XII

NEMAČKA, NEMAČKA 

Panovi i braćo, prijatelji časnejši,

Dočekali smo sunčane prolećne dane, blažene trenutke opuštenosti i opijenosti mirisom nabujalog zelenila. Nikaki posao nam ne ide od ruke, nikake misli ne padaju na pamet. Ja sam jedva dočekao da završim materijal za letopis. Zasitio sam se pisanja za vasceli život. Sadeka nemam volju čak ni ovo pismeno da nažvrljam. Opisaću vam stoga, u najkraćim crtama, jedno malo zbitije.

Čini mi se da sam u nekojem pismenu već spomenuo da imamo veliki kasarnski krug, a na kraju kruga, iza poligona i fudbalskog igrališta, uređen je fajn stari park. Nas nekolicina izležavali smo se maločaske na travi u tom parku, blizu ograde od pletenog drota.

U jednom trenutku, na putu koji prolazi pored kasarne zaustavila se nekoja limuzina. Iz nje je izišao podebeo čova i prišao ogradi.

„Momci, kako ide odmaranje?" upita.

„Pa, može se izdržati", otpovrnu mu jedan ležerno, a mi ostali pridigosmo se i zagledasmo u došljaka, iščekujući, s manjim iliti većim zanimanjem, šta će sadeka biti.

„Ovako se zbilja može izdržati", reče nepoznati. „Ni sami ne znate kako vam je dobro."

Da skratim pripovest: i čova je, pre devet godina, služio kadrovski rok u istoj kasarni. To behu prekrasni dani, reče. Tokom proteklog devetleća često je mislio na njih, i sve češće pomišljao da bi bilo lepo barem jošte jedared baciti pogled na ambijente u kojima je proveo deo mladosti. Prvomajski praznik beše dobra prilika da se otisne na duže putešestvije. Spremio je kola,

strpao u njih ženu i sinčića, i hajde. Pak mu se sadeka njih dvoje čude, nije im jasno šta ima toliko da se muva po varoši i oko kasarne, kad oni ne vide ništa osobito ni u jednom ni u drugom.

„E, momci moji. Niko, ko i sam nije bio vojnik, ne zna šta je vojska. Čak i dok služiš kadrovski rok, još ne shvataš u potpunosti šta za tebe znači to što proživljavaš. Čini ti se: sve sama noćna požarčenja, rana ustajanja, pa jutarnja fiskultura, u stroju na doručak, ručak i večeru, dosadno moralno-političko vaspitanje, pa zanimanje na mrazu, na vetru, na vrelom suncu, a uveče, umesto u kafanu ili na igranku, moraš na spavanje, jer Cigo već trubi povečerje. Rečju, pasji život, brojiš dane i čekaš da kucne čas slobode. Ne brini, dočekaćeš civilnu slobodu. Nastavićeš da živiš u njoj, jednu godinu, drugu, treću. Kako godine budu prolazile, tako ćeš se ti sa sve većom nostalgijom sećati svog vojničkog života. I, što je najinteresantnije, sećaćeš se samo onoga što je bilo lepo. A ponajviše iskrenog, spontanog, čistog drugarstva, kakvo postoji, valjda, samo u vojsci."

Moždak bi nas taj čovek ganuo do suza, iliti razveselio do podsmeha, da njegova žena u kolima nije svirnula sirenom. Bili su već nestrpljivi i ona i sinčić.

Čova je seo u limuzinu i otperjao, a mi se na travi ponova opružismo poleđuške i zagledasmo u duboko plavo nebo. Ja se setih pismena koje sam pre praznika dobio od vas dvojice, setih se onog aforizma o ljubavi, što ga je Alek zabeležio uz obaveštenje da se Natalija Pašova verila sa Hricom Balintom, povezah to sa vojačkim uspomenama nepoznatog čove, upitah se šta li bi on dao da su te uspomene mogle da budu ratničke, ter sastavih novi aforizam: Kad se setimo razdoblja u životu kada smo ratovali, čini nam se da se otada ništa nije dogodilo.

