U GALICIJI

Godine gospodnje 1916. Austrougarskoj monarhiji Usud nije bio osobito naklonjen. Sa seoskih crkava podanici umirućeg cara-kralja i umiruće Monarhije skidali su masivna bronzana zvona, da bi ih u carsko-kraljevskim livnicama pretopili u topove. Beše to rđavo predskazanje.

Od brezbrojnih znanih i neznanih zbitija koja su te godine potresala Evropu spomenimo jedno koje će, mada izdaleka, uticati na dalji tok naše pripovesti. Naime, početkom juna meseca, na frontu blizu grada Kovela u Galiciji, četiri kompanije, sve zajedno oko hiljadu vojaka, pod komandom izvesnog pukovnika Kirhofera, padoše Rusima u ruke i behu odvedene u zarobljeništvo. Tako se barem pripovedalo među subotičkim honvedima. Sam pukovnik Kirhofer izvukao se živ i čitav. Prema deda Aronovom kazivanju, bio je to jedan debeo mator huncut, koji je sa svojim ađutantom, vitkim poručnikom, vazdan sedeo kraj stočića na rasklapanje, iznesenog na travu ispred štapskog šatora, i pijuckao liker. Prema nekojim glasinama, on je jošte pre rata bio penzionisan, ali se nakon zova carske trube sam javio na front i dobio bataljon. Osim tog bataljona pukovnik Kirhofer je imao i jednog riđana, koji ne beše mnogo teži od svog gazde. I sam je čuvstvovao taj obostrani feler, ter kad bi ga gazda uzjahivao svaki put je, da ne bi pokleknuo, malko raskrečio i ukrutio sve četiri noge. Kad bi se pukovnik namestio u sedlu, i konjić krenuo, laknulo bi obojici.

Deda Aronu, međutim, nije bilo nimalo lako kad su stare i nove vojake na štaciji u Subotici potrpali u vagone za stoku i povezli na front. Četiri dana i četiri noći delile su ih od grada Kovela u Galiciji. [Deda Aronova ratna vandrovanja redovno su trajala četiri dana i četiri noći, ako se putovalo ajzibanom, a četrnajst dana (i približno toliko noći), ako se maršovalo. Očito, njegova memorija je nekoje stvari uprostila i svela na jedan kalup, ter bi take podatke, Borise, valjalo naknadno proveriti.]

Četiri dana i četiri noći, daklem, posmatrao je on nove drugare, unapred znajući koji će od njih prvi dočekati metak iliti geler šrapnela, kazivao im svoja ratna iskustva, grdio i tešio one što jošte nisu bili barut omirisali. „More, neću više da čujem: 'Jao, pobiće nas, bože, da li ćemo se vratiti kući', pak ovo, pak ono! Čovek obično umire onom smrću koje se najviše plaši. Zato nemoj da cmizdriš kao kaka popišulja, već se ne daj! Grebi, udaraj i udarce odbijaj, dovijaj se kako znadeš i umeš doklen god si živ."

Bodrio ih tako i uveseljavao, a i sam se na taj način branio od sumornih misli koje su ga obuzimale. On je, doduše, znao ono biblijsko ohrabrenje iz Pete knjige Mojsijeve: Vi polazite danas u boj na neprijatelje svoje, neka ne trne srce vaše, ne bojte se i ne plašite se, niti se prepadajte od njih. Jer Gospod Bog vaš ide s vama i biće se za vas s neprijateljima vašim da vas sačuva. Ali je deda Aron također znao da i neprijateljski vojaci dozivaju Gospoda i očekuju da se on bori za njih. Kojem će se taboru privoleti Svevišnji? Hoće li biti na strani pravednih, slabih, ugnjetenih? Iliti će, u pozi neutralnog posmatrača, s uživanjem pratiti gladijatorske borbe na svojoj Šarenoj Lopti, indiferentan prema prolivenoj krvi mladih vojaka, prema očajničkom plaču ostarelih roditelja, obudovelih supruga, ojađene dečice?

Aron Vislavski je, prekorevajući sebe zbog toga što u duši nehotice prekoreva Gospoda, govorio pobunjeniku pod vlastitom kapom da svaki vojak mora izvršavati dužnost, da svaki, a osobito onaj koji nosi epitet „ognjeni borac i stara svetinja", „tûzharcos és az öreg szentség", mora prezirati opasnosti. Uveravao je sebe da se vaistinu ne plaši ni fronta ni bitaka. (Pokatkad samo javila bi mu se crna slutnja i potisnuta misao: Preživeti! Hoću li preživeti? Nije joj dopuštao da uzme maha, potiskivao ju je jošte dublje u tminu duše, nastojeći da mu čelo vazda bude vedro, oko smelo.) Trudio se da što manje konta o sebi, o vlastitom usudu. Ali nije mogao da pusti mozak na otavu, kao što su činili, i vojacima preporučivali, desetari i stražmešteri, pak i pojedini viši oficiri. Čovek čiji duh nigdar nije mirovao, koji je pomno čitao sve svete i svetovne knjige što su mu došle pod ruku, koji je širom otvorenih očiju posmatrao život i svet oko sebe, koji je za nepunu godinu dana vidio toliko popaljenih sela i zapuštenih polja, toliko ranjenih i pobijenih ljudi, imao je o čemu da razmišlja dok se, četiri dana i četiri noći, u pozi narodskog filozofa klatario u vagonu za stoku.

Zašto hiljade, stotine hiljada, milioni ljudi moraju da čine ono što ne žele da čine, što je upereno protivu njih samih? Kaki je to usud koji ljude, kao brezimenu i brezumnu stoku, šilje u smrt? Zašto je ono što je zlo, razorno, šovinističko, netrpeljivo i sulu

do u čoveku tako često jače od onoga što je dobro, stvaralačko, bratsko, trpeljivo i umno? Zar život nije sam po sebi dostatno težak i mukotrpan, često začinjen nesrećama, zar ljudi moraju jošte većma da ga jedni drugima zagorčavaju?

