Make your own free website on Tripod.com

 

 

 

 

 

U NEPATVORENOJ KANADI

Prva dva meseca radio je ondeka gdeno privremeno beše zaposlen i sam Tadej: u jednoj šumi, udaljenoj tridesetak milja od Vindzora, sekli su topole. Već tamo je deda Aron shvatio da svetska kriza nije zaobišla ni Kanadu, da mu dobar i nedokučiv Gospod neće ispuniti san o sticanju imanja kome se, kako je na Uskrs prošle godine Tadej pripovedao, s jednog mesta ne mogu međe sagledati.

„Mnogim se ljudima čini da je bolje tamo gdeno oni nisu, ali ima i takih koji bi otperjali i onamo gdeno je gore, samo da vandruju", govorio je pokatkad pradeda Gabor. Ne znademo da li je pri tom mislio i na svoga sina.

Kad je seča topola bila završena, dva drugara nisu uspela da nađu drugi posao. Prijavili su se u Velfer, ustanovu koja je dode

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

ljivala novčanu pomoć privremeno nezaposlenima. Dobiše po nekoliko dolara sedmično.

Srećom, Tadej je u Vindzoru imao dosta prijatelja, a jedan od njih bavio se popravljanjem krovova. Kad bi dobio veći posao, pozivao je u pomoć dvojicu drugara. Tada bi zaradili mastan džeparac. Obično su ga brzo spiskali, jerbo je Tadej volio da se vozika svojim polovnim „fordom", osobito ako su u njemu sedele i dve-tri ženske. U to vreme begenisao je nekoju Poljakinju, Helena Makovjecka se zvala. Imala je dugu žutu kosu, a i nekoliko lepih drugarica. Jedna od njih, Jaroslava Pšada, mogla je da za pola sata popije pola litre ruma, brez vidimih posledica. Doduše, pokatkad bi halucinirala. Strahovala je da će pre iliti kasnije poludeti.

Taj strah preneo se i na Helenu Makovjecku. Želeći da nekako pomogne drugarici, da je odbije od alkohola, jedne ju je večeri, kad je ova bila mortus pijana, složila u Tadejev „ford" i, kikoćući se prigušeno, kao i ostalo društvo koje se bilo strpalo u kola, iznela je van grada, u šumu. Ondeka je istovariše, smestiše pod jedan jasen i vratiše se u grad.

Ujutru, kad se Jaroslava probudila, umesto svoje sobe ugledala je, onako mamurna i ozebla, suncem obasjanu šumu. „Šta je ovo? Delirijum tremens? Daklem, konačno!" promrmljala je unezvereno, a ondak vrisnula. Ipak, uspela je da pronađe put i da se vrati u grad.

Helena Makovjecka, koju je Jaroslava potražila pre svih, nameravala je da joj rastolkuje kako je, eto, zbog alkohola postanula mesečarka, što bi trebalo da joj bude poslednja opomena. No videvši u kakom je stanju njena drugarica, i uplašivši se ozbiljnih posledica šaljive terapije, odvela ju je lekaru.

Hvala bogu, Jaroslava je brzo prezdravila, i već treće iliti četvrte večeri je, rumom isterujući ostatke nazeba, pevala stare poljske vojačke pesme. Naime, njen zaručnik, Tadeuš... Šdeda Aron mu se nije sećao prezimenaĆ, poginuo je 1915. godine u bici kod Pšemisla, i to je ona duboko u sebi nosila. Oči joj behu pune suza kad bi deda Aron zapevao koju od pesama što ih je sa svojim drugovima pevao na frontovima Volinije, Bukovine i Galicije.

„Mora da ste bili krasni pored nje", dodala bi baka Serafa brez vidime ljubomore. „Onako podnapit, kao i sadeka, ter pripovedate koješta, da vam se podsmevaju i susedi i deca. Ne bi li mogla barem ova, peta litrenjača da pričeka do sutra uveče?"

„Psst, tišina! Pazi tamo na preslicu, jerbo ćeš turiti prst u vreteno." Deda Aron bi, obliven jedva primetnim rumenilom, koje zacelo nije dolazilo samo od popijenog vina, namignuo susedu Manuilu Herbutu i napunio čaše jošte jedared.

