Make your own free website on Tripod.com

 

 

 

 

 

IX

NA IZVORIMA 
I NA MARGINAMA ŽIVOTA 

Zauzevši polovinu bračnog kreveta u spavaćoj sobi raspuštenice Mirjane Spasić, Alek Vislavski se naprečac privikavao na okolnosti u kojima se neočekivano obreo. Ono što je na tom krevetu doživljavao s novom gazdaricom bilo je jednostavnije od njegovih ranijih erotskih fantazija, a ipak beše uzbudljivije od svega što je do tih noći bio doživeo. Na mahove je izazivalo u njemu dotle nepoznata osećanja, prevazilazilo dotle spoznate granice.

Ostvarivanje Najvećeg Sna počelo je već prve večeri. Mali Boka je, savladan zurenjem u stripovane romane, spavao na kauču u predsoblju, Rade Bulović, podstanar starosedelac, te sedmice je u Fabrici nameštaja radio u trećoj smeni, a njegov novi cimerkolega je, sedeći za stolom podno bračnog kreveta, bio nadnesen nad udžbenik statike. Kad je Mirjana ušla u sobu i otvorila ormar, on oseti kako ga presecaju uzbuđenje i trema. Ustade, ugasi svetlo i priđe gazdarici.

- Šta si to učinio? - pobunila se blagim glasom.

Dopustila mu da je obgrli i poljubi u usta, ali ga uhvatila za drhtavu ruku koja je povlačila nagore donji kraj njene haljine. (Kao ruka onog mladog, nestrpljivog napasnika koji je jesenas u polutami ledene sobice u Almaškoj ulici bio spopao izmaštanu sredovečnu grešnicu.)

- Čekaj - rekla je tiho stvarna grešnica. - Lezi, ja ću doći malo kasnije.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

Ponovo je upalila sijalicu, izvadila iz ormara neku haljinu i izašla u predsoblje, zatvorivši vrata za sobom.

A ti sad još jednom pritisni tipku prekidača. Skini se i zagrej hladan i vlažan, buđav jorgan na svojoj polovini bračnog krveta. Pokušaj da shvatiš da će se za koji trenutak zaista dogoditi čudo. Evo, Mirjana je utišala radio. Iz predsoblja se jedva čuje brujanje orgulja. Zacelo Bah, tokata ili fuga. Ne znam, takve finese, Mirjana, još ne razlikujem. A ti? Pretpostavljam da nikad nisi ni čula za Johana Sebastijana Baha. Brujanje orgulja ostalo je u sobi, nakon vrcavih narodnjaka, slučajno. Kao zaboravljeno posuđe nakon gozbe. A tvoj podstanar slučajno zna samo to da je Bah već u devetnaestoj godini života stvorio neke svoje čuvene tokate ili fuge. U devetnaestoj godini, hej, Ženo Mog Života! I ja sam u devetnaestoj godini, a još ne umem da razlikujem tokate i fuge. O umetničkoj muzici znam vrlo malo. Opšte obrazovanje mi je daleko ispod željenog nivoa. Nemam odgovor na pitanje, Ženo, da li ću uspeti da u ovom tako kratkom i tako slatkom životu steknem sva znanja i iskustva koja me privlače. Ali to u ovom trenutku nije ni važno. Jer će se sada dogoditi ono što me privlači više od svega! Kroz bruj talasa tokate ili fuge čujem pljuskanje vode u lavoru na podu predsoblja. Ti, izgleda, čučiš nad lavorom i pereš cica-macu. A ja drhtim pod vlažnim, buđavim jorganom kao štene na mrazu.

Potpuno svestan izuzetnosti ovih trenutaka!

Fitilj je upaljen, odbrojavanje je počelo!