Sasvim jednostavna pitanja, ali u deda Aronovim kontanjima ona su ostanula brez potpunih odgovora. Unuci će ga, kad budu malo porasli, uveravati da u svakom pitanju čuči pola odgovora, a potom će, kad budu jošte malo porasli, i sami početi da sebi postavljaju teška pitanja, što bismo mogli da protolkujemo kao ilustraciju divne, lude, neverovatne i neoborive teze o vekovečnom vraćanju istog.

Kad je ajziban sa svežom vojskom stigao u Kovel, deda Aron je na štaciji zapazio da tuna vojaka ima na hiljade, a ne četiri kompanije koje će zameniti zarobljeni bataljon pukovnika Kirhofera, kako su Subotičani mislili. Susedni ajziban se već punio onima koji su bili određeni za front. NJegova lokomotiva mora da je imala kaki prigušivač u dimnjaku, jerbo je dahtala tihano, usporeno, kao da je umorna. Sve se, inače, ovdeka odigravalo pritajeno, nikaka pometnja, nikaka galama se nije čula u to predvečerje, dok je sunce polagano padalo za nedaleku tamnu šumu, rumeno i veliko kao košar. Čak su i konji jednog husarskog bataljona mirno čekali dalja naređenja, kao da su slutili da u ovim trenucima nije poželjno remetiti opštu pritajenost. A u drugim prilikama i oni su, tvrdi deda Aron, pre pokreta nestrpljivo rzali, kao da pitaju jedan drugog: „Šta li nam sadeka spremiše naši gospodari?"

Dok su se nekoje jedinice prestrojavale i raspoređivale oko vagonâ, čekajući naredbu za utovar, deda Aron, stara svetinja i radoznali vrag, motao se, načuljenih ušiju, oko grupice oficira koji su okruživali generala Pala Nađa. „Nincs már idô." „Nema više vremena", dopro je do njega u jednom trenutku tihan generalov glas.

(Trebalo je samo videti izraz deda Aronovog lica i čuti njegov tihan, dramatičan glas, dok je izgovarao ono „nincs már idô", pak da se počuvstvuje sva napetost, sva ona svečana i veličanstvena lepota sutona koji je obavijao i zlatio vojake umiruće Monarhije, gaseći njine dugačke senke u trenucima dok je sunce padalo za nedaleku tamnu šumu, rumeno i veliko kao košar.)

Već se bilo sasvim smračilo kad je crni ajziban krenuo. Front je, po svoj prilici, bio blizu pruge, moždak se protezao paralelno s njom, a mirovao je, ter se lokomotiva vukla sporo, kao da napipava put u mraku. Nakon izvesnog vremena je stanula. „Zajtalanul ugorj le!" „Brez buke skači dole! Brez buke skači dole!" tihano je prenošena komanda od vagona do vagona. Vojska se iskrcala, stražmešteri su postrojili svoje vodove i odveli ih u nekoje barake. Tuna je trebalo da prespavaju. „Nincsenek bolhák?" „Nema buva?" pitali su mladi vojaci one koje su ovdena zatekli. „Vane valami

harapnivaló?" „Ima li šta da se zagrize?" pitali su stari borci. „Ta buve ćeš ionako dobiti, ne briguj", dobacivali su mlađim drugovima. „Buva je jedini živi stvor koji voli front."

Noć su prespavali mirno (ako se izuzme vrpoljenje zbog budnih buva), a ujutru je sve njih, ukupno sedam kompanija, koje su, kao novi ulog u hazardnoj igri, bile dodeljene pukovniku Kirhoferu, pozdravio sam matori obešenjak: „Dobro došli... drago mi je što pred sobom vidim valjanu vojsku... otadžbinu i slobodu ćete ovdeka braniti... hrabrima pripada najveća slava" i slično. Deda Aronu se dopao ovaj pozdrav. „Gle, kako fajn zbori, ovo mora da je pametan čovek", rekao je čika Štefanu Emediju, jednom od novih pajtaša, postarijem kolaru sa keresturskog Zbežnjaka, koji se po frontovima potucao jošte od četrnajste. Čika Štefan se gorko osmehnu. „To je vaistinu pametan čovek, kad je toliku vojsku predao u ropstvo", odgovori.

Istog dana Kirhoferove nove kompanije bile su na liniji fronta, u dekunzima. „Šta je, hoće li nam već doći taj Brusilov?" raspitivali su se kod novaka oni što su odranije bili ovdeka. Dosadilo im, govorili su, da čiste puške, oštre bajonete i čekaju Brusilovljeve regimente na gozbu.

„Joj, to je strašno!" otelo bi se kojem unuku, naelektrisanom do poslednje vlasi na glavi. „Jesu li i carski vojaci bili tamo, i Prajsi, iliti samo honvedi? Je l' vas bilo mnogo?"

Deda Aron je odmahnuo rukom.

„Tja, bilo nas je kô govana. Austrijanaca, Mađara, Čeha, Slovaka, Rusina, Cigana... Bilo nas je svakakih, kô na vašaru. Rat i jeste upravo to: vašar ljudske taštine, gluposti i svireposti."

„A jeste li i tamo jurišali, dedice? Jeste li šturmovali?" upitao bi drugi unuk, onaj kome se činilo da je šturm, ukrašen vojačkim poklicima i barutnim dimom, najlepši liciderski kolač koji se na vašaru može videti.

„Da, šturmovali smo, kad je trebalo begati! Kako ćeš šturmovati, kad je ispred prve linije bilo povučeno četrnajst redova bodljikavog drota. 'Ne bojte se, ovuda Rusi neće navaljivati. Oni će nas pobediti nekojim lukavstvom', kazao sam svojim drugovima. 'Otkud znadeš?' 'Tajnu vetar nosi, treba samo umeti oslušnuti.'"

