Make your own free website on Tripod.com

 

 

 

 

 

X

SUSRET ZA PRVU NOVELU 

- Prohladno, vetrovito martovsko veče. Ispred bogato osvetljenih izloga u ulicama oko Trga slobode teku ljudske reke bez izvora i utoka. U živom zidu posmatrača ispred dugačkog šarenog izloga Robne kuće „Progres", blizu Narodnog bioskopa, stoji Boris Hardi, sa bioskopskom ulaznicom u džepu. Zagledava se u užurbane prolaznike i dokone šetače, ponajviše u mnogobrojne gerle, koje prolaze nadohvat njegove ruke, a ipak su daleko od njega, neuhvatljive, ko zna u koga zaljubljene, u kakve snove zagledane.

Hoće li ovo, posmatraču dvosmerne ljudske reke, biti dobar početak? Možeš li da nastaviš?

- Prosto nemam volju da se nadovezujem na tako jednostavan, banalan početak, u stilu markiza je izašla u pet sati, stoga ću ti najpre drugarski preporučiti da svoj tradicionalni, opisni, akademski, diletantski realizam malo modernizuješ, iskomplikuješ, obogatiš novim domišljajima, podvrgneš oneobičavanju, svakako treba da to učiniš, budući da obrazovani čitaoci (koje ti najradije zamišljaš nad tomovima ovog romana) preziru realističku prozu, njih ne privlače tekstovi koji su odviše jasni, jednostavni, u kojima je sve dorečeno, jer, smatraju ti druškani, ono što je pitko, što se čita bez napora, obično je i površno, te nakon izvesnog vremena postaje banalno i dosadno, činjenice u umetnosti nisu naročito bitne, nisu, nisu, sve je, na kraju krajeva, među ljudima već rečeno, i mnogo puta ponovljeno, pa ako želiš

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

da bude zanimljivo ono što ti saopštavaš, moraš saopštavati na neobičan način, tako kažu vrhunski stvaraoci, a jedan od njih, jedan od najvrhunskijih (hm-hm!), Rubenir Glanko Šelgardon, onomad je rekao kako želi da napiše nekonvencionalan roman, rekao pa porekao, ovo zaključujem po tome što je evidentno da ti u svom romanu najčešće govoriš konvencionalno, kao da živiš u devetnaestom veku.

- Ja tako govorim tebi za ljubav, pošto znam da obožavaš devetnaesti vek. (Ha!)

Stavim li šalu na stranu, Borise, ostaće priznanje da me već duže vreme muči dilema između konvencionalnog realizma i nekonvencionalnog modernizma, koji se proteže sve do postmodernizma. Ako je književno delo suviše uronjeno u stvarnost, odnosno natopljeno stvarnošću, ono je umetnički nekvalitetno, neatraktivno, nebitno. Ako je pak suviše udaljeno od stvarnosti, odnosno očišćeno od nje, ono je za većinu čitalaca nesvarljivo, neuverljivo, nedelotvorno.

Ja bih, naravno, voleo da budu i vuci siti i ovce na broju: da stvorim umetnički kvalitetan, atraktivan, bitan, a sa stanovišta recepcije lako svarljiv, uverljiv, delotvoran roman.

Nisam siguran da su kod mene i vuci siti i ovce na broju, ali bih rekao da neobičnost, nekonvencionalnost, (post)modernost čuda koje gradimo ne treba tražiti na mikroplanu - mada tih kerefeka, koliko znam, ima bar u nekim mikrocelinama - nego na makroplanu. Tek kad bude pročitao prvih desetak tomova, čitalac će videti zašto je ovaj roman neobičan, nekonvencionalan, (post)moderan.

- Grom i đeram, otkud ti hrabrosti da izbaciš iz sebe tako diskutabilan mamac, pojma nemaš kako će izgledati ta deseto-tomna gromada, a zamajavaš čitaoca, prodaješ mu maglu, to, gospodine Šelgardon, naprosto nije fer!

- Književni put mi je trnovit i neizvestan, ostavi mi bar zadovoljstvo da se nadam, da maštam, da saopštavam ono što u svojoj viziji sagledavam. I da te sada podsetim kako si jednom autoritativno izjavio da je celina važnija od detaljâ.

