Make your own free website on Tripod.com

 

 

 

 

 

VII

JEDNA KRISTINA 
I JEDNA MIRJANA

Danima posle Nove godine otpisan ljubavnik male Irene Romanove gušio se i batrgao u naizgled nesavladivom glibu sopstvenih depresija. Dok je po ugaženom i zaprljanom snegu žurio na posao, dok je na gradilištu sa Husom Avdagićem gurao japaner napunjen peskom ili drvenim kockama za popločavanje hale, dok je u ledenoj podstanarskoj sobici zurio u svesku za matematiku ili udžbenik statike, on je neprekidno bolovao od čežnje za izgubljenom ljubavlju, njemu je lik lepe vragolanke lebdeo pred očima kao fatamorgana u Pustinji očaja. Želeo je, silno je želeo da prespava bar dve-tri sedmice, po mogućnosti i dva-tri meseca, želeo je da se, poput medveda, probudi tek u proleće, mamuran, iznuren, ali izlečen od nesrećne ljubavi. No zimski, medveđi san ga nije zahvatao. Morao je da pregrmi svaki trenutak svoje paklene svakodnevice.

Boris je, i sam ranjen Amorovom strelom, još jednom preuzeo ulogu iscelitelja duše svog ujčevića, a njegova terapija se zasnivala na receptu kojim je bolesniku bio propisan samo-zaborav, koji je trebalo ostvariti putem neprekidne fizičke i duhovne aktivnosti. Govorio je bratu od ujaka da treba od ranog jutra do kasne večeri da bude skoncentrisan ili na rekreativno šljakanje na gradilištu, ili na školsko gradivo, ili na čitanje beletristike, ili na kakvu drugu preokupaciju tela i duha.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

Na drugom receptu Borisove terapije pisalo je: Klin se klinom izbija, a ljubavni jadi novom ljubavlju. To znači da je lek trebalo potražiti na kojoj od subotnjih i nedeljnih novosadskih igranki po društvenim domovima, školskim internatima, fakultetskim holovima, fiskulturnim salama i kafanskim ćumezima.

Ali ti gradski krkljanci bili su drugačiji od idiličnih, pomalo već anahroničnih igranki u keresturskom Domu omladine. Ovde cura nije bilo napretek, kao u selu, i nisu, igrajući po dve, iščekivale momke da ih raspare. Ovde su slobodne gerle bile u manjini, a tipovi behu gladni poput šakala i vešti u ženolovu.

Oni koji su bili manje vešti, koji ne bi na prvi zvuk trube ili saksofona stavili ruku odabranoj gerli na rame, najčešće su morali da se zadovolje kakvom ofucanom kalašturom (koja nije vredela ni koliko osmejak male Irene). Već sam izgled te drusnjače bio je kazna za šmokljana koji je po svaku cenu želeo da igra, da makar dodiruje bilo šta što nosi suknju. A još veća kazna bio je razgovor sa dromfuljom, koja je očito i sama bila nezadovoljna partnerom (neki šegrt ili student, zelenjak i besparac). Zelenjak je, međutim, bio manijački, što će reći očajnički uporan u vađenju škrtih odgovora iz gnjile bundeve.

- Jeste li iz Novog Sada?... A, izvinite, u koju školu idete?... Znači, radite. Kako vam se dopada igranka? Nisam vas još video ovde... I ja mislim da nije ništa naročito. Orkestar je suviše bučan. Pravo da vam kažem, nisam navikao na pleh muziku. Odbolovao sam prvu mladost (jao, odbolovao, dobar štos, crni humor, ona uopšte ne reaguje; pojma nema koliko je gorke istine u ovim rečima; a zaista sam je odbolovao) na igrankama na kojima su svirali tamburaši. Tek nedavno su i tamo instalirani polovni zvučnici. No to nije važno, to vas, izgleda, ne zanima... A jeste li već odabrali kavaljera?... Nema ovde kavaljera? Nemojte tako, molim vas. Evo, recimo, ako ste raspoloženi... Niste? Šteta. Zapravo, nije šteta.