Ako mislite da u ovom aforizmu ima preterivanja, setite se, panovi i braćo, da smo i mi pokatkad zavideli starijima zbog toga što su „pravili istoriju", obogaćivali svoje živote i ulagali ih u hazardne igre na bojnom polju, što su orgijali na krvavim gozbama koje narodi u njino vreme priređivahu jedni drugima. A nama su od svega ostanule površne, sakate pripovesti, krpice i mrvice.

Znači li to da mi, makar i podsvesno, čeznemo da i sami doživimo te divne, vozbudljive trenutke? Čeznemo li i mi za ratničkim uspomenama? pitam se pokatkad. Hoće li naši sinovi, iliti naši unuci, također nositi u sebi tu kobnu čežnju?

Na ova pitanja ja odgovore nemam. Moždak su nekoji sakriveni u poslednjem delu materijala za letopis, u kome se opet najvećma pripoveda o ratu. Jerbo, evo: Nemačka se budi. Tako, naime, glasi naslov knjige koju je deda Aron, prvi gastarbajter u porodici Vislavski, svojedobno doneo iz Trećeg rajha, a koju će unuci posle Najvećeg rata, tokom dugih zimskih večeri, mnogo puta prelista

vati, zureći u redove kitnjaste gotice, a jošte većma u fotografije nacističkih fantomskih vođa i isforsiranih masovnih manifestacija. Daklem, pozor, neka svetu zastane dah! Jerbo, gle:

DEUTSCHLAND ERWACHT

Vrh ovog naslova, zlatnim slovima utisnutog u platnenu koricu boje smeđih košulja Jurišnih odreda, na vencu od hrastovog lišća leži masivan kukasti krst, a u njegovom središtu utisnut je, također pozlaćen, profil pripadnika SA sa kapom na glavi i podbradnikom preko lica. Prav nos, markantna brada podvezana zategnutim kolančićem, ravan zatiljak koji prelazi u zadrigao vrat, oličavaju, sa nacističkog stanovišta, snagu i odlučnost, dok je sa stanovišta normalnog, civilizovanog čoveka ovaj profil kasapskog grubijana oličenje gnusne tuposti i zlikovačke sirovosti.

Zavirimo sadeka malo, prijatelji časnejši, u tu fantomsku knjižurinu. Pošto nemački jezik slabo poznajemo, a s kovrčama gotice je i deda Aron muku mučio, pažnju ćemo obratiti u prvom redu na fotografije. One, uostalom, govore sugestivnije od bilo kakog teksta.

Na prvoj od njih je, dašta, preko cele stranice velikog formata, On. Der Kanzler. (Knjiga je objavljena 1933. godine, a tada Hitler jošte nije bio Führer vascele Nemačke, već samo svoje partije. Apsolutni gospodar i vođa Velike Nemačke on je, kao što znademo, postanuo tek iduće, 1934. godine, nakon Hindenburgove smrti.) Treba li, i možemo li mi voopšte o njemu kasti išta novo? Zastaje nam dah. Listamo dalje.

Tekst prvog poglavlja, posvećenog, naravski, kancelarovoj biografiji, posejan je, kao minsko polje, fotografijama iz njegove mladosti. Miting na Odeonsplacu u Minhenu, 2. avgusta 1914. godine, povodom stupanja Nemačke u Prvi svetski rat. Adolf Hitler je tuna jošte samo anonimna kap u moru oduševljene civilne mase. Na sledećoj fotografiji on je već vojak na frontu, a potom rekonvalescent lazareta u Belicu. Budući da podnaslov knjige glasi: „Njerden, Kampf und Sieg der NSDAP", daklem: „Nastanak, borba i pobeda Nacionalsocijalističke nemačke radničke partije", naredna poglavlja, i fotografije kojima su ona prošarana, prikazuju rađanje i zločinačku dejatelnost te monstruozne organizacije. Die Wiege der Partei. Kolevka Partije, piše ispod fotosa fajn separea pivnice „Šterneker" u Minhenu, u kojoj su se 1920. godine sastanuli prvorodni nacistički mafijaši, a koja će u vreme objavljivanja „Deutschland ernjacht" biti svetilište i muzej. Slede fotografije