Najzad, Mirjana je isključila radio, ugasila svetlo u predsoblju, ušla u sobu, pažljivo zatvorila vrata. Krenula je prema krevetu i jednim pokretom ruku skinula preko glave dugačku spavaćicu. U mraku, proređenom usled snežnog odbleska koji je u sobu nadirao kroz trokrilni prozor iza njenih leđa, razrogačene dilkanove oči ugledale su siluetu njenog golog tela, njene blede grudi i crni trougao ispod mršavog trbuha. U sledećem trenutku Mirjana se uvukla pod jorgan i zimogrižljivo pripila uz zelenjaka. Zatim se, grleći ga i uzvraćajući mu poljupce, podvukla pod njega. Počela je da guguče, da ječi, grizla mu usne, veštičijim šakama čupala mu kožu slabina i bedara, a onda je na trenutak zastala, raširila noge, ščepala zelenjakov ud i uvela ga u vaginu, pa počela žestoko da vrti zadnjicom, da stenje, dahće, prigušeno urliče. Raspaljenom Erosovom jahaču se činilo da ga ženka pegaza nosi nebeskim visinama, grlio ju je i zabijao se u nju, pomahnitalu, zabijao se šiban i požudom i strepnjom da će

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

pasti s nje, pitao se dokle će da traje ovaj galop, osećao je da vatra u njemu neće dugo plamteti, uzbuđenje beše neizdrživo, počeo je i sam da prigušeno ječi, želeo je da vrelu, oznojenu Ženku proburazi, da zajedno s njom poludi, zabijao se u nju snažno, divljački, sve žešće i sve brže - dok nije pregoreo!

Nakon pada s vrtoglave visine neko vreme je pored svoje vile-veštice ležao nepomično, kao ošamućen. Bio je prazan, ali i spokojan. Srećan.

Nakon petnaestak minuta ponovo beše uzbuđen, usijan, oran za kanibalski ritual. Zadivljen veličanstvenom lepotom življenja.

* * *

Takav je bio i tokom celog sutrašnjeg dana. Gurajući sa Husom Avdagićem japaner po hali buduće Fabrike traktorskih delova, čas je, zadovoljan i ispunjen pobedničkim osećanjem, meditirao o tome kako se, hvala Nebeskoj Munji, potvrdila njegova pretpostavka da ljubavni akt u telu i duši izaziva drugačije hormonalne i emocionalne promene nego onanija, čas je, nadahnut i željan intenzivne duhovne aktivnosti, kontao o svim fenomenima univerzuma koji su mu padali na pamet.

Među tim fenomenima beše i jedna od sedam Rilionovih iščašenih psiholoških tvorevina, zvana SEF klasifikacija izvora života. Bistromutni Rilke je u tu svoju šandrmaciju bio ubacio tri osnovne grupe izvora života: spiritualne, emocionalne i fiziološke. Ovi treći Aleka momentalno nisu zanimali, iako je znao da su bazični, meditirao je samo o atraktivnijim, o spiritualnim i emocionalnim izvorima života.

Prvoj grupi izvora prednost daju hladniji i promišljeniji, inertniji i temeljniji tipovi, objašnjavao je samom sebi dok su se Huso Avdagić i Luka Radanović, prekraćujući dosadu, gađali drvenim kockama za popločavanje hale. Drugoj grupi izvora obično se priklanjaju vatreniji i vetropirastiji, senzibilniji i libidinozniji šalabajzeri.

Koji su srećniji, u životu uspešniji?

Kojim ćeš se izvorima ti prikloniti?

Nije mogao da se opredeli. Smatrao je da se u mladosti treba više zadržavati na izvorima emocija (kad prođe zeleno doba biće još vremena da se popiju mnoge mudrosti sveta), ali je ipak, ispunjen radošću i željan samousavršavanja, tih dana bio akti

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

van i na izvorima duhovnih vrednosti. Predavanja u školi nije imao, beše zimski raspust, u Mirjaninoj plesnivoj sobi preko dana bilo mu je neudobno, te je popodneva najčešće provodio u prostranoj čitaonici Biblioteke Matice srpske. Utolivši seksualnu glad, sada je utoljavao i intelektualnu. Prelistavao je razne leksikone i ilustrovane istorije slikarstva, sakupljao, poput nemirnog stršljena, pelud ljudskog duha rasut po stranicama tomova beletristike, psihologije, sociologije, filozofije...