Kad bi se završila i poslednja igra, kad je zelenjak gladan ljubavi izgubio i poslednju nadu da će napokon uloviti kakvu gerlu, spopalo bi ga očajanje i besnilo. Boris je ujčevića tešio, biće bolje iduće subote, a Andrija Senderak, koji se nije izbezumljivao od čežnje za gerlama, uživao je u drugarevoj muci. Jednom rukom ga je, razdragan, stezao oko vrata, drugom tapšao

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

po glavi. Tako ti je to, moj dilberu, kad si zelembać i golać, uz to i koferaš, kad te niko ne poznaje i ne zarezuje. I sam kažeš da je za uspešan ženolov potrebno imati i odgovarajuću klapu, i valjanu ambalažu, i ugojen šlajpik, i pobednički fazon. A mi nemamo ništa od svega toga.

* * *

Zimski raspust počinjao je kroz nekoliko dana, ocene za polugodište su se uveliko zaključivale, još je tu i tamo trebalo zapeti, a otpisan ljubavnik i neuspešan ženolovac još nije dolazio k sebi.

- Šta je to s vama, Vislavski? - čudila se profesorka Kristina Banović, zadržavši na trenutak penkalo nad otvorenim dnevnikom. - Mislila sam da će biti četvorka, ali...

- Može, može! Ta šta vas to košta?

- Dajte mu četvorku, profesorice!

- Može i peticu! Ja bih mu dao peticu!

Klupe iz kojih profesorki doleću ovi zdušni saveti pravljene su za redovne učenike, tesne su rmpalijama večernjeg odeljenja, među kojima ima i tridesetogodišnjaka, ali to njima ne smeta da se ponašaju kao pubertetlije. Pred profesorkom Banović društvo se uvek osećalo prijatno i ponašalo veselo. NJeni časovi srpskohrvatskog jezika i književnosti bili su valjda jedini školski časovi koji nikome u učionici nisu bili dosadni. Mnogo više zbog same profesorke Kristine nego zbog jezika i književnosti.

- Dajte mu pet, profesorice! - navaljuje Visarion Kiš. - Zna on književnost, još malo pa kô ja. Ali momentalno nije u formi, posvađao se sa devojkom.

Smeh i dobacivanja advokatu Rilionu. Književnost i on, kao Bog i šeširdžija! I profesorka se smeje, zagledana u Vislavskog. Dobro, ako se posvađao sa devojkom, moramo ga razumeti. Četvorka, ali labilna, kao i on.

- Vama, profesorice, nije teško da razumete zaljubljene učenike, zar ne? - javlja se ćelav i riđobrk Gustav Lošonc. - Jer i vi ste, može se reći, još mladi.

Nov talas smeha razlio se po učionici, pa i po licu profesorke Kristine.

- Naravno, Lošonc, ja njih razumem. Kao i vi, uostalom. Jer ni vi niste odviše stari.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

- A-ha-ha! Mlad je on, kô rosa u podne!

- A ova rumena ćela? Šta kažete na to?

- Davno je to bilo, profesorice.

- Ali kad je ljubav u pitanju...

Sad je već profesorka Banović osetila da treba ponovo uzeti u ruke na trenutak ispuštenu kontrolu. Kad bi o Đuri Jakšiću znali koliko znaju o ljubavi, ona bi ih rado slušala... Kako? Znaju? Šta znaju? Ono kako je prošao pored kafane „Tri šešira", je li? A kad treba odrecitovati koji njegov stih, Đole Dulović kaže: „Smrtno bleda lica, mesec s neba pade."

- Nismo mi više deca, profesorice, da učimo pesmice napamet - brani se Đole prostodušno, ne obraćajući pažnju na nova dobacivanja. - Mi smo buduća tehnička inteligencija.

- Da, vi ste buduća tehnička inteligencija - potvrdila je profesorka Kristina sarkastično. - Budući jednostrano obrazovani stručnjaci, da ne kažem fahidioti. Bojim se da neki od vas, ako ovako nastave, bez saradnice, koja je pravopis i korespondenciju naučila na daktilografskom kursu, neće umeti ni poslovno pismo da napišu.

Sišla je s katedre i ušla među klupe, praćena pogledima koji su se zadržavali na njenom mladolikom licu i snažnom telu. Poneki od učenika što su ostali iza njenih leđa namignuo bi kojem drugu i načinio grimasu koju muškarci čine u takvim prilikama.

- Ne zamerite mi zbog oštrih reči koje sam vam uputila. Na samohvalu uvek reagujem malko povišenim tonom. Htela sam da vam poručim: mi ne treba da hvalimo svoje vrline, nego one treba da hvale nas.

Govorila je polagano, mirno, gotovo nehajno, svesna da je učenici, od kojih su poneki njeni vršnjaci, ni ovog puta neće u potpunosti razumeti.

