Make your own free website on Tripod.com

 

 

 

 

 

Uveče, kad se, posle časova u školi, po ugaženom i zaprljanom snegu zaputio u dubinu uzanog dvorišta, osetio je kako se u njemu uzbuđenje meša sa sve većom tremom. Nervi su mu bili napeti, utisci intenzivniji nego obično, duboko ga se dojmio čak i noćni prizor nastambe kojom je prolazio. Kroz platnene zastore na prozorima i vratima probijala se, poput zapretane priče, prigušena svetlost, iza prozora na kojima nije bilo zastora videlo se pulsiranje sirotinjskog, običnog, a ipak, činilo se egzaltiranom radoznalcu, samosvojnog i nedokučivog života. Jedan stanar punio je kofu ugljem u mraku svoje šupe, drugi je zaključavao vrata klozeta. Neka baba spremala se da sa užadi, zategnute preko dvorišta, između stana i šupe, skine ukrućene, mrazne košulje, gaće, haljine i čaršave.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

Prošavši ispod tri reda ovih sirotinjskih zastava, Alek rukom napipa ispupčenje u tašni pod miškom druge ruke. Nosio je u toj tašni, pored knjiga, psića od glaziranog porcelana, čokoladu za Mirjaninog sinčića i pola litre ruma.

Boka, mamin osmogodišnji jedinac, odmah je bacio stripovani roman i zagrizao u čokoladu, Savka, Mirjanina drugarica, bila je oduševljena psićem, a Mica, druga gošća, predložila je da popiju čaj s rumom. Mirjana je napunila čajnik vodom i uključila štednjak, te ponovo sela za sto pored Savke. Digla je sa zamrljanog roto romana prevrnutu kafenu šoljicu i pružila je drugarici.

- Hajde, kučko. Da vidim šta ima.

Dok je Savka zurila u šolju, u toplom, zagušljivom, skučenom predsoblju, koje očito beše i Mirjanina kuhinja i prostorija za dnevni boravak, čulo se samo Bokino mljackanje, povremeno i slab šum, kad bi Mica, zabacivši glavu, kroz zaobljene usne dunula dim cigarete.

- Imaš... jedan put... dugačak put - reče Savka polagano, sričući slova, kao da ih čita iz šolje. - Sve tamo do onog garagana iz Niš.

- Marš! Uterô ti Boža grbavi, što te zguza jebe!

- Božu mi ne diraj. Misli o njemu šta god hoćeš, ipak je moj. Ne bih ga dala ni za sto kila zlata.

- A da ti neko ponudi sto deset kila? - upita Mica.

- E, onda bih morala malo da razmislim.

Ponovo se zagledala u šolju.

- Jedna ti žena... stoji na putu... Sakrivena je iza nekog drveta. Nje se čuvaj.

- O, crkla, dabogda! - planula je Mirjana, kao žeravicom dodirnuta. - Kata, crna nesreća! Mico, znaš li ko mi je bacio one dve zemljane grudve pred vrata?

- Je l' Kata?

- Crkla, dabogda, još noćas! Mleko joj materino, što me ne ostavi na miru? Tamo joj je Radovan, neka se s njim vucara koliko hoće, zašto meni pakosti?

Radovan beše (to je Alek još sinoć doznao) Mirjanin bivši muž, Bokin otac, koji je sada živeo s dotičnom Katom.

Mirjana uzrujano kresnu šibicu, pripali sebi cigaretu. Tek onda ponudi drugarice i gosta.

- Hajde da i mi njoj bacimo - predloži Mica.

- A ko će otići na groblje u ponoć? - upita Savka. -

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

Hoćeš li ti?

- Hoću.

- Ih! - Mirjana odbi i dim cigarete i drugaričinu pomoć. - Ni piškiti ne smeš sama da izađeš. Savka, hoćeš li ti sa mnom?

- Poći ću ja, ako treba - javi se zaboravljen Alek. - Je l' to mora biti tačno u ponoć?