Uveče je - naročito posle zimskog raspusta - nakon časova u školi, a pre Mirjaninih časova seksualnog vaspitanja, odlazio u Udruženje esperantista „Marko Nešić", u koje se, zagledan u svoju belosvetsku, kosmopolitsku budućnost, upravo bio učlanio. Prilično često išao je u Kulturno-prosvetno društvo „Maksim Gorki", popularnu Rusinsku maticu, gde je, kao i Boris, Rilion, Vinko Lisi, Andrija Senderak i drugi pajtaši, pokušavao da flertuje sa srednjoškolkama i studentkinjama. Dva puta sedmično odlazio je u Kulturno-umetničko društvo „Svetozar Marković", u koje se bio učlanio još pre Nove godine, čim je saznao da u tom društvu postoji i Likovna sekcija. Bila je masovna i aktivna, a tih zimskih dana, odnosno večeri, Božidar Glavaški, akademski slikar, držao je kurs na kome su amateri i teorijski i praktično upoznavali tajne crteža, akvarela, tempere, pastela i ulja. Među onima koji su najpomnije pratili slikareve teorijske uvode, i pokušavali da stečena znanja odmah pretoče u vlastita remek-dela, bio je i Alek Vislavski.

Slikanje mu je išlo od ruke, i činilo ga veoma srećnim, ali su trenuci nakon druženja sa umetnicima, esperantistima ili sunarodnicima ipak bili kreščendo njegove svakodnevice. Za nepuna dva Mirjanina menstrualna ciklusa postao je pravi kormilar na njenoj škripavoj barki u spavaćoj sobi, povremeno na kauču u špajzu-spavaonici. Prvih dana, odnosno noći, padao bi sa Mirjane, kao sa besne kobile, kad bi ona počela da se previja, rita i bacaka, ili bi doživeo orgazam pre nje, pa bi, videvši da je nezadovoljna, sam sebe prisiljavao da polaže popravni ispit. Preko dana je o svemu podrobno razmišljao, vraćao sinoćnji film i analizirao pojedine sekvence, par puta se i sa Borisom konsultovao, da bi uveče, naoružan novim erotskim idejama i željama, cedio iz Mirjane najžešće strasti, a iz sebe poslednje atome snage. Činilo mu se da je zadovoljna, i to ga je usrećivalo više čak nego napredovanje u slikarstvu. Nisu mu smetale ni šaljive aluzije njenih drugarica, koje su je, nami-

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

gujući jedna drugoj, propitkivale koju emulziju za čišćenje tena momentalno upotrebljava, kad je tako sveža, i zašto je u poslednje vreme retko viđaju u „Marošu", „Vojvodini" ili „Vencu".

Jedino se Rade Bulović, Alekov kolega sa gazdaričinog bračnog kreveta, ponašao kao da ništa ne primećuje. Taj koščat, tamnoput, čestit momak od prvog trenutka se dopao novom cimeru, koji je uskoro, odgonetajući šale Mirjaninih drugarica, shvatio da je nekad i Rade ovde bio persona grata. Kao, uostalom, i još nekolicina podstanara. Od njih se Rade razlikovao po tome što nije napustio gazdaricu kad ga je „izgustirala" (Savkin izraz). Mogao je, bez sumnje, naći i bolji stan, i cure mlađe i lepše od raspuštenice veštičijeg lika, ali ga zacelo nijedna nije opčinila kao Mirjana, žena koja je (kako će se i njen najnoviji ljubavnik kasnije sećati) bila sva od strasti, od vatre, koja je u zagrljaju muškarca izgarala do poslednje varnice u sebi, do poslednjeg trzaja svog žestokog tela.

Mada je nastojao da ne pokazuje šta oseća, Rade je očito čeznuo za Mirjaninom naklonošću i patio zbog njene indiferentnosti. Njegov cimer je to primećivao. Povremeno je čak saosećao sa drugom i bio kivan na sebe i na Mirjanu zbog stanja u trouglu. No, rekao je sebi, da on nije tu, bio bi neki drugi dilkan, a Rade bi i dalje ostao po strani. Jer je za četiri godine, otkako se Mirjana rastala sa Radovanom i primila Radeta za prvog podstanara, druga polovina njene islužene bračne barke pronela kroz erotske uragane šestoricu kormilara, a Rade svoju polovinu ipak nije napuštao. Kao ni nadu da će jednog dana opet steći gazdaričinu naklonost.

