Make your own free website on Tripod.com

 

 

 

 

 

XIII

PUTOKAZI 
NA ŽIVOTNOJ STAZI 

Frontovi, bitke. Masovne patnje i pojedinačne tragedije. Suze bola zbog nestanka najdražih. Herojstva i pobede. Suze radosnice zbog završetka rata. Lepi snovi, surova stvarnost. Siromaštvo, odricanja i mirnodopske borbe za boljitak... Kako je sve to daleko i teško shvatljivo, neatraktivno, čak dosadno onima koji nakon mnogo godina bezbrižno žive svoju mladost. Koji malo znaju i još manje razmišljaju o onome što je nekad bilo. I što je, valjda, zauvek nestalo.

„Razmišljaju li ove gerle i ovi tipovi, koje zanima samo sloufoks i rokenrol, samo ljubav i provod, razmišljaju li oni ikad o tome da je neko nekad proživljavao, da neko i sad proživljava sasvim drugačiji život od ovog koji mi živimo?" upitao se sinoć Boris. Na Telepu. Na igranci u dvorištu Društva za telesno vaspitanje „Partizan".

Nisam mu odgovorio. U tim trenucima i meni su takve meditacije bile dosadne. Stajali smo na ivici košarkaške ploče i čekali da krene muzika. Moj tetić je kontao o prolaznosti i relativnosti svega. O tome valja li živeti samo svoj život, egocentrično juriti vlastitu malu sreću, koja se obično poistovećuje sa ljubavnim i drugim efemernim uživanjima, ili treba, poput trudnice, u svakom trenutku pod srcem osećati svoj Njeltschmerz.

Njegove večne preokupacije. Povremeno i moje. Ovog puta bila mi je važnija ona mala iz Kovilja. Garava kosa i sjajne

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

tamne oči. Kreolski ten. Jedva vidljive maljice iznad čarobnih usnica. Izuzetnog izgleda, kao Markova Svetlana, a zagonetna, kao mala Irena. (Jao, burazeru, nešto me štrecnulo! Dodirnuo sam ožiljak zalečene, ali još ne sasvim isceljene rane.)

Nisam uspeo da se dvaput probijem do male kreolke. Bila je neprekidno pod prismotrom gomile šakala sličnih meni, ali drskijih i veštijih od mene. A jedan sloufoks i rokenrol nije mi bio dovoljan da se ubacim u njene tajanstvene devojačke večeri. U njene mesečinaste noći. Saznao sam samo da je iz jednog obližnjeg sela. Kopkao sam dalje, i saznao da je mala Irena-Svetlana iz Kovilja. Da dosad nije bila na igranci na Telepu. Nije znala, reče, da se tako divna igranka održava u dvorištu jednog sportskog društva, na ploči košarkaškog igrališta.

„A tek da vidiš kako su divne ovdašnje zimske igranke. U fiskulturnoj sali. Strunjače, razboj, vratilo, konj sa hvataljkama i ostale gimnastičke sprave sklonjene su uza zid. Sa visoke tavanice nasred sale vise karike i uže za penjanje. U vazduhu se neotklonjiv miris znoja gimnastičarâ meša sa prolaznim mirisom parfemâ tancerâ. Pa akustika sale, zvučnost pleh muzike, žagora i devojačkog smeha. Kibicovanje u pauzama, gužve pred bifeom u pomoćnoj prostoriji, tuče pred vratima sale. Nezaboravna atmosfera. Naročito ako se među curama nađe i tako izuzetna lepotica kao što si ti. Kad sa tih igranki stignem u podstanarsku sobu, još dugo ne mogu da zaspim. A ujutru iznova proživljavam mnoge detalje. Tako će biti i sutra ujutru. Ovog puta ću da mislim samo na tebe. Da li bih mogao večeras da te otpratim do kuće rođakâ?"

Osmehnula se, zagonetno. Rođaci nisu njeni, nego drugaričini, večeras njih dve neće da se razdvajaju. Možda drugi put.

Mark, našao sam svoju devojčicu!