sve masovnijih logorovanja začetnih nacističkih grupa. Tuna je već i Gering, prvi vođa Jurišnih odreda, u kišnoj kabanici, pod štalhelmom, po zlu čuvenim rajhsverskim, kasnije i vermahtovskim šlemom, na kome je neki moler, moždak sam Adolf, belom bojom namalao kukasti krst. Sve je to jošte na nivou kobasičarskog diletantizma i poluvojnog primitivizma, ali već sa primesama nabujalog šovinizma. Najzad, bujica je toliko narasla da su nacionalsocijalističke vođe probale prečicom da se dokopaju vlasti. Deveti novembar 1923, puč u Minhenu iliti, kako piše ispod jedne fotografije, nacionalna revolucija. Ogromna masa potencijalnih nacista ispred Gradske kuće. Barikade ispred Ministarstva rata. I fijasko. Hitler u hapsu, gledi kroz pendžer s rešetkom.

Bitka je izgubljena, ali ne i rat. (To vreme je jošte daleko.) Und Ihr habt doch gesiegt! Vi ste ipak pobedili! zapisano je ispod tabloa koji zauzima vascelu stranicu, a na kome su u četiri reda poređani fotosi četrnajstorice palih u minhenskom puču. Bravar, šeširdžija, bankarski činovnik, trgovac. Bi li oni dali svoje živote da su znali u šta će se izroditi pokret kome su pripadali?

Oni su pali, a Vođa je samo posrnuo, da bi se uskoro digao i jošte žešće bacio u političku arenu, u borbu za vlast. Partija je obnovljena, skupovi su česti i sve masovniji, uniforme i zastave su nove i sve brojnije. Sve je manje onih koji se suprotstavljaju razularenim nacističkim hordama. Ipak, jošte ih ima. „Gefallen für Deutschlands Auferstehung". Von den Kommunisten gemordet. Der Führer am Sterbebett eines SS-Kamaraden, 1931. „Pao za vaskrsnuće Nemačke". Ubijen od komunista. Vođa kraj samrtne postelje jednog SS-kamarada, 1931, piše ispod fotografije na kojoj Hitler skrušeno gledi u mrtvog esesovca što, pod belim pokrovom do ispod pazuha, leži na špitaljskom krevetu.

O, ti jadni dečki nacisti, i ti nevaljali komunisti, koji ih tako brezdušno terorišu! Ali neće oni dugo! Pokazaćemo mi njima šta umemo i možemo! (To vreme već nije daleko.)

A dok to vozbudljivo vreme ne dođe, pogledajmo kako se u Nemačkoj obreo i šta je ondeka radio deda Aron Vislavski, koji je u leto 1937. godine, nakon završetka napoličarskog rintanja na salašu matore, bogate i škrte frau Klare Šumaher, iznenada naumio da i po treći put postane pečalbar u dalekoj tuđini, odnosno

GASTARBAJTER U TREĆEM RAJHU

Dok se, četiri dana i četiri noći, klatario u ajzibanu koji je nekoliko stotina radnika iz vojvođanskih sela i varoši nosio u

pokrajinu Šlezvig-Holštajn, deda Aron se moždak i sam pitao zašto je jošte jedared krenuo u beli svet.

Za Visokim mostom ponova je bio počeo da gazduje, kupivši deset jutara zemlje, u selu je, na Velikom šoru, sinu Jevremu, koji se upravo bio oženio, kupio solidnu kuću. Ipak, iako zadovoljan svojim životom, nije bio sasvim srećan, sasvim miran. Koračao je crnim, masnim, sjajnim panonskim brazdama, a zagledivao se u daljinu, u predele iza horizonta. Zagledivajući se, zajedno s njim, u tu primamljivu tuđinu, mi ćemo se zapitati: Kada čovek najjače poželi da svim svojim bićem proživljava život koji mu je Svevišnji dodelio? Da li u mladosti, kad po njemu vitla nestrpljiva ždrepčija krv, iliti u zrelosti, kad nasluti da više nije sve pred njim, da je već ponešta ostanulo iza njega, da je nepovratno minulo?

