|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
Prošla je jedna sedmica, prošle
su i dve, ali posao Alek Vislavski nije uspeo da nađe ni pod crnom
zemljom. Obišao je, što sam što s Andrijom Senderakom, većinu
novosadskih preduzeća, sve uzalud. Nudio se i za fizičkog radnika -
ali jednima ni fizički radnici nisu bili potrebni, drugi su se takvom
radnom snagom snabdevali preko Zavoda za zapošljavanje. - Mali, ti mi, izgleda,
propadaš - konstatova Boris Hardi kad je doputovao u grad, pošto su mu
počinjala predavanja na fakultetu. - O, kad bih tek propadao, ja
bih slavio - uzvrati ujčević patetično, samosažaljivo. - Ali
ja sam već propao! |
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
Boris se nasmejao, odveo je
ujčevića u studentski restoran, potom i u studentski dom na
Petrovaradinskoj tvrđavi. Onde su Mironu, novopečenom vojaku,
napisali pismo, potom se, pored krčaga s vinom, kartali sa studentskom
bratijom, a uveče je Alek morao u školu, pa tetić nije mogao njegov
klonuli duh da leči kakvom bioskopskom ili pozorišnom predstavom. No
zato je insistirao da se sutra ujutru nađu ispred Zavoda za
zapošljavanje. * * * Prizor koji su u dogovoreno
vreme ugledali sa otvorenih vrata čekaonice nije se mogao uklopiti u
program Borisove terapije namenjene osetljivom i kolebljivom
ujčeviću. Nevelika prostorija beše dupke puna. Najviše je tu bilo
sezonaca iz pasivnih krajeva. Neispavani, neumivenih, masnih lica, u kožusima i pocepanim kaputima muvali su se u gustom duvanskom dimu i smradu
koji su sami stvarali. Debeo red čekalaca počinjao je od samih
vrata, protezao se duž zadnjeg zida, zatim duž bočnog, da bi se još
jednom savio i završio čitavim rojem ispred šaltera na sredini
čeonog zida. Povremeno bi iz tog uskomešanog roja izleteo oznojen
srećnik koji je uspeo da činovniku preda radnu knjižicu i priključivao
se onima što su se muvali na sredini sobe, očekujući prozivku i
vraćanje obrađenih knjižica. Sa uputom ili bez njega. Oko vlasnikâ
knjižica iz kojih je virio uput okupljali su se i oni koji su istinski
tražili posao i rutinirani besposličari. Ovi su prisutne odmah
obaveštavali kako posluje i plaća preduzeće u koje će
srećnika (nesrećnika, govorili su probirači) odvesti uput. Sve ovo dva nevesela bracana
posmatrala su nemo, svaki za sebe, stojeći pored vrata, na zadebljanom
repu što je vodio prema šalteru. Boris pogleda na sat. Bilo je već
prošlo pola osam, trebalo je da krene na predavanje. - Baš sinoć nam je, u
školi, nastavnik istorije govorio o razlikama između kapitalizma i
socijalizma - obavesti Alek tetića. - Rekao je, između ostalog, da
su u kapitalizmu proleteri prepušteni stihiji tržišta radne snage. A u
socijalizmu je nezaposlenost načelno iskorenjena. Sad vidim kako
načelo može da izgleda u praksi. |
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
- Ne treba uvek slušati
istoričare, oni umeju i da lažu - uzvrati budući istoričar
kroz smešak, pa ozbiljnije dometnu: - Ti ostani, ako hoćeš. Ja
bežim iz ovog kotla, u kome krčkaju nevoljnici - reče Alek neveselo
i pohita na ulicu. * * * Narednih dana bio se potpuno
prepustio rezignaciji, uopšte nije tražio posao. Gotovo svakog jutra odlazio
je na Telep, ruralni kvart na periferiji Novog Sada, gde su, u toploj i
razvašarenoj podstanarskoj sobi, prepodneva ubijala dva njegova nova školska
drugara, dva neozbiljna veseljaka iz Kucure. Vinko Lisi beše moler, a
Visarion Kiš, u svetu, kako reče, više poznat kao Rilion, ili Rilke,
samo je slučajno bio zalutao među vodoinstalatere. Po suštinskom
životnom opredeljenju on beše, prema vlastitom brbljanju, proučavalac
psiho-analize, sledbenik Frojda, Junga, Adlera i još nekih majstora za duše,
tvorac pet psiholoških teorija i sedam psiholoških klasifikacija. Obojica su
od svojih očeva iskamčili „stipendije", te im sad ni na pamet
nije padalo da traže posao. Nije im padalo na pamet ni sistematsko
učenje. „Prepuštam svom duhu da sam upija ono što mu prija",
objašnjavao je Rilion. „Bubanje radi znanja je luksuz za snobove." Ipak,
