|
3. KULTURA
I CIVILIZACIJA |
|
*
|
|
Neki
pak autori
smatraju da na vagi merodavnih kriterijuma postoje samo pozitivni i negativni fenomeni, da, shodno tome, postoje samo kultura i antikultura. Ovo nije sasvim pogrešan rezon. No uz takvu, uprošćenu, crno-belu optiku previđa se veliki broj fenomena koji su, gledano sa raznih stanovišta, prvenstveno sa etičkog, estetskog i utilitarnog, neutralni. Nije sasvim pogrešan ni rezon prema kome se kulturnim smatraju ne samo pozitivne nego i neutralne posledice čovekovog delovanja. I u tom slučaju civilizaciju, u ontološkom značenju reči, čine samo kultura i antikultura. No spajanjem pozitivnih i neutralnih fenomena dezavuiše se nijansa koja znatno doprinosi osvetljavanju strukture civilizacije kao konglomerata apsolutno svih procesa, događaja, promena i tekovina što, zahvaljujući ljudima, postoje u svetu. Čovek, kao kulturno i civilizacijsko biće, u današnje vreme ne uspeva da pozitivnostima eliminiše negativnosti koje je prouzrokovao. Stoga se, nažalost, mora reći: Nedovoljno kvalitetna kultura druga je velika sramota ljudskog roda! |
|
*
|
|
Kulturu
i civilizaciju,
u ontološko-sociološko-geopolitičkom njihovom totalitetu, a to znači u njihovoj opštosti i konkretnosti, u teoriji i praksi, čine isti elementi društvene stvarnosti. Najrelevantniji među njima su: filozofija, etika, sve humanističke i prirodno-matematičke naučne discipline, sve grane umetnosti, sve vrste duhovnog, duševnog i fizičkog komuniciranja, svi vidovi ideologije, svi oblici religije; relevantni činioci kulture i civilizacije su i politika, ekonomija i tehnologija, ekologija i drugi sistemi čovekovih specifičnih znanja, ideja i aktivnosti; relevantni činioci su i društva, države, brojne rase i nacije, elite i mase, bezbrojni rezultati njihovih svrhovitih aktivnosti. Sve što čini civilizaciju u ontološkom, odnosno civilizacije u geopolitičkom smislu reči, sadrži manje ili više belog, sivog i crnog, to jest manje ili više kulture, perikulture i antikulture. Nijedan fenomen čovekove stvarnosti nije apsolutno pozitivan, nijedan, dakle, nije isključivo kulturan. U svakome ima bar malo onoga što pripada perikulturnoj i antikulturnoj kategoriji civilizacije. Razvrstavanje tih fenomena u tri civilizacijske kategorije vrši se ne na osnovu svih, nego na osnovu glavnih obeležja dotičnih fenomena. |
|
*
|
|
Filozofi,
sociolozi,
kulturolozi, antropolozi, geopolitičari i mislioci inih profila već dugo raspravljaju o sadržajima i okvirima kulture i civilizacije, te o međusobnim odnosima tih dveju fundamentalnih čovekovih tekovina. U galimatijasu definicija i teorija ima mnogo ispravnih, ali i podosta pogrešnih zaključaka. Jedni civilizaciju, prilikom posmatranja dvaju najsveobuhvatnijih društvenih fenomena u dijahroniji koja se često proteže na vekove, vide kao etapu u razvoju kulture, drugi kao njen vrhunac, treći civilizaciju vide kao opadanje, čak i kao poslednji stadijum kulture; četvrti dve suštinske matrice ljudskog roda tretiraju kao sinonime i u sinhroniji i u dijahroniji, peti smatraju da se te matrice međusobno veoma razlikuju, da, recimo, duhovne vrednosti spadaju u kulturu, a materijalne u civilizaciju, šesti vele da su dva okvirna pojma ne samo veoma nego potpuno različita, da je kultura sve što nije civilizacija i, razume se, obratno; sedmi tvrde da je kultura širi pojam od civilizacije, osmi tvrde suprotno; deveti i deseti takođe su u svojim istraživanjima došli i do ispravnih i do pogrešnih zaključaka. |
|
*
|
|
Definicije