Prodrevši u Ženino telo koliko mu je njegovo telo omogućavalo, Radetov cimer je rudario i po njenoj duši. Ponekad bi, nakon prvog orgijanja, dok su u mraku špajza nepomično ležali slepljeni znojem i pušili jednu cigaretu, šaputao Mirjani u uvo razna pitanja, i potom slušao njeno tiho ćeretanje dok ne bi zadremao. Pričala mu je o Mici, Savki, Bosi i drugim prijateljicama, o njihovim kurajberima, o Radovanu i Kati, o kojem od jedanaest svojih abortusa, o krvarenjima zbog kojih je morala da leži u bolnici, o lekovima koje je morala da guta, a koje je bacala u klozetsku šolju čim bi krvarenje prestalo. Pričala mu je i o Šumadiji, svom zavičaju, o dobrim roditeljima, koje su Nemci streljali još četrdeset prve, o potucanju po domovima za ratnu siročad, o učenju krojačkog zanata u Dugoj Resi, o dolasku u Novi Sad, gde joj je bila udata sestra.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

Pošto je krojački zanat mrzela, zet ju je upisao u medicinsku školu. No mrzela je i da uči, te su je sestra i zet često grdili. Pobegla je kod jedne drugarice. Ta drugarica živela je u jednosobnom stančiću sa ocem, alkoholičarom koga osim rakije ništa na svetu nije zanimalo. Bio je, inače, velikodušan i demokratski nastrojen. Kad bi, jednom u tri dana, stigao kući, blatnjav, pocepan i smrdljiv, izvadio bi litrenjaču iz džepa i galantno objavio: „Ova litreška ima da stoji tu na stolu, pa neka pije ko hoće!" Danima su dve drugarice živele na tvrdom hlebu i po kojoj litri mleka. Najzad su ih glad, bezizlaz i očajanje slomili. Otišle su na Most maršala Tita, rešene da skoče u Dunav.

- Sa Mosta maršala Tita? - prenuo se dilkan iz slatkog dremeža. - Zar se nisi uplašila da će te vlast tretirati kao neprijatelja samoupravnog socijalizma? Nije to neka beznačajna ćuprija, nego Most maršala...

- Vlast bi mogla da mi duva u dupe. Nakon tri dana, kad bi me izvukla iz vode.

Otišle su, dakle, na Most maršala Tita, stoje pored gvozdene ograde, zagledavaju se u mutne dunavske virove, Lenka plače, a frajeri im u prolazu dobaciju, nude utehu i izbavljenje iz ljubavnih jada, pojma nemaju o čemu se radi. „Slušaj, Lenka! Nismo mi najgore na svetu. Bar da smo se pojebale s nekim tipovima, da saznamo kako i to izgleda. Nećemo se još ubiti! Za to uvek ima vremena."

- Jesi li stvarno tako rekla? - uskliknu Alek prigušeno, zadivljeno.

- Majke mi moje rođene!

- Ti si besmrtna! Ma, nema ti ravne odavde do mora! Takva spontanost, takva vitalnost! Oduševljavaš me, časna reč! I, šta je bilo dalje?

Nisu skočile u Dunav. Rešile su da najpre okuse zabranjeno voće u bašti u kojoj su đikale kao korov, da pokušaju razbiti bezizlaz koji ih je stezao. I, kao što obično biva kad se vitalna bića opredele za život, izlaz je nađen lakše nego što su očekivale. Prelistale su novine, javile se na konkurs Fabrike sapuna za prijem nekvalifikovane radne snage i obe bile primljene. Lenka u pogon, Mirjana za kurirku. Radila je kao kurirka dve sedmice, dok nije odbila šefovo udvaranje. Sutradan se obrela u pogonu, pored Lenke.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

Ali zaposlenje i plata bili su tu, a uskoro je stiglo i zabranjeno voće. Zacopala se u Mrđu, jedne večeri otišla s njim na Bećar štrand, grlili su se na pesku i ljubili, bilo je lepo kao u snu, prenula se tek kad je rmpalija počeo da joj svlači gaćice, kad joj je na usta stavio svoju veliku šaku. A zatim...

Zatim je uzbuđen Mirjanin slušalac stavio svoju šaku na njenu mekanu, razlivenu dojku, usnama zapušio njena usta, a gaćice nije morao da joj skida - nije ih imala na sebi. Sledio je ustaljen, a uvek nov, neponovljiv ritual: požudno prodiranje u vrelu, ustreptalu Ženu - ritmično podbadanje sa zadrškom, da esktatično sjedinjavanje traje što duže - mahnit galop Erosovih pegaza - pregorevanje! - sunovrat sa sedmog neba i postepeno smirivanje.

