XIV

POLA SATA ROMANSIJERSKOG RADA

- Borise, desna moja ruko, zagazili smo, napokon, u poslednje poglavlje prvog toma našeg romana. Kraj se na vidiku u pravo vreme pojavio, jer su počele da padaju velike odluke, te ne znam dokle bismo dogurali da smo ostali na Alekovom Novom Životnom Putu. Uostalom, imaćemo prilike da njime i u naredna tri toma idemo. Ovde bih rekao samo toliko da sam i ja, ugledajući se na tvog ujčevića, pokušavao da poboljšam sebe. Nije mi to pošlo za rukom - u tom pogledu sam, izgleda, sličan glavnom junaku Prve tetralogije - te naumih da pokušam da poboljšam svet. Možda ću u tome imati više uspeha. U svakom slučaju, ne mogu biti neuspešniji no što sam bio u pokušajima da poboljšam sebe. (Ha-ha-ha!)

- Setiš li se kakav si bio pre dvadeset četiri godine, kada si počeo da pišeš praverziju ovog toma, shvatićeš da si ipak mnogo učinio u domenu samousavršavanja, zaista mnogo, iako si još daleko od savršenstva, svi smo daleko od savršenstva, ali ja bih ipak bio zadovoljan kad bi ovaj svet nakon izvesnog vremena od sebe sadašnjeg bio toliko drugačiji koliko si ti drugačiji od sebe nekadašnjeg, a već kad svetu pružamo priliku da se uporedi s tobom, reci mi: Jesu li tvoje namere da ga menjaš ozbiljne?

- Ozbiljne jesu, no praktične verovatno nisu. Valja imati na umu da se ideja heuteranizma rodila u glavi intelektualca. A, kako reče neki, pretpostavljam, meditativac iz tog monaško- -svetovnog bratstva, intelektualci stvaraju ideje, ali ih ne ostvaruju. Naš prijatelj Rilion je, opet, u uvodnoj celini svoje RUR klasifikacije (u kojoj, uzgred budi rečeno, razlikuje romantičan, utopistički i racionalan tip stvaralaca), sve ljude dihotomno podelio na stvaraoce i vlastoljupce. Treba li da kažem da pripadam prvoj kategoriji? Vlast me, ni velika ni mala, ne privlači. Štaviše, mrsko mi je sve što ima bilo kakve veze s politikom, tom prljavom cirkusko-gladijatorskom arenom, u kojoj se biju svakojake bitke, najčešće bitke za vlast. A pošto bi, ako bih se stavio na čelo heuteranističkog pokreta - makar nominalno, u svojstvu, recimo, počasnog predsednika, glavnog savetodavca, prvog među jednakima - bilo neophodno da uđem u politiku, gotovo sam siguran da se u konkretnu realizaciju ideje heuteranizma neću upuštati. Sâm si, uostalom, rekao kako neću uspeti da ostvarim sve ciljeve koje sam naređao odavde do večnosti, ali da ću, delimično ili u celosti, ostvariti bar one najbitnije. E pa, uobličavanje ideje heuteranizma možemo tretirati kao ostvarivanje jednog od tih najbitnijih ciljeva. Ja sam Prvobitne principe heuteranizma formulisao, pokušaću da, nakon opštečovečanske rasprave, ili bez nje, formulišem i Osvitne principe heuteranizma, koji bi trebalo da budu obelodanjeni prvog dana trećeg milenijuma, a šta će biti posle toga - videćemo.

- Jedva čekam da vidim šta će se dogoditi prvog dana i prvih godina trećeg milenijuma, a do tog vremena masiraću te odličnim savetima, jedan ću ti odmah utrljati u upaljenu psihu, to je savet da se, makar nominalno, ipak staviš na čelo heuteranističkog pokreta, ako on bude oformljen za tvog života, trebalo bi bar nekoliko godina i formalno i faktički da vodiš taj pokret, jer, kako je davno rečeno, nijedno dobro delo ne ostaje bez kazne, te je, u skladu s ovim crnohumornim zakonom, zla sudbina velikih ideja neretko u tome što ih iz najplemenitijih pobuda stvaraju umni i dobronamerni ljudi, a realizuju cirkusko-gladijatorski šarlatani, pretenciozni zvekani, netolerantni dogmatici, iracionalni fanatici, pa ti i treći put zdušno sugerišem da tokom prvih nekoliko godina budeš na čelu heuteranističkog pokreta, iako sam se u ovom trenutku setio još