- Bez obzira na opomenu koju sam vam uputila, ja za vas ipak ne brinem. Vi ćete postati valjani ljudi. Možda nepotpuno obrazovani, ali ipak pravi ljudi, jer vas vaspitava sam život, najbolji vaspitač. Naročito ako je povremeno začinjen tegobama. Većina vas, koliko znam, živi upravo takav život, i stoga ja, kako rekoh, za vas ne brinem. Ali ovi, redovni, te male razmažene pustahije, koje pokušavaju da vaspitavaju i roditelji, i škola, i društvo, a svi uglavnom bezuspešno, jer ih ne vaspitava život, onaj koji je opor i nemilosrdan, povremeno začinjen nimalo ugodnim tegobama - ti mladi, na kojima svet ostaje, mene

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

najviše zabrinjavaju. Svaki dan sam s njima, dobro sam ih upoznala, i teši me što su mnogi od njih marljiva, skromna, zaista zlatna deca. Ali ima među njima, i to, nažalost, sve više, tako neodgovornih, razmaženih, obesnih, blaziranih, životom i ljudima već sada zasićenih pustahija, da je meni mučno i gledati ih. Nisu, naravno, oni krivi. Mlad, nezreo čovek ne oblikuje sam svoju ličnost. To čine uglavnom drugi: život, škola, roditelji. Uzmite sad u obzir činjenicu da život, onaj pravi, opor i nemilosrdan, život kalioničar, sve više gubi ulogu vaspitača, jer se, naročito u gradu, povlači pred lakim, ugodnim življenjem, da nastavnici nemaju ni dovoljno autoriteta ni objektivnih mogućnosti da energičnije utiču na karakter i ponašanje mladih bića, da roditelji mladuncima često nekritički ispunjavaju sve prohteve, pa će vam ostati malo mesta za optimizam. Ja čak mislim da dolazi vreme razmaženih, egocentričnih, konformističkih, blaziranih, neurotičnih i neodgovornih individua, možda i čitavih generacija.

Ovo neobično, jetko razmišljanje širokogrude, markantne, i među mlađim i među starijim učenicima omiljene profesorke Kristine sigurno bi začudilo momke iz njene generacije, da nisu znali za incident o kome je brujala cela škola, a koji je njoj ovih dana život začinjavao nimalo ugodnim tegobama.

Na času srpskohrvatskog, dok je, okrenuta prema tabli, ispisivala prostu proširenu rečenicu, izvesni Gile Krstić, pripadnik razmažene generacije, ne znajući šta bi od dosade i obesti, ustao je iz klupe i stao da šeta po učionici, što je njegove drugarice i drugove veoma zabavljalo. To mu nije bio prvi ispad, a profesorkina predika, koja je odmah usledila, iznervirala ga više no ma koja ranija. Uzvratio joj kratkom kontrapredikom, zabiberenom lucidnim zaključkom: „Stalno pričate kako smo nevaspitani, a vi ste, nastavnici, sami tome krivi. Jer niste u stanju da nas vaspitate." „Pa, znaš šta, Krstiću", odgovorila mu je drhtavim glasom, već na ivici samokontrole. „Mi jesmo u stanju da vaspitavamo učenike, decu koja nešto vrede, ali ne i ovakvu đubrad kao što si ti." „Jeste li čuli šta mi je rekla?" obratio se celom razredu, te još jednom drzak pogled uperio u nju. „Ja nastavnike, a posebno vas lično, uopšte ne zarezujem. Šta vi predstavljate? Ništa! Ali ovo će vas skupo koštati! Drugi put ćete dobro razmisliti pre nego što uvredite učenika!"

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

Isterala ga iz učionice, posle i sama izašla, bila je toliko uzrujana da nije mogla nastaviti čas. Sutradan se kod direktora škole pojavio drug gospodin Krstić senior, težak budžovan i težak primitivac, kažu oni koji ga poznaju. Preneo je direktoru obaveštenje koje je dao Pedagoškom zavodu i još nekim nadležnim ustanovama u vezi sa ponašanjem profesorke Banović, i napomenuo da neće nikome, pa ni jednoj nastavnici, dozvoliti da se iživljava na njegovom detetu. Direktor poznaje i starog i mladog Krstića, on je zbog takvih očeva i sinova pristao da batali nastavnički poziv i prihvati činovnički posao koji ga nikad nije zanimao, ali ovog puta nije imao drugog izbora nego da koleginici Banović, i pored toga što je u duši bio na njenoj strani, preporuči da se u opštenju sa učenicima uzdržava koliko je moguće.

