|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
II IZMEĐU SVAKODNEVICE - Pisac tumači
večnost, a spotiče se o svakodnevicu. Misao koja blešti poput munje,
koja otvara oči, prosvetljava um. Naleteo sam na nju odavno,
čitajući neke književne novine, ali tada njen gromovit udar nisam
valjano apsorbovao. Smestio sam je u jedan od zabačenih kutaka svoga
duha, ne zapamtivši kontekst u kome beše zapisana, čak ni ime
čoveka koji ju je obnarodovao. Dozvah je na osvetljeno polje sećanja,
i sagledah njenu pravu vrednost, tek kada shvatih da i sam pokušavam da
tumačim večnost, kad osetih da sam već poprilično
izubijan usled spoticanja o svakodnevicu. Beše to dan kada sam, minutom
ćutanja i razmišljanja, obeležio početak penjanja uz planinu
delimično obavijenu maglom. Za čitaoca je to jedan dan iz
prošlosti, za mene dan koji je malopre osvanuo. Sedim za radnim stolom, nad
tastaturom kompjutera, zagledan u monitor na kome svetlucaju upravo napisani
redovi, a do mene, zapravo u meni, u mojoj imaginaciji, sedi jedan od
fiktivnih likova mog romana, Boris Hardi. Izvoli, blagorodni prijatelju,
reci šta te muči. Zašto me uznemiravaš, kao duh danskog kralja
nesrećnog Hamleta? Jesam li se ogrešio o tebe? - Ogrešio si se o svu trojicu
unuka slavnog keresturskog salašara deda Arona Vislavskog - Aleka, Mirona i
mene - jer prvobitno u tvojoj koncepcepciji beše određeno da mi budemo
glavni junaci ovog romana, a sada, kad ti se u glavu definitivno uvrtelo
uverenje da si prvenstveno tvorac heuteranizma, pa tek onda i romansijer,
kad si počeo da gradiš konačno |
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
obličje svoje faraonske
piramide, rešio si da sebi dodeliš počasno mesto, nas da potisneš u
polumračne kutove. I samo ovo zdanje će, kako
vidim, na prelasku iz radne u konačnu verziju promeniti formu i
sadržinu: neće biti konvencionalan višetomni roman, kao što je trebalo
da bude, nego knjiga o životu i delu osnivača heuteranizma. Dobro bi bilo da se zapitaš
kako će ta knjiga biti dočekana u Jugoslaviji, zemlji punoj
svakojakih primitivizama, iracionalnosti, predrasuda i tabua, zemlji u kojoj,
hvala starom đermu, svakim danom ima sve više svežeg vazduha, umnog
rezonovanja, slobode i demokratije, ali u kojoj se tu i tamo još s podozrenjem
gleda na ideje koje nisu sastavni deo zvanične ideologije. - U filozofiji heuteranizma, za
koju najkraće možemo reći da je uopšten ali jasan i konzistentan
pogled na svet, odnosno u ideologiji heuteranizma, koju možemo definisati kao
sistem konkretnih ideja, ciljeva što proizilaze iz tih ideja i principa koje
treba imati na umu prilikom ostvarivanja postavljenih ciljeva, nema
ničeg što se suprotstavlja socijalizmu primerenom čoveku. Uz to
valja napomenuti da osnivač heuteranizma u drugi plan stavlja
heuteranizaciju Jugoslavije i njoj sličnih zemalja u razvoju. Moj pogled
je sada uperen prevashodno prema najcivilizovanijim, najbogatijim, ekološki
najčistijim državama: Kanadi, Australiji, Švedskoj, Norveškoj i Finskoj,
recimo. A među prvim heuteranističkim zemljama mogle bi da budu i
Sjedinjene Američke Države, Engleska, Francuska, Nemačka i ostale
razvijene zemlje Zapada. - Grom i đeram, ovo su
tako čudovišne pretenzije da te moram najpre zapitati govoriš li
ozbiljno ili se šališ, a pošto te dobro poznajem, i znam da si u svojoj
neozbiljnosti fanatično ozbiljan, zdrav razum mi nalaže da izgovorim
izreku zasnovanu na iskustvu mudrog naroda: prokleti su koji pokušavaju,
ako i posle nje želiš nešto da menjaš, predlažem ti da menjaš samo onu
česticu čovečanstva koja nosi tvoje ime, kako ljudi ne bi,
nakon objavljivanja Knjige o nama, zaključili da si čudak, a da bih
pojačao ovu opomenu još jednom ću te podsetiti na svog dedicu
Arona, koji je, kad su ga unuci zapitali u čemu je smisao života,
odgovorio: |
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
„Svako čeljade treba sâmo
da otkrije smisao svog života. Smisao koji ja vidim sigurno važi i za mnoge
druge ljude, a glasi: Treba naprosto živeti. Brez preteranih htenja, brez
nepromišljenog skretanja sa putešestvija koje nam je Gospod Bog odredio.