jedne narodne mudrosti, narod, Ruben, veli da je blažen onaj čovek koji se nikome ne nameće za učitelja i vođu, već svojim delom čini dobra drugima, ne vredi tebi, razgranati brestu, u krošnju udahnjivati narodne mudrosti, stoga četvrti put, u ime čovečanstva, iskazujem svoju želju da se staviš na čelo heuteranističkog pokreta u početnom stadijumu, četiri puta, gorveduano, izgovorih neobičan savet, iako nisam siguran da si naročito uman, i da nećeš jednog dana postati šarlatan, zvekan, dogmatik, fanatik, ako to već nisi (hm-hm!), bilo kako bilo, pitam se jesmo li u pravu kad ovo o čemu raspravljamo shvatamo ozbiljno, bez obzira na to što se na mahove čašćavamo ironijom, pitam se ko si ti da menjaš svet, gorveduano, gorveduano, zar ne misliš na podsmeh ljudi, zar se ne bojiš Boga?

- Ako hoćeš da potvrdim tvoju slutnju kako u meni čuči šarlatan, zvekan, dogmatik i fanatik, reći ću, subjektivno, samouvereno i iracionalno, da se ljudi dostojni poštovanja neće podsmevati heuteranizmu i njegovom tvorcu, a ostali me ne zanimaju. Boga, govori nam tvoj ujčević Alek, nema, te se njega ne moram bojati. Ipak, povremeno me hvata strah, čak vrtoglavica od vlastitih ideja i vizija. Stoga predlažem da ih batalimo, da se u mirne, plitke, dobro nam znane fikcijsko-autobiografske vode vratimo. Hoćeš li još nešto da kažeš pre nego što ja ispričam kako sam počeo da pišem ovaj tom?

- Mogli bismo o mnogo čemu naširoko da ćaskamo, budući da je roman, kako bi rekli formalisti, poetika brbljanja, ali predlažem da brbljanje ipak privedemo kraju, jer smo već prekardašili, to je i tebi jasno, čitaocu takođe, njemu ću saopštiti još jednu sitnu ali bitnu činjenicu, šapnuću mu da si tokom pisanja radne verzije bio zadovoljan kad god bi se dočepao neke zgodne celine, jer si želeo da tomovi tvog romana i po obimu budu impresivni, a da si tokom pisanja ove, konačne verzije bio zadovoljan kad je umesto dodavanja na redu bilo oduzimanje, jer si u međuvremenu - zahvaljujući, ako smem da primetim, prvenstveno mojim opomenama - shvatio da je razlivenost jedna od najvećih mana tvog dela, nedavno sam ti poklonio i opomenu Dostojevskog: opasno je biti širok, a ne biti genijalan, navedenu svoju manu ipak nisi uspeo sasvim da eliminišeš, možda te je ometalo latentno uverenje da si genijalan (hm-hm!), mnoge fikcijske celine si, doduše, sažeo, neke čak izbacio, ali si u ovaj tom uneo auto

biografske celine, te je opet preterano obiman, no šta je tu je, više se ništa ne može popraviti, pa bismo bar mogli da priču pre spuštanja zavese još malo pokvarimo, ti ćeš, znam, tu šansu iskoristiti, unoseći i u ovo poglavlje autobiografske trice, trivijalnije od trivijalnosti, onda izvoli, na kraju našeg prethodnog dijaloga, da te podsetim, završio si Višu tehničku mašinsku školu.

- U dvadeset drugoj godini života donedavni mašinbravar i fizički radnik postao je, dakle, mašinski inženjer prvog stepena ili, kako tu vrstu fahmana još nazivaju, pogonski inženjer. I meni samom je bio čudan, da ne kažem smešan, takav nagli uspon. Sa dvojicom kolega, koji behu još apsolventi, otišao sam u petrovaradinsku Industriju mašina „Pobeda" (u kojoj je Đorđe Gvozdić, prvi muž tvoje supruge, bio perspektivan stručnjak), da se raspitamo ima li posla za nas. Nekoliko dana kasnije već smo bili raspoređeni u pogone. Mene su dodelili Tehničkoj službi Pogona za izradu zupčanika i reduktora. Beše to atraktivan, u „Pobedi" cenjen pogon, san svakog pravog mašinca. Ali ja pravi mašinac nisam bio, što su uskoro i moji pretpostavljeni primetili. Kad mi je jedan diplomirani inženjer pripomenuo da bih morao mnogo brže da ulazim u posao, da bi, kao tehnolog obrade metala rezanjem, trebalo i danju i noću da sanjam reduktore i zupčanike u njima, pogledao sam ga doista sanjivo, rasejano, s blagim prezirom. Bili su daleko od mene i njegovi saveti i tehnološki postupci kojima je trebalo da napunim glavu. Referent za vojne poslove u Kuli već je imao moj usmeni predlog da budem što pre upućen u vojsku, i bilo je sasvim izvesno da ću na jesen obući sivomaslinastu uniformu. Dotle, pa i za vreme jednogodišnjeg kadrovskog roka, mogu da se zezam, rekoh sebi, a u trenutku skidanja uniforme završiće se prva, neozbiljna, isprazna mladost, a počeće pravi, stvaralački, punovredan život.