nije bio tako neozbiljan kao što se predstavljao. Bez verbalnih burgija nije,
doduše, mogao da izdrži ni desetak minuta, čak ni za vreme preoravanja
lekcija, ali je sve činio da ojača drugarstvo sa sunarodnikom iz
Kerestura. Između ostalog, driblerski je uveravao trećeg
cimerkolegu, Đerđa Ulmera, starosedeoca u Žuža neninoj sobi, da je
već vreme da oženi onu svoju Pirošku i da se preseli kod nje (kako bi
Alek došao na njegovo mesto). Đerđ se nije obazirao na preozbiljne
predloge neozbiljnog cimera, ali je svakog dana od šest do dva bio na poslu,
pa trojici zakasnelih đaka prvogodišnjaka nije smetao. Alek bi u podstanarsku sobu na
Telepu stizao oko osam, i vesele pajtaše obično zaticao u bračnom
krevetu. (Nisu, naravno, bili homoseksualci, nego je taj krevet bio deo Žuža
neninog nameštaja u najvećoj sobi njene kuće.) Zevačko
buđenje, prepričavanje sinoćnih ljubavnih avantura - koje su u
neveselom |
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
sunarodniku, iako je
pretpostavljao da su lažne, uvek budile zavist - doručak utroje, poduže
učenje (u kome je marljiv, sistematičan, ambiciozan gost vodio
glavnu reč), potom odlazak na dunavski kej, ponekad, o Rilionovom
trošku, u Narodni bioskop na matine. Srećan srednjoškolac i
nesrećan besposličar još nije bio zreo za bezbrižne šetnje
dunavskim kejom i za kaubojske limunade sa viskijem i pucnjima u Narodnom
bioskopu, jer egzistencijalna neizvesnost još nije bila otklonjena. No Vinko
je insistirao na odmoru nakon „napornog" učenja, a Rilke bi ponekad
i tokom preoravanja lekcija iskoristio priliku da na klovnovski način
izgrdi ambicioznog pajtaša iz Kerestura zbog njegove, kako je govorio,
zaljubljenosti u nacrtnu geometriju, statiku i tehnologiju građevinskih
materijala. - More, kakvi andrahiti, kakvi
feldspati, Alek! Čuješ li ga, Vinko? LJudi žive i uživaju, putuju, piju,
jure ženske, svet preoravaju, Ajzenhauer, Makmilan, De Gol i Adenauer,
„mlađani" barjaktari hladnog rata, sastaju se i dogovaraju,
pripremaju se da ukrste koplja sa Nikitom Sergejevičem Hruščovom,
svojim pajtašem iza gvozdene zavese, a naš Alek samo andrahite i feldspate
melje! Jeste li čuli, cimeri, šta je sinoć gospođa Kristina
Banović rekla? „Čovek je dotle mlad dok veruje da sam može prevrnuti
svet!" A da znate, braćo u Kristu, zacopana u Kristinu, da je ovo
bistra misao naše šarmantne profesorice. Meni bi ipak bilo dovoljno da
prevrnem samo nju, pa da se osećam mladim. - Nije tačno, ali lepo
zvuči - konstatova Vinko glasom koji beše sušta suprotnost vatri u
Rilionovoj predici. - Šta ti, smoljo, znaš o
ljudskoj duši? Tata Frojd je rekao... Vinko, zašto si mi dopustio da Emiliji
pozajmim one tri tatine knjige? Daj mi sad njegovu misao o erosu i tanatosu. - Evo, sad ću, samo da je
nađem. Pogledaj da nije možda ispod kreveta. - Alek, vidiš li ti s kim ja
moram da se družim? Sinoć je zabrljao kad smo lovili onu crnku sa malim,
kruškastim dupetom... - Ako se dobro sećam, ti
si, pajtaš, odustao. - Eh, ja odustao! Pa, moram
priznati, dekoncentrisala me zlatokosa. Ona sa crvenim noktima i visokim,
jabučastim dupencetom. |
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
- Ala ti imaš
„čvrste" kriterijume. Menjaju se od dupeta do dupeta. - Vinko, sto mu očenaša,
dokle ću da te učim kako se... Ali večeras ima da nadoknadimo
sve što smo dosad propustili. A, pajtaš? Hoćemo li i večeras u lov
na gerle? - Gerle se, braćo u
Hristu, lepe prvenstveno na ružne tipove. A mi smo lepotani. Moja mama kaže
da sam lep. Sto mu očenaša, verujem joj! - kliktao je Rilion,
dajući oduške, usred rešavanja zadataka iz matematike, svom
iščašenom, impulsivnom, haotičnom duhu. - Vinko, ja sam previše
lep da bi bilo kakva gerla mogla da me osvoji! Do mene mogu da dopru samo
boginje među ženama! - Ja tvojoj mami zacelo nisam
lep, a gerle ipak ne trče za mnom - uzvrati Vinko indolentno. - Tata Frojdova metoda pomogla
mi je otkrijem da žene fasciniraju prvenstveno ružni tipovi, ukoliko imaju
moć - nastavi Rilion s glumljenim nadahnućem. - A ko ima moć?
