XI

GRADI I RAZGRAĐUJ, MOMČE
 

Marko Orlović, zvani Mark, tehničar na gradilištu broj 7, na koje je početkom marta prešla i radna grupa majstora Stošića, stanovao je u nevelikoj, otmenoj Ulici starih vila. Tom ulicom odmotavao se i deo Alekovog puta prema gradilištu na Detelinari, novosadskom periferijskom kvartu. Povremeni zajednički odlasci na posao i povraci odande, peripatetički dijalozi koje su drugari tada vodili, učvrstiše njihovo prijateljstvo i uvećaše divljenje koje je mlađi sabesednik osećao prema nešto starijem.

Mark je Aleka fascinirao u prvom redu svojom snažnom, velikodušnom, gospodstvenom ličnošću, svojim nonšalantnim ponašanjem, širokim opštim obrazovanjem i negovanim crnogorskim govorom. Ćaskali su o svemu, ali su se Aleka najviše dojmile drugareve besede o čojstvu, iako je Mark par puta naglasio da čojstvo u potpunosti može shvatiti samo onaj ko ga odmalena nosi u sebi.

Čojstvom se smatra skup moralnih normi koje su u prošlosti bile izuzetno važne za crnogorski narod, za njegovu egzistenciju u uslovima večite borbe za slobodu, objasnio je nonšalantan drugar radoznalom. Visokim moralom Crnogorci su u borbama uspešno parirali brojčano nadmoćnim neprijateljima, njime su u miru regulisali svoj tegoban ali častan plemenski život. Čojstvo, kao složen moralni ideal, nije nastalo iz individualnog umovanja o vrlini, njega nisu propisali etičari - mada su zasluge izuzetnih pojedinaca, Njegoša, recimo, u domenu

visoke moralne misaonosti, i Marka Miljanova u domenu praktičnog vrednovanja čojstva, neosporne - već se ono formiralo u okrilju samog naroda, iz njegovog nasleđa, etničkog identiteta i vaskolikog života u određenom istorijskom razdoblju. Taj život je sada izmenjen, sloboda i bezbedna egzistencija je ostvarena, te čojstvo više nije tako neophodno kao što je bilo ranije, ali kao skup najviših moralnih normi ono nikad neće izgubiti svoj suštinski značaj. Jer pravičnost, dostojanstvo, hrabrost, čovekoljublje, velikodušnost, umerenost i drugi univerzalni atributi čojstva uvek će biti aktuelni u sveukupnom ljudskom životu. No da bi se osetila posebnost čojstva u poređenju sa drugim moralnim sistemima, valja istaći odnos Crnogoraca prema dominantnim moralnim kategorijama. U životu Crnogoraca je, na primer, individualno nadmetanje bilo dosta izraženo, naročito u bojevima. Ali to nadmetanje nije imalo za cilj puko lično isticanje, već pre svega višu moralnu poziciju, koja se osvaja hrabrošću, rodoljubljem, žrtvovanjem za slobodu ili ma koju drugu pozitivnu tekovinu. Uopšte uzev, iako je iziskivalo i izbacivalo na površinu snažne ličnosti, čojstvo je kolektiv pretpostavljalo individui. Pojedinac je tu imao moralnu vrednost samo ako je njegova volja bila u skladu sa interesom i voljom celine. Crnogorci su, zatim, bili velikodušni prema svima ugroženima, ponekad čak i prema neprijatelju - ako je bio bespomoćan ili u velikoj nevolji. Ali takvo njihovo ponašanje nije proizilazilo iz milosrđa, koje su oni smatrali osobinom malodušnih i slabih, već iz osećanja pravičnosti i dobročinstva. Pomozi, ali ne sažaljevaj! glasi jedan od imperativa čojstva. Sličnih primera ponašanja, i ovako jezgrovitih, donekle specifičnih imperativa, u čojstvu ima podosta, ali nijedan od njih ne odstupa od osnovnih normi opšteljudskog i svevremenog moralnog ideala.