O vojsci bih mogao da napišem opširno poglavlje, ali neću ni osrednji pasus, jer sada (kad je već kasno) intenzivno osećam potrebu da sažimanje pretpostavim širenju. Reći ću samo toliko da su u aprilu sivomaslinaste šezdeset pete godine u negotinsku kasarnu prispele novine „Ruske slovo". One su, bar za mene, bile neobične po tome što je u „Literarnom slovu", mesečnom književnom podlistku tog nedeljnika, bila štampana moja prva novela, u kojoj si ti bio Edo, a koja je u međuvremenu

umesto naslova „Lutanje" dobila naslov „Usamljen". Jer one večeri, kad si se sreo s Jasenkom, nisi lutao, nego si bio usamljen - što ti je, naravno, i bez moje novele poznato.

Takođe ti je poznato, ali čitaoca obaveštavam, da sam nakon „Usamljenog" napisao, i u pomenutom književnom podlistku tokom narednih par godina objavio, samo četiri novele. Većina od tih pet literarnih vežbi prerađena je i u Knjigu o nama, koju upravo pišemo, ukomponovana. U izvornom obliku, koji se može videti na stranicama „Literarnog slova", te novele će, nadam se, pre ili kasnije biti smeštene u vitrine Doma osnivača heuteranizma. U tim vitrinama će, uzgred budi rečeno, mirovati svi dokumenti sa životnog, književnog i heuteranističkog puta osnivača jednog od najznačajnijih pokreta u istoriji čovečanstva, a i ostali dokumenti bitni (i nebitni) za predistoriju i početnu etapu heuteranizma. Mnogi od njih će biti i objavljeni, u ediciji Izdavačkog odeljenja Doma namenjenoj...

Zastanimo malo!

Ne znam da li neke moje replike doživljavaš kao iznenađenja, ali sâm sebe povremeno još uspevam da iznenadim. Već sam mislio da je koncepcija romana koju sada imam u glavi definitivna, a, evo, upravo mi je sinula neobična, možda izvanredna koncepcijska ideja.

Na koricama poslednjih tomova ove hibridne književne tvorevine, ove privatne i javne istorije, mogle bi da između integralnog, nepromenljivog naslova, „Snevajući zvezdu Heuteranije", i parcijalnih naslova, koji se menjaju od toma do toma, budu utisnute odrednice „prvi dokumentarni tom", „drugi dokumentarni tom", „treći dokumentarni tom" itd. U tim bi tomovima bili objavljeni svi dokumenti koji će zanimati istraživače mog života i dela, pa i mnoge neutralne posmatrače, kako bi ti rekao, takozvane obične čitaoce. Neki pak od ovih potonjih možda neće imati želju da prolaze i kroz dokumentarni korpus (presešće im već lomatanje po tomovima osnovnog korpusa), te će - da bi i takvi čitaoci bez poteškoća mogli pratiti radnju romana - pojedini dokumenti biti uneseni, u celosti ili u odlomcima, u same osnovne tomove.
Moj roman će, dakle, činiti dva korpusa: veći, bitniji, osnovni, i manji, sporedni, dokumentarni.

Gospode, kako da saznam jesam li smislio nešto pametno, ili samo novu ludoriju?

- Saznaćeš to jednog dana, ne od Gospoda, nego od ljudi, a mene sad, zagolicanog, zanima kad ćeš dokumentarne tomove početi da pišeš.

- Prvi će tomovi dokumentarnog korpusa početi da se rađaju na dan početka pisanja Druge tetralogije. Ona će, kako sam već rekao u našem drugom dijalogu, biti pretežno autobiografska, u njenim poglavljima ću povremeno spominjati kojekakve epistole, molbe, žalbe, intervjue, recenzije, novinarske priloge, kulturnosociološke studije i druge tekstove koji će u romanu biti tretirani kao relevantni ili irelevantni dokumenti, te će prvi dokumentarni tomovi biti sastavljani u vreme pisanja tomova rečene tetralogije.

Borise, dopada mi se ova koncepcijska ideja!

Čitalačke prijatelje već sad mogu da obavestim - iako je materijal za dokumentarni korpus još razbacan po fasciklama u kojima čuvam malopre pomenute tekstove - da prve dokumentarne tomove, ako budu formirani i objavljeni, ne treba početi čitati pre uranjanja u tomove Druge tetralogije.