Stara svetinja beše u pravu. Osamnajst letnjih dana presedeli su honvedi i preležali u rovovima, a ni jedan metak nisu ispalili. Da bi prekratili dosadu, krali su od Rusa koturove bodljikavog drota. Rusi su im na isti način uzvraćali.

Najzad, Brusilovljevi ratnici su celu austrougarsku diviziju, sve zajedno oko deset hiljada ljudi, zahvatili u klešta i zarobili. Tako se deda Aronova slutnja obistinila, a njegova borba za opstanak za Istočnom frontu završila.

„O, gospode!" ljutio se čika Štefan Emedi. „Toliko ratovati, i na kraju biti odveden u ropstvo!" A deda Aron se smejao i umirivao ga. „Šta biste vi hteli? Zar bi vam bolje bilo da ste poginuli?" „Ali i rat ćemo izgubiti, zar ne vidiš?" brigovao je domaločašnji podanik umiruće Monarhije. „Rat su, čika Štefane, izgubili oni naši nesrećni drugovi koji su u njemu kosti ostavili. A mi smo pobedili: ostanuli smo živi!" odgovorio je deda Aron. „Ništa vi ne brigujte. Kod baćuške idemo."

Nije mu palo ni na kraj pameti da

BAĆUŠKA IMA NAGAJKU

Prvu zarobljeničku noć dojakošnji austrougarski vojaci (sem pukovnika Kirhofera i njegovih najbližih saradnika, koji na vreme odmagliše), prespavali su na širokoj strnjici nedaleko od sela Volčeka, svaki na svom šinjelu iliti pokrovcu. Dopušteno im je bilo samo da leže iliti sede, nisu smeli da ustaju. Između njih muvali su se kozaci, svaki s nagajkom u ruci. Ako bi kod kojeg nesuđenog junaka primetili džepni sat, federmeser iliti kaku drugu zgodnu sitnicu, makar i pištaljku s kićankama, što je jošte visila na grudima pokojeg stražmeštera, odmah su otimali. Veće stvari nisu uzimali, iako su im se zdravo dopadali telećaci koje su imali carski vojaci, a i nekoji honvedi. Nisu dirali te fajn telećake, jerbo im je bilo zabranjeno da bilo šta uzimaju od „Austrijaka". Uzimali su odlikovanja od pojedinih dičnih honveda, drugi, manje dični, sami su im davali svoje medalje, a kozaci su ondak sve to ordenje kačili sebi na grudi i kliberili se zajedno sa zarobljenicima. Od uzvišenog do smešnog samo je jedan koračaj, rekao bi na ovo (mali) veliki Napoleon.

Noć beše topla, zvezdana. Deda Aron je ležao na šinjelu, s glavom na ruksaku, zagledan u rojeve zvezda na visokom nebeskom svodu, kao da osluškuje njin tajanstven šapat. Miris sveže strnjike podsećao ga na zavičaj, na one koji mu behu najmiliji. Šta li rade sadeka? Da li je žetva završena, da li je žito složeno u krstine? Jošte pre nepun mesec dana, kad je poslednji put dobio 48-časovno odsustvo, on je vasceli dan s njima okopavao kukuruz, na junskoj vrućini, zaslepljen prašinom i znojem svoga tela. Posle večere, negder u ovo doba noći, dok je mali Jevrem slatko spavao, dok su se zvezde rojile na nebu, a mesec obasjavao opustela polja, on i Serafa pošli su na kanal da se okupaju. Serafa je ostavila njino čisto rublje u travi na nasipu ispred proseka u trsci, tamo su skinuli i prljavo rublje, a ondak su naga tela pljusnula u mlaku

mirisnu vodu. On se dugo praćakao i gnjurao nasred kanala, ne mogavši da rashladi telo i ugasi njegovu žeđ za milovanjem blagotvorne vode. Potom se umirio i polagano doplivao do Serafe, čija su se gola ramena belasala ispred tamnog zida visoke zelene trske. Uhvatio ju je za ruke, jošte beše pomalo sramežljiva, uz to se plašila duboke vode, prigušeno se kikotala i strašljivo pripijala uz njega dok ju je vukao prema sredini kanala.

Gospode, kake blagodatne noći Ti umeš da spustiš na ovaj Tvoj napaćen svet!

Čika Štefan i jošte nekolicina drugova već su se oglašavali prvim zarobljeničkim hrkanjem, a njinom saputniku na neizvesnom putešestviju san nikako nije dolazio na oči. Kozaci su se bili okupili u dve grupe, na dva suprotna kraja strnjike, vatrama su od sebe terali komarce.

Deda Aron je seo, izvadio iz ruksaka parče ogledala, britvu, sapun i čuturu s vodom, počeo je da sapuna bradu i obraze. Kad se nasapunao, otkopčao je kaiš i skinuo ga s pantalona, zakačio pređicu za prst bose noge i počeo da gladi britvu.

Ta britva mu beše osobito dražajša uspomena. Iskovao ju je bio i okalio njegov teča, keresturski kovač Onufri Magoč, a izbrusio najbolji somborski šlajfer. Bila je oštra kao plamen, u nuždi je mogla i na suvo da obrije.

Ugledao je kozaka tek kad je ovaj bio nekoliko koračaja od njega. Sakrio je britvu, ali nasapunjeno lice ga izdalo. A onaj, durak kozački, kao da mu je na ovome svetu jedino ta britva falila. „Davaj sÓda ƒtu britvu!" „Daj der ovamo tu britvu!" viknu na zarobljenika. Nije deda Aron bio voljan da se odvoji od dražajše i korisne uspomene. Počeo je da se izmotava, nema on nikaku britvu, samo se umiva, levo-desno, ali kad je kozak izmahnuo nagajkom, odmah se predomislio i pružio mu britvu.

