Make your own free website on Tripod.com

2.  SMISAO POSTOJANJA UNIVERZUMA I ČOVEKA


  Prvo krucijalno pitanje
beše dvodelno, a takvo je i drugo.
Odgovor na njega takođe pokušavaju dati
 i spokojni teisti i nespokojni ateisti.

Uz dvodelno pitanje ide
dvodelan odgovor.
 
Ako prvi deo podrazumeva
objašnjenje kada je, kako i zbog čega
stvoren univerzum, i zašto postoji,
teisti kažu da je univerzum,
i sve u njemu, stvorio Svevišnji.
On zna kada, kako i zbog čega.
Teisti to ne znaju, kao što ne znaju
ko je, kada, kako i zašto stvorio Svevišnjeg.
Ateisti pak vele da ga je stvorio čovek,
u drevna vremena, izmišljajući bajke,
u nastojanju da, naivan, zadovolji
vlastitu žudnju za večnošću.
Što se univerzuma tiče, većina ateista 
tvrdi da ljudi pojma nemaju kako je,

kada i zbog čega stvoren,
i zašto postoji.
Možda doista postoji
nešto što je stvorilo univerzum,
što njime upravlja,
vele pojedini ateisti.
Ali o tome ljudi ništa ne znaju.
Stoga niko ne može reći da li to nešto,
koje jedni nazivaju Proviđenjem, drugi Apsolutom,
treći Nepojamnim Tvorcem-i-Upraviteljem,
ima ikakve sličnosti s religijskim Bogom,
ili s bilo kojim drugim produktom
ljudske misli, fantazije, vere.

 
*
 
Ako odgovor na drugi deo pitanja
o smislu postojanja univerzuma i čoveka
podrazumeva objašnjenje
najdubljeg, najbitnijeg, najdalekosežnijeg
razloga i cilja postojanja
ljudskog bića,
potpun, neoboriv odgovor
ni ovog puta nisu u stanju dati
ni teisti ni ateisti.
Odgovor ipak uporno traže
i jedni i drugi.
 
Vernici spas duša svojih
od muka koje izaziva preteško pitanje
nalaze u uverenju da je najbitniji
razlog i cilj postojanja ljudskog bića,
odnosno smisao ljudskog života,
u doslednom pridržavanju naloga koje je
Svevišnji namenio zemaljskoj deci.
Takav, bogobojažljiv život biće
nagrađen rajskom večnošću,
smatraju Bogu verni.
 
Večnost rajskog blaženstva je,
dakle, u poimanju teista,
osnovni element smisla ljudskog života.
Valja odmah reći da je i u ateističkom rezonu
večno trajanje jedan od osnovnih elemenata
smisla ljudskog života.
 
Zašto je čovek opsednut večnošću,
zašto tako silno žudi za njom?
Odgovor na ovo pitanje leži u njegovoj
duhovnoj i duševnoj konstituciji,
koju je, po jednima, stvorio sveotac, Bog,
koju je, po drugima, stvorila
svemajka, Priroda.
 
*
 
Pokretači i usmerivači
svega što se zbiva u čovekovom
mentalnom sklopu, i svega što čovek čini,
jesu shvatanja, stavovi, emocije, želje,
sklonosti, interesi, ciljevi,
još neki elementi njegove ličnosti,
pa i razni spoljašnji faktori, to jest
okolnosti u kojima ta ličnost egzistira.
No najvažniji pokretači i usmerivači
svega što se zbiva u čovekovom
mentalnom (neretko i telesnom) sklopu,
i svega što čovek čini, jesu urođeni i stečeni,
 biološki i socijalni instinkti,
sile koje ljude teraju da zadovoljavaju
svoje duhovne, duševne, karakterne
i fiziološke potrebe.

Svi se instinkti
sintetizuju u jednom jedinom,
arhiinstinktu, koji se može nazvati
urođenom žudnjom za životom.
Taj fundamentalni instinkt čine
dve komponente: žudnja za što ugodnijim
i žudnja za što dužim životom.
U ostvarivanju ovih dveju žudnji
velika većina ljudi vidi
smisao života.
 
Pravi, potpun, neoboriv
odgovor na preteško pitanje:
Zašto je smisao života povezao
sa ugodnošću i dužinom življenja?
čovek ne zna, kao što ne zna
odgovor na pitanje vezano
za beskonačnost vremena i prostora,
te za smisao postojanja
univerzuma.
 
*
 
Najumniji Stvor mora,
kad razmišlja o smislu života,
reći da se, nemajući objektivan
kriterijum za određivanje tog smisla,
oslonio na subjektivan kriterijum.
Smisao života našao je u onome
za čim najviše žudi.
 
Ostvarenje urođene žudnje
za što ugodnijim i što dužim,
za beskrajno dugim životom
religiozni ljudi, valja se podsetiti,
vide u rajskoj večnosti.
Oni pak koji u apsolutnu, rajsku,
personalnu večnost ne veruju,
utehu nalaze u relativnoj, zemaljskoj
večnosti, oličenoj u nedogledno dugoj
budućnosti čovečanstva.
Uostalom, neka vrsta apsolutne večnosti
obezbeđena je svemu što postoji, vele ateisti.
Sve, naime, sačinjavaju materija i energija.
A one su večne. Pod određenim uslovima
prelaze jedna u drugu, ali su,
zajedno uzev, neuništive.
 
Uvereni da se moraju
zadovoljiti relativnom večnošću,
oličenom u dugovečnosti ljudskog roda,
ateisti na najzanimljivije pitanje odgovaraju:
Smisao čovekovog života je u samom življenju.
Pogotovo ako je ispunjeno etičkim ponašanjem,
manjim ili većim pozitivnim ciljevima
i konkretnim dobrim delima,
ako je čovek svojim bitisanjem,
i samim sobom, zadovoljan.
Nikakvog smisla izvan življenja
život nema!

<<       >>
sadržaj