U doba žetve mnogi privremeno nezaposleni doseljenici upućivali su se ka Nordu, da bi obavljali posao od kojeg su pobe-

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

gli iz zavičaja. Tadej Šanta i Aron Vislavski priključiše se nevelikoj grupi Ukrajinaca i također krenuše ka Nordu. Maršruta je bila: Vindzor - Toronto - Sadberi - Nipigon - Port Artur - Fort Vilijam - Kenora - Vinipeg. Putovali su teretnim ajzibanima, kao slepi putnici, jerbo je svaki čuvao svoj svežnjić dolara. Sedeli su na krovovima vagona, a kad bi im se pridremalo zamotali bi se u pokrovac, privezali za štanglu koja se, poput kičme, protezala vrh krova svakog vagona i sat-dva odspavali. Čuvali su se samo pripadnika konjičke policije, koji su, obično po dvojica, patrolirali ogromnim prostranstvima pokrajina Ontario i Manitoba.

Dve sedmice trajala je žetva na poljima Vasilija Kiriloviča Ševirjova, kod koga su se Ukrajinci iz Vindzora pogodili. Deda Aron nije znao čemu većma da se divi na farmi bivšeg belogardejca: modernim samovezačicama, ogromnim ambarima iliti metalnoj vetrenjači - koja ga je, uzgred kazano, podsećala na zavičaj. Taka je vetrenjača, naime, stajala i na pustari keresturskog bogataša deda Šimka. Bila je visoka dvadesetak meteri, s njenog vrha ravničarski planinari mogli su pola Bačke da vide. Moždak se upravo u ovim trenucima njegovi sinovi zagledivaju, kroz „Cajsov" dvogled koji je svojedobno doneo iz Velikog rata, u pravcu i smeru sunčane putanje, ne bi li ugledali Ameriku, i u njoj, po mogućstvu, svoga oca.

Naravski, neće ga ugledati.

Ugledaće, kad sa svog neba spuste pogled na pašnjak, kravara koji je zadužen da, pored marve, čuva i vetrenjaču od nevaljalih derana. On će strpljivo sačekati da siđu niz rešetke pustarskog Ajfelovog tornja, a ondak zamahnuti teškim kravarskim bičem - ter koga dohvati.

„Jošte mi samo treba da nekoji od vas padne s vrha i da se ubije!" vikaće pokatkad deda Šimko, ljut i na derane i na vetrenjaču. Skupo ga je koštala, a nije ispunila njegova očekivanja. Trebalo je da u sušnim periodima navodnjava pašnjake oko pustare, da pojedine slatinaste parcele pretvori u plodne oranice, a najviše vajde imali su od nje mali ravničarski planinari. Pašnjake je, doduše, navodnjavala, ali slatinu nije mogla da pretvori u plodnu zemlju. Slatina se opirala.

Kasnije, posle Najvećeg rata, kad deda Šimkova pustara bude pretvorena u zadružnu ekonomiju, a sam kulak, po sili prirodnih zakona, u ljudsku ruinu, zadrugari će probati da u plodne oranice pretvore ne samo pojedine slatinaste parcele negoli ceo kompleks pašnjaka oko pustare-ekonomije. Nekoliko godina će ogromni sovjetski guseničari, slični tenkovima, vući plugove za duboko oranje, sa raonicima koji dopiru čak do žute zemlje, ostavljaće za sobom gudure kao posle bombardovanja, zadrugari će te gudure zasipati mineralnim đubrivima kao bojnim otrovima - ali slatina će se i

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

dalje opirati. Najposle, zadrugari će dići ruke od svog poduhvata. Na izrovanoj zemlji, koja više neće biti dojakošnji pašnjak, a koja neće postanuti ni plodna oranica, širiće se samo čkalj, zubača i drugi korov.

Vasilij Kirilovič Ševirjov nije imao potrebe da se upušta u take poduhvate. On ni svojih stotinu hektara već kultivisanih oranica nije u potpunosti iskorišćavao, negoli je sa četvoricom stalnih radnika obrađivao samo deo zemlje, a drugi deo je ostavljao da se godinu dana odmara. Zauzvrat, zemlja nije zahtevala intenzivno đubrenje, a davala je relativno dobre prinose.

Gazda je imao kuću u Vinipegu, gdeno mu beše i familija, ali je često spavao na farmi, udaljenoj od grada nekojih pet milja. Moždak je u poljima, koja se cigurno nisu preveć razlikovala od breskonačnih žitnih deonica negdašnje Černigovske gubernije, barem na mahove živio u iluziji da je jošte u voljenom zavičaju - u koji, znao je to, nigdar više neće moći da se vrati.