Borise, oštrbani kosiru, opet nas je razmatranje poetike našeg romana omelo u pisanju samog romana. Tako mi dugmeta na prsluku, nisam srećan zbog toga.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

U poslednje vreme ljutnem se na sebe svaki put kad govorim o vlastitom delu. Okolnosti me primoravaju da se batrgam, da na razne načine pokušavam isplivati na površinu, da i sebe i druge uveravam kako stvaram samosvojan, umetnički vredan, društveno relevantan roman, a znam da bi bilo mnogo bolje da sve ovo ne moram objašnjavati ja, da to konstatuju drugi. Voleo bih da budem superiorno miran, indolentan, bar naizgled ravnodušan prema književnom uspehu, kao što je bio Lav Tolstoj ili Ivo Andrić, kao što je i sada svaki priznat pisac. Andrića su mnogi molili da govori o svom delu, a on je ljubazno ali odlučno odbijao da im izađe u susret.

Svaki put kad budem počeo da govorim o romanu koji pišemo, podseti me, Borise, na ovaj stav mudrog Ive.

- Kad budeš isplivao iz književnog mutljaga u kome se sada daviš, u kome se davi mnoštvo anonimusa sličnih tebi (svaki misli da nikome nije sličan, da mu niko nije sličan), bićeš superiorno miran, indolentan, zagonetan, bar naizgled ravnodušan prema književnom uspehu, kao svaki priznat pisac, biće ti smešna tvoja nekadašnja batrganja, samoanaliziranja, samohvalisanja, samosažaljevanja, biće ti smešno sve što ti je sada mučno, ali vreme uživanja na olimpijskim visinama je još daleko, možda veoma daleko, stoga uživaj u sadašnjim svojim mukama, izbacuj ih iz sebe.

- Ne, nećemo više razmatrati poetiku našeg romana. O čemu je trebalo u ovom poglavlju da govorimo? O tome, valjda, kako si našao nekad ljubljenu, potom izgubljenu Jasenku Bučko. Ženu koju si, nakon susreta što će sada biti opisan, ponovo zavoleo iz petnih žila, da tako kažem, bez koje danas ne bi, kako ti kažeš, mogao da živiš ni tri dana.

Pogledao si u Narodnom bioskopu konfekcijski spektakl o

raspadanju Rimskog carstva, još jednom zaključio kako je istoriju bolje, uz pomoć knjiga, gledati u vlastitoj imaginaciji nego na filmskom ekranu, vraćaš se u studentski dom na Petrovaradinskoj tvrđavi. Toliko od mene, a ti nastavi. Moderno, neobično, komplikovano.

- Da sam glavni narator, kao što sam bio u radnoj verziji, od ovog toma načinio bih čudo, malo, pa veće, najveće, čudo neviđeno, a ovako, kad si mi oteo uzde, kad si odlučio da u konačnoj

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

verziji budem samo povremen gost, boli me desni lakat za tvoj roman!

Rimsko carstvo se na ekranu Narodnog bioskopa raspalo kao zrela kruška kad tresne sa drveta, vetar je u međuvremenu na novosadskim ulicama malko oslabio, tek na mahove pojačava i požuruje proređene prolaznike, druge zaustavlja i nagoni da se poviju napred, pridržavajući rukom zadignutu kragnu vindjakne ili mantila.

Koračam opustelim korzom pored Dunavskog parka, polagano, zamišljeno, prožet melanholijom, kao i uvek kad se u studentsku sobu vraćam nakon večeri provedene bez ženskog društva, neko vreme slušam samo bat vlastitih koraka, usporen i ravnomeran, poput otkucaja zidnog sata, zatim se tim mojim otkucajima na pločniku pridružuju nešto sitniji, odsečni, ženski koraci, koje čujem iza sebe, stalno na istom rastojanju, negde u mojoj nutrini, ne znam gde, sinula je nada da će neka dilberka pokušati da me upeca, baš mene, hm-hm, želim joj mnogo uspeha, obećavam joj da će uspeti, samo napred, neznanko, voleo bih da vidim kako će to izgledati, tako nešto mi se još ni u najluđem snu nije dogodilo.

„Boris!" izgovorila je moje ime.

Okrenuh se. Bila je to - Jasenka!

„Jasenka? Jesi li to zaista ti, ili sanjam neki ludi san?" rekoh kroz osmeh zaprepašćenja.