Smisao života je u radu, ljubavi i borbi protivu zala, u jednostavnom,
spokojnom, blagodarnom življenju. Nikakog smisla izvan življenja život
nema." - Dopada mi se ovaj deda Aronov
aksiom. Ali mi se dopada i Alekov odgovor vašem prvom učitelju u školi
života. „Ja mislim, dedice, da je smisao života u ostvarivanju plemenitih, po
mogućnosti visokih ciljeva." - „Nije grehota, čedo,
pokušati da se postigne i nešta osobito", uzvratio je deda Aron. „Ali
već sam spokojan, fajn uređen, bogougodan život zdravo je veliko
dostignuće, ter ne treba žaliti ako se ne postigne i nešta više od
toga." Neko vreme smo mudro
ćutali, kontajući o smislu i besmislu života, a onda ja bubnuh: „Kad bismo bar živeli
večno, kao kamenje ili okeani, pa da, poput Njegoša, kažemo: Blago
tome ko dovijek živi, imao se rašta i roditi." „Ništa, deco, osim Boga, nije
vekovečno. A, opet, ako Njegovo delo posmatramo i tolkujemo malo
drugačije, sve je vekovečno." „Kako to, deda?" upita
Miron. „U jednom obliku ništa nije
vekovečno, a u raznim oblicima sve je vekovečno. Stoga možete, ako
taku utehu potrebujete, smatrati da smo i mi vekovečni. Samo se menjaju
oblici našeg postojanja." Ove deda Aronove pouke ja u
svojoj nevelikoj riznici životnih mudrosti čuvam među
najdragocenijim saznanjima, i uvažavam ih: spokojno prihvatam činjenicu
da u ovom obliku postojim privremeno, nastojim da se što ređe
svađam sa životom, ne razbijam često glavu nad njegovim smislom,
obrađujem, dakle, svoj vrt, negujem svoju malu sreću, nemam
ambicije da menjam svet, čak ni ovaj mali, u kome je uokvirena moja
svakodnevica. A ti, sluđena hamletska
dušo, hoćeš li se i ti, dok nije kasno, opredeliti za jednostavno,
relativno spokojno življenje, za vlastitu malu sreću, ili ćeš ipak
pokušati da usrećiš |
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
čovečanstvo, da menjaš
svet, bez obzira na cenu koju ćeš pri tom morati da platiš? Ako si čvrsto rešen da u svojoj
utopističkoj nakani istraješ, reci mi kad nameravaš sa reči da
pređeš na dela, kaži mi hoćemo li dotle uspeti da temeljno
pretresemo demografsku, ekološku, genetičku, etičku i ko zna kakvu
još problematiku, šapni mi, naposletku, hoćeš li u sudbonosno vreme biti
spreman za poduhvat o kome toliko sanjaš, hoće li biti spremni oni na
koje računaš? - Nadajmo se. Danas je 1.