Moram je što pre potražiti u Kovilju!

Rilion se promeškoljio na bračnom krevetu, na kome je spavao sa Vinkom, mljacnuo par puta i povukao jorgan preko glave. Malo kasnije ponovo se promeškoljio, sad već razbuđen. Pridigao se na laktove i zagledao u trećeg cimera, koji je, s jastukom iza leđa i udžbenikom na jorganu ispred sebe, snatrio na otomanu podno bračnog kreveta.

- Alek, sto ti očenaša, već bubaš? Ni doručkovali nismo, a ti... Hoćeš da mi pobegneš, je li? To je stvarno bezobrazluk! Samo snob može da uči radi znanja.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

- Ne snob, nego duhovni skorojević. Snob uči radi blefiranja. Ali ja nisam ni duhovni skorojević ni snob. Ja učim zato što...

- Ti si larva genija, Alek, koja će uskoro da probije omotač bedne svakodnevice! A Vinko je larva lenjivca, koja nikad neće da probije omotač jorgana. Ustaj, bitango, naš novi cimer već buba! A sunce odskočilo.

Vinko je trljao jedno oko.

- Hoćeš da doručkuješ, je li? - obrati se Rilionu.

- Ne, nego hoću da još malo spavam.

- Malopre si, ako sam dobro čuo, spomenuo doručak.

- Ali sam mislio na spavanje. Dobio si od mene toliko lekcija iz psihoanalize - i to besplatno! - da bi već trebalo da čitaš moje misli, a ne da slušaš moje reči.

Skočio je s kreveta i prišao otvorenom prozoru.

- Nedeljno jutro, majsko sunce, mirisno zelenilo, sve sija i peva, sto mu očenaša, a mi moramo da bubamo u smrdljivoj sobetini! - kliktao je posmatrajući ulicu i protežući se. - Aljoša, kad ćemo da pokidamo nevidljive lance kojima smo vezani za bednu svakodnevicu? U tebi i sebi vidim klice veličine! Samo ne mogu da otkrijem kakva je to veličina. Kad to budem otkrio, postići ćemo, uveren sam, nešto veliko!

Alek nije odgovorio. Znao je da će Rilke, čim je ovako počeo, nastaviti da testeriše čas njega čas Vinka, a najviše, ponesem komedijaškim nadahnućem, sebe samoga.

- Lance, lance treba kidati! - dobaci Vinko mamurno, dvoumeći se na rubu kreveta na kome je sedeo. Najzad učini dva-tri koraka i nađe se ispred umivaonika u uglu sobe.

- Prošle godine, u ovo vreme, doživeo sam... veliku ljubav! - poče Rilion egzaltirano, komedijaški, još zagledan u osunčanu ulicu. - Beše to nesvakidašnji susret. Velika, ali kratka ljubav. Sudbina nas je sastavila... na železničkoj stanici. Riđokosa je doputovala u pola sedam, a odmaglila u pola jedanaest. Imala je osamnaest godina, ali joj niko ne bi dao više od dvadeset. U FAN klasifikaciji svrstao bih je u grupu sivih čaplji. Ne, riđih čaplji. Fisiognomica animalis! Vinko, kako bi ti to napisao na grčkolatinskom?... Ah, onaj strastan poljubac od pedeset osam sekundi! „Maco, čini mi se da imaš jedan kvaran zub. Zini!" Imala je, Alek, dva kvarna zuba... Bila je gladna, kupio sam joj tri pogačice i jogurt... Uspomene, uspomene! Ona me otada nosi u sebi, s čežnjom se zagledava u moj lik, a ja o tome

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

ništa ne znam. Zar to nije strašno, cimeri? Svet je pun strašnih stvari, koje mi, srećom, ne vidimo. Dođe mi da se ubijem kad pomislim koliko lepotica vene zbog mene!

- Sinoć si rekao kako imaš utisak da te neke gerle gledaju popreko - podseti ga Alek.