- A što se tiče odnosa prema tjelesnom uživanju, kojim si ti toliko zaokupljen, čojstvo nije protiv nagonâ i strasti, jer se ne može biti protiv neizmjenljive prirode ljudskoga bića. Čojstvo je samo protiv neumjerenosti i beščašća u hedonizmu, kao i u svemu ostalom. A pošto si ti daleko od bilo kakvog beščašća, i još dalje od potrebe da se pridržavaš kanonâ čojstva, okani se suvišnog moraliziranja i uživaj u miru.

Tako je govorio Mark Orlović, u svakom pogledu briljantan tip, elokventan besednik koji je zelenjaku Aleku Vislavskom otkrio značaj morala u čovekovom životu. „Moral više od svega,

čak i od obrazovanja, umjetnosti i drugih oplemenjivača ljudskoga duha i karaktera, čini čovjeka čovjekom", smatrao je poštovalac i učenik Njegoša i Marka Miljanova. Istina, on je pri tom imao na umu da bi neprekidna visoka moralnost za mnoge ljude bila strašno zamorna, i govorio je da ne treba zameriti prosečnom pripadniku ljudskog roda ako se s vremena na vreme odmori od teške dužnosti da bude Čovek. Ljudi su skloni padu, te povremena spoticanja pojedinaca ne treba uzimati suviše tragično. Tragedija je kad čitav narod dospe u stanje koje se može nazvati moralnim padom. A takva je stanja istorija mnogo puta registrovala.

- Šta vrijede Nijemcima, kojima se ti diviš, sva dostignuća u ekonomiji, nauci i kulturi, kad su dva puta u ovom vijeku počinili najveća zvjerstva što ih ljudski stvor može počiniti. Još su jadniji njihovi prirepci Hrvati, koji su iznjedrili ustaše, najgrozniju čovjekoliku gamad pod kapom nebeskom. Da imaju moralne snage, da pogledaju istini u oči, da iz srca pruže ruku Srbima i Crnogorcima, svojoj braći, svojim žrtvama, mi bismo Hrvatima pomogli da povrate dostojanstvo. Mi smo im ionako sve oprostili, iako su guje iz njihovih njedara naše bližnje žive oslepljivale, testerisale, klale, spaljivale. Ništa nijesmo zaboravili, ali smo sve oprostili.

Ovakva Markova razglabanja bila su nepoznata Luki Radanoviću i Husi Avdagiću, majstoru Stošiću i majstoru Šakiću, šoferu Nidži i ostalim majstorsko-šoferskim vukovima na gradilištu broj 7 Građevinskog kombinata „Vojvodina". Znali su samo da je Mark jedan od najmlađih tehničara na gradilištu, da će tek na jesen u Beograd na studije, jer je prošle jeseni nekoliko meseci proveo u Parizu (gde je, navodno, želeo da studira, ali mu je konce pomrsila nesrećna romansa s jednom Madlenom), znali su, dakle, da im on u neposrednoj budućnosti neće krojiti kapu - ako njima uopšte neko može da kroji kapu - pa ipak su ga uvažavali više nego ostale tehničare, i stavljali u središte svoje pažnje kad god bi se obreo među njima, često u središte svojih razgovora kad nije bio s njima.

Neostvarene studije na čuvenoj Politehničkoj školi (nisu bili sigurni da je čuvena, ali, boga mu, može li drugačija da bude politehnička škola u jednom Parizu?), nesrećna ljubav sa putenom Parižankom (nisu je videli, niti ju je Mark opisivao, ali, boga mu, može li Parižanka, pa još Madlena, da ne bude putena?), otac koji beše borac Treće, Savine divizije, koji je,

kao i legendarni komandant Sava, ostao na večnoj straži herojâ Sutjeske, bogat očuh iz Ulice starih vila, koji je suprugu i pastorka već više puta vodio u nekoliko evropskih zemalja, jednom čak i u Ameriku - te ekskluzivne činjenice svakako su doprinele Markovoj popularnosti među vukovima i sitnom divljači na ogromnom gradilištu stambenog kompleksa na Detelinari. No ugled stečen na ovakav način, psihologizirao je Alek, kopni brže od martovskog snega. Ako se ljudi svakodnevno sreću s osobom koju prate neki ekskluzivni oreoli, ti oreoli će za kratko vreme da izblede, a osećanje i odnos publike prema tipu koji je u središtu njene pažnje zavisiće u prvom redu od kvaliteta i formata njegove ličnosti.