Tada bi se u mraku, pokrenuta žiškom sa vrha cigarete, odvijala nova epizoda serijskog filma o Mirjaninom životu. Sadržaj, recimo: borba za stanarsko pravo na ćumez u kome su se upravo smenjivala ljubavna proždiranja i poluglasna čavrljanja.

Njena sestra je bila skojevka i partizanka, ovaj stan je dobila posle rata, čim je došla u Novi Sad. Boško, podoficir, za koga se udala, uskoro je dobio veći stan, te su ovaj ostavili Mirjani. Ovde je ona neko vreme živela sama, a potom sa Radovanom. Došao je kod nje s jednim koferom, možda se, bitanga, samo zbog stana i oženio njome. Stan je, međutim, još bio upisan na njenu sestru.

- A ovamo, u sobi do moje kuhinje, gde sada stanuju ono dvoje starih, živela je neka Draga. Sa mužem, nekim kilavkom, i sinčićem. Kuhinja je bila prolazna: na jednu stranu išlo se u moju sobu, kao i sada, a na drugu stranu u njenu. I sad se može videti trag okvira tih zazidanih vrata.

Povukla je još jedan dim i dala cigaretu dilkanu.

- Kad smo se Radovan i ja rastali, ode ti Draga u Stambeno, traži kuhinju. Jer, kao, meni i detetu dovoljna je samo soba. I, dobijem ja poziv iz Stambenog. Odem tamo, onaj mi kaže o čemu se radi. Još veli: pošto nemam stambeno rešenje, biće mi i stan oduzet. Joj, kad sam ja skočila! „Mater ti jebem, onu ćelavu! Meni su fašisti roditelje streljali, a ti ćeš mi sada stan uzeti! Ti, svinjo birokratska!" Zgrabila sam pepeljaru sa stola i tresnula ga njome po glavi. Odmah ga krv oblila.

- Zbilja? Baš po glavi?

- Majke mi moje mrtve! Rasekla sam mu kožu na ćeli!

- Svaka ti čast! Šta je bilo posle?

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

- Sve je ispalo bolje nego što sam očekivala. Pozvali su me na sud, a Boško se poznavao s jednim sudijom. Bili su drugovi iz rata. Otišao Boško k njemu, a onaj mu kaže: „Ništa ne brini. Kaznu će morati da plati, jer je napala onoga, a stambeno rešenje će sigurno dobiti." Tako je i bilo.

- Jesi li isplatila kaznu?

- Jesam. Draginim novcem. Pozajmila sam od nje, a kad je tražila pare natrag, pokazala sam joj lakat. „Mleko ti materino, htela si kuhinju da mi otmeš, sad plaćaj!" Ni da zucne nije smela. Znala je kakva sam kad se razbesnim. Više puta je to i na svojoj koži osetila, još dok sam živela sa Radovanom. Olajavala me, Radovan bi izmlatio mene, a ja onda nju. Njen picopevac se samo smeškao, jer sam je tukla umesto njega. On nije smeo ni da je pipne.

Suzdržano, oduševljeno kliberenje Mirjaninog picopevca. Potom neko vreme tišina. Gazdarica je ćutke u mraku špajza posmatrala scenu svoje borbe sa lajavom susetkom, a njen podstanar se borio s umorom i snom. Posao, škola, učenje, slaba hrana, pakleni tempo rajskog života - sve se to gomilalo u ceh koji je pre ili kasnije trebalo platiti.

- Tukla sam ja već i onu, Radovanovu - dodala je Mirjana nešto kasnije, polagano i sasvim tiho.

- Je li? - prenuo se iz polusna. - Kada?