- Sto mu očenaša, povremeno zaista imam utisak da sam nekim frajlama antipatičan. Taj fenomen ne mogu da objasnim. Možda se varam. Sigurno se varam. Nije moguće da postoje žene koje me mrze. Ja ih sve volim - zašto bi neke od njih mene mrzele?

- To je tvoj tata Frojd, ili stric Jung, ili teča Adler, odavno objasnio - reče Vinko. - Gerle mrze muškarce koji vole sve žene. Kad bi ti, švaleru, voleo samo jednu, kao svaki karakteran čovek, sve bi te poštovale i volele.

- Braćo u Hristu, ljubav je patnja, a život bez ljubavi je monotonija! - objavi Rilion. - Ne valja, znači, ni ovako ni onako. Gde je rešenje? Možda u ljubavnom životu bez ljubavi. Naučno rečeno, u seksualnom životu bez ljubavi. Bez emocija i patnje.

- To je, pajtaš, rezon erotomana - primeti Vinko. - Nije dobro kad se u ljubav suviše veruje, ali je još gore kad se u nju uopšte ne veruje. Ti u ljubav, izgleda, ne veruješ. Nemoj se onda čuditi ako budeš ozbiljno zaključio da te žene ne poštuju i ne vole.

- Alek! Aljooša! Čuješ li ti ovo? On se usuđuje meni da drži prediku! Pa ja ću mu...

Rilke se, zaboravivši cimerovu opasku i svoju pretnju, još neko vreme divio plavom nebu, suncu i sebi, a potom zamenio Vinka u higijenskom uglu sobe. Umio se brzo i površno, te počeo da pravi sapunicu za brijanje.

- Pajtaš, hoćemo li da ispržimo čvarke od one tvoje slanine? - obrati mu se Vinko, sklanjajući na ugao stola udžbenike i sveske.

- Tek si ustao, a već hoćeš da jedeš.

- Moram. Celu noć nisam ništa okusio.

- Onda jedi. Ja sam jeo celu noć, pa sad neću. Moj stomak ujutru ne voli masno.

- Ni moj. Čvarke jedem samo kao prilog uz salatu. Ali sad nemamo salate. Daješ li slaninu za drugarstvo ili ne?

- Sve mi se čini da ti moju slaninu kaišaš i kad ja nisam ovde. A, Vinko? Priznaj.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

- Sve priznajem, samo naredi da sečem.

- Seci, pacove jedan! Ionako ćeš je malo-pomalo pokrkati.

- Kao ti moje kobasice zimus, je li? Alek, mogu li iz tvoje kutije da uzmem šest jaja?

- Ne pitaj, uzimaj.

Vinko je stavio rešo na sto i uključio ga, ispod stola je našao slaninu i jaja. Žuža neni, gazdarica, napravila je u špajzu mesta i za provijant trojice podstanara, ali je njih mrzelo da dva-tri puta dnevno odlaze u špajz, te su suvu hranu držali u sobi.

U šaci leve ruke Rilion je držao džepno ogledalce, a između dva prsta iste ruke i cigaretu. Sapunao je obraze i pušio.

- Alek! Aljoošaa! Zašto si takav štreber? Zašto ne učiš naglas? Na sav glas! Jesu li to građevinske konstrukcije? E, njih možeš da čitaš naglas. Hajde, Aljoša.

- Šipovi sistema „lorenc" (sl. 165) izvode se slično šipovima sistema „simpleks". I ovde se prethodno pobije u zemlju čelična cev, ali se pre punjenja cevi betonom naročitom napravom proširuje prostor za stopu. Time šip dobija širu bazu i teret se prenosi na širu površinu zemlje...

- Ssss! - Rilion je sa lica skidao dlake i mestimično sasvim tanku sapunicu. Žiletom koji zacelo nije menjan mesecima. Brijanje obraza je nekako išlo; ali kad je prešao na podbradak, aljkavac je počeo još češće da sikće. Vinko je napregnuto pratio njegove pokrete i na svoje lice prenosio njegove grimase.

- Zašto se tako mučiš? Ne mogu da te gledam. Baci cigaretu, bolje se namalteriši sapunicom. Zategni kožu.