O izuzetnosti nenametljive ali i neodoljive ličnosti Marka Orlovića govorili su mnogi događaji i gestovi ljudi na gradilištu, pa i epizoda sa Lukom Radanovićem. Taj neuglađen, kao od brega odvaljen delija, koji nije zarezivao ni majstore, ni šofere, ni inženjere, ni tehničare, smekšavao je i ponašao se pomalo snishodljivo jedino u Markovom magičnom krugu. Katkad bi mu prišao, potapšao ga po ramenu i rekao: „Dobar si ti. Dobar. Kô kuća!"

Istini za volju, razlog privrženosti Marku čak i tog stenovitog Bosanca poticao je iz beznačajne zgode. Naime, plata nekvalifikovanih radnika na gradilištu bila je nevelika, a Lukina sposobnost da čuva novac ni tolika. Nikako nije uspevao da sastavi kraj s krajem. Dovoljno je bilo da sa drugovima ode nekoliko puta u kafanu na ćevapčiće, da svaki put popije nekoliko piva i naruči par pesama, da se sretne s kojim kockarom - a momci sa gradilišta su se obično sretali s tim kopcima - pa da u novčaniku ostane samo Lukina lična karta i zamrljana fotografija njegove devojke. I po pola meseca znao je, još na gradilištu broj 4, Luka Radanović da gladuje. Gurajući ujutru japaner po hali buduće Fabrike traktorskih delova, on bi svaki čas štrpkao veknu od kilograma, zadenutu za pojasom, dok je ne bi sljuštio. To mu je ponekad bila sva hrana do sledećeg jutra.

Na jednu veknu dnevno pao je Luka i početkom marta, kad je grupa prešla na novo gradilište. Do plate je ostalo još nekoliko dana, a i menza je ovde, nakon zimskog prekida, trebalo ponovo da bude otvorena kroz nekoliko dana. Stari Lukini drugari nisu se čudili kad bi on do doručka sljuštio svoju veknu. Ali nove je ovaj način prehranjivanja zanimao, i o tome se pričalo među radnicima na gradilištu. Za vreme doručka, dok je

Luka sedeo po strani i, besposlen, sa gomile šljunka bacao oblutke u udaljenu praznu kofu, neki su ga pozivali k svojoj torbi, drugi su mu nudili pokoji komad slanine ili švargle. No on je sve tvrdoglavo odbijao. Prvog je odbio, te posle ni ponude ostalih nije hteo da prihvati. Da je prvome prišao, i uzeo ponuđen komad, možda bi nastavio da i od drugih prima takva milosrđa, uz koja obično idu i male doze prezira. Sad su ga radnici zadirkivali zbog toga što gladuje, bena tvrdoglava, ali je svaki prema njemu osećao i izvesno poštovanje. Aleku je ovo dalo povoda da zaključi kako jedan čovekov gest može odlučiti kojim će putem on poći. Jedan jedini gest!

Kad je i Mark Orlović saznao za Lukine prilike, ponudio mu hiljadarku. Ovaj je najpre odbio.

- Je l' ti to meni, jarane? - podviknu Mark glasom u kome su se raspoznavale i šala i zapovest. - Kad dobiješ platu, vratićeš mi. Bar mi hazarderi znamo da je drugarstvo hiljadu puta važnije od pišljive hiljadarke. Nemoj da je sad pocijepam!

Da je ma ko drugi bio na Markovom mestu, Luka bi ga sigurno poslao do đavola i hladnokrvno pustio da novčanicu pocepa ili vrati u novčanik. Novac je on pozajmljivao samo od najbližih drugova, s kojima je stanovao u baraci, koji su i sami povremeno bili njegovi dužnici. Sada je, međutim, odstupio od svog običaja: uzeo je ponuđenu hiljadarku. Niko od prisutnih drugara nije na to gledao kao na primanje milostinje, a za najćutljivijeg, najrasejanijeg, povremeno i najnepristupačnijeg među njima ovo beše još jedan dokaz da je Mark izuzetna ličnost, tip kome niko nije ravan.