- Nedavno. Pre Nove godine. Jesenas sam bila nekoliko dana u bolnici, zbog krvarenja. Maloga sam poslala Radovanu. „Idi, da vidiš kakvog oca imaš", rekoh. Ležim ja, a on svaki dan dolazi kod mene. Pa me ljubi, pa me grli. „Mamice moja mila, kad ćeš ozdraviti? Idemo kući, mamice, neću više da budem tamo, neću!" „Zašto, sine?" Milujem ga, a već mi se grlo steže. „Zar ti nije dobro tamo? Jesu li ti učinili nešto loše? Je l' te, možda, tukla teta Kata?" A on poče da plače. Joj, kad je mene žignulo! Kad je mene zahvatio bes! Skočila sam s kreveta i pravo u garderobu, po haljine. „Pustite me", kažem, „samo nakratko, da je ja uhvatim! Mater joj kurvinsku, muža mi je otela, a sad mi još i dete bije!" Jedva me je sestra smirila. Samo zbog nje sam popustila, da je ne bi posle pozivali na odgovornost. A pred Novu godinu sretnem Katu u gradu. „Mleko ti materino", rekoh, „čije si ti dete tukla?" Kad sam je zgrabila za kosu, kad sam stala da je grebem, čupam, udaram! Svu sam je istrandžirala. „Da ti ja pokažem, kurvo, ko je majka deteta kome si oca otela! Nakoti sebi kopilad, pa ih onda tuci!" Jedva su mi je ljudi istrgli iz ruku.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

Ućutala je. Mrak i tišina obavijali su naga, slepljena tela. Sad je on bio na redu. Trebalo je nešto reći, nešto učiniti. Ali nije mogao da se izbatrga iz prijatnog dremeža. Telo mu je bilo teško kao mešina ispunjena ilovačom, erotskih želja više nije bilo u njemu, tek mu je poneka još budna ćelija u mozgu govorila da su ovo trenuci o kojima je donedavna toliko sanjao.

- Hoćemo li spavati? - prošaputa.

- Spavaj ti samo - uzvratila je tiho.

Ležali su porebarke, okrenuti jedno prema drugom, trbuh naspram trbuha, nos naspram nosa. Mirjana je oprezno stavila ruku na njegovo bedro i nežno ga milovala.

Znam, nezasita ženko, sad bi ti vrlo rado doživela još jedno sjedinjavanje. Jedno vrelo, lepljivo, u početku usporeno, a potom žestoko parenje. Do poslednjeg trzaja, do poslednjeg atoma snage u telu. Ali ja sam ispunjen ilovačom. Ugašen.

Kakvo je to čudo, kakav užas! Pre dva-tri sata, dok sam drhtao od želje da te se što pre dočepam, pomišljao sam da ću te noćas rasturati do zore. Manijački, pedeset pet puta. A, evo, Mirjana, tri uzleta u nebeske visine spržila su krila tvom halavom Ikaru. Bilo je lepo, veoma lepo, ali sad ne valja. Jer u tebi još ima vatre, a od mene je ostala samo šaka pepela. Šaka jada!

„Čudno je to, zaista čudno. Naprosto neshvatljivo", rekao sam pre neki dan Marku Orloviću. „Ništa na ovome svetu ne može tako naglo i tako duboko da izmeni čoveka kao pregorevanje u ljubavnom aktu. Dok si još s one strane fatalnog vrhunca, dok si u usponu, čini ti se da prevazilaziš samoga sebe. Da postaješ natčovek, da dotičeš sedmo nebo! A onda: munja i grom - i ti si gotovo isto tako daleko od ravnoteže kao nekoliko trenutaka ranije. Samo sada na suprotnoj strani klackalice. Ne, nikako ne mogu da shvatim zašto se Priroda tako nemilosrdno poigrava sa čovekom!"

Mark me je, Mirjana, najpre počastio jednom univerzalnom istinom, a potom lako odgonetnuo konkretnu zagonetku.

„Jednostavne stvari, đetiću, ljudi pokatkad teže shvataju nego složene. Jer su jednostavni fenomeni nerijetko veoma duboki, te naše poimanje ne dopire do samog njihovog dna. Takav fenomen je i poigravanje Prirode sa čovjekom. Nama je teško da shvatimo da ona to čini u našem interesu. Sve je prilično jednostavno: Kad ne bi bilo ljubavne želje i ekstaze, ljudi se ne bi

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

voljeli, niti množili. A da poslije vrhunca nema smirenja, svi bismo vazda bili opsjednuti samo tjelesnom ljubavlju. Mnogi od nas su njome ionako opsjednuti više no što treba. Pa i ti, čini mi se."

