Make your own free website on Tripod.com

 

 

 

 

 

- Slažem se. Evo i moje prve akcije: gasim tvoj pikavac. Sad mogu da nastavim priču.

Tih godina u srednjim školama bilo je manje mesta nego kandidata za srednjoškolce, te se selekcija putem prijemnih ispita vršila. Desetak godina docnije mesta u mnogim srednjim školama bilo je više nego učenika, pa je, recimo, srednjotehnička mašinska škola u Bečeju, u kojoj sam neko vreme i ja bio nastavnik, ukinuta zbog nedostatka učenika. U samom pak Keresturu, u kome je u međuvremenu bila osnovana gimnazija, prosvetni radnici su zdušno apelovali na decu da nastave školovanje u svom selu, na maternjem jeziku.

Ja sam se, međutim, rodio u pogrešno vreme - da nesreća bude veća, u završnim razredima osnovne škole nisam kontao, niti mi je iko govorio, da ću u životu bolje proći ako budem shvatio da u klupi sedim radi vlastite dobrobiti, a ne radi zadovoljavanja nastavnika i roditelja - te mi ostaje samo da žalim što nisam imao priliku da završim gimnaziju. Kasnije sam donekle ispravio grešku koju počinih na završetku osnovne škole, no nas dvojica znamo, a uskoro će saznati i čitalac, kako je naporno i mučno bilo putovanje zaobilaznim putevima.

Čista tragedija!

Radi upisa u bilo koju četvorogodišnju srednju školu trebalo je, rekoh, položiti prijemni ispit, pa su jedni učenici unapred odustajali i opredeljivali se za zanatske škole, drugi su izlazili na ispit i padali, a prolazili su samo najbolji i najsrećniji. Ja nisam prošao, jer nisam ni konkurisao za upis u gimnaziju ili neku drugu srednju školu. Jedna od karakteristika moje ličnosti - iz koje je proistekla prva moja velika greška - jeste kasno sazrevanje. U petnaestoj godini života, na završetku osnovne škole, na prvoj presudnoj raskrsnici, nikakvu predstavu o svojoj budućnosti nisam imao. Nisam o njoj čak ni razmišljao. Jedino mi je bilo jasno da ni u osmom razredu, kao ni prethodnih godina, nisam dovoljno učio, i da stoga ne vredi da izlazim na prijemni ispit.

Čista nesreća!

Nikon i Magda su, opet, smatrali da je dobar zanat krajnji domet koji njihovo troje dece mogu i treba da dostignu, pa je i to bio razlog što nas nisu primoravali da intenzivno učimo.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

(Ja ponekad u toku jednog dana i desetak puta opomenem svog sina da treba da uči, a otprilike toliko puta je mene moj otac u toku celog mog detinjstva opomenuo.)

U junu baksuzne pedeset sedme godine nezreo Ruben Glanko i njegov nepromućuran, neambiciozan, za sinovljeve sklonosti nezainteresovan otac Nikon zagledali su se u konkurse što su ih u dnevnoj štampi objavljivale četvorogodišnje srednje i trogodišnje zanatske škole, da bi se opredelili za prvu odgovarajuću priliku na koju su naleteli. Bila je to takozvana industrijska škola pri Industriji mašina i traktora u Novom Beogradu. Napisali su molbu, zalepili koverat, i uskoro dobili pismo sa obaveštenjem da je kandidat primljen na izučavanje metaloglodačkog zanata.

Nekoliko mojih drugova takođe se bilo opredelilo za trogodišnju industrijsku školu, ali u Novom Sadu. Sticajem okolnosti, tih dana se s njima nisam sreo, a otac i ja za tu školu nismo znali. Kad smo za nju od mojih drugova saznali, bilo je već kasno za promenu odluke. Nismo, uostalom, ni imali volju da odluku menjamo, jer je za svršene učenike novobeogradske škole bio obezbeđen posao u Industriji mašina i traktora, a svršeni učenici novosadske škole morali su posao sami da traže.