- Gle, kako ti to sve znaš! Daj, obrij mi podbradak. Ovamo me golica, ne mogu sam.

- Zagoreće nam kajgana. Zar ne osećaš kako već fino miriše pržena slaninica? - Vinko je njušio vazduh, gurmanski. - Hajde, priđi, sedi mi tu.

Rilion je ugasio cigaretu i seo na stolicu pored stola. Vinko je osvežio sapunicu na cimerovom licu i počeo da ga brije.

- Šta misli, pajtaš, hoćemo li uspeti da predriblamo ludog Božića, ili će nam on nacrtnom geometrijom zabiti gol? Baš me zanima ko će koga, stručno rečeno, zajebati.

- Mir, ne govori sada!

Rilke je neko vreme ćutao. Ali ne dugo.

- Taj će nam, Vinko, uzeti skalpove.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

- Samo neka pokuša! Prekjuče, kad me je sa table poslao na mesto, hteo sam da ga upitam: „Profesore, kako ste tako ograničeni? Nikako da pogodite ono što znam. Uvek kljucnete u prazno, kao ćorava kokoška."

- O-ho-hoo! Velike reči, kunem se... Vinko, kad ćemo nas dvojica stvoriti nešto uistinu veliko?

- Koliko te poznajem, a i sebe - nikada.

- Jezik pregrizao! Daj, onda, bar da nipodaštavamo ono što su drugi stvorili... Pejin misli da je algebru obogatio dvema novim teoremama. „Zapamtite, drugovi!" - povika Pejinovim patetičnim baritonom. - „Svi putevi u carstvo tehnike vode kroz velelepnu kapiju matematike!" A mi? Hoćemo li u pakao kroz tu kapiju?

- Hoćeš li ti meni dopustiti da te obrijem?

Nakon brijanja doručkovahu sva trojica, a potom je Vinko počeo da se sprema na matine u Narodnom bioskopu. Obično je i Rilke išao na matine, pogotovo nedeljom, ali sada se dvoumio: bilo je već krajnje vreme za početak ozbiljnog učenja.

- Da, već je vreme - složio se Vinko vežući kravatu. - Ja se još danas odmaram, a od sutra nema šale. Bog je nedelju stvorio radi odmora.

Našavši se u procepu, Rilion je čas Vinka nagovarao da ostane, čas Aleka da i on pođe na matine. Aleku, međutim, ni na kraj pameti nije padalo da traći vreme zbog neke kaubojske limunade, a Vinko nikako nije hteo da se odrekne svoje nedeljne poslastice.

- Rekao sam: sutra počinjem da učim. Na kraju krajeva, zašto učimo? Da bismo stekli diplomu. A ona nam je potrebna da bismo našli što bolji posao. Dobar posao nam, opet, treba da bismo zaradili što više novaca. Mnogo novaca nam je pak potrebno da bismo se provodili. Da bismo uživali. E, taj dugačak, okolišan put može se skratiti. Ja ću da uživam već danas, a ne kroz ne znam koliko godina.

- Ko očekuje nešto od budućnosti, ne sme da podleže iskušenjima sadašnjosti - reče Alek.

- Tako je. Ali ja sam pre za vrapca u ruci nego za goluba na grani. Bojim se, Aljoša, da si ti od one vrste pajtaša koji ceo život utroše na obezbeđivanje uslova za neki bolji život, za neka buduća uživanja. Takvi zaboravljaju da se nikad ne može nadoknaditi ono što se propusti u mladosti.

Rilke uze sa stola olovku i svoju svesku.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

- Pajtaš, sto ti očenaša, gde si pročitao tu izvanrednu misao? Nemoj mi samo reći da si je našao u svojoj tintari. Možeš li da je ponoviš?

- To je moja misao. Original! Imam, valjda, i ja svoj pogled na svet.

- Samo pazi, jer čovek može biti i zaslepljen svojim pogledom na svet - dobaci Alek.