- Život je danas, profesorice, drugačiji nego ranije, pa su i deca drugačija - javio se Milanko Mišović, tek da oponira, da se ne prekine razgovor koji je zabavljao Kristinine vršnjake. - Današnja deca ne podnose nikakve stege.

- A kakve stege, Mišoviću, oni trpe, molim vas? - planula je lepa profesorica, što ju je u očima njenih odraslih đaka učinilo još lepšom i uzbudljivijom. - Čim ne mogu da divljaju i lenčare, da se ponašaju po svojoj volji, odmah udare na sva zvona da su pod stegom!

Ova refleksija pobudila je đake vršnjake da čoporno uzvrate voljenoj profesorki. Jedan je spomenuo preobiman nastavni program, koji učenicima ne dopušta da lenčare, drugi je ustvrdio kako su poznavaoci problematike dokazali da se đaci u školi opterećuju masom nepotrebnih činjenica i pojmova, treći je osuo paljbu na nastavnike, među kojima takođe ima neurotičnih i neodgovornih tipova, četvrti se pitao zašto su jugoslovenski tehničari daleko manje inventivni i produktivni nego nemački ili švajcarski.

Napokon se profesorka setila da čas još traje i da neke ocene još nisu zaključene. Stupila je na katedru, sela za sto i zagledala se u dnevnik.

- Nikoliću, kod vas mi situacija nije sasvim jasna. Hajde da vidimo koliko ste se vi družili sa Šantićem.

- Au, nemojte, profesorice, sa mrtvima se ne družim.

- Pesnici su besmrtni - reče Kristina nešto tvrđim glasom, očito s namerom da preseče svaku dalju „slobodnu razmenu mišljenja" sa učenicima, koji su se iz stanja opuštenosti nera

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

do vraćali u kolotečinu đačkih obaveza. - Unesite se, molim vas, u temu, da i vas Šantić ne bi sahranio.

* * *

Za vreme odmora društvo je obično silazilo u dvorište, da ispod svetiljke blizu vrata popuši po jednu cigaretu i pretrese koju sportsku, automobilsku ili švalersku temu. Aleku su ti prizemni razgovori bili dosadni, te je svoju cigaretu pušio sam, zamišljeno šetajući prostranim, slabo osvetljenim dvorištem.

Nije voleo da mu iko kvari te petominutne usamljeničke šetnje, pa je mrgodno pogledao Gustava Lošonca, koji mu se pribižavao. Sad će taj da brabonja o nekoj svojoj novoj fuksi. Matori ćelavi gulanfer. Klijent kafanskih nečasnih sestara.

- Hoćeš li doći večeras? - upita Lošonc prišavši drugu. - Imam sudar u „Marošu". Biće nešto i za tebe.

Alek nije mogao da veruje ušima. Ofucan, samoživ Gustika Lošonc napokon se smilovao, prepustiće mu jednu od svojih fuksi. Nebesa, je li to moguće?

Bio je jedan od retkih u razredu koji se Gustiki nisu podsmevali zbog njegovog druženja sa dropljama, te je imao privilegiju da povremeno sazna po koji detalj iz Lošoncovog kurvarskog života. Gusti je, naime, bio lola uglađenog ponašanja, miran i u muškom društvu pretežno ćutljiv, no, budući intelektualno ograničen i duševno isprazan, imao je o sebi visoko mišljenje i voleo je da se poverljivim prijateljima diskretno hvali svojim ljubavnim uspesima. Aleku su te njegove priče u početku bile prilično zanimljive, potom su počele da se ponavljaju i linjaju, da bi najzad postale dosadne i bedaste. A najbedastiji je bio sam Lošonc kad bi mu drugar, iznerviran njegovim samoljubivim preživanjem i izbezumljen vlastitom žudnjom za bilo kakvom ženom, predložio da i njemu nabaci koju sestricu iz svog rezervnog fonda. Gustika bi se nelagodno smeškao, ponekad bi ponešto obećao, ali obećanja nije ispunjavao. A sad, iznenada, takva promena!