Za vreme žetve nadničari iz Vindzora saznali su od ovdašnjih radnika da se u Manitobi gradi hajvej, veliki put, koji će ovu pokrajinu povezati sa industrijskim centrima Kanade. Kost je, govorili su ovdašnji Ukrajinci, bresplatan, a plata odlična. Nekoji su se čak setili da je ranije grupa radnika, koja je u ovom kraju gradila ajzibansku prugu, naišla na zlatnu žilu, što i nije čudo, jer zlata ovamo ima mnogo. Zamaskirali su tu žilu, sačuvali je od očiju foremana, a kasnije su se vratili, nakopali sebi zlata koliko je kome trebalo i, naravski, obogatili se.

Nakon ove pripovetke osmorica vanderera iz Vindzora odlučiše da produže vandrovanje.

Ali sadeka, kad ih je Vasilij Kirilovič isplatio, petorica su se predomislila. Među njima beše i Tadej Šanta. On je kuburio sa stomakom i očima, a već je bio potrošio zalihu tableta za stomak i kapi za oči. U Vindzoru beše lekar koji ga je lečio, tamo je ostanula njegova polovna limuzina, a i žutokosa Helena Makovjecka, za kojom je Tadej vidimo čeznuo. „Ova divljina, Bogu iza leđa, nije za nas, negoli za Indijance", rekao je deda Aronu. „Ti idi, moždak ćeš dobro proći, a ja ću te sačekati u Vindzoru."

Deda Aron je i brez ovog sovjeta bio rešen da ode. Njemu je već bilo jasno da mu se ni u Kanadi neće ostvariti „materijalistički ideali", kao što se nisu ostvarili u Sjedinjenim Državama, ter je odlučio da svoj život obogati barem novim doživljajima. Koje mu je bogatstvo u tim trenucima bilo važnije, teško je kasti. I kad bismo poznavali nekoliko završenih svojih životnih putešestvija, ne bi nam bilo lako da prosudimo koje je od njih najbolje. A mi poznajemo samo jedno, i to tek onu njegovu deonicu koja je iza nas, ter ne možemo pouzdano kasti šta bi bilo najbolje da nam se dogodi na raskršću do kojeg smo stigli.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

Tadej Šanta se, daklem, sa četvoricom drugova vratio u Vindzor, a deda Aron je sa drugom dvojicom, Grigorijem Lisenkom i Pavlom Korotičem, sačekao prvi teretni ajziban, ter krenuše u nepoznato, da nađu svoj

VELIKI PUT

Putešestvije je trajalo tri sata. ŠIliti tri dana? To ćeš, Borise, naknadno utvrditi.Ć Siđoše na jednoj maloj štaciji, na kojoj je ajziban nakratko zastanuo, jerbo su od nekojih meštana saznali da nedaleko odavle prolazi trasa hajveja za Montreal. Naselje u kome su se obreli bilo je pusto i mrtvo, kao poslednja tačka na putu za kraj sveta. Sačinjavalo ga je desetak međusobno udaljenih brvnara, koje su bile središta nevelikih, siromaških farmi. Tri druga uputiše se prema jednoj od tih farmi.

Gazda na kojeg su nabasali već je u kući imao četvoricu „vandrovkaša". Behu to nekoji Francuzi, istraživači ruda i minerala, članovi veće istraživačke ekspedicije, razmeštene po kućama ovog vilidža. Njina dva hidroplana mirovala su na obližnjem jezeru. Francuzi obavestiše trojicu pridošlica da je trasa hajveja udaljena dvadesetak milja. Trebalo je donde otići pešice, kroz šume, preko brdâ i kamenih gudura. Upitaše gazdu za prenoćište, a on ih uputi na dve-tri farme koje nisu zaposeli Francuzi.

Već se spuštalo veče, ter Grigorij, Pavlo i Aron, ne želeći da moljakaju farmere i sebi prave izdatke, pođoše prema jezeru. Na njegovoj obali, na ivici šume, založiše vatru i skuvaše čaj u kotliću Grigorija Lisenka. Dobro je došao uz posnu večeru. Jošte nekoje vreme su ćaskali, a ondak se ona dvojica uviše u pokrovce i ubrzo zaspaše. Samo se deda Aronu nije spavalo. Sedeo je pored praznog kotlića, zagledivao se čas u mračnu šumu, čas u oslikano ogledalo jezera, čas u tamnoplavo nebo, na kome su se pojavile prve zvezde, ter bi se opet, po ko zna koji put, zagledao u sebe, u svoj zavičaj.