- Još mi kaži da ni ti ovo nigde nisi pročitao, pa da pošenem i odem na matine! - komedijaški će Rilke. - Dao bog da obojica pojedete po hektar slanine! Sapunjare! Imam i ja refleksija koje nigde nisam pročitao. Ali neću da vam ih kažem.

- Pajtaš, vidim da si već pošenuo, hajdemo na matine - reče Vinko. - Ne boj se, znanje nam neće uteći. Oni što mnogo znaju, pre vremena ostare.

- Zbilja? Onda, hajdemo! Neka ovaj duhovni skorojević i snob buba do mile volje. Ja neću ni da budem rob nauke ni da pre vremena ostarim. Kidajte se, nevidljivi lanci bedne svakodnevice!

- Nećeš da budeš rob, ni da prerano ostariš, ali hoćeš da u životu ostvariš nešto veliko - napomenu Alek, pa, poželevši da se zabavlja, da uveća procep u kome se Rilke našao, dometnu: - Ako se ovako komotno budeš ponašao, ništa značajno nećeš postići.

- Mi smo, cimeru, samim tim što smo uspeli da postanemo srednjoškolci, već prebacili životnu normu - reče Vinko. - Ako nam još pođe za rukom da ulovimo kakve dobre gerle...

- Kad procenjuješ koliko si u životu postigao, moraš imati na umu pitanje: Koliko si mogao da postigneš? - odgovori Alek. - Nebo ne pruža svakome iste mogućnosti. Veće pohvale zaslužuju oni koji su visoko skočili sa slabije, nego oni koji su visoko skočili sa jače odskočne daske. A samozadovoljni tipovi, koji mogu dalje da pljunu nego da skoče, zaslužuju samo naš blagi smešak.

- Sto mu očenaša, šta je vama danas? - Rilke je glumio zabezeknutost. - Uopšte me ne zanimaju vaši saveti! Idem da uživam, makar morao celog života da ispravljam grehove mladosti. Uostalom, tata Frojd mi je svojevremeno rekao da čovek treba da ima razumevenja za vlastite slabosti.

U tri poteza obukao je „paradno" odelo, podsetio Aleka da izradi domaće zadatke iz statike, kako bi Vinko i on posle podne mogli da ih prepišu, zauzvrat će mu ispričati sadržaj

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

filma, svečano obećaše jedan drugom da će sutra početi ozbiljno da uče, i odoše.

Rob nauke, bolje reći vlastite ambicioznosti, još neko vreme je čitao udžbenik građevinskih konstrukcija, potom izradio domaće zadatke iz statike, a posle kraćeg odmora izvadio je iz kofera svesku „Zbivanja i razmišljanja".

Na stranicama te sveske već nekoliko dana se kroz razne varijante rađao njegov Program samousavršavanja. Nikome nije pričao o tom programu, čak ni Borisu, jer bi mu sad smetala i najblaža zadirkivanja blagonaklonog tetića. A da su kojim slučajem Rilion i Vinko znali za svesku „Zbivanja i razmišljanja", da su pročitali dnevničke zapise o životu kod Mirjane Spasić, i najnovije beleške, u kojima behu varijante Programa samousavršavanja, šalama na račun opaučenog autoprogramera ne bi bilo kraja. Zato je Alek svesku dnevničkih zapisa vadio ispod zaprljanog rublja u koferu samo kad je bio sam u podstanarskoj sobi.

* * *

Dvanaest dana kasnije, na samotvorov devetnaesti rođendan, konačna varijanta Programa samousavršavanja beše uobličena, na stranicama sveske „Zbivanja i razmišljanja" behu zapisani sledeći redovi:

Kad sam se prošle godine pripremao za odlazak iz najužeg zavičaja u beli svet, bejah uveren da ću krenuti Novim Životnim Putem. Širokim i pravim. Kojim ću daleko stići u odabranom pravcu i smeru.

Nakon povremenih kriza i skretanja sa tog važnog ali dosad nedovoljno jasno trasiranog puta, danas postavljam na njemu bitne putokaze. Rešen da ih se striktno pridržavam. I da ovim putem idem nezadrživo napred dok ne ostvarim sve postavljene ciljeve.