kulture i civilizacije prezentirane u ovoj celini sveobuhvatne su, transparentne i, sasvim izvesno, spadaju među najprikladnija objašnjenja suštine dvaju pojmova o kojima je reč i njihovih međusobnih odnosa. Ta objašnjenja ukazuju na faličnost mnogih drugih razmatranja sadržaja, kontura i međusobnih odnosa kulture i civilizacije. U svakom slučaju, ono što u dosadašnjim istraživanjima tih fenomena valja, može da, kao kroz finalni filter, prođe kroz ovde predočena tumačenja. Filter Drugog osvitnog principa heuteranizma propušta rezon prema kome ljudske skupine poput nacija, država, rasa, ili grupa nacija, država, rasa sa zajedničkim svojstvima, imaju, sa ontološkog stanovišta gledano, svaka svoju kulturu i civilizaciju, odnosno da, sa geopolitičkog stanovišta gledano, svaka pripada nekoj od postojećih kultura i civilizacija. No civilizacija nije, ni u ontološkom ni u geopolitičkom smislu reči, ni etapa u razvoju, ni vrhunac, niti pad i poslednji stadijum kulture; jer ona nije ni celovit oblik ni segment kulture. Naprotiv, kultura je segment civilizacije. Najdragoceniji od tri njena segmenta. |
|
*
|
|
Kad
ljudska skupina
poput nacije, države, rase, ili grupe nacija, država, rasa sa zajedničkim svojstvima, propada, ne važi objašnjenje da se njena kultura transformisala u civilizaciju, bez obzira na to što kulturno-civilizacijski entiteti obično propadaju kad se unutar njih antikulturni i perikulturni fenomeni razbokore na račun kulturnih. Kvaliteti civilizacija se menjaju, ali nema civilizacije bez kulture. Neki proučavaoci, koji pomenute ljudske skupine sa zajedničkim obeležjima posmatraju sa geopolitičkog stanovišta, te goleme skupine nazivaju civilizacijama. Drugi ih pak nazivaju kulturama. Ta dva pojma se, znači, pokatkad tretiraju kao sinonimi. Takav tretman prihvatljiv je samo ako se govori o civilizacijama u kojima ima veoma mnogo pozitivnih procesa, zbivanja, promena, tekovina, manje neutralnih, a veoma malo negativnih. Jedino u takvim slučajevima se kulture i civilizacije mogu smatrati gotovo sinonimima. U ovakvom poimanju nije greška ako se i za pojedinca koji čini dobra dela, koji je pozitivna, kulturna ličnost, kaže da je civilizovan čovek. |
|
*
|
|
Tvrdnja
nekih autora
da duhovne vrednosti spadaju u kulturu, a materijalne u civilizaciju, u heuteranističkom poimanju dvaju najsveobuhvatnijih fenomena čovekove stvarnosti ne prolazi. Ovde je kriterijum u klasifikovanju činilaca kulture i civilizacije pozitivnost, neutralnost i negativnost tih činilaca, a ne njihova duhovna ili materijalna provenijencija. Teza da su kultura i civilizacija dva potpuno različita pojma, da je kultura sve što nije civilizacija, i obratno, nije samo pogrešna nego i smešna. Pogrešna je, bar sa stanovišta ovde ekspliciranog, i teza da je kultura sveobuhvatniji fenomen, širi pojam od civilizacije. Kultura se može tretirati, u ontološkoj ravni, kao fenomen kudikamo kvalitetniji od civilizacije, jer nju čini samo ono što je u čoveku, u njegovim postupcima i tekovinama pozitivno, ali je civilizacija mnogo širi pojam. I u geopolitičkoj ravni kulture su uži pojmovi, jer je svaka u svakoj civilizaciji samo jedan od tri segmenta. |
|
*
|
|
Svaki
složen fenomen,
rečeno je, može da se sagledava u više ravni, ili koordinata, sa više stanovišta. Svaki takav fenomen može da se, po istoj logici, objasni putem više definicija: jedne sveobuhvatne, generalne, i nekoliko, ili mnogo, parcijalnih. (Kulturolozi su formulisali čak par stotina definicija kulture.) Parcijalne definicije moraju u valjano postavljenoj teoriji da se uklapaju u generalnu, kao što svi zakoni moraju u valjano uređenoj državi da se uklapaju u njen ustav. Generalna definicija jednog od najsloženijih i najbitnijih fenomena društvene stvarnosti data je u prvoj strofi ovog poglavlja, a nekoliko parcijalnih definicija implicitno je inkorporirano u naredne strofe. Prva parcijalna definicija obelodanjena je, zapravo, već u najavi generalne definicije, u konstataciji da je kultura jedan od modusa ljudske egzistencije; dakle, jedan od načina života. Mnogi autori ovu sintagmu smatraju najrelevantnijom definicijom kulture. |