Osetio sam, Mirjana, kako mi je na licu zatitrao osmeh. DŽarnuo me svršetak Markove replike. Ali on je, nažalost, u pravu. To sam mu na posredan način odmah rekao.

„Seks je zaista jedno prokletstvo. Da nije tog prokletstva, mnogi ljudi osećali bi se večitim pobednicima u životu. Osećali bi se pobednicima u tom smislu što bi uvek bili spokojni, relativno srećni. Što bi bili gospodari svoga tela i karaktera, svojih misli i osećanja. Mogli bi da se u potpunosti posvete primarnim ciljevima - umetnosti ili nauci, biznisu ili samousavršavanju, na primer - i da uživaju, kako bi rekli filozofi, u duhovnoj nepomućenosti. Ovako pak, ovakvi kakvi su, ti ljudi se uvek osećaju poraženi, uvek nesrećni i od samih sebe poniženi. Jer su uvek nemirni, nezadovoljni, uvek robovi đavolske požude. Neretko su, da bi zadovoljili svoje libidinozne želje, primorani da čine ono što inače ne bi činili, da se povezuju sa osobama na koje, da nije prokletog seksa, uopšte ne bi obraćali pažnju."

„Sve nam to govori da seks ispravlja još jednu nepravdu", reče Mark kroz nonšalantan osmeh. „Treba i vi pobjednici da pokatkad osjetite gorak okus poraza."

„Daleko sam ja od bilo kakve pobede", rekoh Marku. Priznao sam mu, ipak, da bih se osećao srećnikom, možda i pobednikom, ako bih spram izazovne lepote ženskog tela uvek bio onako indiferentan kao u trenucima nakon pregorevanja u ljubavnom aktu. Ali ti trenuci su tako kratki. A periodi bolne žudnje tako su dugi, mučni. Povremeno nepodnošljivi, uvek štetni.

Nije lako Marku da sve ovo shvati, i pored bistrine uma kojom je obdaren. Jer on je tip drugačije sudbine. Ako uopšte ima pobednika u životu, on je jedan od njih. Momak koji zacelo i ne zna šta su to pusti snovi, neostvarene želje. Nebesa, kakvu samo devojčicu ima! S takvom boginjom kakva je Svetlana sigurno i posle orgazma smatraš da je polno sjedinjavanje vrhunac, a ne talog ljubavi... Šta li bi rekao Mark, moja Mirjana, da upozna tebe? Šta bi mislio o našoj vezi, o svom prijatelju Aleku Vislavskom?

Stavio je ruku na bedro svoje Mirjane.

- Jesam li ti kadgod spomenuo Marka Orlovića?

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

- Marka Orlovića? Nisi ga nikad spomenuo.

- To je jedan moj novi prijatelj, građevinski tehničar. Odnedavna radimo na istom gradilištu. Vrlo obrazovan i inteligentan momak, veliki laf i drug. Crnogorac, ali od detinjstva živi u Vojvodini. Voleo bih da te upoznam s njim. Možda bi ti se dopao.

- Šta sad to pričaš? Šta ima on meni da se dopada? Uopšte me ne zanima!

- Dobro, nemoj se odmah ljutiti. Nisam mislio ništa loše.

- Ne ljutim se.

On je, međutim, osećao da se Mirjana naljutila, da je, u najmanju ruku, nezadovoljna. Tišina koja je ponovo ispunila pomrčinu oko njih više nije bila tako spokojna kao malopređašnja intermeca. Možda je Mirjana nezadovoljna više zbog nedovršene ljubavne priče nego zbog spominjanja Marka Orlovića, pomisli razbuđen dilkan. Pokušao je da nastavi tu priču, ali Mirjana, da li zato što je doista bila uvređena, ili zbog toga što je osećala da od njega ionako već neće biti ništa, nije prihvatila njegovo nastojanje.

Malo kasnije oni su ležali svako na svom ležaju - ona u špajzu, on u sobi - svako sklupčano pod svojim buđavim jorganom, svako zagnjureno u svoje ispreturane snove, u neispunjene želje, u ogoljena nezadovoljstva. 


sledeće poglavlje
prethodno poglavlje
sadržaj