Na ova pitanja rođeni vandrovkaš nam jošte nije dao odgovore. Iščekujući ih, mi ćemo pogledati kako su nemački agenti za zapošljavanje (i špijunsko špartanje po zemljama iz kojih su dovodili radnike) na štacijama pokrajine Šlezvig-Holštajn počeli radnu snagu da dele severnonemačkim poljoprivrednicima. Već smo, zapravo, stigli u Ekenferde, varošicu na Baltiku, udaljenu od Kila tridesetak kilometara.

Johan Henrih Švarc, deda Aronov gazda, bio je postariji kulak u obližnjem seocetu Bazdorfu. Na njegovom imanju bilo je svakojakih poljoprivrednih mašina, ter su sin Vili, student veterine, i sluga iz Jugoslavije sve paorske poslove s lakoćom obavljali. „Langsam, nur langsam, Aaron." „Polako, samo polako, Arone", govorio bi pokatkad gazda u šali. I doslovno u šali, jerbo nije volio da svog radnika vidi u dokolici.

„Ta vi niste tako glupi kao što su vas naše novine predstavile", kazao mu jednom prilikom, zadovoljan njegovom marljivošću i dovitljivošću. (Her Švarc se sa arbajterom prilično lako sporazumevao, jerbo se deda Aron tokom vascelog dotadašnjeg života često sretao sa Nemcima iz Filipova, Brestovca i Veprovca, kojih je bilo i na salašima za Visokim mostom.)

„Nismo glupi, fala Gospodu, ali se ipak pitam zašto smo u životu sa Švabama vazda bili mi sluge, a nigdar oni", kazaće, mnogo docnije, deda Aron svojim unucima. „U zavičaju sam bio napoličar frau Klare Šumaher, u Nemačkoj sluga her Švarca. Moji drugovi su rintali kod drugih kulaka širom Šlezvig-Holštajna. Mi smo rintali, a oni su gazdovali i provodili se u virthauzima."

U virthauze su, doduše, pokatkad odlazili i gastarbajteri. U one u koje je i „nearijevcima" bio dozvoljen ulaz. Nemcima koji nisu bili zaraženi nacizmom stranci nisu smetali. Čak bi im gazde, pak i gazdarice, naručivale po koju kriglu piva. I frau Švarc je dva-tri puta častila deda Arona kriglom piva.

Nekoliko puta ga je, opet, počastila svojim prisustvom kad je kolima odlazio na livadu da donese sena. Bila je vesela, debeljuškasta, puna života. Skakutala je po livadi i premetala se preko glave kao nezrela haustohter, jerbo je, navodno, bila opijena mirisom sena.

„Au, deda..."

„Psst, tišina, ništa nisam kazao!" nasmejao se deda Aron obešenjački. Taj pikantan detalj on je, zagrejan palinkom, prvi put spomenuo tek nedavno, pred svojim već zamomčenim unucima, kad su ostali ukućani bili kojekuda oko salaša.

A što se tiče Hitlera, Geringa iliti Gebelsa, on nije vidio nijednog od njih. Gazda bi ih pokatkad slušao preko radija, slušao bi ih tada i deda Aron, nastojeći najprvo da shvati sadržinu, a zatim i smisao njine divljačke dernjave, ali je shvatao samo toliko da će u vekovečnom rvanju Dobra i Zla ovo drugo jošte jedared nasrnuti na ono prvo. To je shvatao i sam her Švarc. I on je zamišljeno odmahivao glavom kad bi po njoj počeli da pljušte urlici nacističkih vođa.