Gustikin drugar setio se odluke koju je doneo pre par dana, u nedelju uveče, kad se sa igranke vratio u ledenu štenaru u Almaškoj ulici: Žene, pogotovo otrcane fukse, više neće ni pogledom da okrzne! Sav će se usredsrediti na učenje, na uzdizanje vlastitog duha i karaktera! Ako ne može da živi život

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

primeren sebi, niko ga neće sprečiti da život ignoriše! Lako je voleti, to može svaka šuša. Ali patiti treba umeti! Zapravo, treba pobediti, prevazići i ljubav i patnju.

Dok je slušao Gustikinu priču o čarima lepotica iz „Maroša", Alek se pitao šta da učini. Da li da ostane dosledan u ignorisanju života koji nije primeren njegovim htenjima, ili da ipak pogleda šta je Lošonc ulovio u poznatoj novosadskoj kafani? Na kraju se, ne bez izvesne griže savesti, ali u isti mah zapljusnut talasom koji beše prethodnica naslućenih uzbuđenja, opredelio za život primeren Lošoncovim osvajačkim sposobnostima.

Nakon poslednjeg časa dva druga, od kojih jedan beše nalik na ostarelu kamilu, a drugi na izgladnelog mladog šakala, krenuše u „Maroš", sastajalište pijanica i fuksi, svetilište bluda.

* * *

Tokom celog sutrašnjeg dana ljuljao se, na talasima emocionalne bure, mikrokosmos Aleka Vislavskog, iz stanja relativno mirnog nezadovoljstva odjednom bačen u stanje dugo priželjkivanog uzbuđenja. Mirjana Spasić, tridesetogodišnja raspuštenica mršavog tela, žute kose, dugačkog nosa, malko isturene brade i zelenkastih zenica - koja ga je u prvom trenutku podsetila na kakvu mladu, još ne odviše ružnu vešticu, a potom mu je, posle svakog vinjaka, izgledala sve lepša i sve privlačnija - dopustila mu da je iz „Maroša" Futoškom ulicom doprati do zasvođene kapije kvartira u kome beše i njen stan. Iz mraka tog haustora videlo se dugačko sirotinjsko dvorište, sa osvetljenim prozorima s jedne strane i daščanim šupama s druge. Mirjana reče novom prijatelju da je njen stan pri dnu dvorišta, broj devet, sutra uveče može da je poseti, ali večeras će ovde, u haustoru da se rastanu. I to odmah, jer je već kasno. Iz grada su se zacelo vratila njena dva podstanara, što i nije tako važno, jer ona nema ništa sa svojim podstanarima, nego je čeka sinčić. Bez nje neće da zaspi, a već je uveliko vreme za spavanje.

Mladi prijatelj se složio, skrivajući radost i uzbuđenje što su ga gotovo ošamutili, privukao Mirjanu, zagrlio je, poljubio u obraz, pomalo nespretno, pogodio je bradu, a tek onda i nakarminisane usne.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

U haotičnom metežu koji je sutradan orgijao u njemu sve je počinjalo da izgleda drugačije nego što je izgledalo do sinoć, sve je zauzimalo druga mesta u novoj konstelaciji. Tragedija zvana Mala Irena Romanova, Lošoncovi ljubavni uspesi, inženjerska veličina Vojislava Božića i još nekih profa, slikarstvo, Novi Životni Put, pa čak i Program samoizgrađivanja, koji je, kao zbirka važnih putokaza na tom putu, uskoro trebalo da bude koncipiran - sve je to odjednom počelo da gubi raniji značaj, sve se to povuklo pred višegodišnjim (erotskim) snom koji je postajao java.

LJudska masa i ljudska jedinka u obliku Žene Koja Život Znači dva su fenomena sa izuzetnim dejstvom na čoveka koji je počeo da se zagledava u enigmu života - iskristalisalo se toga dana u glavi nadahnutog radoznalca željnog životnih iskušenja. Dva fenomena sa izuzetnim dejstvom, ali sa potpuno različitim posledicama tog dejstva. U masi (doživeo je to već prvog svog novosadskog jutra, na železničkoj stanici, a posle više puta na korzu i na igrankama) čovek se oseća izgubljenim, devalviranim, anuliranim u mnoštvu sebi sličnih. A pred Ženom (razjasnilo mu se to tek sada) on postaje velik, samopouzdan i srećan, u priličnoj meri indiferentan prema svemu što je izvan njegovog mikrokosmosa.

Izvan sna o sjedinjavanju sa Ženom!

Samo da padne veče, da padne veče! 


sledeće poglavlje
prethodno poglavlje
sadržaj

.