Dva letnja meseca, jul i avgust, brzo su promicala. Na salašu kulaka Josafata Kudlača, kome bejah dodeljen za poslove sluščeta i kravara, vrlo sam se dobro osećao. Gazda Josafat bio je bogatiji (i stroži) od čika Jeroteja Babinčaka, a ispred njegovog prekrasnog salaša veliki se voćnjak prostirao. U njemu sam se, na bujnoj travi, između prepodnevne i popodnevne ispaše rado izležavao. Jednog od prvih dana septembra oprostih se od gazde i gazdarice i pođoh u selo, da se pripremim za odlazak u Beograd.

Krenuli smo troje: otac, majka i ja. Od ranog popodneva, kada smo se obreli na železničkoj stanici u Kuli, do sutrašnjeg prepodneva, kada smo se rastali ispred internata industrijske škole u Novom Beogradu, neprekidno smo krišom, bezglasno lili suze i majka i ja. Meni je teško padao odlazak od kuće, u „daleku tuđinu" (tri sata vožnje polovnim autobusom ili rasklimatanim vozom!), a majka me je žalila. Bili smo u to vreme, rekao bih, oboje podjednako nezreli.

Dvadesetak dana kasnije Nikon i Magda Glanko primili su iz Novog Beograda treće ili četvrto pismo, i u njemu saop-

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

štenje sina Rubena kako više ne može da izdrži u tuđini.

Valjane razloge za odluku da napusti školu i vrati se u selo taj klipan nije imao. Nastavnici su bili korektni, vaspitači u internatu takođe, smetenjak nije mogao da se požali ni na majstore u školskoj radionici, a drugovi, pretežno deca iz unutrašnjosti, behu izvanredni. Istina, škola, internat i radionica bili su smešteni u barakama, ali one behu lepo uređene i za ondašnje prilike komforne. Šmokljan, dakle, nije mogao da se požali ni na šta oko sebe - razlozi njegove prerane kapitulacije čučali su isključivo u njemu, u nenaviklosti da živi odvojen od roditeljskog doma, u nedovoljnoj čvrstini njegovog karaktera, u njegovoj osetljivosti i nezrelosti.

Danas vidim da moj neslavan povratak u selo ipak nije bio pogrešan korak. U međuvremenu sam, naime, shvatio da je metaloglodački zanat, za ljude koji nemaju potpuno zdrave noge, odnosno krvne sudove, veoma naporan. Svakog radnog dana treba, gotovo nepomično, satima stajati pored mašine. Moje nožne vene su, prema dijagnozi dr Rubenira Glanka, prilično slabe, ali ih ne opterećujem previše, te su samo malo proširene.

- Možda je ovo vrlo važan podatak, ali meni, ne znam zašto, zvuči banalno, banalnije od banalnosti, i podseća me na obećanje koje si malopre izrekao: da ćeš govoriti pre svega o bitnim stvarima.

Ne obraćaj, Ruben, pažnju na moje upadice, rekli smo da roman ne sme biti suvoparan i dosadan, mogli smo još reći da mora biti od krvi i mesa, makar od venske krvi i bledunjavog mesa, dodajem da opravdam tvoju faktografiju, svašta smo mogli reći, ponešto i prećutati, da budemo što sažetiji, no sad šta je tu je, proširenje vena, možda će u igru uskoro ući još neke boljke, teraj dalje, kasom, da se što pre iskobeljamo iz đačko- -šegrtskih godina.

- Vene se, velim, još drže. A da sam svojevremeno postao metaloglodač, zacelo bi već bile veoma proširene. Zbog toga, eto, smatram da moj beg iz industrijske škole u Novom Beogradu nije bio pogrešan korak.