Toga dana Alek je u svoja „Zbivanja i razmišljanja" - svesku koju je počeo da puni dnevničkim beleškama nakon Dvadeset devetog novembra, kad su prošle krize i depresije - zapisao i ove redove:

Svi se mi u različitim prilikama i sredinama različito osećamo i ponašamo. Negde smo sigurni u sebe, negde nesigurni. Negde smo pametni i vešti, negde, opet, glupavi i nespretni. Pred jednom gerlom osećaš se lafom, pred drugom pacerom. U jednom društvu si nonšalantan i širokogrud, u drugom uštogljen i sitničav. Samo snažne i dostojanstvene ličnosti su u svakoj prilici samopouzdane i širokogrude, u svakom pogledu superiorne, iako tu superiornost ni u jednom trenutku ne pokazuju namerno.

Takav je Mark Orlović!

On dobro razlikuje specifičnu težinu pojedinih individua i postupaka, ali se prema svakome i prema svemu odnosi podjednako: s uvažavanjem koje ume da iskazuje samo temeljno vaspitan momak i s nonšalantnom indiferentnošću koja isijava iz svakog prirodno superiornog čoveka.

Vedrina duha je jedna od najlepših crta ljudskog karaktera. Ona u Marku sjaji neprekidno. Iako je samouveren i beskompromisan, iz njega zrači tolika objektivnost i smirenost da on začas može smiriti svakog nervoznog tipa s kojim ima posla. Markova ličnost ne samo što pleni - ona leči.

Mogao bih najzad, na osnovu razmišljanja o Marku, da zaključim i ovo: Nakon poznanstva s izuzetnom ličnošću, kao i poznanstva s izuzetnom, recimo, umetničkom tvorevinom, neko vreme nam se sve ostale čine neautentičnim i nezanimljivim, bezbojnim i beznačajnim.

* * *

Nedugo nakon zapisivanja ove beleške u Mirjaninoj memljivoj sobi, pri kraju jedne noćne vežbe iz seksualnog vaspitanja, kad je bio već sasvim umoran i pospan, Alek je spomenuo Marka Orlovića svojoj gazdarici i seksualnoj učiteljici, i neočekivano izazvao njen gnev spram sebe.

Taj mali Mirjanin gnev bio je prvi vesnik zlih vetrova, pukotina koja je nagovestila dublji razdor. Ovaj se razdor otvarao prilično naglo, ali, s obzirom na suštinu njihove veze, na njihove želje i karaktere, ne i sasvim neočekivano. Bilo je više razloga koji su ga produbljivali.

Pre svega, Alek je počeo da biva sve lošiji kormilar za vreme noćnih plovidbi dveju Mirjaninih grešnih barki. Fizičko šljakanje na gradilištu, intelektualno šljakanje u školi ili u čitaonici Biblioteke Matice srpske, te seksualno šljakanje na Mirjaninom bračnom krevetu ili kauču, iscrpili su njegov relativno krhak organizam. Suzdržavao se koliko god je mogao, poznavajući Mirjanine želje i mogućnosti, ali potencija je, nažalost, jedna od onih stvari zbog kojih se mnogi dilkan ne može osećati večitim pobednikom u životu. Na početku ljubavne priče, dok su veoma želeli jedno drugo, spas je bio u drugom ili trećem nastavku. Ti nastavci su, nakon pauza ispunjenih šaputavim ćaskanjem, poljupcima i milovanjima, trajali dovoljno dugo da bi i Mirjana mogla da doživi happy end. Sada je,

međutim, dilkan sve ređe imao snage i volje za ponovno sjedinjavanje, koje mu je sve češće ličilo na prinudan popravni ispit. Bio je umoran i pospan, smetao mu je oštar miris Mirjaninog oznojenog tela (miris koji ga je prvih dana tako uzbuđivao!), oneraspoloživalo ga nezadovoljstvo vlastitim ljubavnim životom bez ljubavi.

Otkako se zbližio s Markom Orlovićem, otkako je dobio priliku da gotovo svakodnevno razgovara s tipom koga su krasili atributi kakve je i on želeo da poseduje, Alek je počeo još intenzivnije da oseća nezadovoljstvo samim sobom i svojim životom kod Mirjane.

