V

DOK KIŠA ROMINJA 

Hala buduće Fabrike traktorskih delova, u Industrijskoj zoni Novog Sada, s desne strane železničke pruge za Budimpeštu, tih decembarskih dana bila je tek jedno od mnogih gradilišta Građevinskog kombinata „Vojvodina". Na jednostavnijim unutrašnjim radovima bila je angažovana radna grupa majstora Stošića, koju su sačinjavali pretežno novoprimljeni nekvalifikovani radnici. Jedino je, ako se izuzme ovde nevažeća kvalifikacija Aleka Vislavskog, majstor Živko Tasić bio fahman među ovim privremenim građevincima, koji većinom behu sezonci iz pasivnih krajeva, zaostali u Vojvodini posle berbe kukuruza. Namera im je bila da zarade koji dinar do proleća, dok na njihovim brdima ne iskopni debeo snežni pokrivač, a posle će videti hoće li i dalje ovde ostati ili će se vratiti svojim posnim njivama i sočnim livadama. I jedni i drugi - oni koji su već bili krenuli na kurs za polukvalifikaciju i oni koji su s prezirom odbijali svaki predlog da postanu profesionalni građevinci - bez žurbe su glačali veštački kamen poda u hodniku aneksa što se protezao duž leve strane hale. Glačanje se obavljalo ručno, brusnim pločama, jer su se finalisali spojevi i kutovi do kojih brusni disk mašine nije mogao dopreti.

U pola tri, iako je do završetka radnog vremena bilo ostalo još pola sata, cela grupa povukla se u jednu neveliku, zagrejanu prostoriju, koja im je služila kao trpezarija i soba za odmor. Nisu, doduše, bili umorni, ali hladnoća i promaja u hodniku, u kome je pod zbog glačanja bio poliven vodom, padali su im

teže od rada. Majstor Stošić je još pre podne otišao u direkciju, verovatno se na gradilište danas neće ni vratiti, majstor Živkove reumatične kosti čeznule su za toplom furunom, a momci su takođe jedva čekali da siđu sa dasaka položenih na mokar kamen hodnika i da sednu na razbacane sanduke u zagrejanoj prostoriji.

- Da sam svojevremeno prešao na radno mesto zidara održavača u „Produktivi", po ceo dan bih ovako sedeo - vajkao se majstor Živko ubacujući treske u peć. - Pametan je moj drugar Dile. Zamalteriše dve-tri rupe na dan, i to mu je sav posao. A ovde je za istu platu morao dnevno da omalteriše dvadeset kvadratnih metara.

- Šteta za takvog čoveka da zapušava rupe kao održavač - reče Luka Radanović.

- I te kakva šteta. I za njega i za ovo društvo. Zbog malih zarada, a vidite i sami u kakvim se uslovima one ostvaruju, najbolji radnici napuštaju građevinarstvo i kradu bogu dane na poslovima na kojima ne iskorišćavaju ni deseti deo svojih sposobnosti. A onda se pitamo zašto nam ne valja građevinska operativa.

- Građevinska operativa nam ne valja zato što se ti preko sedmice ovde odmaraš, a nedeljom mlatiš lovu, radeći na crno - odgovori nekvalifikovano šeretsko zakeralo Huso Avdagić. - Ti mlatiš lovu, žena je sakriva i od tebe i od sebe, pa bogatstvo raste kao kamara u vršidbi.

- Je l' mu žena štedljiva?

- Cicija najtvrđe vrste, veli Živko. Ta bi ti, Luko, pre pičke dala nego pet dinara.

- Ne bih ja pet dinara od nje ni tražio.

- Ništa vama, bosanskim balvanima, ona ne bi dala - mrgodno će majstor Živko. - Ne razumete se ni u pare ni u žene. Vi o životu razmišljate na jedan način, ja na drugi.

- Naravno. Ti razmišljaš kako da nađeš još lakše radno mesto, i kako da napuniš džepove, a mi, proleteri i golje, razmišljamo o nepravdi koju svakodnevno gledamo oko sebe. U tome je razlika između tebe i nas.

- Svako se bori za pravdu samo dok misli da je ona na njegovoj strani. Dok i sam ne napuni džepove i stomak. Zapni ti, prijatelju, pa ćeš i bez filozofiranja o pravdi i nepravdi zaraditi lovu.

- Bilmezu jedan, ja zapinjem tri puta više nego ti! Alek, ti si dečko iz školske klupe, objasni ovom seljaku sa majstorskom diplomom otkud nesporazum između nas dvojice.

- Nesporazum je jedan od osnovnih oblika komuniciranja među ljudima. Niko nikoga u suštini ne razume.

- E, ako to učiš u školi, bolje da je nikad i ne završiš - poruči Huso dečku koji je sedeo podalje od grupe oko peći. - Reci nam, Alek, da li ljudi zaista prestaju da se bore za pravdu čim napune džepove i stomake? Na to pitanje kad budeš imao odgovor, javi mi se.