„Eto ti tvog baćuške!" nasmeja se čika Štefan Emedi, koji se u međuvremenu bio probudio, ter je vidio kako je njegov drug prošao.

Pre no što je naumio da se obrije, deda Aron je, posmatrajući veličanstven i tajanstven zvezdani svod, meditirao i o svom de- tinjstvu, pak se setio kako je mađistor Polivka đacima u školi govorio da su njini preci, oni što odlučiše da napuste Galiciju, gdeno ih je šljahta odveć izrabljivala, samo jednim delom prešli na Karpate. Drugi su se spustili niz Pripjat i Dnjepar, čak do Zaporožja. Moždak je nekoji moj prapradeda bio rođeni brat prapradede kojeg od ovih otresitih kozaka, pomisli Bačvanin, ne sasvim ravnodušno. Bilo kako bilo, vozbuđivala ga je pomisao da će zaći dublje u najveću slovensku zemlju. Vozbuđenje beše uvećano glasinama, koje su kolale među honvedima, da će biti otpeljani u najplodniji, zacelo i najlepši deo matuške Rusije, Ukrajinu.

Sadeka, pošto je kozak na njega izmahnuo nagajkom, shvatio je da kod baćuške ne ide na svadbu, negoli u

ZAROBLJENIŠTVO

U ranu zoru, čim je sunce granulo, kozaci potrpaše starije oficire u kola, a sva ostala vojska krenu pešice. Tako su išli četrnajst dana (dašta), dok nisu stigli u gradić Sarni, a odande su jošte četiri dana i četiri noći putovali ajzibanom u Kijev. Ondeka su, u sabirnom lageru kraj prigradskog sela Darnicije, pod otvorenim nebom, gladni i žedni - jerbo nevelika kuhinja i dva bunara nisu mogli da zadovolje elementarne potrebe dvadesetak hiljada ljudi - proveli jošte nekoliko dana. Pojedini zarobljenici su već odande begali. No kozake to nije zabrinjavalo. „Udral?" „Pobegao?" smejao bi se nekoji Ivan Ivanovič. „Ničego, širokaÔ Rusý!" „Ne mari, široka je Rusija!"

Iz tog lagera raspoređivali su ih na razne strane. Deda Aron je najprvo bio određen u grupu koja je, u samom Kijevu, učestvovala u izgradnji ogromne gvozdene ćuprije preko Dnjepra, a krajem septembra obreo se u pilani „Natalka", također na Dnjepru, nekoliko kilometara nizvodno od Kijeva. Posao je ondeka bio lakši negoli na izgradnji ćuprije: pomoću konjskih zaprega izvlačili su balvane iz reke. Nakon desetočasovnog radnog vremena behu slobodni. Imali su i platu, ter bi pokatkad odlazili u Kijev, da se malo provedu i opskrbe sitnim potrepštinama. Baćuška Kijev, sa svojih stotinak crkava i manastira, sa pozlaćenim kupolama i velelepnim palatama na Vladimirskoj gori i Podolu, sa rifovima svile i cica u izlozima robnih magazina, sa vatrenom votkom, ukusnim valjušcima i ogromnim samovarima u gostionicama, duboko ih se dojmio. Sve je ondeka bilo črezvičajno, fascinantno, ogromno, pak i razlika između bogatstva spahija, koji su se, zavučeni u medveđe bunde kao u tople jazbine, na rezbarenim sankama vozikali gradom, i bede prostog sveta, bradatih mužika, bogomoljaca, radnika, žena i vojaka, koji su također upotpunjavali slikovitost zavejanih gradskih sokaka i trgova.

„A boljševika, deda, boljševika nije bilo ondeka?"

Tja, „Austrijaki" u početku nisu znali ko su ti boljševici i šta oni hoćedu. Istina, jošte za vreme izgradnje ćuprije stražari, većinom Čerkezi, spominjali su ih u međusobnim divanima, ali je tek na proleće 1917. godine, u pilani „Natalka", stari kozak s Kavkaza Ornej Karnaj jednog dana kazao vojenoplenima: „Nu, udral i naš Nikolenka, kak i vaš Franc Yozef." „Eto, otperjao i naš Ni

kolica, kao i vaš Franc Jozef." Rastolkovao im da se car Nikolaj odrekao prestola i da je u Petrogradu bila velika politička komendija.

Tog proleća, negder pri kraju marta meseca, Dnjepar je počeo naglo da nadolazi. Za nekoliko dana voda je doprla do baraka u kojima su spavali vojenopleni, a ondak ih i preplavila. „Natalka" je ostanula pod vodom, a ljudi koji su ondeka radili behu podeljeni u tri grupe i razaslati na tri strane. Deda Aron je sa nekolicinom drugara bio odveden na napušteno spahijsko imanje, dvadesetak kilometara od Kijeva, blizu seoceta Svjatošina, na rečici Irpenju. Na tom imanju bilo je preko 150 konja, nekoliko desetina kola, sanki i poljoprivrednih mašina, sersana, raznog alata i druge robe jedne trgovačke firme. Zarobljenici su timarili te konje i održavali opremu, odnosno robu, pokatkad bi učestvovali u njenom otpremanju kupcima iz Kijeva, ter okolnih varošica i sela.

S vremena na vreme nekoji od njih bili su određeni u grupu koja je odlazila u unutrašnjost gubernije da prikupi konje, žito i drugu robu. Deda Aron se tada zasitio jahanja za vasceli život. Spavali su obično kod nakupaca koji su radili za njino preduzeće, u brvnarama podebelih zidova, koji, radi toplotne izolacije, između spoljašnjih i unutrašnjih dasaka behu ispunjeni peskom. LJudi su bili prijatni i marljivi: kad bi se deca jutrom probudila, već ih je čekala ispečena ražena pogača. Dečica su ležala nalakćena na ogromnoj zidanoj peći i čekala tu majčinu pogaču kao lastavičini ptići. Taj prizor deda Aron neće zaboraviti do kraja života - kao ni druge prijatne i stravične lepote najluđe ljudske rabote.