- Sav taj svet, ili polusvet, ja mogu da razumem. Čak i da opravdam - rekao je Marku, s kojim se već bio toliko zbližio da je pred njega iznosio sve tajne svoje intime. - Ona, njene drugarice i njihovi kurajberi žive onako kako žive zato što drugačije ne umeju. Što smatraju da tako treba živeti. Ali sebe ne mogu da razumem i opravdam. Nekada sam mislio kako ću visoko da letim, a sad vidim da sam nisko pao. Nimalo mi se ne sviđa ova moja rabota.

- Ne škodi čovjeku povremeno prepuštanje izvjesnim iskušenjima - reče Mark s nonšalantnom indiferentnošću. - U letu se tu i tamo možeš spustiti malo niže, ukoliko imaš snage da se poslije nanovo digneš. Greške možemo činiti samo ako smo u stanju da ih ispravljamo, ili da snosimo njihove posljedice. Ako ti se čini da si svio gnijezdo na odviše niskoj grani Drva Života... Kako, veliš, tvoj drugar Rilion te grane naziva u terminologiji psihičke magije?

- Sefiroti.

- Ako ti se, dakle, čini da si sagradio gnijezdo na pogrešnom sefirotu, razgradi ga - Mark se smeška, ali nonšalantno, s odmerenom dozom ironije. - Izgradićeš drugo, na drugoj grani.

- Tako će i biti. Zasad se pred sobom opravdavam mišljenjem da život povremeno može da bude pomalo i prljav. Ako bi bio sasvim redovan, u svakom pogledu čist, ne bi imao nikakvih čari. Nikakvog mirisa i ukusa. Nikakve arome. Takav bi život bio sterilan, poput čiste, sterilne gaze, zar ne?

- Da, u izvjesnom smislu - otegnu Mark. - Ako pod životnom prljavštinom i aromom podrazumijevamo slobodnu, malo jaču retoričku figuru.

- Dabome, samo tako.

Dabome, lupio si i ostao živ! prekori se u sebi. Život može biti i prljav - divna misao, nema šta! Mark je odveć laf da bi mi sada držao prediku, a zaslužio sam je. Ne poznajem dovoljno njegovu životnu putanju, ali sam uveren da se na njoj ne može naći ni jedna jedina mrlja, ni najmanji posrtaj.

- Ne, ne sviđa mi se ova moja „aromatična" filozofija - reče oporo. - Siguran sam da je ni ti ne odobravaš. Prešao si preko nje bez pravog komentara, jer ne želiš da me povrediš. Ali znam da drugačije misliš.

- Mislim da čovjek koji nije šupalj prije ili kasnije sâm shvata kako su u životu najvažniji samopoštovanje i unutrašnji mir. Ti nisi šupalj, pa ovo već počinješ da shvataš.

- Želim da idem putem samousavršavanja. Neko vreme čak bejah uveren da sam na njemu. A dovoljno je bilo jedno iskušenje da skrenem s tog puta. Da izgubim samopoštovanje i unutrašnji mir.

- Kad se čovjeku čini da do nečega ne može doći, on se prividno pomiri sa svojom nevoljom, i jedno vrijeme je naizgled sve u redu. Ali čim se nesrećniku pruži prilika da dođe do onoga što ga muči kao neispunjena želja, on ruši mnoge brane koje je silom prilika izgradio. Neki su čak u stanju da unište sve što su u sebi i oko sebe izgradili, uključujući vlastiti ugled i dostojanstvo. Veoma je teško biti jači od svojih slabosti. Ali sve to ima malo veze s tobom, jer ti upravo gradiš svoju ličnost i svoju životnu stazu. Sada imaš pravo i da gradiš i da razgrađuješ. Stoga nemoj mnogo da misliš na samopoštovanje i unutrašnji mir, nego se prepusti iskušenjima. Utoliko prije što su ova koja sada proživljavaš bezazlena i korisna.

- Voleo bih da znam jesi li i ti prošao kroz takva iskušenja.

- Svako prolazi kroz svoja.

Alek nije bio zadovoljan šturim odgovorom, ali je već poznavao neke nijanse u Markovom ponašanju, te nije insistirao na raspredanju švigara.

Nezadovoljnim ga je činilo i saznanje da je na moralnoj lestvici još daleko ispod Marka, uverenje da Mark ni u najnepovoljnijim okolnostima ne bi dopustio da mu život bude „pomalo i prljav". Ako bi se kojim slučajem i spanđao s Mirjanom, on bi je već batalio i okrenuo novu stranicu života.