januar polazne 1989, do 1. januara osvitne 2001. imamo ravno dvanaest
(apostolskih) godina. Sa heuteranističkog stanovišta gledano, to će
biti pripremni period. Epoha Heuteranije trebalo bi da zaživi, zvezda
Heuteranije trebalo bi da počne sjati osvitnim sjajem, prvog dana
trećeg milenijuma. Prema tome, prijatelju moj, književni
junače i savetniče, biće još vremena, odnosno tomova, za
razgovore o demografskoj eksploziji i imploziji, o ekološkoj ravnoteži,
nuklearnoradijacionoj i genetskoinženjerskoj demoniji, o novom moralu,
pacifikaciji svih naroda na planeti, osvajanju kosmosa i o mnogim drugim
opštečovečanskim problemima. Ovde bismo mogli samo da
konstatujemo, mada je to i bez naše konstatacije jasno, da nećemo biti
prvi razmatrači ovih problema. Značaj heuteranizma, kao koherentnog
sistema najboljih, za današnji i budući svet najrelevantnijih ideja i
akcija, dosad neobjedinjenih, nesistematizovanih, nedovoljno akcentovanih i
stoga nedelotvornih, nije u otkrivanju novih fenomena stvarnosti i problema
čovečanstva (mada će neke aktivnosti heuteranista verovatno
rezultovati i takvim otkrićima), već u tome što se putem
heuteranističke filozofije, ideologije i akcije postojeći svet,
koji očigledno ne valja, može učiniti boljim. Heuteranizam ne mora
da bude Velika Novina, ali treba da bude Velika Opomena, iz koje će
proizaći Velika Promena. - Stvari postaju sve jasnije,
ujedno i sve zapletenije, no pošto smatraš da je rano upuštati se u
rasplitanje, odgovori mi bar na neka pitanja u vezi s knjigom koju pišeš, a u
kojoj sam ja jedan od junaka i tvojih savetnika, kaži mi, dakle, da li savete
dajem osnivaču heuteranizma koji putem romana želi da poboljša
čovečanstvo, promeni svet, reši nerešive probleme, |
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
dâ oduške svojim traumama, ili
romansijeru koji piše autobiografiju prošaranu utopističkim
ekstravagancijama, fikcijskim celinama, nesuvislim književnim postupcima i
sumnjivim umetničkim vrednostima? - Zasad me tretiraj kao
romansijera, a moje životno delo kao autobiografski roman. Mogli bismo ga,
doduše, nazvati i autobiografijom sa fikcijskim celinama i autorovim
umetničkim pretenzijama - ali upravo ono fikcijsko i umetničko,
kome ću, bar u prvim tomovima, poklanjati veću pažnju nego
suvoparnoj faktografiji, daje mi, nadam se, pravo da svoje sačinjenje
nazovem romanom. A za roman se opredeljujem prvenstveno zbog toga što on
stvaraocu pruža veće mogućnosti za kreaciju, te za obuhvatanje
totaliteta stvarnosti, nego autobiografija. Želim, pretenciozno
rečeno, da napišem nekonvencionalan, hibridan, integralan roman, u kome
će se preplitati faktografsko i fikcijsko, scijentističko i
artističko, individualno i univerzalno. U fikcijskim celinama glavni
junaci će biti Alek, Miron i Boris - opisujući vaše dogodovštine,
emocije i refleksije, s vremena na vreme ću i neke činjenice iz
vlastitog života prezentirati - a u autobiografskim celinama ću,
naravno, direktno o sebi govoriti. Dijaloška poglavlja, kao što je
ovo, možemo nazvati autobiografsko-fikcijskim kamenčićima našeg
mozaika. U njima ću sa Alekom i s tobom razgovarati kako o vama, deda
Aronovim unucima, i drugim likovima koji potiču iz mog unutrašnjeg
sveta, tako i o ličnostima koje u roman budu ulazile iz sveta oko mene.
Govorićemo, blago meni, i o Rubeniru Glanku Šelgardonu. Tebi je poznato,
ali čitaoca obaveštavam da je to moje puno romaneskno ime. Jedino se po
njemu razlikujem od nesrećnika čije je ime na koricama romana
zapisano. Ovde valja napomenuti da
će i mnoge druge stvarne ličnosti u ovoj knjižurini nositi
romaneskna imena, a ne ona koja imaju u svom građanskom životu. Nomina
sunt odiosa, rekli bi stari Latini. Neki građani, koji su se
slučajno obreli na mom životnom i književnom putu, nisu mi odviše mili.