Gledano uzduž i popreko, bivši ratnici, kojima su okolnosti pomogle da nadmudre rat, na imanju kod Svjatošina živeli su kao male spahije. Imali su platu 2,5 rublje na dan, nisu se ubijali od posla, a hrana je bila mnogo bolja od one koju su, recimo, dobijali za vreme izgradnje ćuprije preko Dnjepra, kada su masovno, usled iscrpljenosti i nedostatka vitaminâ, obolevali od kokošjeg slepila i drugih bolesti. „Vi kraÈe poživaÙte niž mi." „Vi bolje živite negoli mi", dobacio bi im pokatkad Jevdakim Saharov, jedan od četvorice kozaka koji su ih čuvali, posmatrajući kako im kaševar puni tanjire vojačkim pasuljem i pečenim mesom. Ostala trojica stražara bili su: Boris LJevicki, Miron Popovič i Aljoša Nikitenko.

(Podsetimo se, prijatelji časnejši, onako uzgred, da su imena prve četvorice deda Aronovih muških unuka, koja su birana po njegovom sovjetu: Joakim, Boris, Miron i Aleksandar, odnosno Alek, Aljoša. Slike mladosti, naknadno malo moždak i retuširane, da bi postanule slike lepote življenja, slike amajlije - mogu li se one ikako sačuvati, mogu li one nas sačuvati od sivila, čemera i prolaznosti života?)

Jednom sedmično bi se na karucama iz Svjatošina na imanje dovezao zavedujušči, zdepasti krivonogi đađenjka Mazaraki Kazimirovič. Bio je već mator čiča, ali njegova kozačka uniforma, počev od uglancanih čizama do astraganske šubare, bila je bresprekorna. Kad bi skočio sa karuca, kozaci i vojenopleni bi ga ažurno pozdravljali, a poglede su upućivali njegovoj mladoj ženici, koja obično nije ni silazila s karuca. „Eh, da mi je domoći se take švalerke barem na tri dana, makar druga tri na sohi visio", došapnu deda Aronu čika Štefan Emedi, pogletkujući čas u ženicu čas u đađenjka Mazarakija, koji se šalio sa svojim kozacima i udarao nagajkom po sari uglancane čizme.

„Đađenjka, znadete li vi šta je to ljubav?" upitao je zavedujuščeg prilikom jedne take posete Jevdakim Saharov, sin bogatog spahije, koji je ovdeka, daleko od opasnosti što bi mu ugrožavale život, i remetile miran san njegovom tatici, služio kadrovski rok, bančio u Kijevu i čeznuo za devojkom iz svog sela, s kojom je nameravao da se oženi.

„LJubav je sočna detelina koju alavo pasemo i ti, mlađani ždrebac, i ja, matori magarac", uzvrati đađenjka Mazaraki. „Ne znadem kome će pre presesti."

„Đađenjka, vi ste veliki junak rata i ljubavi, dvaju najvozbudljivijih oblika ljudskog življenja, pak nam recite, molim vas: Da li je čovek u stanju da većma voli kad je mlad iliti kad omatori?" upita nasmejan Aljoša Nikitenko. „Po čemu, štovani, najpouzdanije možemo zaključiti da smo zaljubljeni malo, jako iliti silno?"

„Patnja je, sine, najočevidniji pokazatelj naše zaljubljenosti. Ukoliko većma volimo, utoliko većma patimo", uzvrati matori kozački lav brez dvoumljenja, a potom, nakon kraće stanke, setno dometnu: „Deco draga, patio sam u mladosti, patim i sadeka. U mladosti sam patio zbog siline vlastitih čuvstava, sadeka patim zbog kratkoće vlastitog življenja. Starost je, mili moji ždrepci, gašenje strasti, smirivanje duše, pripremanje za rastanak sa svim i svačim. Kad prezrevaš po ovom Božjem zakonu, kad se polagano gasiš, kad si smiren, lako podnosiš opraštanje od zemaljskog sveta. Ali teško onome ko se u starosti zaljubi, ko u to doba doživi bilo šta izuzetno lepo! Osuđen je da pati kao pas! Jer ga boli, silno ga boli kratkoća vlastitog življenja, prolaznost života voopšte. Nažalost, sinovi moji, dobre stvari obično dolaze kasno. Eh, da me je onomad, kad sam upadao u paklenu vatru u kojoj sadeka gorim, nekoji moj vojak išibao nagajkom, kao matorog magarca što hoće da uđe u sočnu detelinu, danaske bih mu bio do neba zahvalan!"

Ovo vajkanje, na završetku uvijeno u oblandu šale, četvorica starčevih vojaka propratila su razuzdanim smehom. Iskoristivši taj kikot, i razneženost zavedujuščeg, Jevdakim Saharov ga je zamo

lio za odmenu i barem sedmodnevno odsustvo za sebe i trojicu „sapatnika", da bi na ljubavnoj livadi namirili svoje mlade duše.

Mazaraki Kazimirovič odobrio je ukupno pet dana odsustva, jošte istog popodneva poslao zamenu, ter četvorica kozaka već sutradan ujutru uzjahaše konje i, s raznovrsnom robom u karucama, na kojima je sedeo njima najsimpatičniji vojenoplen Aron Vislavski, predveče se obreše u Jevdakimovom selu, stotinak kilometara južno od Kijeva.

„Dedice, pa to je bilo već u Zaporožju!" živnula su deca, a oči im zaiskriše. „Zaporožje je južno od Kijeva."