A ti, Markov druže, koji bi voleo da budeš Markov brat (po mogućnosti blizanac), nemaš snage da to učiniš.

Iako si zbog toga nezadovoljan sobom.

Iako ti je dosta i nje i njene družine.

U poslednje vreme Mirjana je takođe bila nezadovoljna i sama sobom i svojim dojučerašnjim miljenikom. Po prirodi neukrotiva i nervozna, često je menjala preduzeća, ne žureći da nakon konflikata u jednom odmah nađe posao u nekom drugom, te je i sada u njenom životu bio na redu period hotimične besposlice. Više je volela da životari od neredovne Radovanove alimentacije i skromne kirije dvojice podstanara nego da svakog jutra trči na posao i rinta osam sati, misleći na samom sebi prepuštenog Boku. Sloboda, međutim, ima svoju cenu, koja se kod Mirjane očitovala kao materijalna oskudica, dosada i nervoza usled jednoličnog celodnevnog tavorenja u teskobnom stanu. Razdor u intimnom životu sa podstanarom, koji više nije bio onako vatren kao na početku, koga je i sama u velikoj meri izgustirala, samo je doprineo da se čaša njenog nezadovoljstva prelije. Počela je da izbegava intimne kontakte sa dilkanom, govoreći da je umorna, ili da ima menstruaciju (jednom redovnu, drugi put „vanrednu"), ili bi se, kad bi joj u špajz došao oko ponoći, naprosto naljutila što je budi iz najslađeg sna. Nije ga više pozivala na večernje sedeljke kod drugarica, a i u kafane je izlazila bez njega. To ga, doduše, nije pogađalo, naprotiv, odgovaralo mu je, jer je na njene prijateljice i prijatelje bio već sasvim alergičan. Na privatnim sedeljkama iritirali su ga njihovi prizemni razgovori, a u kafanama je strepeo od slučajnih susreta sa svojim drugovima. Obično su mu se javljali pompezno, pogotovo oni iz škole, a sutradan bi ga zavitlavali, stavljajući ga u otrcan kurvarski džak ćelavog blefera Gustava Lošonca.

Tako se Alek, što svojim voljom što Mirjaninom, postepeno isključivao i na kraju sasvim isključio iz njenog intimnog i javnog života, i postao običan podstanar, kao Rade Bulović. Samo što je Rade još bio lojalan gazdarici, a njegov cimer je počeo da živi svoj život.

Neko vreme to mu je više odgovaralo nego svakonoćno kupanje u pikantnom znoju nezajažljive veštice. Tekao je već april mesec, večeri su bile prijatne, posle časova u školi lepo je bilo otići s Vinkom i Rilionom u Rusinsku maticu, ili samo s Rilionom u Udruženje esperantista. Onde je počelo da biva sve zanimljivije, jer se jedan cimer zbližavao sa debeljuškastom Estikom, a drugi sa vižljastom Danicom. Neretko su se tri školska druga na korzu sretala sa Borisom, da bi se potom pri-

ključili Marku Orloviću i njegovoj Svetlani. Te su šetnje za Borisovog ujčevića bile poseban doživljaj. Najviše zbog prelepe Svetlane. Pogletkujući sa strane u to čarobnu devojčicu, i slušajući njen opojan detinjski smeh, on je ne jednom pomislio da mora i sam naći takvog anđela. Estika nije bogzna šta, ona će, ako padne, služiti samo za zadovoljavanje libida. Ali za vrtoglave ljubavne visine potrebno je božansko devojče.

Moram, moram što pre da nađem takvog anđela!

Naći ću ga, makar morao na nebo da jurišam!

* * *

Jedne od tih aprilskih večeri on je, stigavši sa korza, u Mirjaninom predsoblju zatekao poveće društvo. Pilo se pivo i mezetilo sendviče, koje su žene još pravile na uglu stola. Mile, dasa krupne Radojke, posadio je Boku na dlan svoje ogromne šape i digao ga pod tavanicu. Odande je Boka gledao u tetke i čike pod sobom i smejao se zajedno s njima.

- Šta ćeš biti kad porasteš, a? - upita ga Savkin Boža kad ga je Mile spustio i dao mu da otpije piva iz flaše. - Lovac ili apotekar?