Ne želim da njihova krštena imena i nasleđena prezimena vidim u svom
romanu. No da ne bih bio drzak samo prema njima, romaneskna imena
dodeliću i mnogim meni dragim osobama, kao i onim prema kojima sam
indiferentan. Naprosto, dopada mi se da |
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
ih ovde nazivam drugačije
nego u vanknjiževnoj realnosti. Sem toga, svi ti ljudi, meni dragi, poludragi
i nedragi, ulaskom u roman pretvaraju se u književne junake, koji su od
svojih realnih dvojnika makar za dlaku drugačiji. Da je to istina, možeš
se i ti, koji si i imaginaran i realan, uveriti na vlastitom primeru. Na
rečenicama koje izgovaraš. One su - budući da si knjiški moljac,
scijentistički tip, proučavalac i predavač istorije,
budući da uživaš u verbalističkom tkanju - primetno dugačke
već na izlasku iz tvojih usta. Ali čim uđu u roman postaju još
duže (svaka od njih čini jedan pasus), jer i na taj način želim da
individualizujem drugara Borisa. Dužinom, to jest kratkoćom
rečenica pokušaću da individualizujem i Aleka, koji je, kao što
znaš, senzibilan, pomalo neurotičan, tip kratkog daha. U
individualizaciji svojih prijatelja i sebe služiću se, naravno, i drugim
trikovima. Na kraju ćemo, ponavljam, u romanu svi biti bar za nijansu
drugačiji nego u stvarnosti. Fiktivne likove ne moram zbog toga da prekrštavam,
pa si ti Boris Hardi i u stvarnosti (moje imaginacije) i u romanu, ali mnogim
prijateljima koji u roman budu ušli iz sveta oko mene nadenuću
romaneskna imena. Nekima od njih ukazujem posebnu milost i čast: dajem
im mogućnost da sami odaberu svoja romaneskna imena. Tako je moja ženica
odlučila da u romanu bude Enike, kćerki se najviše dopada ime
Konstanca, a sinu je svejedno, te će po maminom izboru u romanu biti
Ernest. Samo će pojedine javne,
manje ili više poznate ličnosti, pogotovo one koje se budu retko
pojavljivale u tomovima ove zbirke fikcijskih i autobiografskih novela,
zadržati svoja građanska imena. Bilo bi, na primer, smešno reći da
je „Travničku hroniku" napisao nobelovac Velibor Jovanović, a
ne Ivo Andrić, koga svi znamo, poštujemo i volimo. Ovo su, Borise,
„tehnički" detalji, a mi treba pre svega o bitnim stvarima da
govorimo. Stoga hitro menjam temu. O čemu da mudrujemo? Šta misliš,
hoće li mi poći za rukom da uz pomoć ovog romana oplemenim i
opametim čoveka, poboljšam čovečanstvo, spasim svet od
kataklizme koja mu preti? Mogu li sudbonosni globalni problemi da se obrade
kao zanimljive romaneskne teme, i tako da se pretvore u koherentnu,
upečatljivu, efikasnu opomenu čovečanstvu? - Mogu, razume se, svašta ljudi
(naročito ludi) mogu da urade, neki teoretičari književnosti
čak smatraju da je jedan |
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
od uzroka krize savremenog
romana nedostatak velikih ideja, kao i junaka koji bi velikim idejama hteli
da promene svet, ova teza Rubeniru Glanku Šelgardonu ide naruku, budući
da baš on želi da velikim idejama promeni svet. Gospod Bog bi sve to mogao da
učini i bez integralnog romana, a ti ćeš, smrtniče,
čovečanstvo prodrmati samo ako budeš stvorio umetnički vredno,
upečatljivo, neobično, nezaboravno delo, i ako budeš dobio Nobelovu
nagradu, što znači da bi trebalo da poseduješ nekoliko „sitnica":
um, talenat, ozbiljnost, pa i književnu sreću Ive Andrića. Ko zna, možda sve to i imaš.
(Hm-hm!) Lako je poigravati se velikim
temama, ćaskati o univerzalnim fenomenima, na papiru menjati svet,
Prvobitnim principima heuteranizma rešavati opštečovečanske
probleme, sve je to lako, jer, kako reče Čerčil, oduvek je
bilo lakše otkriti i obelodaniti opšte principe nego ih primeniti,
najviše si zagledan u ono što je lako, zagledaj se malo i u ono što je teško,
ja mislim da je teško napisati valjan roman, naročito ako je autor
samozvani mesija, kome umeće i iskustvo romansijera služi samo kao
sredstvo za ostvarivanje nerazumno velikog cilja. Imam utisak da ti, kad bi na
jednostavniji, lakši, atraktivniji, efektniji način mogao da
uobličiš i obelodaniš Veliku Opomenu, više ni pet minuta ne bi sedeo nad
verbalnom gromadom nad kojom odavno kapaš, ali te zbog tvog oportunizma ne
osuđujem, naprotiv, u potpunosti te razumem, jer, tako mi kvrgavog
đerma, još nisam čuo da je neki stvaralac počeo da piše
ogroman roman u četrdeset sedmoj godini života, u dobi, dakle, u kojoj
se uspešni autori već pripremaju za dremež na lovorikama. Zar ne bi bilo lepše s uživanjem
čitati ono što su drugi s mukom napisali, odmarati se, voditi ljubav,
putovati, usmeno mudrovati - rečju, živeti? - Bilo bi i lepše, i
uzbudljivije, i pametnije, ali neće biti. Ja moram da krenem uz planinu
delimično obavijenu maglom, moram da udarim temelje
heuteranističkoj filozofiji i ideologiji, da pokušam pokrenuti
heuteranističku akciju. Ne sumnjam da ću taj poduhvat realizovati.