Milenko Čop, polaznik kursa za polukvalifikaciju, klepi Husu vrhovima prstiju po glavi.

- Bežite, ljudi, glavom bez obzira, čim dileja počne da mudruje.

- Mudrovala ti baba na mezaru!

Alek se zimogrižljivo strese i skupi na sandučetu kraj prozora. Pogled mu je, preletevši prostranu pustu ledinu ispred aneksa, rasejano bludio po kućercima i ogolelom drveću na gradskoj periferiji, gde su hladne kišne kapi stvarale maglenu zavesu. Negde u cevi slivnika dobovala je voda. Učinilo mu se da je kiša pojačala. NJen monoton romor, što je dopirao izvana, kao da je obmotavao razgovor u grupi oko peći. Bujica iz slivnika odnosila je trivijalne rečenice kao praznu slamu.

- Alek, je l' razmišljaš?

- I više od toga.

Prisećam se, Huso. Meditiram, snatrim. To je prijatnija, ponekad i delotvornija duhovna aktivnost od razmišljanja. Razmišljati može svaki pacer, da ne kažem glupak. A za meditiranje ti je potrebno nešto više od mozga. Potreban ti je senzibilitet. Ne znam koliko ga imam, ali meditiram, snatrim. Maštam, druže od Zvornika. Maštam, bez obzira na to što me sestra Leonka s vremena na vreme opominje da je maštanje opasna navika. Jedna od onih koje mogu da se pretvore o poroke. Mašta na sanjara deluje poput starog vina. Ko jednom počne njome se opija, ko počne da hoda po nebu, teško mu je na zemlji. Tetura se poput pijanca.

Tako govori moja seja Leonka.

A ja je, bezjak, ne slušam.

Ovog puta meditiram, snatrim o sivoj kišnoj zavesi. Koju sam prošle, i pretprošle, i ranijih jeseni, za vreme berbe kukuruza, posmatrao iz kupe mirisne kukuruzovine. Kao što je sada

posmatram iz smrdljivog ćumeza. Snatrio sam, Huso, šćućuren pored braće Joakima i Miše, i na mahove osluškivao jedva razgovetan, kišom obavijen razgovor naših roditelja. Sedeli su u istoj kupi, u drugom gnezdu među snopovima. Kraj poljskog puta, pod bagremom, pokriven grubim kudeljnim pokrovcem, privezan za kolsku lotru stajao je Bogar. Konjski nepomično, stoički mirno. Opuštenog repa i pognute glave. O čemu li je on meditirao?

Stresao sam se, zimogrižljivo, i još bolje uvio u očev gunj. Pogled mi je mirovao na zamagljenom horizontu. Razgovor roditelja iza snopa sve je slabije dopirao do mene.

Meditirao sam, gorštački mudrijašu, o maloj Ireni Romanovoj. O svojoj prvoj, dosad jedinoj ljubavi. U ovakvoj kupi, negde na drugom kraju atara, verovatno i ona sada sedi, pomislio sam. Čeka da kiša prestane. Ili da još jače nastavi, iznuđujući time privremen prekid radova u polju. O čemu ona sada meditira u svojoj kupi kukuruzovine? pitao sam se. Da li je pomislila da u ovakvoj kupi, negde na drugom kraju atara, sedi Alek Vislavski i...

Da li, golubica, misli sad na mene?

Da li, prokletnica, ikad misli na mene?

Patio sam zbog nje, Huso, još kao dečarac. Zaljubih se (jao, zaljubih se!) u nju čim je počela da dolazi na Vodoplavne livade. Da napasa, kao i ja, krave svog dede. Koji je u ono vreme, kao i moj deda, imao salaš za Visokim mostom. Potukao sam se s Jakovom Herbutom (salaš Jakovljevog dede i oca bio je, i ostao, prvi sused salašu mog deda Arona i strica Janka), zbog toga što je Jakov, ležeći potrbuške usred buljuka dečurlije pored plasta sena, „sanjao" malu Irenu. I, tobože u snu, izjavio joj ljubav.

Nekoliko godina je, preko leta, dolazila mala Irena Romanova na Vodoplavne livade. Da napasa dve dedine krave. A pre četiri zime deda Ferka Romana je pokosio pogibeljan šlog. NJegova baba je već na proleće prodala salaščić, te idućeg leta čarobne male Irene više nije bilo na Vodoplavnim livadama. Detinjska idila počela je da bledi. Verovatno bi zauvek ostala na livadama detinjstva, da se pretprošlog leta, u vreme žetve, nije dogodio onaj sudbonosan susret.