Kad bi samo njegovi bližnji znali gdeno je on sadeka! Bili su ushićeni, pomalo mu čak zavideli, i ukućani i susedi, kad im je zimuske pripovedao o nevjorškim neboderima i klivlendskim bulevarima, o brzim tramvajima i tihanim liftovima, o prebogatim robnim magazinima, raskošnim restoranima i čudotvornim kinematografima. A šta bi kazali sadeka, kad bi ga videli kako sedi pored praznog kotlića, usamljen, daleko i od ljudi i od Boga, sa tankim svežnjem dolara u šlajboku i sa splasnulim ruksakom, u kome je ostanulo samo nekoliko konzervi, poveći komad hleba, ku-

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

tijica soli i kesa duvana - poslednje dragocenosti svakog vandrovkaša.

Nema sumnje da su ti večernji trenuci pored utuljene vatre i praznog kotlića, na obali brezimenog jezera na kanadskom Nordu, bili najteži trenuci u deda Aronovom američko-kanadskom vandrovanju. U istoriji jošte nije zabeleženo da li su ga učinili boljim, ali je cigurno da su ga konačno otreznili od svih iluzija o Americi, i o bogatstvima koja ona svakome štedro deli.

„Zadivljeni smo samo onim što sami nismo doživeli", kazaće, mnogo kasnije, svojim unucima prvi pečalbar u porodici Vislavski. „Siromah je opčinjen bogatstvom, jerbo ga nigdar nije počuvstvovao na vlastitoj koži, onaj ko nije vidio beli svet opčinjen je putešestvijima, jerbo ne znade da su na Kugli promenljive i zanimljive samo nevažne sitnice, a u stvaranju glavnih pojava Gospod je svugde upotrebio manje-više isti kalup. Pak pošto bogatstvo nije podjednako rasporedio na sve ljude i krajeve, pošto je ono promenljivo i svima zanimljivo, ja sam zaključio da i ono spada u prolazne, varljive sitnice. Zato ne treba žudeti za imanjem, za novcem. I Propovednik je rekao: Ko ljubi novce, neće se nasititi novaca; i ko ljubi bogatstvo, neće imati koristi od njega. I to je taština."

Deda Aron, kao što vidimo, u trenucima koje opisujemo više nije čeznuo ni za materijalnim bogatstvom ni za belosvetskim doživljajima. No ove reči, i njegove i naše, ipak ne treba prihvatiti brez rezerve. Potrebno je da se nekoja razmišljanja i čuvstva mnogo puta povtore u čoveku da bi počela trajnije da menjaju njegova opredeljenja i njegovo ponašanje.

Željni vandrovanja ilite ne, tri druga ujutru, nakon brekfesta sa čajem, nastaviše putešestvije. Na njinu sreću, nije bilo onako mukotrpno kao što su očekivali. U jednom trenutku se čak pretvorilo u piknik. Naime, kad su gazili nekoju bistru, brzu i plitku planinsku rečicu, opaziše da u njoj ima podosta riba. Od košulja napraviše zagažanj i nakon mnogih pokušaja uspeše da u plićacima među kamenjem ulove pet pastrmki. Na obali ih ispekoše i u slast pojedoše.

Deda Aronov život bio je bogatiji za jošte jednu malu dogodovštinu. Na nju će vreme, kao i na svaku lepu uspomenu, dodavati svoje kamate, i tako neprekidno uvećavati njenu neznatnu početnu vrednost.

Toga dana, predveče, deda Aron je, u društvu dvojice drugara, nakon četvoromesečnog vandrovanja po Kanadi našao svoj put. Foreman je primio trojicu novih radnika na divan, smestio ih u kamp, a sutradan ujutru dao im da kopaju jendek za odvodnjavanje. Kad je oko podneva ponova došao kod njih i pogledao šta su uradili, bio je zadovoljan. „All right, boys, this is correct", rekao je. „U redu, momci, ovo je dobro." To je značilo da su momci primljeni na posao.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

Na tom poslu deda Aron je ostanuo do kraja svog boravka u Kanadi, do maja 1933. godine. Mukotrpan beše i ovaj njegov put - a zar bi mogao da bude drugačiji? Ašov, lopata, budak i tragač, deset sati dnevno, i tako iz dana dan. No, kad se sve sabere i oduzme, taj život i nije bio tako strašan kao što na prvi pogled izgleda. Prosti radnici, uglavnom doseljenici, radili su, istina, najteže poslove, psovali su i povremeno zapomagali, ko u šali ko od istinske nevolje, ali su barem bili zdravi i čili poput riba koje su lovili u bistrim jezerima i rečicama u blizini hajveja.