Da, to je zaista bila ona, to smo zaista mi, uveravala me, takođe nasmejana, i sama možda ošinuta bolno-prijatnim udarcem koji sam ja tako intenzivno osetio, isti smo, ali drukčiji, putevi su nam se jednom ukrstili, a sada se, izgleda, poklapaju, bar nekoliko stotina metara, ukoliko i ja idem preko reke, u Petrovaradin, obradovala se kad sam joj rekao da stanujem na Tvrđavi, u studentskom domu, ona u gradiću podno Tvrđave stanuje tek odnedavna, zbog toga se ranije nismo sreli, a sad nam je, eto, Sudbina pružila šansu da se još jednom upoznamo.

Tokom nekoliko proteklih godina s Jasenkom sam povremeno, u snovima, u mislima, u mašti, u čežnji ćaskao, svašta sam joj govorio, svašta je pitao, a sada, kad se izgubljena sama stvorila pored mene, kao morska vila, nisam znao odakle da počnem, pa je upitah šta se s njom desilo nakon onog leta, nakon naše morske idile, nije se desilo ništa naročito, reče izgubljena i nađena, završila je gimnaziju, počela u Beogradu da studira istoriju umetnosti, ali je proćerdala već prvu godinu, ipak je

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

profitirala, kako joj je jedan kolega šeret rekao, zabavljala se s čovekom za koga se pre nekoliko meseci udala, on je inženjer, odnedavna zaposlen u petrovaradinskoj Industriji mašina, te su ovde iznajmili sobicu sa kuhinjom, privremeno, jer Đorđe treba uskoro od preduzeća da dobije stan, šefovi ga forsiraju, mnogo radi, dosta i putuje, i sad je na putu, a ona se dosađuje, iako je jesenas ponovo počela da studira, ovog puta engleski...

Znači, udala se Jasenka, hvala na obaveštenju, na bolno-prijatnom udarcu, više je, doduše, bolan nego prijatan, ali šta se tu može, čovek ne bira udarce koje prima, ponekad čak ni one koje sam zadaje.

Koračali smo uzanom pešačkom stazom duž ograde Mosta maršala Tita, povezani vetrom koji nas je milovao, iznad Petrovaradina, visoko, kao na nebu, svetleli su mali pravougaonici prozorâ nekadašnje Dugačke kasarne, koja u svoja slavna habsburška vremena nije ni sanjala da će jednom postati studentski dom, pokazah Jasenki tamne konture Ludvigovog, Marija Terezijinog i Leopoldovog bastiona, a potom i prozor sobe u kojoj stanujem, odande, rekoh, po podne volim da posmatram grad preko reke, plavkaste talase Fruške gore i glatku površinu dunavske vode, što se jedva primetno pomiče, duboko dole, pod brdom na kome je nasađena Tvrđava, široka sivozelenkasta traka reke liči mi tada na kakav put koji kao da i sam nekuda polagano putuje, s vremena na vreme tu fluidnu traku probode rasplinuta strela zaslepljujućeg sunca, koje izviruje iza razbijenih vuneno-sivih oblaka, niklujući njihove razuđene ivice, a ja sedim u okviru prozora na vrhu „Gibraltara na Dunavu", posmatram tu lepotu i mislim na jednu devojčicu, koju sam upoznao u letovalištu na Braču...

Lep opis prirode, konstatova Jasenka, pa me upita šta studiram, a kad je dobila odgovor, setila se da sam još u ono vreme s oduševljenjem govorio o istoriji, naročito o periodu od pojave Napoleona do Prvog svetskog rata, devetnaesti vek me i sada najviše zanima, rekoh, on je vrhunac svetske istorije, jer ljudi i narodi u to doba više nisu bili na onako niskom kulturnom, naučnom, tehničkom i ekonomskom nivou kao u ranijim epohama, a još nisu bili nadvladali i unakazili majku Prirodu, na vidiku još ne behu pogubne tekovine naučno-tehnološke civilizacije, grozote koje sada, u drugoj polovini dvadesetog veka, sve jasnije sagledavamo, život je, kaže moj deda Aron, nekad bio teži, ali lepši.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

Da, život je nekad bio lepši, romantičniji, možda suroviji, ali i neviniji, složila se Jasenka, i nastavismo da filozofiramo u tom pravcu, a dok smo naše univerzalističke fraze puštali niz Dunav, kao deca papirne lađe niz potok, ja se još jednom zagledah u kratak film o onom letu, videh večernju igranku u dvorištu letovališta na Braču, videh golobradog somborskog gimnazijalca kako moli za igru jednu od novosadskih gimnazijalki, neko vreme tancovali su bez reči, premda su se već par dana poznavali kao sunarodnici, onda je cura, videvši da je smušenko previše stidljiv, sama progovorila, propitkivala ga o njegovom Keresturu, pričala o svom Đurđevu, pokretima tela pomagala mu u teškoj za njega dužnosti tancera, Jasenka, Jasenka, slušao ju je, prepušten njenim rukama, zurio u njene srneće oči, u nemirne usnice, nemirnije od nemira, u talasavu kosu što je uokvirivala lepuškasto lice, tako ju je upijao i sutradan, kada su, već udvoje, najpre šetali žalom a potom tražili školjke u morskim uvalama.