To žarko ravničarsko popodne pamtim, veseli brđanine, kao nešto izuzetno. Iako je na početku sve bilo sasvim obično. Zaprašeni dudovi duž poljskog puta mirovali su bez daška vetra. U hladu njihovih ogromnih krošnji konji su, privezani za

lotre paorskih kola, mahali repovima. I, izdaleka, posmatrani kroz talase jare, ličili na crna strašila. U dubini žitnih polja kosači su ravnomerno zamahivali kosama.

Zamahivao je i deda Aron. Nekoliko koraka iza njega i stric Janko. Veronka je prostirala ražene vezeljke, strina Marija i ja skupljali smo žito u rukoveti i stavljali ga na te vezeljke. Miron je vezivao snopove. Povremeno bi, kao pravi delija, preuzimao kosu od oca ili od deda Arona. Iz žita, pa i iz strnjike, izbijala je struja vrelog vazduha. Kao nevidljiva para. Prašina i znoj štipali su mi lice i vrat. Vrućina me je satirala. Činilo mi se da nikad nećemo stići do kraja deonice. Mrštio sam lice, gledao kroz zavesnu dopola spuštenih trepavica i usiljeno, na mahove besno, vitlao srpom po otkosima.

Kad sam podigao glavu, ogroman crni oblak, koji se domaločas jedva pokazivao na jugozapadnoj strani, u „babinom kutu", svojom nakostrešenom glavom već je bio blizu sunca. A ono je, kao za inat, još žešće peklo. I još jače osvetljavalo bleštavu površinu nepokošenog žita.

Kosači zastadoše da naoštre kose. Tokom pauze malo popričasmo, te nastavismo rad. Ali ja sam sada imao još manje volje i snage za rukovedanje nego dosad. Često sam se uznemireno okretao i zagledavao prema jugozapadu. Sve više me je obuzimao strah od oblaka koji se naglo dizao. Koji je rastao i širio se poput ogromnog čudovišta. Bleštav na ivicama, tamnoplav u sredini. Pokatkad bi u toj čeličnoplavoj trbušini blesnula oštra, preteća munja, da bi se nakon nekoliko sekundi razlegla još daleka, potmula grmljavina.

Dva bela goluba vinula su se odnekud iza žita i poletela prema Čorbinom salašu. NJihova bleštavo bela tela još jače su isticala kontrast između oblaka i svega zemaljskog što ga je uznemireno iščekivalo. Ta slika dvaju belih golubova, ustreptalih na sunčanoj svetlosti ispred trbušine tamnoplavog čudovišta, bila je i lepa i zastrašujuća u isti mah. Obuzimao me je dubok, paničan strah. Čorbin salaš bio je predaleko da bismo do njega stigli, čak i da odmah krenemo. A drugog salaša, ili ma kakvog većeg skloništa, nije bilo nadaleko odavde.

„Veronka, hajdemo nas dvoje", predložih sestri od strica. Nije prihvatila predlog. Rešila je da ostane sa roditeljima. Doviknuh deda Aronu da idem. Dobih njegovu saglasnost. Znao je da se od malih nogu plašim oluje. Kao petogodišnjeg dečaka me je olujni vetar nosio dvadesetak metara kroz vazduh. Amalka,

mlađa deda Aronova kćerka, trčala je za mnom kao za otvorenim kišobranom.

Oblak je već bio prekrio sunce. A s njegovom senkom stigao je i vihor. Jak, sve jači. Na leniji je, zvučno i zloslutno, treštalo nekoliko paorskih kola. Kočijaši su zamahivali bičevima, konji su sve brže grabili. Poneka kola bi na trenutak nestala u visokom stubu prašine. Zatim bi se ponovo ukazala, jureći prema selu.

Sa lenije sam, zgrabivši bicikl, bacio još jedan pogled na pet žetelačkih prilika. Koje su, duboko u deonici, žurno slagale snopove u krstine. Kad nevreme počne da orgija i kiša da pljušti, oni će se skloniti pod kola u okrilju dudove krošnje. Ali ja se ispod kola nikad nisam osećao dovoljno sigurnim.

Kiša tek što nije počela. Prve kapi, još retke i krupne, već su se zarivale u debeo sloj prašine. Ja sam svom snagom terao bicikl. Vetar mi se suprotstavljao i gurao me u nerazdrobljene džombe osušenih vagaša. Pritiskao sam pedale, točkovi su upadali u tepih od prašine na sredini puta. A prašina u vazduhu nije mi dopuštala da otvorim oči. Na mahove je bila gusta i oštra poput vrelog peska u pustinjskoj oluji.

Stao sam. Bilo mi je jasno da dalje ne mogu. Munjo Nebeska, šta sada?