„Ali i od Jevdakimovog sela... Tja, dobro, ako baš hoćete, moždak to vaistinu beše u Zaporožju. Ko će se sadeka svega setiti."

Deda Aron, po svoj prilici, u ono vreme nije mnogo kontao o kraju u kome se obreo, jerbo je već bio sasvim navikao na tamošnja sela i imanja, na široke stepe i talasave šumarke, na ljude, crkve, običaje i druga obeležja tamošnjeg života. Postepeno se, daklem, navikavši na svakodnevnu stvarnost oko sebe, on je jednostavno zaboravio da je svet u kome se obreo moguća prapostojbina njegovih predaka, iliti barem jednog dela naroda kome je pripadao. A moždak je ove nacionalno-istorijske činjenice imao na umu, ali ga se one ovdeka nisu doimale onako snažno kao negdar, u detinjstvu, dok je o njima meditirao u svom panonskom zavičaju, na časovima mađistra Mihaila Polivke.

„Prošlost je lepa stvar, puna koječega zanimljivog i poučnog, ali njome se ipak ne treba previše opterećivati", kazaće jednog dana svojim unucima njin mađistor u školi života i prvi filozof istorije u porodici Vislavski. „Nema velike vajde od opijanja istinitim i lažnim skaskama, od druženja sa mrtvim ljudima i prohujalim vremenima. Treba proživeti svoj život, pošteno i po mogućstvu fajn, a nije mudro previše se opterećivati onim što je bilo i što će biti. I promene se, gledano uzduž i popreko, vrte ukrug, kao kazaljke na satu, ter na kraju ispada da stvari, iako se menjaju, ipak ostaju manje-više iste. Što je bilo to će biti, što se činilo to će se činiti, i nema ništa novo pod suncem, rekao je Propovednik."

Drugi filozof istorije u porodici Vislavski održao je tom prilikom svome mađistru u školi života malo predavanje o principu aistoričnosti, koji on, uzgred kazano, ne prihvata. Sve teče i ponavlja se, naglasio je, ali ne po putanjama zatvorenih krugova i po vagašima slepe stihije, već po zakonima istorijskog progresa, odnosno dijalektičkog razvitka. Zato nas istorija uči kako nam valja gledati ne samo na prošlost već i na sadašnjost, pak i na budućnost.

Deda Aron je bio oduševljen pametnim rečima svog unuka studenta, i kazao mu da ima pravo, ali se nama čini da je ipak osta-

nuo privržen svom pragmatičnom načelu, to jest mišljenju da sadašnjost, kao veza između prošlosti i budućnosti, treba da bude glavna preokupacija čovekovog duha i osnova njegovog života. A kad je reč o nacionalnom čuvstvu, uvereni smo da je naš patrijarh u duši vazda bio kosmopolit, brez obzira na to što se u mladosti pokatkad prepuštao snovima koji spadaju u domen nacionalnog romantizma. Bilo kako bilo, u Jevdakimovom selu nije ga prožimalo ono vozbuđenje koje će nekoliko decenija kasnije plamteti u dušama nekojih njegovih mladih slušalaca. ŠJedan od njih, koji piše ovaj materijal za letopis, zaboravio je naziv Jevdakimovog sela, ter će drugi, koji treba da napiše sam letopis, morati naknadno da unese taj podatak - kao, uostalom, i mnoge druge dopune.]

Muški deo sela beše na frontu, kod kuće ostadoše samo starci i derani, pak je na sokacima ženskadija činila većinu. Dok se Jevdakim provodio kod svoje izabranice, a njegovi „sapatnici" kod nekojih njenih drugarica, mladom kočijašu je prišla grupa devojaka i zamoliše ga da ih provoza širokom livadom na kraju sela. Nije smeo brez dopuštenja svojih gospodara da napusti određeno mu stajalište, ter su dozvale devojku Aljoše Nikitenka. S njom je došao i Aljoša, koji se, opet, vazdan družio sa svojom bandurom, na kojoj je umeo veoma lepo da svira.

Kozakinje su se, zajedno sa Aljošom i njegovom devojkom, popele na karuce, kikoćući se i podvriskujući, a ajgiri, najbolji što su se mogli odabrati na imanju, počuvstvovavši da su dizgine popuštene, jurnuše kao strele. Zvuci bandure, devojačka pesma, cika i kikot prosuše se utrinom na kraju sela poput biserja.

„Da nema ženskadije, na svetu ne bi bilo ni sreće ni nesreće", volio je da kaže Mazaraki Kazimirovič.

Kako je bilo deda Aronu među tolikim ženščinama, samo on znade. Otvoreno i dokraja o tome nigdar nije pripovedao. Ipak, suzdržan, pomalo stidljiv smešak koji bi mu ukrasio lice, kao i sjaj njegovih zenica, koji cigurno nije dolazio samo od popijenog vina, navodili su, poput radara, unuke na središte njegovih reminiscencija.

„Ej, mladosti, mladosti! Bila si gorka, a ipak slatka!" uzdahnuće i dan-danaske deda Aron u trenutku zanesenosti, a taj njegov šaljivo-ozbiljan vapaj svako od nas može da tolkuje po svojoj volji: kao opomenu, utehu iliti sentimentalnu fronclu.