Beše to početak, zagledan u završetak.

Između njih prominulo je sedam-osam dana.

Nas je prelilo nešto više omamljivih talasa.

U uvalama, plićacima, na vrelom pesku, kamenju.

Pamtim još, osim tih nespretnih, pubertetskih, u talasima nadošlih, u mom životu najlepših zagrljaja i poljubaca, pamtim još sinje galebove, koji su leteli iznad naših glava, prema pučini, i puštali u vetar bolne krikove svoje usamljenosti.

„Ovde ćemo se, Borise, rastati", reče Jasenka zaustavivši se na prvom uglu iza mosta. „Molila bih te da me dalje ne pratiš. I za ovo ti hvala."

„Bilo je kratko, kao i sve što je lepo", rekoh melanholično. „Ugodno smo ćaskali, ništa više nismo učinili, mogli bismo ovaj susret bar da završimo poljupcem; molim vas, gospo, jedan poljubac u ronđav šešir."

Osmehnula se, približila glavu i namestila obraz za poljubac, poljubih je i privukoh k sebi, usprotivila se.

„Mi smo ipak samo prijatelji", reče nežno.

„Razume se, mi smo samo prijatelji, ali neko je, ne znam ko, neko pametan je rekao da se prijateljstvo muškarca i žene često završava ljubavlju."

„Ne za petnaestak minuta."

Oprosti, Jasenka, pomislih, i poželih da joj kažem, oprosti, bila je to drskost očajnika koji je iznenada našao ono što

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

je već smatrao zauvek izgubljenim, a onda je saznao da je to doista izgubio.

Nisam, ipak, rekao ništa, baš ništa, stisnuo sam njenu, u mojoj ruci zadržanu ruku, pozdravili smo se i rastali.

- Ali samo privremeno. Sad si već znao gde je i kada možeš sresti, i vaše prijateljstvo se nakon izvesnog vremena zaista završilo ljubavlju. Bolje reći, samo ste obnovili i produbili kratku pubertetsku ljubav iz letovališta na moru. Kako si uspeo da Jasenku ponovo zadobiješ?

- Njen brak sa Đorđem Gvozdićem nije bio harmoničan, u tome leži tajna mog uspeha, a ne u mojim osvajačkim sposobnostima, ali manimo mene, ne volim da govorim o sebi, nisam egzibicionist kao Alek i Ruben, ugodnije se osećam u drugom planu nego u prvom, te predlažem da malo pogledamo tvoje studentske godine, u prethodnom dijaloškom poglavlju ostavili smo te u Zidarskoj zanatskoj radnji „Graditelj", tamo si počeo, u oktobru šezdeset prve godine, da šljakaš kao fizički radnik, pričaj šta je dalje bilo, da šljakom popunimo i tu rupicu u predistoriji heuteranizma.

- Usred zime, pošto nije bilo posla, šef mi je dao otkaz. Zahvatila me je velika psihička kriza, jer sam želeo u gradu da ostanem, a nisam znao od čega ću da živim. Upravo u to vreme dobih poziv u vojsku, te se povinovah višoj sili i, napustivši kurs za potencijalne studente Više tehničke mašinske škole, otputovah u Kerestur. Najpre ću odslužiti vojsku, rezonovao sam, a tek onda studirati na VTMŠ. Međutim, vojnom referentu u Kuli naknadno se prijavilo nekoliko starijih momaka, koji su u međuvremenu bili završili školovanje, te su pozivi nekolicini mlađih potencijalnih regruta poništeni. I meni vojni referent reče da ovog puta neću ići u vojsku. Da sam imao posao u Novom Sadu, ovakvim ishodom bio bih veoma zadovoljan. Ali posao nisam imao, pa onda ni mogućnost da živim u gradu. Otac mi je i ranije govorio da grešim što radi avantura u belom svetu napuštam solidno radno mesto u mašinsko-remontnoj radionici na zadružnoj ekonomiji, a sada se pokazalo da je bio u pravu. Predložio mi je da se vratim u radionicu i onde nastavim kalfovanje. U redu, pomislih. Ostaću još neko vreme mašinbravar na ekonomiji, sam ću da učim gradivo za polaganje prijem