Psovali su, inače, na raznim jezicima, a sporazumevali se uglavnom na engleskom, iako su mnogi od njih, poput Indijanaca, taj jezik govorili samo u infinitivu. No posle nekoliko meseci zajedničkog života nikome nije padalo na pamet da se pita otklen je i koje je nacionalnosti ovaj iliti onaj njegov drugar. Svi su bili jednaki, suncem opaljeni i žuljevima potkovani graditelji hajveja u jednom zdravom, lepom i nacionalno neobojenom kutku sveta.

Ovo je iskustvo, nakalemljeno na pređašnje iskustvo u Sjedinjenim Državama, toj golemoj topionici narodâ, kasnije navelo deda Arona da pred unucima izvede zaključenije kako će se u budućnosti, moždak, ljudi međusobno razlikovati ne toliko po svojim rasnim i nacionalnim obeležjima, koja se polagano ali neumitno brišu, već po uticaju podneblja i društva koje je formiralo njin karakter, a u izvesnoj meri i njin fizički izgled. Jerbo, zapazio je prvi kosmopolit u porodici Vislavski, Nemci, Mađari iliti Ukrajinci koji žive u Americi već u prvom kolenu su po svemu sličniji tipičnim Amerikancima negoli zemljacima koji su ostanuli u Nemačkoj, Mađarskoj iliti Ukrajini. A o sinovima i unucima da se i ne govori. Zahvaljujući, daklem, uticaju podneblja, životnih uslova i društvene sredine kao iskonskim činiocima u formiranju individue, i sve intenzivnijem mešanju ljudi kao fenomenu novijeg datuma, ljudski rod će i dalje ostanuti šarolik, što je dobro, ali će u velikoj meri biti oslobođen rasizma i šovinizma, što je jošte bolje.

Valjanost ovog deda Aronovog zapažanja, koje je u „originalu" bilo saopšteno nešta jednostavnijim rečima od ovih kojima smo se mi poslužili, neka oceni istorija, odnosno budućnost, jerbo to prevazilazi naše moći. Mi ćemo se pozabaviti lakšim stvarima, kao što je, recimo, kratak prikaz svakodnevice radnikâ na hajveju.

Voda rečica i jezera pored kojih je put prolazio bila je bistra i svetlucava kao biserje, vazduh čist kao staklo, a po okolnim brdima zelenele su se i plavele listopadne i crnogoričine šume. Obedi behu obilni, a spavalo se takoreći od sumraka do svitanja. Spavali su u kampu, u dva dugačka šatora sa po pedeset gvozdenih kreveta. U trećem šatoru bila je smeštena kuhinja, u četvrtom su se čuvali alati, gorivo i rezervni delovi za građevinske mašine.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

Šatori behu od duplog cel-platna, a između dve ponjave bilo je rastojanje od jednog palca, radi toplotne izolacije. U podnožju su bili ojačani zidovima od balvana, visokim oko dva metra, radi zaštite od medveda, kojih je ovuda bilo mnogo. Iz istih razloga radnici su noćom iz šatora izlazili samo u grupicama, i sa baterijskim lampama u rukama. Doduše, medvedi su bili miroljubivi - jošte nisu poznavali ljudsku ćud. Dešavalo se da je ogroman grizli stanuo na dve noge, na udaljenosti manjoj od trideset meteri, i nekoje vreme posmatrao goste u svom zavičaju. U šumi je hrane za njih bilo u izobilju, nisu imali potrebu da diraju ljude.

Nisu ni ljudi imali potrebu da diraju medvede. Čuvstvovali su, valjda, samo potrebu da im pokažu svoju ljudsku ćud. To su činili na ovaj način:

Dokoni kuvari zavezali bi uže pod vrh oveće breze, savili je i privezali za kolac zabijen u zemlju, a iza načinjene omče ostavili bi povelik komad mesa. Kad bi medved prišao mesu, i proturio glavu kroz omču, jedan kuvar povukao bi slobodan kraj dugačkog užeta, čvor bi se razvezao, breza bi se naglo ispravila i podigla zadavljenog medveda. Svirepa igra bi time bila završena. Foremani (koji su puške držali pod ključem, jerbo im je bilo zabranjeno da ih, osim u krajnjoj nuždi, upotrebljavaju iliti bilo kome daju) pravili su se kao da ništa ne vide, a kuvari bi medveda oderali i na njegovom krznu dobro zaradili.