- Boko! - podviknu Bosa s ljubavlju, podsećajući malog na nešto što nikome osim nje i drugaričinog sina nije bilo poznato, a što je bilo skriveno u onom „Boko!".

- Švaler! - izbaci Boka kao iz topa, a u predsoblju odjeknu eksplozija nesuzdržanog smeha.

- Iz švaleracije sve izvire, u njoj sve završava - objavi Savka filozofski kad se društvo smirilo. - Deco, hoćete li da vam pročitam „Misli velikih ljudi o ljubavi"?

- Kojih velikih ljudi? - upita neko.

- Onih što nisu mogli da tucaju, pa su izmišljali velike misli o ljubavi - odgovori neko.

Još jedna eksplozija smeha tucača i tucačica.

- Jebem vam mater, hoćete li već slušati? - podviknu Savka veselo, a kad su Mirjana i Radojka ućutkale razdragane drugarice i drugove, poče da čita tekst otkucan na zamašćenom pelir-papiru. - Ljubav može nadoknaditi sve, ali nju ne može nadoknaditi ništa. Sve ukupno što čovek radi samo je priprema da se doživi ljubav. U ljubavi su privlačni samo počeci; stoga mnogi često počinju ispočetka. Kad se čovek seti razdoblja u životu kada je voleo, čini mu se da se otada ništa nije dogodi

lo. Ko odviše voli, taj je pobeđen - mora patiti.

- Ta, očin tebi mora! - otpovrnu Bosa, ali ju je Mirjana ućutkala energičnim „psst!". Savka nastavi:

- Bolje je izgubiti pamet zbog ljubavi, nego ljubav zbog pameti. Ljubav se rađa u pogledima, razvija u poljupcima, a umire u suzama i bolu. Na početku ljubavi ljubavnici misle na budućnost, na kraju razmišljaju o prošlosti. Ko doživi istinsku ljubav, večito nosi ožiljke.

- Joj, joj! - poče Bosa da stenje. - I sad me štreca kad treba vreme da se menja. A, Miro? Časti ti, sestrice, koliko si litara krvi dosad ostavila na stolovima za kiretažu?

- Mleko ti materino, baš si blesava! Koliko si ti ostavila, dupetaro?

- Le-lee! - Bosa je mirno posmatrala drugaricu, kao da uživa u njenoj srdžbi. - Bar zbog toga ne treba se kaješ, sestrice. Koliko si dala, za ljubav si dala, ne za pičkino zdravlje! Gubila sam, deco, pamet zbog ljubavi, mnogo sam zbog ljubavi izgubila i pameti i krvi, ali ne žalim. I zbog mene su, vala, garagani gubili pamet!

- Nisu je ni imali - dobaci Mica. - Da su je imali, ne bi se s tobom spanđavali.

- Sećaš li se, Miro, onog Save, vodoinstalatera, od koga sam sinoć u „Marošu" dobila pozdrav? - nastavi Bosa. - Taj je čovek, deco, ludovao za mnom. Zbog mene je sasvim propao. On se, deco moja mila...

Alek je neko vreme sedeo po strani, na pragu otvorenih vrata spavaće sobe, a kad je video da na njega niko ne obraća pažnju, digao se sa stolice, zatvorio vrata, ugasio svetlo i legao na svoju polovinu bračnog kreveta.

Još neko vreme je, grejući vlažan, buđav jorgan i slušajući galamu iz predsoblja, zakićenu muzikom sa radija, razmišljao o Mirjani i njenom društvu, o Boki i njegovom detinjstvu, pitao se kakve će slike amajlije dečak nositi u sebi kad bude postao lovac, apotekar ili švaler, a onda je zaspao.

Probudio se oko ponoći, u potpunom mraku i tišini. Probudilo ga je, u stvari, vrpoljenje na drugoj polovini bračnog kreveta. U magnovenju se setio da Rade radi u trećoj smeni. Zagledao se, još bunovan, u leđa osobe pored sebe i prepoznao Micinu glavu. Zacelo je Bosa ostala da prespava kod Mirjane, zauzela kauč u predsoblju, a Mici je ostao ovaj ležaj. Ili... Uostalom, svejedno. Uzbuđenje ga je sve više zahvatalo. Kazna koju je već danima

podnosio, nemajući mogućnost da se približi Mirjani, bila je dovoljno paklena da bi mu, makar na trenutak, pomutila razum. Ovom iskušenju nije mogao da odoli.