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

nog ispita na VTMŠ. Odoh kod Arhipa Berega, dugogodišnjeg direktora Zemljoradničko-proizvođačke zadruge „Rusin", izložih mu svoju muku. On se zacelo setio da sam svojevremeno bio prilično loš mašinbravar, i da sam s omalovažavanjem govorio kako o majstorima tako i o poslovima u radionici na ekonomiji. Ne znam čega se setio, i da li se konsultovao sa Otonom Kučmašem ili kojim drugim majstorom, ali kad sam sutradan ušao u prostran kabinet da čujem njegovu odluku, reče mi da mu u radionici momentalno nijedan novi kalfa nije potreban.

Tada sam bio ogorčen i očajan, jer nisam znao kako da se iskobeljam iz vlastite krize, a sada sam zahvalan Sudbini što je Arhipa Berega navela da me odbije. Ovu epizodu sam ispričao upravo radi toga da bih rekao kako ljudi koji su mi, kratkoročno gledano, činili loše, zapravo mi, dugoročno gledano, učiniše dobro.

Godinama sam bio ogorčen i na izdavače koji su odbijali rukopise prvih tomova ovog romana u radnoj verziji. Sada sam zahvalan Sudbini što ih je navodila da to čine. Biće dobro ako odbiju i ovu, konačnu verziju. Tako će mi pružiti priliku da i dalje radim na njoj. Do kraja života. (Ha-ha-ha!)

Mogao bih spomenuti još nekoliko (ne)prijatelja koji su me počastili kratkoročnom štetom i dugoročnom dobiti, ali njih ostavljam za naredne tomove.

Da sam se one zime vratio u radionicu na ekonomiji, možda bih i danas bio mašinbravar. Ružan san! Istina, mnogi majstori, naročito privatnici, žive bolje nego fakultetski obrazovani ljudi (jedan drug mog Ernesta je sin veoma bogatog mašin-bravara, vlasnika velike radionice, te mi moj sin, nesrećan zbog permanentne besparice u kojoj živimo, pokatkad prebacuje što nisam postao majstor), ali ja valjan mašinbravar ne bih mogao da budem ni za kakve pare.

Nekoliko dana sam, nakon presude direktora zadruge, kunjao kod kuće, bolestan od očajanja u koje sam bio zapao, a onda se u meni nešto prelomilo, te odlučno saopštih ocu i majci: „Vraćam se u Novi Sad! Opet ću biti polaznik kursa na Radničkom univerzitetu, položiću prijemni ispit i postaću student Više tehničke mašinske škole, makar morao zemlju da grizem!" Nikon mi je dao pet-šest hiljada dinara (što je bilo dovoljno za jednomesečno životarenje), i savet da što pre nađem posao, jer on nema novaca da me školuje.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

Vratih se u grad i nekoliko sedmica lutah od preduzeća do preduzeća, padah iz depresije u depresiju. Napokon, početkom aprila u Zavodu za zapošljavanje dobih, kao nekad Alek, spasonosan uput, a istog dana i posao u Pogonu za građenje „Kanal" Direkcije za izgradnju hidrosistema „Dunav-Tisa-Dunav". Na gradilištima tog pogona sam, opet kao fizički radnik, šljakao sve do jeseni, dok nisu počela predavanja na Višoj tehničkoj mašinskoj školi. Bio sam, naime, jedan od onih srećnika koji su već u junskom roku položili kompletan prijemni ispit, iz sva četiri predmeta. Danas mi je žao što bar leto nisam proveo na selu, kupajući se u kanalu i čitajući knjige, kad već bejah siguran da ću postati student. No valjalo je obezbediti novac bar za prve mesece redovnog školovanja, jer sam znao da od svog siromašnog oca veliku pomoć ne mogu očekivati, te sam se, umesto u mirisnoj vodi našeg omiljenog Malog bačkog kanala, kupao u vlastitom znoju na gradilištima pogona „Kanal". Nikon me je, da kažem i to, u jesen pomagao koliko je mogao, dok nisam skroman studentski kredit dobio.