Ko, Alek, ambiciozna bubalico, ima moć? Ne znaš, je li? Naravno da ne
znaš. Tata Rilke će ti reći. Moć imaju tipovi koji u šaci drže
vlast, novac ili slavu. Je l' vam jasno, braćo u Hristu? Vlast, novac
ili slava. Vinko, šta ti imaš od ova tri oblika moći? - Imaću novac, ako mi ga
pozajmiš. Ne treba mi mnogo. Samo za jednu bioskopsku ulaznicu. - Sto mu očenaša, Alek,
vidiš li ti s kim ja moram da delim svoje snove! Braćo šugava, Visarion
Kiš želi vlast! Najpre vlast, a posle i ostalo. - Šta će ti vlast nad
drugima, pajtaš, kad nemaš ni vlast nad samim sobom. Rilke je Vinka posmatrao
nekoliko trenutaka, tobože zaprepašćen, uvređen. - Ova drskost će te skupo
koštati! Danas nema odlaska u bioskop! Sve dok ne naučiš... Ja, Alek,
želim vlast, Vinko želi novac, a ti, šapuće mi tata Frojd, čezneš
za slavom. Ne |
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
zameram ti. U stanju sam da
mnogo šta oprostim tipu u kome ima veličine. U tebi, Alek, vidim klice
neke veličine, ni sam ne znam kakve. Vinko, spavalico, dokaži mi da u
tebi ima išta veliko, sve će ti biti oprošteno. - Velika je moja želja da danas
vidim DŽona Vejna. - O, Jehova Elohim! Pa ti
ćeš me... Alek, jesam li u pravu kad kažem da čezneš za slavom?
Znam da jesam, ali hoću to i od tebe da čujem. Svaki umetnik
čezne za slavom. - Čeznem za svim i
svačim. * * * Približavao se Dvadeset deveti
novembar, praznik koji đaci, naročito oni što su prvi put udaljeni
od kuće, s nestrpljenjem iščekuju. U selu će oni, među
tamošnjim drugovima i drugaricama, biti u središtu pažnje. U toj ulozi gosta
iz nedalekog belog sveta, gradskog školarca koga devojke na igranci u Domu
omladine gledaju s posebnim simpatijama, Alek Vislavski je sebe zamišljao još
letos, tokom priprema za Veliki Odlazak. Ti slatki snovi, sad je bilo
očigledno, njemu se na Dan Republike neće ostvariti. Bio se zakleo
da se u selu neće pojaviti sve dok ne bude čvrsto koračao
novim putem. Dok ne bude imao i zaposlenje u gradu, a ne samo status
srednjoškolca. Boris ga je, iscrpivši sve
druge oblike terapije, nagovarao da još jednom ode u Zavod za zapošljavanje.
Ujčević posluša. Štaviše, ujutru je među prvima bio u
čekaonici Zavoda. No, kako se kasnije uverio, stigao bi pred šalter i da
nije poranio. Čekaonica je za sve vreme njegovog boravka u njoj bila
poluprazna. Sezonci su, izgleda, u međuvremenu dobili posao, neki su se
možda vratili u zavičaj. Red duž bočnog zida bio je tanak i ne
odviše dugačak, a šalter se mogao videti još s vrata. Samo je zaprljan i
oljušten zid oko njega svedočio da su se ovde donedavna vodile bitke za
parče papira koje je obezbeđivalo parče hleba. Stigavši pred šalter, Borisov
ujčević dade službeniku radnu knjižicu. Ovaj se neko vreme
zagledavao u njene stranice. Kad ih je prelistao, baci pogled na lice u
okviru šaltera. - Gde si bio dosad? - Tu, u gradu. Tražim posao
već dva meseca. |
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
- Zašto nam se nisi odmah
javio? - Pa, bio sam ovde, ali nisam
stigao dovde. - Ne znam šta da radim s tobom -
reče činovnik nakon kratkog smeška. - Nisi nam se prijavio na
vreme, a nemam ni posla za kamenoresce. - Dajte mi bilo kakav posao! -
zavapi Alek. - Ovde idem u večernju građevinsku školu, a nemam
već od čega da živim. Bilo kakav posao, molim vas! - Građevinskom kombinatu
potrebni su fizički radnici. Ali ti imaš kvalifikaciju. - Ma, to uopšte nije važno!
Samo vi meni dajte uput, ra-diću i kao fizički radnik. Taj posao
će mi baš dobro doći kao praksa u građevinarstvu. Čovek se još jednom
osmehnu. - Dobro, sačekaj. - Vislavski Aleksandar! Uze svoju knjižicu. Iz nje je strčao beli papir, recept za sve bolesti. Pre no što su retki radoznalci stigli da se okupe oko njega, pohita u hodnik, odande izleti na ulicu. Zapanjen, ošamućen, neizrecivo srećan! |
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|