Turio je ruku pod Micin jorgan, napipao koleno i krenuo uz butinu. Polagano, oprezno, iščekujući kaurkinu reakciju. Kad se trgla i promeškoljila, zaustavio je ruku.

- Šta radiš ti? - upitala ga mirno, preko ramena. - Nemoj me dirati... Je l' čuješ? Daj, ostavi me, jer ću probuditi Mirjanu.

Izvukao je ruku ispod jorgana, okrenuo kaurki leđa. Prokleta kurva! opsova u sebi. Mica mu je od prvog dana bila mrska. I on njoj, izgleda.

Ovaj peh sa jednom od najboljih Mirjaninih drugarica bio je najveći i poslednji greh koji je Alek Vislavski počinio kao podstanar i ljubavnik svoje gazdarice. Već sutradan, kad se posle podne vratio sa gradilišta, Mirjana ga takoreći nije ni primećivala. A uveče, kad je stigao iz škole, čak se i Savka, koja mu je bila sklona, ironično nakašljala usred tišine što se na trenutak bila uvukla u predsoblje.

* * *

Naredni dani prolazili su u kontanju i lomljenju. Otići ili ostati? Još od prvog aprila na Telepu, u sobi u kojoj su stanovali Vinko i Rilion, jedan ležaj bio je slobodan, pošto je Đerđ Ulmer napokon oženio svoju Pirošku i preselio se kod nje. Alek je sad imao priliku da ostvari davnu želju da stanuje sa veselim školskim drugarima, a i oni su bili oduševljeni kad im je spomenuo da će možda preći kod njih. Rilion je zadržavao mesto, obećavajući gazdarici da će joj naći valjanog podstanara. Potencijalnog cimera je stalno nagovarao da pređe kod njih. Ostavio mu je rok do prvog maja, dotle će moći da zadržava mesto.

Zaista, treba se prelomiti, odlepiti od fukse!

Vreme je da nađeš devojčicu primerenu sebi!

Moralist u njemu terao ga da napusti gnezdo na niskom sefirotu i počne da živi život koji bi bar donekle bio sličan životu Marka Orlovića, a hedonist, još nedovoljno napojen na izvorima (libidinoznih) emocionalnih vrednosti, taj slabić koji beše tako snažan, nagovarao ga da i dalje ostane u Mirjaninom memljivom ali toplom, čas smrdljivom čas izazovno miris-

nom ćumezu.

Istina, tvoj odnos sa Mirjanom sada je u krizi. Ali ona nije nesavladiva, govorio mu je slabić i erotoman. Ti nisi primitivac i brljivac kao što beše Cane. A i od Radetovog udesa je tvoj slučaj drugačiji. Rade ništa nije skrivio Mirjani, on joj naprosto nije odgovarao kao ljubavni partner. Možda nije podnosila miris njegovog znoja, kao što jedno vreme ti nisi podnosio jak, pikantan miris njenog znoja - sada opet tako izazovan i poželjan. Zar te ta želja ne podseća na nekadašnju neman ljubavne gladi? Zar ne osećaš kako te već sada prožima njen pakleni dah? Zar želiš ponovo da vodiš s njom mučne, neravnopravne borbe? Estika, ako uskoro i padne, te borbe neće mnogo ublažiti. Nju sigurno nećeš moći da imaš svake noći, kao što si imao Mirjanu.

Lomio se tako otpisan podstanar-ljubavnik danima, dvoumio se da li da jurne na jednu stranu ili na drugu, da li da pokuša povratiti gazdaricu-ljubavnicu ili da konačno digne ruke od nje - a za to vreme ona se sve više udaljavala od njega. Primećivao je to, neke sitnice možda i preuveličavao, da bi na kraju zaključio kako se provalija među njima više ne može premostiti.

Jednog od poslednjih dana aprila preselio se na Telep, u sobu veselih pajtaša Vinka Lisija i Visariona Kiša. 

sledeće poglavlje
prethodno poglavlje
sadržaj