Ovaki postupci civilizovanih ljudi prema brespomoćnim divljim životinjama mogli bi se (opet recimo: u krajnjoj nuždi) razumeti ako bismo bukvalno tolkovali malopređašnju tezu o uticaju životnih uslova na karakter, odnosno ponašanje čoveka. Veliki put, naime, barem onim delom koji je i deda Aron gradio, nije doticao veća mesta, čak ni naselja farmi. Presecao je samo divljinu. Za devet meseci radnici su, osim međusobnog druženja, povremeno imali jošte samo društvo medveda i Indijanaca. Medveda je, kako rekosmo, bilo svuda, a Indijanci su dolazili iz svojih vigvama u brdima. Prodavali su radnicima noževe i kaiševe, šlajboke od jelenovine, vindjakne sa fronclama i druge izrađevine. Bili su ozbiljni i ćutljivi, zubi su im, kako se deda Aron jedared izrazio, bili skupi: retko su se smejali. Bele ljude, koji su im oteli i obeščastili postojbinu, a njih same saterali u rezervate kao ovce u torove, smatrali su vinovnicima svih svojih nevolja. U treznom stanju bili su mirni, ali je njino latentno ogorčenje kidalo obruče kad bi se napili, ter su foremani zabranjivali radnicima da im prodaju alkohol. Plahoviti pogledi Indijanaca, kao i noževi sa drškom od jelenskog roga, zadenuti za pojasom, bili su sami po sebi dostatna opomena.

„A tomahavke, deda, jesu li imali?"

„Da li su stavljali šarena pera u kosu?"

„A jeste li videli poglavicu, deda?"

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

Na salašarskog poglavicu izlila se reka pitanja, odjednom nabujala u mutnim virovima dečje mašte. Piljili su u deda Arona zadivljeno, kao da pred njima bagov zavija lični prijatelj Bika Koji Sedi iliti Kožne Čarape. U to vreme Indijanci su već vodili borbe i puštali neartikulisane krikove na platnu starog keresturskog kinematografa, smeštenog u zgradi prve Panske krčme, dečaci su tada već čitali knjige o podvizima Vinetua, Kočiza i Kožne Čarape, ali ova napregnuta tišina, ovo netremično gledanje u deda Arona potvrđivali su tezu onih koji govore da je živa reč autentičnog svedoka sugestivnija od bilo koje druge vrste prikaza.

Deda Aron bi se osmehnuo unucima Indijancima, pripalio bagov, otpio gutljaj vina iz čaše, pak bi onim svojim, pravim Indijancima podelio šarena pera i otrovne strele, oštre tomahavke i puške „vinčesterke". A ako bi kojim slučajem bila načeta i peta litrenjača, na kanadskom Nordu bilo je i pucnjave, i neartikulisanih krikova, i nekoliko stotina mrtvih Indijanaca, i nekoliko desetina skalpiranih belokožaca.

Ali nije dugo trajalo deda Aronovo druženje sa Indijancima iz vigvamâ oko hajveja. U aprilu 1933. godine primio je iz zavičaja pismeno, i u njemu očev apel da što pre dođe kući. Za nekoliko dana cela familija, osim Apolone, deda Aronove majke, koja će ostanuti da čuva salaš, preseliće se na drugi, mnogo veći salaš, čak iza Brestovca. Tamo se pradeda Gabor pogodio kod jedne matore Švabice, frau Klare Šumaher. „Šezdeset i četiri jutra zemlje treba da obrađujemo. Crna je i masna, a polovina prinosa pripašće nama. Batali, sine, vražju Ameriku, jerbo ćeš u njoj, ako se na vreme ne vratiš, vovjeki ostanuti, kao i mnogi drugi koji su otišli samo na par godina. Dođi odmah, jerbo sam ja već star za velike poslove, momci su jošte mladi, a nije u redu da sve padne na leđa tvoje Serafe."

Deda Aron se grozio svakog sluganskog, pak i napoličarskog rada. No belosvetska iskustva su ga poučila da običan čovek mora da radi i za sebe i za druge, povlašćene, koji su u možnosti da rade samo ono što im se dopada i onoliko koliko im se prohteva. Ako sâm ne spada među take, ako već mora sluganski rintati, kazao je sebi, bolje je rintati u zavičaju, među svojima, negoli u tuđini.