Jedini spas beše napušten Čorbin salaš. Nisam bio srećan što će mi ta polurazrušena mrtva kućerina, usamljena i udaljena od lenije, poslužiti kao sklonište. Kad god sam prolazio ovamo, izdaleka bih posmatrao njene mračne rupe ne mestima gde su nekad bili prozori, kao i mestimično ogoljene letve krova, i pitao se zbog čega oko napuštenih salaša i drveće sahne. Sada, kad su mi crna prozorišta ličila na očne duplje u lobanji, kad su već skoro sasvim ogolele, mestimično polomljene krovne letve strčale u uzburkano nebo poput rebara kakvog kostura, nije me uznemirila pomisao da salašari za Visokim mostom plaše decu tim salašem. Oko kojeg, navodno, u bujnom gustišu danju borave divlje devojke, a noću matore veštice. Mene je sada uznemirila pomisao da onde, u sobama bez vrata na dovracima i bez okana na prozorima, vlada velika promaja. Negde sam, naime, bio čuo da promaja privlači grom.

Munja me zaslepila. U istom trenutku zaglušio me strahovit tresak. Spotakao sam se, u magnovenju se upitah da li padam u nesvest.

Je li grom udario u bicikl?

Seče li me kosa Smrti?

Ne, to je mene samo strah presekao. Živ sam! Pljušti već kiša po meni, lije kao iz kabla. Treba ostaviti bicikl, dotrčati do salaša. Skloniti se na trem. Ući u sobu u kojoj ima najmanje promaje.

Uđoh u polumračno predsoblje. U sledećem trenutku začuh neki šapat. Pa mrmljanje i stenjanje. Divlje devojke, veštice? Kad su se razrogačene oči svikle na polumrak, spazih u kutu malu Irenu Romanovu. Potom i njenu baku. (Koja je u ovom kraju atara još imala neku njivicu, te joj je s vremena na vreme dolazila u radnu posetu.) Baka je čučala u kutu, šapatom se molila i stenjala kad god bi zapraštalo. Mala Irena je stajala pored nje, takođe preplašena. Obasjana bledilom svoga lica, veoma lepa.

Povremeno sam ja i ranije sretao malu Irenu u selu. Na ovom ili onom šoru, u prolazu. Ili bih je viđao na igranci. Ali ovo sada, taj iznenadan susret, bledilo njenog prelepog lica, sjaj njenih anđeoskih očiju - to beše najveći grom u kanonadi što se u tim trenucima sručila na polja za Visokim mostom.

Posle tog susreta, na subotnjoj i nedeljnoj igranci u Zelenoj bašti zurio sam samo u malu Irenu Romanovu. A već iduće subote stajao sam s njom pored stabla bele topole iza rute na Lejama. I, pijan od sreće, udisao noćni vetrić, oplemenjen mirisom njenih usnica.

„Joakiim! Aleek! Mišoo!" dopro je do braće očev dvotalasni glas iza snopa. Sva tri puta malko podignut u prvoj polovini imena, spušten i razvučen u drugoj. Lišće kukuruzovine je zašuštalo, otac i mati su ustajali. Kiša nije prestala, berba se prekidala do sutra ili prekosutra. Valjalo je upregnuti Bogara u kola i polagano krenuti kući.

- Školarac! - prenuo ga oštar glas Huse Avdagića iz grupice oko peći. - Jesi li dokonao zašto se majstor Živko i ja ne razumemo, iako govorimo istim jezikom?

- Ja sam već s takvima kao što si ti mnogo puta diskutovao - uzvrati majstor Živko umesto školarca. - I shvatio sam da je to uzaludna rabota. Ako je čovek pametan, ne treba ga menjati, ako je budala, ne možeš ga promeniti. Mnogo energije i nerava treba utrošiti da bi se glupak poboljšao makar za onoliko koliko je pod noktom crnoga. Zato pametan čovek ne treba da se iscrpljuje u raspravama sa budalama.

- Zato ja s tobom, Lalo budalo, i neću da raspravljam. Školarac, jesi li sad dokonao kakva je razlika između pametnog čoveka i glupaka?

- Jesam. Ali nije red da vas ja poučavam.

- Zašto, bolan?

- Moj deda kaže da obično gluplji čovek deli savete pametnijima od sebe. Pametni ljudi, kako reče majstor Živko, retko osećaju potrebu da drugima naturaju svoje mišljenje.

- A moj deda kaže da pametan čovek više nauči od budale nego budala od pametnog. Je l' ti sad jasno, jarane, zašto sam ja od tebe tražio da me poučavaš?

- Sve mi je jasno. Ako se malo zamisliš, i tebi će biti jasno da su naši dedovi govorili isto. Samo tom istom nisu prilazili s iste strane. Jednog dana ćemo se možda i nas dvojica bolje razumeti. Danas tako daleko nećemo dogurati, jer je već pet do tri. Bolje će biti da se presvučemo nego da mudrujemo.

- Mudrovao ti deda na mezaru!

* * * 

sledeće poglavlje
prethodno poglavlje
sadržaj