U oktobru inspirativne šezdeset druge, nekoliko dana nakon mog dvadesetog rođendana, kad su počela predavanja na VTMŠ, bio sam tako zadovoljan vlastitim životom, tako srećan i poletan da sam želeo iz vlastite kože da iskočim. Osećao sam potrebu da učinim bilo šta neobično, da se, kao i Alek par godina ranije, napajam na izvorima spiritualnih i emocionalnih vrednosti. Spasonosan uput koji bi me odveo nekoj Mirjani Spasić ni od koga, nažalost, nisam dobio, te sam kakve-takve spiritualne i emocionalne vrednosti morao u sebi da nađem. Pesmice sam, kako već negde spomenuh, pisao još u doba šegrtovanja, sad je u meni zatreperila deblja literarna žica. Reših da napišem novelu, i setih se tvog susreta sa Jasenkom. Zbog toga sam danas insistirao da ga ukratko opišeš. On je značajan i za tebe i za mene.

Počeh da pišem novelu „Lutanje", u kojoj si ti bio Edo, a Jasenka je i u toj mojoj literarnoj vežbi bila Jasenka. Pisao sam polagano, po nekoliko pasusa na dan, stalno brišući i popravljajući napisano. No uskoro je gradivo na VTMŠ počelo da se nagomilava, trebalo je prionuti na učenje, te sam rad na svojoj prvoj noveli prekinuo. Ali i danas smatram da početak mog književnog stvaralaštva pada u oktobar prozne šezdeset druge godine. Imao sam tada, kako rekoh, dvadeset godina. To je okrugla brojka, studenti književnosti će je lako pamtiti. (Ha-ha!)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

Studentske zgode i nezgode već su mnogi pisci opisali, neke ćemo i nas dvojica dotaknuti u trećem tomu, kad budemo Ale- kove studije arhitekture posmatrali, pa ne vidim potrebu da i ovde ćaskamo o mojoj studentskoj svakodnevici. Možda bi vredelo spomenuti samo neke nesvakodnevne dogodovštine.

Recimo, moj jedini boravak na daskama koje život znače. I to u operi! Ne, nisam pevao, bio sam statist. Jedan kolega je, povremeno statirajući, obezbeđivao solidan džeparac, te sam i ja rešio da zaradim koji dinar i koji visokoumetnički doživljaj. Zaradio sam mali džeparac i veliku prehladu. Bila je, naime, zima, bili smo stražari u „Aidi", polunagi i namazani mrkom bojom (pre predstave, ili u pauzi između dva čina, dok su članovi orkestra podešavali instrumente, a mi iza kulisa očima gutali polunage robinje studentkinje, upitah druga: „Je l' se to zove uvertira?" „Pojma nemam", odgovorio je), a posle predstave nas, kao prave robove, uputiše pod tuševe sa hladnom vodom. Nekoliko dana kasnije, kad sam otišao u pozorište da dignem skromnu zaradu, u grlu sam nosio crvenilo a u džepu antibiotike.

Mnoge studentske večeri proveo sam, kao Alek i ti, u Kulturno-prosvetnom društvu „Maksim Gorki". Bilo je to zlatno doba Rusinske matice, koju je tada vodio dinamičan kulturni entuzijast Jura Zaporožac. Sada ova institucija žalosno tavori, jer je vreme amaterskog entuzijazma, izgleda, zauvek prošlo. Ekonomska kriza, koja ljude primorava da neprekidno budu zaokupljeni elementarnom egzistencijom, i sveprisutna televizija, koja zadovoljava najveći deo duhovnih potreba mnogih građana, uništili su masovan kulturno-umetnički amaterizam.

- Amaterska kulturno-umetnička društva ipak treba sačuvati, jer su ona svakom narodu potrebna, veoma potrebna, budući da imaju bitnu ulogu u očuvanju nacionalnog identiteta, fenomena kome ti ne pridaješ veliki značaj, ali koji je ipak značajan, narodnu nošnju, narodne pesme i igre, stilizovane narodne običaje i još neke elemente nacionalnog identiteta mladi naraštaji, naročito oni kojima je stara soha, zvana Sudbina, odredila da se ispile u urbanoj sredini, mogu da upoznaju samo zahvaljujući aktivnostima kulturno-umetničkih amatera, ostvarenja tih divnih entuzijasta, zasnovana na folkloru, starini, ruralizmu, diletantizmu, jesu pomalo anahroničan način održavanja nacionalnog identiteta, u nedostatku boljeg konzervansa i ovaj

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

je dobar, ali kulturno-umetnički amaterizam nije tema našeg razgovora, ako nije, neka ga novi talas tvojih reči prekrije, nastavi, Ruben, tamo gde sam te prekinuo.