Nedavno je jedan njegov unuk, onaj koji se opredelio za slikarstvo, probao da, uz pomoć bujne mašte i skromnog umeća, vrati svom dedici ono što je ovaj smatrao odavno iščezlim. Nakon dvo-sedmičnog rada podario mu je široku, tamnozelenu livadu, obasjanu zlatnim zracima popodnevnog sunca i oivičenu gorostasnim jablanima, koji su, na fonu svetloplavog neba sa raštrkanim belim oblačićima, delovali impresivno poput ukipljenog kozačkog stroja. Posred livade jure karuce načičkane grozdom kozakinja, a kočijaš

Jevdakima Saharova zamahuje bičem nad grivama dva dorata, zahuktala i nekako izobličena, što zbog silna trka što usled umetnikove neuvežbanosti. Tuna je i kolski put pored livade, nekoliko kućeraka kraj puta, dva starca u kozačkoj nošnji ispred svojih kuća, tuna je čak i omanje jato gusaka pored plota. Gledano uzduž i popreko, divan ambijent u kasno letnje popodne, pun sunca i devojačkih poklika. Slika se deda Aronu zdravo dopala (ona i sadeka visi na zidu iznad njegovog kreveta), ali, ipak, sve je to izgledalo malo drugačije.

„Ma, čekajte, dedice, jeste li rekli: livada na kraju kozačkog sela, jablani oko nje, njine dugačke senke preko livade, kućice pored puta... Probajte jošte jedared da se setite. Ja mislim da je sve to upravo ovako izgledalo."

Deda Aron se složio, da, moždak je sve to baš ovako izgledalo. Ko bi se sadeka setio detaljâ, davno je to bilo.

Spomenimo, uzgred, da se ova slika može smatrati prvom notom jedne likovne simfonije, likovnog ciklusa o kome ćemo - ako Nebo (sa belim oblačićima) bude naklonjeno petom deda Aronovom unuku - pre iliti kasnije nešta više saznati iz istorije umetnosti.

U jesen 1917. godine, kao što je poznato, vetar Najveće revolucije oduvao je i Kerenskog, kao pre toga cara Nikolaja. Jednog tmurnog oktobarskog popodneva narod je, naoružan kukom i motikom, banuo i na imanje kod Svjatošina i, pošto su kozaci u poslednjem momentu brespovratno nestanuli, razgrabio sve što se tuna našlo.

Sami sebi prepušteni zarobljenici otišli su u Kijev, javili se u zavedenije i odmah bili „prekomandovani" u jednu ciglanu. Preskačući detalje, spomenućemo da je ondeka, u šarenilu fizionomija i jezika, bio i priličan broj Prajsa. Kad je nemačka vojska krenula u okupaciju Ukrajine, a ondak napala i sam Kijev, branioci grada najmili su zarobljene prajske artiljerce da poslužuju njine topove. Plaćali su 15 rubalja za sat efektivne borbe. Pokoji Prajs bi proveo na toj „nadnici" dva-tri dana, ispucao bi se na svoje zemljake, a ondak bi opet bio miran, dok ne bi potrošio novac.

Zimu su „Austrijaki" proveli na radu u pomenutoj ciglani, a početkom proleća bio im je dopušten

POVRATAK KUĆI

U martu 1918. godine poveća grupa bivših honveda napustila je Kijev. Četiri dana i četiri noći putovali su ajzibanom, a deo puta, u graničnom području, prevališe pešice i paorskim kolima. U Ternopolju su se javili u kasarnu, da bi se ondeka utopili u ogromnoj masi njima sličnih povratnika iz zarobljeništva.

Par dana kasnije nasred dvorišta te kasarne bio je načinjen podijum od nekoliko buradi, na koji su se, jedan za drugim, penjali oficiri i uzvikivali: „Mađari (Prajsi, Austrijanci, Česi, Hrvati...), zapamtite moj lik, odmah možete doći kod mene da vas ubeležim na spisak!" Ubeležiše ih, i kroz koji dan ajzibani počeše da ih razvoze na sve strane: Austrijance u Beč, Prajse u Berlin, Čehe u Prag, Hrvate u Zagreb, Mađare, među kojima su bili zapisani i Rusini, u Peštu.

Ali najprvo su te kontingente odnosili u svojevrsne karantine, da bi iz njih „izbili boljševizam". Tako su honvedi bili odneseni u Grudek Jagelonski, gdeno su mesec dana proboravili u husarskoj kasarni. One najsumnjivije već prvog dana pretresoše, tražeći u njinim koferima letke i drugi propagandni materijal, a ondak svih devet stotina odrpanaca, koliko ih je ondeka bilo, potrpaše u štaloge, gdeno su spavali na provizornim pričnama. Nisu radili ništa, a dnevno su dobijali po četvrt kilograma kukuruznog hleba i, povremeno, po parče konjskog mesa. To je bilo malo, ter su počeli da se bune. Komandant kasarne pripretio im da će njin boravak ondeka biti produžen, jerbo se, izgleda, jošte nisu oslobodili boljševičkog vraga.

Odande ih je, nakon jednomesečnog karantina, ajziban ipak odneo u Peštu. Bilo im je dopušteno da se sa štacije raziđu kud im je volja, ionako su morali da se jave svojim komandama. Deda Aron i nekolicina njegovih drugova prespavali su dve noći u nekakom manježu u Kasarni Marije Terezije, a dva dana špartali su po Pešti. Sa novcem nisu kuburili, jerbo su zarađene rublje promenili za mađarske krune. Osim dežurnog oficira, koji ih je prilikom prvog ulaska u kasarnu zapisao u jednu knjigu, niko ih više nije pitao ni ko su niti šta rade ovdeka. Rasulo je već visilo i nad Peštom i nad Kraljevinom Ugarskom.

Jedan dotrajali sedokosi starac, s kojim su raspušteni pripadnici negdar dične soldateske vodili nevezan divan u parku na Margit-sigetu, smatrao je da uzrok tome leži u maloj nepažnji Karla Prvog Habsburškog prilikom stupanja na presto apostolskog kralja Ugarske. Naime, u jednom momentu, za vreme krunisanja u Matijinoj crkvi na Budimskoj tvrđavi, njegova se kruna, loše nasađena, iznenada pomerila, malko čak nakrivila, zamalo mu nije pala s glave. „Nem sokáig lesz." „Neće dugo", prorokovali su u tom trenutku nekoji starčevi prijatelji, upućeni, bojse, u dublje tajne svemoćnog Usuda.