Početkom maja kupio je jošte nekoliko indijanskih rukotvorina, oprostio se od drugova i foremanâ, ter se sa nekolicinom saputnika uputio prema obližnjem jezeru, na kome je mirovao hidroplan spreman za povratak u Montreal. Četvrt sata kasnije svetski putnik sa salaša za Visokim mostom je, poput kakog anđela u metalnoj krletki, letio nebeskim plavetnilom.

Ne, nije se bojao. Gledao je kroz pendžer (ali bele anđele na jastucima i perinama od oblaka nije opazio), dole je vidio samo brda zaogrnuta plavozelenim šumama, ponegder po koje jezerce, kao

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

oko, na jednom mestu ugledao je tanku zmiju ajzibana. A jedan od njegovih saputnika, bogme, nije imao kuraži da gledi, celu maršrutu je preletio s licem u šeširu.

Deca zure u deda Arona, oči su im kao petodinarke. Ne mogu da se sete šta su sve hteli da pitaju, a znadu da jošte nešta treba pitati, jerbo im ne ide u glavu, naprosto ne mogu da veruju da je njin dedica, ovaj što sedi za astalom i puši smrdljiv bagov, letio aeroplanom.

Sletio je dedica sa neba na zemlju, sa zemlje skočio na beli šif, šif je preplivao plavi okean, putnici se iskrcaše u Havru, a ondak se smestiše u ajziban za

PARIZ

„Hiii, Pariz! 'Mulen-Ruž', šampanjac, Trijumfalna kapija, Remark, Ajfelov toranj, Luvr!"

Sadeka deda Aron nije ni pokušavao da svoje male pratioce na belosvetskim putešestvijima uverava kako nije bio u „Mulen-Ružu" iliti u Luvru. Delio im črezvičajne doživljaje kao liciderske kolače, pištaljke, lutke i kaleidoskope, što ih je vadio iz pregratka u paradnom kožnom sicu kad bi se na čezi sa baka Serafom vratio sa crkvene slave u Kucuri, Đurđevu, Mikluševcima, Petrovcima iliti Vukovaru, gdeno žive njegovi i bakini rođaci. Da, bio je on svugde, pio je šampanjac i u „Mulen-Ružu" i u Luvru, zvonio je na sva zvona u Ajfelovom tornju.

„Ali, deda, u Ajfelovom tornju nema nikakih zvona! Tamo se ne može zvoniti. Na njega se možete samo popeti, kao na deda Šimkovu vetrenjaču."

Tja, dobro, i penjao se na njega. Svugde je bio, svašta je činio, svašta vidio i čuo, mnogo šta već i zaboravio. Zato će im o Parizu više pripovedati drugom prilikom. Sadeka će biti dostatno rečeno ako im kaže da ni u ovoj košnici ludnici, iako je bila mnogo lepša, mnogo prijatnija od nevjorške, nije poželio da ostane do kraja života.

„Moždak i nisam u pravu. O velikoj varoši ne treba da govorimo ako u njoj nismo proveli najmanje četiri sedmice", tolkovao je unucima četvoročasovni Parizlija. „Pak i kad je upoznamo, naši će utisci manje zavisiti od njenih pravih vrednosti, od njenih palata i kuća, crkava i muzeja, sokaka i trgova, ćuprija i parkova, restoracija i kinematografa, a većma od naših doživljaja u njoj. Ako smo ondeka imali valjano društvo, ako smo doživeli prijatne trenutke, govorićemo da je to najlepša varoš na svetu. A ako smo

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

se u njoj loše proveli, biće nam mrska svaka pomisao na nju, i smatraćemo je ružnom, čak i ako je lepša od mnogih drugih varoši."

Deda Aron je Pariz vidio iz taksija, dok se sa Gare du Nord vozio ka Gare de Lyon. Posmatrajući čuvena zdanja Prestonice sveta - sa pedigreima, odnosno istorijatima, o kojima ništa nije znao, pak su mu te građevine bile nalik na sve druge - on je sebe već, sit vlastite maksime: „Život vredi onoliko koliko je vozbudljiv, zanimljiv", vidio u zavičaju.

Dva dana kasnije ondeka su ga ugledali i njegovi najmiliji.