- Subotom i nedeljom uveče u Rusinskoj matici održavale su se nezaboravne igranke, a u jesen i balovi. Na jednom takvom piru, takozvanom grožđanom balu, popio sam mnogo sirovog vina, slatke šire. Te noći, i sutradan, bejah veoma bolestan. Otada ne podnosim ne samo vino nego ni ostala alkoholna pića. Tek pokatkad popijem pola čaše piva (druga polovina mi je već gorka), koji gutljaj vermuta ili likera. Smatram sebe antialkoholičarem.

Čista sreća!

- Znači, u naglom trovanju sirovim vinom je spas, a u kontinuiranom konzumiranju alkoholnih pića propast, sigurna propast, ko kontinuirano pije nek se na đavolje vile nabije, ja trovanje sirovim vinom kao terapiju preporučujem svim notornim alkoholičarima sveta, mogli bismo od njih i od notornih pušača da krenemo u rešavanje opštečovečanskih problema.

- Slažem se. Iskapi svoju čašu piva, pa idemo dalje. Na moj prvi književni bal.

Dogodio se takođe u sali Rusinske matice, u aprilu novelističke šezdeset četvrte godine. Dva-tri dana pre toga sretoh se u studentskom restoranu u Futoškoj ulici sa Đurom Papharhajem, vodećim rusinskim pesnikom, on mi reče kako je od Marinka Bodnara, mog druga sa VTMŠ i cimera u studentskom domu pored Sajmišta, čuo da pišem neku novelu. Priznah, pomalo se snebivajući, da povremeno, koliko mi dopuštaju teške studije mašinstva, otvaram svesku sa novelom „Lutanje". Đura mi predloži da odlomak iz nje pročitam na književnoj večeri koju će ovih dana prirediti Literarna sekcija KPD „Maksim Gorki". Predlog prihvatih, i odlomak pročitah, iako novela još nije bila završena.

Trebalo mi je, dakle, dve godine da napišem jednu relativno kratku novelu. Tada mi se činilo da pišem veoma sporo. A šta sad da kažem? U četrdeset sedmoj godini života, nakon dvadeset sedam godina bavljenja literarnim stvaralaštvom, još sam na samom početku, pišem prvi tom svog jedinog književnog dela - doduše, poslednji put, jer je ovo napokon konačna verzija.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

Pokušao sam dosad da razradim i primenim sedam-osam celovitih koncepcija (manje koncepcijske ideje i zahvate ne računam), godinama sam razbijao glavu dok ne dođoh do konačne verzije, a ti kažeš da je sve ovo suviše jednostavno. Možda jeste, ali je ta jednostavnost sublimat mnogih ideja i pogolemih napora. Ne tvrdim da sam otkrio nešto slično Ajnštajnovom složenom čudu jednostavnog oblika E = mc2, ali su i mojoj jednostavnoj romanesknoj formuli prethodila složena i dugotrajna istraživanja, zasnovana, dabome, više na imaginaciji nego na znanju. No zar nije upravo Ajnštajn rekao: Imaginacija je važnija od znanja!

- Ovo će, raspevana citro, mnogima zazvučati kao smešna samoreklama naivnog, narcisoidnog, pretencioznog, pošandrcalog mistifikatora, nećeš biti srećan kad budeš slušao odjek reči koje si upravo izgovorio, tako ti i treba kad se mešaš u posao književnih analitičara, kad hoćeš sâm da govoriš o svom romanu.

- Nakon tolikih godina bavljenja književnošću, nakon tolikog trnja pokupljenog na književnom putu, nakon tolike ignorancije koju dobih od književnih poslenika, čini mi se da ćemo nas trojica - Alek, ti i ja - biti ne samo jedini autori nego i jedini čitaoci i analitičari Knjige o nama i o drugima. (Ha-ha-ha!) U svakom slučaju, ja već godinama uvek iznova iščitavam prve tomove. A da mi ta iščitavanja ne bi bila dosadna, u poglavlja stalno unosim izmene i dopune.

Čista tragikomedija!