Jedared, kad je kod njega svratio sused Rempel, zagriženi nacist, ter pozdravio sa „Heil Hitler!" i ispruženom desnicom, gastarbajter iz Jugoslavije, želeći da mu podiđe, jerbo je kod njega često radio überstunde, prekovremeno, odgovorio je na isti način.

„Lass das!" „Okani se toga!" opomenuo ga gazda kad je sused otišao. Tako je deda Aron ostanuo na neutralnom „Guten Tag".

Rat je već visio u vazduhu, ispunjenom patriotskim pesmama i marševima, nacističko-militaristička groznica tresla je Veliku Nemačku. Održavani su veliki egzerciri. Čak i matore prajske oficire, odavno penzionisane, pak reaktivirane, vidio je deda Aron u fijakerima kad bi vojska prolazila kroz selo. [U fijakerima? Nisu li to moždak bili otvoreni „folksvageni"? Nije li naš dedica pomešao nekoje prizore iz Prvog svetskog rata i vremena pred Drugi svetski rat? Prepuštam, Borise, tebi da to naučno utvrdiš.]

„Gott mit uns!" „Bog s nama!" kliktao je her Rempel, her Švarcov fanatizovan sused. „Pokvareni Židovi i bedni slovenski robovi neće više prljati sveto nemačko tlo! Stvorićemo najveličanstveniji i najsrećniji poredak u istoriji čovečanstva!"

„Ach, mein Gott!" „Ah, bože moj!" uzdisala je zabrinuta frau Gertruda, gazdina supruga. „Nećemo li do te sreće morati da stignemo preko goleme nesreće?"

„Pokatkad mi se čini da smo mi Nemci sreća i nesreća, ponos i sramota Evrope", govorio je inteligentan Vili, gazdin sin. „Mi smo sposoban, marljiv, kulturan, ali ujedno i samoživ, agresivan, nezajažljiv narod - u tome je sreća i nesreća i nas samih i naše matere Evrope."

Oduševljenje i uznemirenost preplitali su se svuda. Čestim egzercirima, bučnim paradama i drugim spektakularnim manifestacijama Hitlerovi sledbenici jačali su svoj nagon agresivnosti, kome će oduške dati u Najstrašnijem ratu, što će ga uskoro povesti protivu vascelog sveta.

U jesen 1938. godine sile Zla i Brezumlja, u koje je bio ogrezao Treći rajh, deda Aronu više nisu dopuštale da mirno spava. Sanjao je Satanu kako počinje da pali velike vatre u paklu na Zemlji, a Bog je u tom snu jošte dremao na svojim nebeskim visinama. Sutradan se rab božji Aron Vislavski spakovao, oprostio od neveselog her Švarca i zabrinute frau Gertrude i pošao na štaciju. Sem nekoliko stotina maraka, novog odela i gomile darova za ukućane, sa sobom je poneo knjigu „Deutschland ernjacht" i radio-aparat sa staklenim akumulatorom, marke

TELEFUNKEN

Dve i po godine docnije ovaj radio-aparat javiće mu, a preko njega i ostalim salašarima, da je vojska Nemačkog rajha napala njegovu zemlju.

Desetak godina docnije njegovi unuci će se zagledivati u staklen, bistrom kiselinom ispunjen akumulator, u kome će se, kao u tegli sa mešanom salatom, kiseliti razne metalne pločice, cevčice i točkići. Deda Aron i baka Serafa će taj akumulator-teglu, iliti akumulator-akvarijum, s vremena na vreme nositi u Kulu, da bi mu majstor Deže sa novom kiselinom ulio i novu snagu, a unuci će se vazda iznova pomno zagledivati u njegovu unutrašnjost, ne bi li među pločicama, cevčicama i točkićima spazili čovečuljke ribice, koji ondeka borave u trenucima odmora, kad nisu angažovani u programu radija.