Time bismo, prijatelji časnejši, mogli da završimo ovaj deo našeg letopisa. Ali vrag nam ne da mira, ne možemo odoleti iskušenju, moramo na ovom mestu da spomenemo Danila Homzu, seoskog pijanca i belosvetskog iroša, o kome bi vredelo napisati čitav roman. Kamaru romanâ! Za početak ćemo kasti da je taj širokogrudi kabadahija vazda bio veliki prijatelj porodice Vislavski. Osobito je volio, i danaske voli, svog drugog oca (utoliko većma što je prvog izgubio jošte u detinjstvu), a dokaz te njegove ljubavi prema čika Aronu je

PESMA ZAAMERIKANCA"

Nekoliko godina nakon povratka iz Amerike, pred sam Najveći rat, deda Aron je zbog nekojeg posla jednu zimsku noć morao da prespava u selu, na Velikom šoru, u kući svog sina Jevrema. Negder posle ponoći žandari zalupaše na pendžer, probudiše i njega i Jevrema, a ondak unesoše u kuću pijanog, promrzlog, gotovo obreznanjenog Danila Homzu. Već tada je bekrija češće bio nakvašen negoli suv.

Stariji domaćin zamoli žandare da momka prepuste njemu. Složiše se i odoše. Ukućani smestiše Danila na pričnu u toploj sobi, a sutradan ujutru, kad se delija probudio, njegov prijatelj čika Aron rastolkovao mu je gdeno se obreo. Očitao mu zatim očinsku bukvicu, podsetio ga da je jošte mlad, da mati ima samo njega, da će uskoro zasnovati porodicu, a porodičan čovek mora da bude odgovoran, da je najlakše profućkati vlastiti život. Danilo je, postiđen, pognuo glavu, obećao čika Aronu da će zapamtiti njegove mudre reči i otišao.

Vaistinu, dobronamerne reči čika Arona Vislavskog Danilo Homza nigdar nije zaboravio. Već dva desetleća on, s vremena na vreme, posle ponoći, pod baštenskim zidom kućišta Vislavskih stoji duže negoli pored ostalih ograda i, bojse u znak zahvalnosti, viče glasom punim sačuvstva:

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

„Čika Aron je doobar čoovek! On ne piijee!... Čika Aron je redooovan čoovek! Ali on se spotaakao! Bio kulak, pa prooopao! Čika Aron je bankrotiiirao!... Čak u Ameeeriku je morao da otperja čika Aron!"

Nekoje vreme Danilo ćuti, nešta mrmlja, prepire se sa maršalom Geringom, grdi Treći rajh, u kome je svojedobno gostovao kao zarobljenik, a ondak počinje da peva, pijano, nostalgično, glasom koji je otegnut poput jauka.

Nasred Ameriiikee

krčma sazidaanaa,

u njoj piju moomcii

do belog svitaanjaa.

Piju oni, pi-i-juuu,

i razgovaraajuu:

„Pođ'mo, braćo, pođ'mo

svome starom kraaju."

Ućutao je i miruje, kao da osluškuje odjek svoga glasa, koji se širi duž pospanih blatnjavih šorova. Odjek se Danilu vraća umnogostručen: kerovi laju kao pred potop.

„Ej, ljudi božji! Nije meni bilo lako u Trećem rajhu!... Priđi samo, rajhsmaršal Gering, da ti ja isprašim tur!"

Opet ćuti, ter ponova mumla, čini se da plače. Potom tišina. Duže vreme. Pak Danilovo slinavo vajkanje:

„Ljudi božji! Idem sade kući, i ima da skočim u bunar!... Marijo, mati božja, pomozi mi da prebrodim jošte jedan jendek!... Ne, ne! Ni čika Aronu nije bilo lako u Americi!"

Tam' u našem kraajuu

ljudi zaamišljaajuu

da u Aa-me-riiicii

dolare ba-caajuu.

A u Ame-ri-i-ciii

treeba teško raadiit,

i sto dva'es't hvataa

pod zemlju silaazit.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

Otpojao je Danilo Homza zahvalnicu čika Aronu Vislavskom, jošte nekoje vreme će, mumlajući, sebi i svetu nešta tolkovati. A ondak će, polagano, pored okrečenih kuća i mahovinastih baštenskih zidova, posrćući i dižući se, produžiti ka okrajku sela, gdeno ga čeka ruševan kućerak. Malo kasnije će se jošte jedared oglasiti kojom starom pesmom, a njegovo bolno zavijanje pratiće lajanje kerova kao horski refren, koji će se lančano prenositi s kraja na kraj sela. 


sledeće poglavlje
prethodno poglavlje
sadržaj