- U redu, čuli smo, odnosno pročitali, vrlo važno obaveštenje (hm-hm!), nećemo početi da se davimo u dokumentarnom korpusu pre nego što uronimo u drugi deo osnovnog, u Drugu tetralogiju, a ti se sad vrati svojoj prvoj noveli i nastavi putem sa kojeg si nakratko skrenuo.

- Bolje bi bilo da sa njega nisam skrenuo nakratko, nego na duže vreme. Jer se put kojim sam na početku išao piscima ne preporučuje. Naime, umesto da najpre nekoliko godina pišem kraće prozne radove, pa tek onda, kad koliko-toliko ispečem spisateljski zanat, da se uhvatim ukoštac sa romanom, ja sam nakon nekoliko polovičnih vežbi bika za rogove uhvatio. Ko tako čini, neka se ne žali na ubode koje bude dobijao.

- Zato si svaki od prva četiri toma u proseku dva puta temeljno, od korice do korice prerađivao (sijaset prepravki pojedinih pasusa i rečenica ne računam), te bi se moglo reći da si do početka ove godine napisao dvanaest tomova romana, je l' tako, jeste, tri oranja po četiri toma ravno je dvanaest, kao dvanaest apostolskih muka, da li si ispekao spisateljski zanat, da li napokon stvaraš koliko-toliko valjano delo, videćemo, ako

bog da sreće, uskoro, kada stvoreno bude objavljeno, sada treba da vidimo kako je pisanje romana počelo.

- U septembru poluvredne šezdeset pete godine u Negotinu skidoh lepu vojničku uniformu i u Petrovaradinu ponovo obukoh plavi mantil Industrije mašina „Pobeda". Bejah dodeljen neatraktivnom Pogonu održavanja; rukovodilac „elitnog" Pogona za izradu zupčanika i reduktora verovatno je kadroviku rekao da mu ne treba pogonski inženjer koji je još pre vojske pokazao da za posao nije bogzna kako zainteresovan. U fabrici sam se zaista dosađivao, utoliko više što u Pogonu održavanja ispočetka nisam imao konkretne zadatke. No časovi nakon radnog vremena bili su zanimljiviji, jer sam beletristiku čitao i svoj duh za početak ozbiljnog književnog stvaralaštva pripremao. U to vreme sam u imaginaciji već nosio koncept toma koji upravo privodimo kraju. Znao sam, između ostalog, da je Alek Vislavski svoj devetnaesti rođendan obeležio značajnom prekretnicom, te i sam odlučih da svoj dvadeset treći rođendan obeležim prekretničkim činom. Stoga prvog oktobra, nakon radnog vremena i ručka, odoh u čitaonicu Biblioteke Matice srpske, u kojoj je, kao što znamo, i tvoj ujčević mnoga popodneva proveo.

Bilo mi je dovoljno da u prostranoj čitaonici, punoj studenata, penzionera, lokalnih istraživača i drugih zarobljenika pisane reči, presedim pola sata nad praznom sveskom, pa da shvatim kako je pisanje romana mnogo teži posao nego što sam pretpostavljao. Budući da u to vreme već bejah prilično načitan, mogao sam na prvom listu u svesci da zabeležim aforizam: Pročitao je tako mnogo dobrih knjiga da bi napisao jednu lošu. No pošto tada još nisam znao za taj aforizam, na prvom listu u svesci našvrljah samo nekoliko rečenica prvog poglavlja, od kojih, bogu hvala, nikakvog traga više nema.

Nakon pola sata zaklopih svesku, rešen da je ponovo otvorim tek kad budem sakupio dovoljno raznovrsnih znanja, iskustava i detalja za pojedina poglavlja, kad budem osetio da sam doista u stanju da se uhvatim ukoštac s onakvim romanom kakav želim da napišem. No u mojoj moždanoj memoriji je zapisan, a u kompjutersku memoriju upravo unosim podatak da ovaj roman počeh pisati na dvadeset treći rođendan. U prethodnom našem dijalogu spomenuh, ali zbog studenata književnosti ponavljam, da sam prve retke umetničke proze napisao tri godine ranije, nekoliko dana nakon dvadesetog rođendana.

Da mi je neko tog prvog oktobra fundamentalne šezdeset pete godine rekao da ni nakon dvadeset četiri godine nijednu knjigu objavljenu kod kojeg poznatog jugoslovenskog izdavača neću imati, da ću se u književnosti među anonimusima još batrgati, presvisnuo bih od zaprepašćenja, ogorčenja, očajanja. A, eto, i to divno čudo sam doživeo - i preživeo! 

prethodno poglavlje
sadržaj