Akumulator-akvarijum privlačio je decu na jedan način, a skala radio-aparata na drugi. Nije imala magično oko, ali su nazivi ubeleženih radio-stanica nad dečjom maštom imali natprirodnu, upravo magičnu moć. Naime, aparat je očigledno bio namenjen afričkim i azijskim slušaocima, jerbo su na skali svetlucali sve sami zvučni nazivi egzotičnih, misterioznih, dalekih gradova:

ALEXANDRIA JERUSALEM RANGOON COLOMBO BOMBAY

KARACHI LAHORE PRETORIA DJEDDAH TEL-AVIV

DARBHANGA RAVALPINDI DELHI CAIRO PESHANjAR

HYDERABAD DACCA ALGER DURBAN TOKYO

BERHAMPUR BARODA ISTANBUL CALCUTA MADRAS

Treba li kazati da se, zahvaljujući i ovoj skali polovnog „telefunkena", u nekoje deda Aronove unuke već tada ugnezdio crv radoznalosti i nemira, crv vandrovanja i kosmopolitizma, koji se u duši i telu njinog mađistra u školi života već desetlećima vrpolji?

Ali unuci mogu, premda su od ranog detinjstva slušali mađistrovu izreku: „Najvozbudljivije živi ko najviše putuje", zasad samo da maštaju o putešestvijima po velikom svetu, jerbo nemaju onu „sreću" koju je Gospod bio dodelio njinim dedovima, pak i očevima: da im mladost protiče u

VREME RATA

Šta jošte možemo kazati o Najvećem ratu, o kome je napisano najveće brdo stručnih, memoarskih i beletrističkih knjiga? Kako treba da izgleda naše zrnce u toj peščanoj gromadi?

Srećom, naše se hroničarske ambicije uglavnom završavaju na granici keresturskog atara. Izlete u beli svet činimo samo ako nam za to pruži priliku kogod od članova porodice deda Arona Vislavskog. Ter kad je tako, da najprvo pogledamo kako je Drugi svetski rat izgledao u keresturskom ataru.

U nedelju ujutru, 6. aprila 1941. godine, meštani u selu i salašari u ataru dizali su glave prema nebu, zaklanjajući rukama oči od sunca. Mnogo aeroplana, crnih poput vrana, letelo je sa severa na jug. Vascelo je nebo zloslutno brujalo, a zemlja je od toga, činilo se, jedva primetno podrhtavala. Deda Aron, koji je upravo bio uprezao konja u čezu, spremajući se sa baka Serafom na veliku misu, izbrojao ih je dvesta, a ondak je prestao da broji. Nešta kasnije, uključivši u prednjoj sobi polovni „telefunken", saznao je da Nemci bombarduju Beograd.

Hortijevci su ušli u Kerestur brez otpora i prošli kroz njega na kamionima kao kroz šupljikav sir (svojim ubilačkim strastima oni će oduške dati u mestima sa srpskim življem), a okupacijska uprava je ostanula. Da je rat vaistinu počeo, u selu se znalo jedino po tome što su mladiće odneli u honvede, što su deca u školi ponova morala da uče mađarski i što su bile uvedene određene obaveze za meštane. Ako je, na primer, kogod hteo da zakolje svinju, morao je da ište dozvolu. Za vreme vršidbe je, opet, poslove pored vršalice nadzirao saradnik okupacijske uprave; gazda je mogao da sebi ostavi dva metra žita po članu domaćinstva, a ostalo je morao da proda po ceni koju je odredila uprava.

Gledano uzduž i popreko, deda Aron i njegovi sinovi, kao i ostali hlopi iz sela i atara, najveći deo ratnog vremena proveli su kod kuće, u nenarušenom miru. Jedino je deda Aronov zet Nikola Hardi bio sa honvedima bačen na ruski front, i nije se mnogo hvalio u pismenima koja je odande šiljao. Nekoliko njegovih drugova je poginulo - a to su bile i jedine žrtve koje je Kerestur dao tokom prvih, ne baš slavnih ratnih meseci.