- Dosad si unosio te izmene i dopune, ta poboljšanja (možda i pogoršanja), ali sad je svega dosta, čak i meni je svega dosta, iako imam razumevanja za tebe, tetralogija koju sada završno oblikujemo zaista bi trebalo da bude u konačnoj verziji, a ja ću, kao čitalac tvog romana i analitičar tvog stvaralaštva, reći još ovo:

Pripremni period bio je veoma dugačak, što je verovatno i dobro, jer, kako veli narod, jabuka koja dockan sazri dugo stoji, ne znamo da li je naš roman od te vrste voća, ili od one što brzo istrune, s izvesnošću možemo reći samo to da će završna realizacija Velikog Posla glatko da se odvija, verujem da će se glatko odvijati, obelodanjeno je da si ovaj tom počeo završno da

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

oblikuješ prvog dana godine u kojoj obeležavamo dva veka Francuske revolucije (evo još jedne okrugle brojke koja će studentima književnosti olakšati pamćenje datuma iz literarnog stvaralaštva Rubenira Glanka Šelgardona), a već je izvesno da će, ako te posluži zdravlje i kompjuter, cela Prva tetralogija biti napisana do kraja godine, biće to veliki uspeh, koji će se možda kasnije, kad se Delo bude pokazalo u svoj svojoj pozitivnoj i negativnoj veličini, pretvoriti u veliki neuspeh, no šta to mari, moći ćeš, ako ništa drugo, da kažeš kako si na početku Velikog Posla ostvario neobično čudo, retki su, naime, pisci koji za dvadeset sedam godina napišu samo četiri knjige, narod bi takvu temeljitost pohvalio (ono što se dugo stvara, dugo i traje), ali su još ređi autori koji toliko napišu za godinu dana, narod bi takvu užurbanost pokudio (ono što se brzo stvara, brzo i propada), čudo, čudo, tomovi Prve tetralogije u konačnoj verziji biće, doduše, samo završno oblikovane celine već napisanih poglavlja, no to ne potire uverenje mudrog naroda, koje ti Boris Hardi prenosi, da si preterao i u sporosti i u brzini stvaranja.

Kamo sreće da su to jedini ekstremi u tvom životu i delu.

Ruben, nešto mi govori da ću opet ja biti kriv što smo isplivali iz matice fabule, ne znam zašto smo isplivali, predlažem da se vratimo u nju, podsećam te da si kao mašinbravar i fizički radnik čeznuo za statusom studenta, a ti kaži još koju reč o studijama na Višoj tehničkoj mašinskoj školi.

- Mašinska struka, ili ma koja druga tehnička disciplina, nikad me suštinski privlačila nije. Veoma respektujem tehničku inteligenciju, ali sâm u potpunosti pripadam onoj drugoj, humanističkoj. Status studenta mašinstva učinio me je srećnim samo zato što sam iskočio iz mašinbravarskog odela, iz radničkog miljea. Ja, naravno, poštujem radnike, pogotovo metalce, znam da su neki od njih materijalno, možda i duhovno bogatiji, u svakom pogledu sposobniji od pojedinih fahmana sa diplomom više škole ili fakulteta, ali, kako već par puta konstatovah, nisam rođen za mašinbravara. Od prvog dana studija na VTMŠ znao sam da nisam rođen ni za pogonskog inženjera, i bilo mi je, srećnom, jasno kako bih bio još srećniji da mogu književnost da studiram. Raspitivao sam se o toj mogućnosti, i saznao da kvalifikovani radnici nemaju šanse da se upišu na studije književnosti. (Tek kasnije im je omogućeno da pod određenim uslovima -

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

ako sakupe odgovarajući radni staž i polože prijemni ispit - studiraju i književnost i mnoge druge discipline.)

Nisam, velim, obožavao mašinsku struku, ali sam, budući marljiv i ambiciozan tip, vredno preoravao matematiku, mehaniku, otpornost materijala, obradu metala rezanjem, obradu metala deformacijom, mašinske elemente, konstrukciju alatâ, organizaciju rada i druge predmete, te bejah jedan od retkih studenata koji su Višu tehničku mašinsku školu završili već u junu mesecu inženjerske šezdeset četvrte, dakle za nepune dve kalendarske godine.

Ali tvoj ujčević, Borise, svoju školu u našoj priči još nije završio, on još stanuje kod veštice-jebačice Mirjane Spasić, još rinta kao fizičar u Građevinskom kombinatu „Vojvodina" - sada, doduše, sa novim elanom, jer je upoznao izuzetnog tipa Marka Orlovića - te predlažem, ovnujska opaklijo, da se vratimo tim našim vrlim prijateljima. 


sledeće poglavlje
prethodno poglavlje
sadržaj