Mirjana mu se blago, i pomalo ironično, osmehnu. Učinilo mu se da je počela da shvata kako je on ipak suviše zelen za nju. Oseti kako ga prožima nervoza, gotovo panika.

- Tačno u ponoć - potvrdi Savka. - I moraš uzeti po jednu grudvu sa tri najsvežija groba.

- Daj da pritisnem prst - obrati joj se Mirjana, još nesmirena.

Utisnu prst u talog kafe na dnu šoljice, te ga osisa. Savka se zagleda u hijeroglife Usuda.

- Imaš... dobićeš novac.

- Ma, briga me za to!

- Deco, hoćete li da vam pročitam „Misli velikih ljudi o bogatstvu"?

- Daj ti meni lovu, a sama sebi čitaj misli o bogatstvu - uzvrati Mica indolentno.

- Slušajte samo, veoma je zanimljivo - reče Savka vadeći iz tašne načetvoro presavijen pelir-papir. - Moj Boža se sad dao u tu nauku, sakuplja misli velikih ljudi o svemu i svačemu. Pa i o bogatstvu. Siromah razmišlja o bogatstvu više nego bogataš. Iako mu neki Seneka veli: Najveće bogatstvo ima onaj koji nikakvo ne želi.

- Ja ga ne želim - reče Mirjana.

- Slušaj dalje. Bogatstvo i siromaštvo imaju zajedničko prokletstvo da čoveka čine robom. U bogatstvu ljudsko srce stvrdne brže nego jaje u vreloj vodi. Bogati ne mogu biti dobri, a pošto nisu dobri, ne mogu biti ni srećni. Zadovoljstva bogataša stvaraju se na suzama siromaha. Bogataši ne treba da se ponose svojim bogatstvom, nego treba da ga se stide. Bogatstvo je nalik na morsku vodu; što je više pijemo, to smo žedniji.

- Miro, operi mi ovu šoljicu i napuni je rumom - zapovedi Mica poluglasno.

- Nije rum morska voda - reče Savka odlažući u tašnu zamašćen list sa otkucanim „Mislima velikih ljudi o bogat-

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

stvu". - Sačekaj, sad će čaj.

- Jebeš čaj. Ne volim ništa razblaženo. Samo u čistom stanju.

Mirjana je, posluživši drugaricu, zabacila glavu i prebacila gornji deo tela preko naslona stolice. Neko vreme gledala je u tavanicu.

- Oh, kako mi je sve odvratno! - prostenjala je kad se vratila u normalan položaj. - Da mi je neko u mladosti rekao da će život, moj vlastiti život, tako ići protiv mene, ubila bih se. Bože, ko sve nije prošao kroz taj život! Ko sve nije rovario po njemu!

- Rovarili su, vala, i nosati i kurati! - reče Mica.

- Marš!... Boli me i glava i stomak. Od tih odvratnih kafa. Koliko sam ih samo danas polokala! Čekam da se i vama zgade, pa da pređemo na nešto kulturnije. Na pivo, recimo. Imam jedno u špajzu. Ko hoće pivo?

Niko ne odgovara. Savka ponovo zaviruje u šoljicu, Mica puši i zuri u prazno, Boka i Alek na kauču prelistavaju šund romane. Prvi pospano, drugi nezainteresovano. U stvari, on ne vidi sadržaj roto sveske u koju gleda. Ponavlja u sebi kako bi trebalo da bude aktivniji, da Mirjanu dovede u sinoćnje raspoloženje, da obezbedi savezništvo bar dobroćudne Savke, kad je već Mica drvena poput stolice na kojoj sedi. Ali kako zabaviti, kako šarmirati ove šund individue, site i života i požudnih kurajbera?

- Interesuje me samo ko će ovde stanovati kad ja umrem - oglasi se Mirjana još jednom. - To bih volela da znam.

Boka, koji je očito osluškivao razgovor starijih, diže pogled sa stripovanog romana i zagleda se u mamu. Primetivši to, Mirjana mu priđe i šakama obuhvati njegovu glavicu.