Mnogo kasnije, već kad su uveliko tekle posleratne godine, dok su za dugih zimskih večeri slušali pripovesti svojih očeva i dedova, deca - koja su upravo tada u školi učila, a kod kuće čitala knjige, o partizanima i Narodnooslobodilačkoj borbi - postavljala su sebi, zatim i njima, svojim roditeljima i susedima, i ovaka pitanja: Kako to da su oni, njini očevi i dedovi, njini susedi, kako to da su svi oni, dok su fašisti vešali i streljali, dok su bacali rodoljube pod led na Dunavu i Tisi, vascelo to vreme mirno sedeli kod kuće? Zašto i oni nisu otišli u partizane, zašto nisu pošli da se bore?

„Eh, zašto", prozborio je deda Ferko Roman, zagledan u bagov koji je pažljivo zavijao ispucalim prstima. „Stari ljudi kažu: Ne mešaj se, ako ne moraš. Ono što ti je suđeno, stići će te ionako."

„Narod, čedo, vazda čezne za mirom i svojom malom srećom, a onima koji odlučuju o usudu običnih ljudi mir i sreća tih ljudi važni su koliko i lanjski sneg", reče deda Aron. „Njima je najvažnija njina taština, pizma, veličina, slava, koja se na kraju redovno pretvara u prah i pepeo, u dim, kao i sve ostalo na ovome svetu."

„Jedni glavni, politikanti, nadmudruju se i prepiru, špekuliraju i naklapaju o miru dok ne dovedu države do rata", dometnu deda Manuil Herbut. „Ondak se drugi glavni, generali, prse i nadmeću u težnji da ispadnu što bolji, da jedni druge pobede, pak rat jošte većma raspiruju. Naposletku andrak odnese i jedne i druge, propadnu iliti pobegnu, ostane samo narod da stradava. Tisa Pišta je govorio: ´Ako vidiš paora koji ima četiri krajcara, uzmi mu tri i ostavi ga neka s onim jednim gura kako znade i ume´. Politika je, sine, kurvinska rabota, političari su kurvinski rod, nigdar ne znadeš kad će se koji dočepati vlasti i koji će od kojeg biti gori. Paorima je jasno samo to da im je vazda nekoji vrag na grbači, ter nikome ne veruju."

Mlađi se hlopi nisu u svemu slagali sa starijima, očevi su bili realniji od dedova.

„Neće biti baš tako da se nikome nije verovalo", kazao je deda Herbutov risar Silvester Papuga, ratnik sa Bolmana i iz drugih bitaka Titove vojske. „Svi smo mi već četrdeset prve znali šta je fašizam a šta demokratija, znali smo da se protivu Hitlerovih bandi bore i Sovjeti, i Englezi, i Amerikanci, pak i partizani dole u Srbiji, Bosni i drugim krajevima. Ali, kao što i čika

Ferko veli, tako biva u životu: dok te niko ne dira, sediš i čekaš da nesreća prođe. Nikome se brez nužde ne ide mreti. Sem toga, mi tada jošte nismo znali da i u Bačkoj postoji pokret, da se i ovamo čeljad bori. Tuna nema planina, nema šuma. Pokatkad su ljudi u ataru, u kukuruzima iliti kraj kojeg poljskog bunara, videli kakog nepoznatog čoveka, ali to ih je samo zbunjivalo i zaplašivalo, jerbo nisu znali da li je to borac protivu okupatora iliti kaki doušnik. U Sremu, gdeno je postojao rašireniji pokret, bilo je dosta naših ljudi u partizanima."

Keresturski muškarci (oni što ne behu prinuđeni da obuku honvedsku uniformu) ipak nisu presedeli kod kuće vascelo vreme rata. U avgustu 1944. godine svi zdravi hlopi od dvadeset do pedeset godina starosti dobiše pismene pozive da se tog i tog dana jave na naznačenu adresu u Vrbasu.

Sedam-osam dana kasnije oni su već bili

sledeće poglavlje
prethodno poglavlje
sadržaj