Vaistinu, Karlo Prvi, odnosno Četvrti, a ujedno i Poslednji, ostanuo je na tronu samo dve godine, što je upravo žalostivno u poređenju sa malne sedam decenija njegovog predšasnika. No te činjenice su vlasništvo istorije - mi se vraćamo toku naše pripovesti.

U kasarnskom hapsu, pored kojeg su povratnici iz zarobljeništva prolazili kad bi išli u manjež na spavanje, bio je zatvoren jedan komunist iliti komunistički simpatizer. I on je smatrao, kao i nekoji oficiri, da su bivši zarobljenici zaraženi boljševizmom, ter bi vikao kad god su oni prolazili pored ćelije u kojoj je čamio: „Éljenek a bolsevikok!" „Živili boljševici!" Deda Aron i njegovi drugovi su se smejali, a smejali su se i drugi honvedi koji bi se tuna zatekli. I taj smeh je deda Aronu bio svojevrstan dokaz da honvedska država propada.

Iz Pešte su „ratni turisti", pripadnici negdar dične soldateske, doputovali u Suboticu, da bi jošte jedared posetili matičnu kasarnu. Ondeka su ih površno ispitali o njinom zarobljeničkom putešestviju, rasporedili u odgovarajuće jedinice i pustili kućama na jednomesečno odsustvo.

Time smo se, prijatelji časnejši, i mi približili završetku prvog dela albuma sa požutelim slikama amajlijama. Detalji za poslednju od njih pokupljeni su

NA TALIJANSKOM FRONTU

Početkom juna 1918. godine deda Aron se jošte jedared obreo u ajzibanu sa vagonima za stoku, koji je nosio vojsku na front. Ali njemu je bilo (kao što je, moždak, i nekojima od nas) već dosta ratovanja. Utoliko pre što je u to vreme i prostim vojacima bilo jasno da je rat izgubljen. Stoga se nećemo duže zadržavati na talijanskom frontu. Spomenućemo samo da je bio u Dolomitima, a deda Aronova kompanija na Monte Grapi, pored slavne i okrvavljene Pijave.

Recimo i to - da kogod, i pored svega, slučajno ne bi pomislio kako su ondašnji vojaci umirali samo od rovovske dosade, inače karakteristične za Prvi svetski rat - da su oni pokatkad boravili i u takozvanim kavernama. To su bili horizontalni tunelići u krečnjaku Dolomita, nekoji ubušeni pravo u tkivo kamenja, dvadesetak meteri u dubinu, a nekoji potkovičastog oblika. Krečnjak je bio slojevit, neotporan, ter kad bi među liticama odjeknula kanonada topova od 305 mm, i kad bi čitave planine počele da podrhtavaju, ponegder bi se (tvrdi deda Aron) deo gromade slegao i zgnječio vojake koji su čučali u kavernama.

NJine kosti danaske su, izvesno, već sasvim stopljene sa kalcijumom Dolomita.

I, na kraju, jošte jedna ratna sitnica, što, prevedeno na mirnodopski jezik, znači jošte jedan prekinut ljudski život. Reč

je, prijatelji časnejši, o kapetanu Vadaskom, jednom od retkih Rusina sa oficirskim činom i Šprema deda Aronovom tvrđenju, koje bi, Borise, trebalo proveritiĆ potencijalnom dobitniku plemićkog predikata „fon".

Kapetan Eugen (fon) Vadaski bio je hirovit i častoljubiv mlad čovek, sin bogatog kulaka, školovan u Pešti i Beču. Kad je dobio čin kapetana, iskao je čak i od rođene matere da ga persira. „Gospodine, hoćete li ustati, već je pola devet." Za utehu, govorio je materi da ona ne persira njega, svog sina, već njegov čin.

Poginuo je na samom kraju krvavog vašara. Već su u Pešti mađarski vojaci grofu Pišti Tisi, krivcu za smrt mnogih njinih drugova, bili pružili šansu da i on svojim telom zaustavi koji metak, i tako vlastitom krvlju potpiše ciničnu izreku koju je svojedobno bio obnarodovao, već su na front počele da stižu i vesti o slomu Centralnih sila, a nesuđeni austrougarski vitez rusinske narodnosti jošte je gonio svoje vojake da pruže otpor neprijatelju. Nije se, bojse, mogao pomiriti sa činjenicom da će propasti jedan gospodstven svet, poredak koji je trebalo da bude vekovečan, koji mu je dodelio čin kapetana, a moždak bi mu dodelio i predikat „fon". Sâm je, na čelu svoje kompanije, krenuo napred. Vojaci su krenuli za njim, nerado, dašta, a ondak mu je jedan mrzilac rata nanišanio u leđa i povukao oroz. Kapetan je jauknuo, okrenuo se, a ovaj mu je opalio i u stomak.

Tako je, poput grofa Tise, sa vojačkim mecima u svom telu završio karijeru, i život, Eugen (fon) Vadaski, hirovit i častoljubiv mlad čovek, koji je mnogo hteo, koji se nije mogao pomiriti sa činjenicom da će propasti svet vitezova, parada i egzercira, balova, opereta i bronzanih lavova, svet u kome se znalo ko koga treba da persira, da će iščeznuti poredak koji mu je dodelio čin kapetana, a moždak bi mu vaistinu dodelio i predikat „fon".

A deda Aron i većina njegovih drugova sa talijanskog fronta vratili su se u zavičaj i nastavili život u miru. U miru koji, recimo i to, nije bio ni tako spokojan, a ni tako dugovečan kao onaj na kraju bajki što su nam ih negdar pripovedale naše bake - tokom dugih zimskih večeri. 

sledeće poglavlje
prethodno poglavlje
sadržaj