Ciljevi koje imam na umu mogu se svrstati u četiri kategorije:

Uzdizanje sebe samoga na što viši nivo u svakom pogledu: duhovnom, karakternom i telesnom.

Postizanje najvišeg mogućeg nivoa u domenu slikarstva.

Upoznavanje života u svim njegovim oblicima, na sve moguće načine.

Upoznavanje sveta putem ličnih doživljaja na mnogim njegovim meridijanima.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

Svestan sam da ovo nisu mali ciljevi. Ali sam takođe uveren da ih mogu, da ih moram ostvariti. A da bih ih doista ostvario, i Novim Životnim Putem otišao što dalje na svakom od četiri glavna koloseka, postavljam duž tog puta vrlo važne putokaze, koje nazivam:

 

 

MAJSKA PRAVILA

1. Ma šta činio, čini promišljeno.

2. Delaj uvek po svojoj volji, ali tako da ti savest bude mirna.

3. Delanje neka ti ne proističe samo iz ličnih ambicija, već i iz želje da budeš koristan što većem broju ljudi.

4. Nikad ne poželi drugome ono što ne bi poželeo sebi.

5. Budi čvrst, da bi se što manje savijao, ali i elastičan, da te život ne bi slomio.

6. Sebe nemoj posmatrati samo iznutra, druge nemoj posmatrati samo spolja.

7. Celog života radi na poboljšavanju svog duha i karaktera, a dok si mlad, i na poboljšavanju svoga tela.

8. Optimizam i vedrina duha spadaju među najdivnije ljudske osobine.

9. Bez snažne volje i istrajnosti ne može se ostvariti nijedan značajan cilj.

10. Izbegavaj prosečnost, ali i ekstremna preterivanja.

11. Ne beži od osećanjâ i strasti, ali imaj na umu da značajna dela proizilaze prvenstveno iz aktivnosti duha.

12. Upoznaj prošlost, ali živi u sadašnjosti, zagledan u budućnost.

13. Vreme je dragoceno, jer brzo prolazi, ali nemoj zbog toga da se pretvoriš u navijen mehanizam.

14. Sreću traži ne samo u harmoniji vlastitog bića i života već i u harmoniji sveta u celini.

15. Dostojanstvo stiču i održavaju samo oni koji uvek vladaju sobom.

16. Moral više od bilo čega drugog čini čoveka čovekom.

17. Onaj ko dobije bitku sa samim sobom može se smatrati najvećim pobednikom.

18. Čovek bez definisanih glavnih životnih ciljeva je kao mornar na otvorenom moru bez kompasa.

19. Biti slobodan, znači živeti život primeren svojim razboritim željama.

20. Dotle ćeš ostati mlad dok veruješ da ćeš moći promeniti svet.

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

Od današnjeg dana, 20. maja 1960. godine, ova pravila treba da mi neprekidno budu na umu. Njih ću morati u svakom trenutku, u svakoj situaciji dosledno da se pridržavam.

Da bih ostvario postavljene ciljeve, neophodno je da, osim uvažavanja navedenih pravila, racionalno organizujem trošenje vlastitog vremena i energije. Stoga sebi postavljam sledeći program svakodnevnih aktivnosti:

Slikanju treba da posvetim najmanje jedan sat svakog dana za vreme trajanja školske godine, najmanje tri sata svakog radnog dana u toku raspusta, a najmanje šest sati nedeljom i praznikom u toku cele kalendarske godine.

Svakog dana kad nemam predavanja u školi treba najmanje jedan sat da posvetim čitanju studija o slikarstvu, ili beletristike, ili filozofske, esejističke i druge oplemenjujuće literature.

Ostalo slobodno vreme treba da trošim na savladavanje školskog gradiva, na učenje nemačkog jezika i esperanta, na odmor i provod, a i na razmišljanje o konkretnim i opštim fenomenima života. 


sledeće poglavlje
prethodno poglavlje
sadržaj