Štaviše, verujem da ću posao valjano obaviti. Čovek je snažan
samo onda ako se bori za snažnu ideju, rekao je Frojd, i tako se na
spisku velikana koje |
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
smo već na prvim
stranicama ovog poglavlja uspeli da citiramo pridružio Njegošu i
Čerčilu. Ne znam šta će čitaoci misliti o našem
kićenju tuđim perjem, ne znam dokle ćemo dogurati ako se ovako
naivno budemo trpali među znamenite ljude, ne znam koliko sam snažan kao
ličnost, mislilac i stvaralac, ali znam da je ideja za koju danas
počinjem da se borim veoma snažna. Zagledan u nju, osećam apsolutno
samopouzdanje. Jer sam uveren da ideju heuteranizma niko neće moći
nikakvim argumentima da obori. Izvesne dileme mučile su me jedino dok
sam razmišljao kako da počnem, kojim putem da krenem, na koji način
heuteranističku filozofiju i ideologiju da obelodanim. Napokon sam se
opredelio za roman kao medijum, i više me ništa na putu ka Velikom Cilju
neće zaustaviti. No, dosta o tome. Da naše remek-delo ne bi već na
početku postalo odviše suvoparno i dosadno, daj da iz problematike koja
korespondira sa večnošću pređemo u svakodnevicu. Ishodište ovog toma u radnoj
veziji bilo je u Panskoj krčmi, sastajalištu, pojištu i svetilištu
keresturskih đilkoša. Uđimo i sad u tu krčmu, da vidimo šta
se u njoj događa. - Ući ćemo, razume
se, ali pre toga trebalo bi, kad si se već uvalio među nas,
fiktivne romaneskne junake, da ukratko opišeš vreme koje je prethodilo
veselju u Panskoj krčmi, svoje zelene godine. Vidim, dvoumiš se, imaš valjda
na umu, pošto pokušavaš da se uvališ i među neke znamenite ljude, imaš
valjda na umu Lorensa Sterna, Hermana Melvila i druge autore modernih
autobiografskih romana, koji nisu marili za hronološki sled događajâ,
nego su na samom početku kazivanja ulazili in medias res, kao što si ti
hteo u Pansku krčmu. - Zaista, ne znam šta da radim.
Ako krenem od detinjstva, bojim se da ću već sada pojedine
čitaoce odbiti od romana, jer je obrazovanim i zrelim ljudima banalno
sve što potiče iz vremena đikanja. A ako to vreme preskočim,
smatraću da se nisam celovito predstavio, da nisam rekao neke stvari
koje na početku romansiranog životopisa treba reći, bez obzira na
to jesu li bitne ili nisu. - Istraživačima, pa i
neutralnim posmatračima, bitno je, ili bar zanimljivo, sve što
sačinjava život znamenitih |
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
ljudi, uključujući i
banalnosti iz detinjstva, naročito ako autobiograf saopštava činjenice
koje se ne mogu otkriti ni najstudioznijim istraživanjima, jer nisu
zabeležene ni u dokumentima ni u sećanjima onih koji su znamenitog
prikana poznavali. Učini, dakle, tako da budu
i vuci siti i ovce na broju, sažeto opiši vreme svog, ako hoćeš i
Alekovog, Mironovog i mog đikanja, saopšti činjenice koje niko
drugi neće biti u stanju da obelodani, kako bi čitalac mogao što
bolje da sagleda događaje koje ćemo opisati u narednim poglavljima,
a kasnije možeš, u jedanaestom, trinaestom, šesnaestom ili osamnaestom tomu -
kad već budeš priznata istorijska ličnost, kad istraživačima,
pa i neutralnim posmatračima, bude bitno, ili bar zanimljivo, sve što
budeš govorio - detaljnije da opišeš i dogodovštine koje ovde budeš skicirao
i one koje sada budeš preskočio. |
|
|