|
2. SMISAO
POSTOJANJA UNIVERZUMA I ČOVEKA |
|
*
|
|
Ako
odgovor na drugi deo pitanja
o smislu postojanja univerzuma i čoveka podrazumeva objašnjenje najdubljeg, najbitnijeg, najdalekosežnijeg razloga i cilja postojanja ljudskog bića, potpun, neoboriv odgovor ni ovog puta nisu u stanju dati ni teisti ni ateisti. Odgovor ipak uporno traže i jedni i drugi. Vernici spas duša svojih od muka koje izaziva preteško pitanje nalaze u uverenju da je najbitniji razlog i cilj postojanja ljudskog bića, odnosno smisao ljudskog života, u doslednom pridržavanju naloga koje je Svevišnji namenio zemaljskoj deci. Takav, bogobojažljiv život biće nagrađen rajskom večnošću, smatraju Bogu verni. Večnost rajskog blaženstva je, dakle, u poimanju teista, osnovni element smisla ljudskog života. Valja odmah reći da je i u ateističkom rezonu večno trajanje jedan od osnovnih elemenata smisla ljudskog života. Zašto je čovek opsednut večnošću, zašto tako silno žudi za njom? Odgovor na ovo pitanje leži u njegovoj duhovnoj i duševnoj konstituciji, koju je, po jednima, stvorio sveotac, Bog, koju je, po drugima, stvorila svemajka, Priroda. |
|
*
|
|
Pokretači
i usmerivači
svega što se zbiva u čovekovom mentalnom sklopu, i svega što čovek čini, jesu shvatanja, stavovi, emocije, želje, sklonosti, interesi, ciljevi, još neki elementi njegove ličnosti, pa i razni spoljašnji faktori, to jest okolnosti u kojima ta ličnost egzistira. No najvažniji pokretači i usmerivači svega što se zbiva u čovekovom mentalnom (neretko i telesnom) sklopu, i svega što čovek čini, jesu urođeni i stečeni, biološki i socijalni instinkti, sile koje ljude teraju da zadovoljavaju svoje duhovne, duševne, karakterne i fiziološke potrebe. Svi se instinkti sintetizuju u jednom jedinom, arhiinstinktu, koji se može nazvati urođenom žudnjom za životom. Taj fundamentalni instinkt čine dve komponente: žudnja za što ugodnijim i žudnja za što dužim životom. U ostvarivanju ovih dveju žudnji velika većina ljudi vidi smisao života. Pravi, potpun, neoboriv odgovor na preteško pitanje: Zašto je smisao života povezao sa ugodnošću i dužinom življenja? čovek ne zna, kao što ne zna odgovor na pitanje vezano za beskonačnost vremena i prostora, te za smisao postojanja univerzuma. |
|
*
|
|
Najumniji
Stvor mora,
kad razmišlja o smislu života, reći da se, nemajući objektivan kriterijum za određivanje tog smisla, oslonio na subjektivan kriterijum. Smisao života našao je u onome za čim najviše žudi. Ostvarenje urođene žudnje za što ugodnijim i što dužim, za beskrajno dugim životom religiozni ljudi, valja se podsetiti, vide u rajskoj večnosti. Oni pak koji u apsolutnu, rajsku, personalnu večnost ne veruju, utehu nalaze u relativnoj, zemaljskoj večnosti, oličenoj u nedogledno dugoj budućnosti čovečanstva. Uostalom, neka vrsta apsolutne večnosti obezbeđena je svemu što postoji, vele ateisti. Sve, naime, sačinjavaju materija i energija. A one su večne. Pod određenim uslovima prelaze jedna u drugu, ali su, zajedno uzev, neuništive. Uvereni da se moraju zadovoljiti relativnom večnošću, oličenom u dugovečnosti ljudskog roda, ateisti na najzanimljivije pitanje odgovaraju: Smisao čovekovog života je u samom življenju. Pogotovo ako je ispunjeno etičkim ponašanjem, manjim ili većim pozitivnim ciljevima i konkretnim dobrim delima, ako je čovek svojim bitisanjem, i samim sobom, zadovoljan. Nikakvog smisla izvan življenja život nema! << >> sadržaj |
|
|