da imaš na umu, mnogo šta bi trebalo da imaš na umu, ali tebi se prohtelo da pišeš spontano, da uživaš u muci stvaranja, pišče, pišče, Andrićev kolega (hm-hm!), uživaj sada, patićeš kad budeš slušao sudove o svom spontanom, raskokodakanom, nefunkcionalnim digresijama i trivijalnim detaljima prošaranom stvaralaštvu.

- Bokasta ćupino, nemoj me obeshrabrivati! Devet desetina našeg života čine trivijalnosti, zašto bar jedna desetina ovog toma ne bi mogla da bude trivijalna?

- Kamo sreće da je na dosad napisanim stranicama tako malo trivijalnosti, a čak i to bi bilo više no što treba, jer je jedna desetina pleve u književnom delu uočljivija i pogubnija nego devet desetina pleve u životu.

- Uh, kako je hladna voda kojom me polivaš! U redu, preskočiću mnoge detalje, ovaj deo priče odmah ću privesti završetku. Dopusti da opišem još samo jedan događaj, budući da me je u ono vreme veoma potresao.

Moje rintanje na gradilištima Zidarske zanatske radnje nije mi se dopadalo, te sam i dalje pokušavao da se dočepam radnog mesta mašinbravara. Velika nada u tom pogledu beše mi majstor i teča Harpi Šovanj, koji je nekoliko meseci pre mene u

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

Novi Sad bio došao, i sada je u nevelikom ali veoma uspešnom Preduzeću za izradu vaga radio. Jednom sedmično sam ga posećivao, a on je mene na razne načine ohrabrivao. Pa i obećanjima da će me uvući u „Vagar" čim se ukaže prilika.

Prve subote meseca novembra svratio sam u njegovo preduzeće u toku radnog vremena, prilikom prelaska sa jednog gradilišta na drugo. Upitah ga, između ostalog, hoće li i ovog puta, posle podne, putovati u Kerestur. Supruga i dva sina su mu, naime, još bili u selu, te je i sam tamo vikende provodio. Imao je snažan motocikl, BMNJ od dvesta pedeset kubika, za četrdeset pet minuta mogao je da stigne kući.

„Danas, Rubik, završavam posao u podne, pa budi ovde u to vreme, ako hoćeš da ideš sa mnom", odgovorio mi je kad sam spomenuo da bih ovog puta i ja s njim u Kerestur otperjao.

Nisam, međutim, mogao u podne da dođem u „Vagar". Bejah potreban zidarima kojima sam, sa još jednim fizičkim radnikom, donosio cigle i pravio malter, te odlučih da sa Harpijem putujem u selo iduće subote.

U ponedeljak uveče, kad smo se, nakon tri ili četiri školska časa na kursu za potencijalne studente Više tehničke mašinske škole, Marinko Bodnar i ja šetnim korakom približavali središtu grada, gde smo hteli malo da korziramo, upitah druga, koji je vikend bio u Keresturu proveo, šta ima novo u selu.

„Ništa naročito", odgovori Marinko. „U subotu je, jureći iz Novog Sada motociklom, poginuo majstor Haralampij Šovanj. Danas posle podne trebalo je da bude sahrana. Valjda je i bila."

„Majstor Haralampij...?!"

Ne treba, Borise, da ti opisujem šok koji me je u tom trenutku presekao. Harpi, moj dragi teča, majstor, drugar, stariji brat, drugi otac, koji mi je bio bliži srcu nego prvi, pravi, Harpi, lafčina koji mi je bio gotovo idol, čovek koji je uviđao da nisam rođen za mašinbravara, koji je od mene više očekivao - Harpi je mrtav!

Bio sam zahvalan Sudbini što me je sprečila da sednem na njegov motocikl i odjurim s njim u smrt, a istovremeno sam bio i kivan na nju. Jer da sam sedeo iza Harpijevih leđa, možda bi sporije vozio i u životu ostao.

Bilo mi je veoma krivo što mu ne bejah na sahrani, što ga još jednom nisam video, makar mrtvog. Mrtvog? Je li moguće da je Harpi mrtav?

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

 

 

Bio sam pomalo kivan i na roditelje, što me nisu telegramom obavestili da je Harpi poginuo i da će sahrana biti u ponedeljak posle podne. Bio sam više kivan na sebe samoga, što juče nisam pažljivije čitao novosadski „Dnevnik", u kome je, kako mi reče Marinko, objavljena informacija o Harpijevoj pogibiji.

Požurih u svoju podstanarsku sobicu, potražih jučerašnje novine i na šestoj strani pročitah:

 

 

 

Na internacionalnom putu Novi Sad - Subotica, nekoliko kilometara ispred Srbobrana, poginuo je juče u 14 časova Haralampij Šovanj, 35-godišnji mašinbravar iz Novog Sada. On je velikom brzinom ušao motociklom u jednu oštru krivinu, prešao na suprotnu stranu puta, udario glavom o ivicu stuba i na mestu ostao mrtav.

 

 


Dugo sam zurio u tu informaciju, izgubljenu među većim tekstovima na novinskom čaršavu. Dugo sam potom, ležeći pod jorganom, zurio u mrak iznad sebe.

Harpi je mrtav!

Ovo mu je prva noć pod zemljom!

Nikad više besmrtnog Harpija videti neću!

Godinama sam posle tog kobnog novembra s vremena na vreme sanjao čoveka koji mi je u prvoj mladosti tako mnogo značio. Gotovo uvek sam u snu bio na njegovoj sahrani, i gotovo uvek bi se na kraju uspostavilo da je njegova smrt bila samo šala, da je on, u stvari, živ. Budio bih se s olakšanjem i radošću - da bih, još mamuran, s bolom u duši zaključio kako je on ipak mrtav.

Već nekoliko godina ne sanjam Harpija Šovanja. Vreme, a još više neprekidno širenje mog duhovnog horizonta i sazrevanje moje ličnosti, učinili su svoje. Više ne bih mogao da se divim jednom majstoru, makar bio i izuzetan tip. Zapravo, nikome više ne bih mogao da se divim. Kvantum-kvalitet čovekovih znanja o svetu i njegova sposobnost divljenja u obrnutoj su srazmeri. Moj duhovni horizont još nije dovoljno širok, moja spoznaja sveta još nije dovoljno duboka, moja ličnost još nije dovoljno zrela, ali...

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

Imam utisak, Borise, da se opet praćakamo u nefunkcionalnim rukavcima našeg romana reke. Vratimo se u maticu fabule. Onde nas čeka naizgled obična, no po nečemu ipak neobična novogodišnja noć. U čemu je ta njena neobičnost? Izvoli, pričaj. Ali sažeto, jer je tvoj prijatelj Ruben, grafoman, foler i tupadžija, koji je (zahvaljujući srećnoj okolnosti što mu ličnost još nije dovoljno zrela) u stanju da se divi jedino sebi samome, potrošio najveći deo predviđenog obima ovog poglavlja. 

sledeće poglavlje
prethodno poglavlje
sadržaj