- Šta me gledaš? - viknula je na dečka glasom majke čija je ljubav neosporna, bez obzira na njenu prividnu oštrinu. - Umreću ti, da znaš! Pa neka te odgaja onaj tvoj otac ludi, što te napravio!

Zgrabila ga, prigrlila i stala strasno da ga ljubi po licu, vratu, po rukama. Boka se blaženo smeškao, očito naviknut na ovakve mamine izlive ljubavi.

- Čula sam da će se sve ovo rušiti - reče Mica. - Dobićeš stan u novogradnji.

- Koji će mi očin! To je skupo, kako ću da plaćam kiriju?

- Rekla sam ti da ćeš dobiti novac - reče Savka.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

- Idi ti u majčinu!

Voda je već vrila u čajniku, pa je Mirjana dodala Savki kutiju sa čajem, a sama je presvukla Boku i odnela ga u spavaću sobu. Onde je mali spavao na otomanu iza vrata, a dvojica Mirjaninih (momentalno odsutnih) podstanara spavali su na njenom bračnom krevetu. Stančić se sastojao od te spavaće sobe, predsoblja-kuhinjice i špajza, koji beše taman tolikih dimenzija da je Mirjana uspela da u njega smesti kauč i pretvori ga u mini- -spavaonicu za sebe. Čak se podno kauča našlo mesta i za stelažu za posuđe, koja se videla iz kuhinjice, jer su, radi grejanja, vrata špajza-spavaonice, kao i vrata spavaće sobe, bila stalno otvorena.

- Crna, pričah li ti kakvog sam tipa upoznala? - upita Mica primajući čaj od Savke.

- O-joj, već mnogo puta. Kad si najnovijeg upoznala?

- Pre četiri dana.

- Otkud pre četiri dana, kad je to bilo na drugi dan Nove godine - ispravi je Mirjana.

- Ja brojim samo one dane kad mi se nešto lepo dogodi. Ostale brišem.

- Znači, od Nove godine su te samo četiri puta ševili - zaključi Savka.

- Idi u... da ne lajem tu pred čovekom! Znaš kakav je to laf, crna?

- Kakav? Da nema, možda, dve motke?

- Ma, jok. Mislila sam da nema ni jednu. Ali, Savka, lep kô bog! Jesi li joj pričala, Miro?

- Nisam.

- Sedimo mi, znaš, Mira, ja i Cane u „Vojvodini"...

- Cane? Još se s njim vucarate?

- Čekaj! Čućeš odmah. Sedimo mi, 'ladne kô špricer, a ja vidim da me jedan neprekidno merka. Pogledam i ja njega...

- I namigneš - dometnu Savka.

- Idi u pičku materinu! Gleda on, znaš, blene u mene kô tele u šarena vrata, i odjednom, vidim, prilazi našem stolu. „Izvinite", kaže, „ja vas odnekud poznajem." „I ja vas", kažem. A nikad tipa videla nisam. „Da li biste hteli da dođete za moj sto?" Otišla sam, i celo veče ostadoh s njegovim društvom. Pili smo, jeli, pevala nam pevaljka, posle i ceo orkestar. Bilo mi je tako lepo da sam, crna, sama sebi zavidela. A on me samo grli. „Mico", kaže, „ti si prvoklasna dama. Takve ja ženske volim! Ne praviš se važna. Došla si, kao stara drugarica,

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

iako se, sad možemo priznati, dosad nismo poznavali."

- Ali ste se odmah prepoznali - zaključi Savka.

- Idi u pičku... To mi je sinoć i Mira rekla. Vas dve kao da govorite kroz indigo. Crna, znaš kakav je? Kô bog je lep. A dobar kô beli 'leb.

- More, kaži već šta je bilo na kraju.

- Seli smo u njegov auto, ima belog „folksvagena". Malo teže pali...

- Ali kad upali...