|
*
|
|
Način
života
ne samo što ne može biti najopštija i najvažnija definicija kulture nego ta sintagma nije sasvim ispravna ni na nivou parcijalnosti, budući da se i perikultura i antikultura ostvaruju kroz neki način života. Navedena sintagma je na nivou parcijalnosti ispravna jedino ako se ne misli na bilo koji način života, već samo na onaj što služi na dobrobit ljudima i njihovom okruženju. U tom smislu kultura se parcijalno definiše i kad se suvislo govori o elitnoj ili masovnoj kulturi, o kulturi stanovanja, odevanja, ishrane, kad se, dakle, govori o bilo kom pozitivnom aspektu, a ne o pozitivnom totalitetu ljudskog življenja. Parcijalnom definicijom može se smatrati i mišljenje, uobičajeno među ljudima nedovoljno upućenim u problematiku, da kulturu čine samo određene visoke vrednosti; u prvom redu filozofija, etika, umetnost i nauka (naročito njene humanističke discipline). Te vrednosti jesu, naravno, kultura, ali u užem smislu reči. Kulturu u širem, potpunom smislu reči tvore sve, apsolutno sve pozitivne vrednosti koje su rezultat čovekog svrhovitog delovanja. |
|
*
|
|
Neobično
je,
ali ne i nelogično, što se u gotovo svakoj ljudskoj pozitivnoj tekovini, u svakom priznatom oličenju kulture, pored mnoštva pozitivnosti može uočiti i ponešto neutralno, pa i negativno. Umetnost se, na primer, smatra takoreći stopostotno pozitivnom ljudskom delatnošću. No u njoj ima i manje ili više neutralnog, a u pojedinim, doduše retkim, umetničkim ostvarenjima ima čak i negativnog. (Recimo, u socrealističkim tvorevinama, koje su glorifikovale komunističko zlo, bilo je podosta ideološkog smeća. Stoga one ne behu punovredna umetnička ostvarenja, već nižerazredna sačinjenja.) U nauci takođe ima mnogo pozitivnog, pojedina naučna dostignuća su, po merodavnim kriterijumima, neutralna, jer čoveka, čovečanstvo, svet niti poboljšavaju niti pogoršavaju, a ima i negativnih, štaviše, stravičnih plodova nauke. (Treba se samo setiti nuklearnih, hemijsko-bioloških i drugih monstruoznosti koje su začete u glavama naučnika, a razvijene u laboratorijama i na poligonima.) |
|
*
|
|
U
trima relevantnim,
za ogromne množine ljudi čak najrelevantnijim delatnostima, to jest kulturno-civilizacijskim tekovinama, politici, ekonomiji i tehnologiji, uočljive su, naročito kad se posmatraju u širem prostoru i dužem vremenu, pogoleme promene srazmere pozitivnog, neutralnog i negativnog, dakle, kulture, perikulture i antikulture. U trima navedenim delatnostima, koje često neposredno utiču kako na svakodnevni život, tako i na dalekosežne parametre egzistencije gotovo svih ljudi na planeti, srazmera pozitivnog, neutralnog i negativnog uočljivo se menja od države do države, od epohe do epohe, zato što na taj međuodnos utiče bezbroj raznih faktora. Postoje i fenomeni u kojima je srazmera triju ovde osvetljenih komponenti manje-više konstantna. Ratovanje je, recimo, u načelu uvek eklatantno antikulturan segment civilizacije. Istina je da u oružanim borbama za slobodu, pravdu, demokratiju ima pozitivnog, što znači da u njima ima tragova kulture; no ratove najdojmljivije žigošu međusobna ubijanja ljudi, te uništavanja svakojakih dobara, a to su, naravno, veoma negativna zlodela. << >> sadržaj |