- Seli smo u auto, on mi odmah stavi ruku na koleno. E, kad ti ja podviknem. „Ruke k sebi, daso! Jesi li rekao da sam ti drugarica? Prema tome, ponašaj se kao drug. Bar dok ne stignemo u stan. Posle, videćemo."

- Možemo sebi i pupkove pogledati - dometnu Savka još jednom. - I, gde ti je taj sada? Zar je već sve gotovo?

Mica srknu gutljaj čaja. Pokaza glavom na Mirjanu.

- Onaj njen Cane opet počeo da brlja.

- Otkud moj, idi u očin!

- Nije tvoj, al' te zafrkava kako hoće.

- Mleko ti materino, šta buvariš, kad znaš da sam mu otkazala! Zar mu nisam rekla da mi se posle raspusta ne vraća u stan?

- Kad mu već počinje taj vražji raspust? - upita Savka s nestrpljenjem u glasu. I ona je, očito, zbog nečega bila kivna na Caneta.

- Raspusti počinju za koji dan, petnaestog - reče Alek gledajući u Mirjanu. Učini mu se da u njenim očima ipak ima neke simpatije za njega. To ga ispuni toplinom više nego čaj koji je srkao.

- Kako to, boga ti, i drže takve kretene na fakultetu? - čudila se Savka. - Taj ne samo što je prost, nevaspitan, nego je i glup kao ovaj šporet!

- Ih! Danas svaka šuša studira - reče Mica prezrivo.

- A šta studira? - upita Alek.

Nijedna drugarica nije znala šta Cane momentalno studira. Mirjani se motala po glavi neka ekonomija, Savka je tvrdila da je jesenas prešao na agronomiju, Mica je spomenula čak astronomiju. Bila je, u svakom slučaju, sigurna da Cane studira nešto zavrnuto, jer izgleda kao da je s Marsa pao.

Kakva šala, takav i smeh. Alekov je bio sasvim odsutan. Njega, zapravo, uopšte nije zanimalo šta Cane studira. Druge su misli njega zaokupljale. U trenucima kad mu je već izgledalo

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

da je lađa počela da tone, na vidiku se ukazala Nada.

- Jesi li mu zaista dala otkaz? - upita Mirjanu.

- Majke mi moje mrtve! Rekla sam mu da se kupi što pre i da mi se više ne pojavljuje u stanu.

- Slušaj - reče Mirjanin zelenjak živo, kao da mu je baš u tom trenutku nešto epohalno palo na pamet. - Zašto ja ne bih mogao da dođem na njegovo mesto!

- Ko ti kaže da ne možeš? - uzvrati privlačna veštica spokojno.

- Zaista, ovo nije loša ideja! Sadašnji stan sam ionako nameravao da napustim. Nemam grejanja, u mojoj sobici je hladno kao u kocki leda. A ovde je toplo, prijatno.

- Ovde će vam biti odlično - dobaci Savka. - Ako ti bude hladno, zagrejaće te gazdarica.

- Marš, mleko ti materino! - Mirjana izmahnu rukom na razveseljenu drugaricu.

Alek više nije imao strpljenja ni u vlastitoj koži da ostane, a kamoli u teskobnoj, zagušljivoj prostorijici. Predloži trima drugaricama da ih sutra uveče Gustika Lošonc i on izvedu u „Maroš" ili „Vojvodinu", Savka napomenu da će doći i njen Boža, sa „Mislima velikih ljudi o šljokanju", dometnu Mica, nasmejaše se i pozdraviše, te gost izađe u noć.

Kad je prošao s kraja na početak dugačkog, mračnog dvorišta, i obreo se na osvetljenoj Futoškoj ulici, počeo je da se zaleće i da podskakuje kao da je, kako bi Mica rekla, s Marsa pao. Zamahivao je rukama i hvatao snežne pahuljice, ushićeno posmatrao njihovo kovitlanje oko fluorescentnih svetiljki i govorio sebi kako, eto, i u gradu zima može da bude lepa. Čak poetična. 


sledeće poglavlje
prethodno poglavlje
sadržaj