Uostalom, u toku naredne tri godine ipak sam izučio zanat, mašinbravarski, i uskoro ga zauvek batalio, kao što bih batalio i metaloglodački. Već negde od ranog dečaštva sam, u maglovitim dubinama svoje nutrine, osećao da moj život neće

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

biti sasvim običan, slutio da ću kad-tad učiniti nešto izuzetno, da ću dogurati dalje nego što se očekuje od jednog kalfe ili majstora. Tada, naravno, još nisam znao da ću biti prvi (možda i jedini) heuteranist. Ideja heuteranizma se u meni tek oko tridesetogodišnjice života začela.

- Dobro bi bilo da se zapitaš neće li ovo obelodanjivanje slutnje o vlastitoj izuzetnosti zvučati neskromno, neće li u čitaocu izazvati otpor, čak antipatiju prema autoru romana.

- Ako se to desi, krivica je moja. Kao olakšavajuća okolnost neka mi posluži uverenje da svaki čovek sebe smatra jedinstvenim bićem, i da je malo ljudi koji ne nameravaju da u životu učine bar nešto više nego što se od njih očekuje. Nisam, dakle, jedini koji sebe vidi u posebnom svetlu - jedan sam od retkih koji to naivno priznaju.

Svoje osećanje, maglovitu slutnju o izvesnoj izuzetnosti vlastite ličnosti i budućnosti nisam mogao da pretvorim u racionalno ponašanje, u smišljene kratkoročne i dugoročne planove, jer sam tada bio, kako već konstatovah, potpuno nezreo. Nisam znao, nisam ni razmišljao o tome da čovek, ako ne želi da ga život gurne na ma koji od bezbrojnih svojih bogaza, mora sam, po mogućnosti što pre, početi gradnju onog pravog, najboljeg puta kojim treba ići. Sličnu konstataciju si ti malopre obelodanio, a ja je, eto, kao varijaciju ponavljam, jer sam zbog grešaka počinjenih u ono vreme i danas ogorčen. Prvenstveno na sebe, ali i na svog prostodušnog, samozadovoljnog, nepromućurnog oca. Nije video da često čitam romane, da me opčinjava književnost, da me zanimaju svetski jezici, istorija, filozofija i još neke humanističke discipline, da me tehničke discipline uopšte ne zanimaju, da nemam sklonosti ni za metalo-glodački, ni za mašinbravarski, niti za bilo koji drugi zanat. Stoga me nije usmerio prema adekvatnoj vokaciji. A kad na prvoj životnoj raskrsnici kreneš pogrešnim putem, ne piše ti se dobro. Ja sam to iskusio. Dugo sam lutao, u mnogo čemu zakašnjavao, na vlastitim greškama učio, a one su me, kao i svakoga ko tako uči, najčešće skupo koštale.

- Ako ovako budeš lutao i u ovom dijalogu, ako budeš pravio velike digresije, izgubićeš se u vlastitom romanu, mož-

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

da si se već izgubio, pišče, pišče, pokriće te uvelo lišće, ja te, za svaki slučaj, podsećam da si govorio o napuštanju industrijske škole.

- Nepromućuran Nikon beše nezadovoljan zbog sinovljevog povratka iz Novog Beograda. Moj postupak mu uopšte nije bio jasan. Pre toga nisam bio izgubio nijednu školsku godinu, nikada sa mnom nikakvih briga nije imao, a sad sam mu odjednom ovakvo razočaranje priredio. Nekoliko dana nakon mog povratka saznao je da su majstorima u mašinsko-remontnoj radionici na ekonomiji Zemljoradničko-proizvođačke zadruge „Rusin" potrebna dva šegrta, i odmah otišao da porazgovara sa glavnim majstorom Otonom Kučmašem. Istog popodneva, čim je iz kancelarije „Prvog maja" stigao kući, saopštio mi je da ću biti šegrt u radionici na „Rusinovoj" ekonomiji.

Ovo rešenje bacilo me je, tih dana ionako slomljenog, u novi talas očajanja. Beše to vreme berbe kukuruza, popodneva smo, ponekad i cele dane, provodili na njivi, te se dobro sećam jedne scene iz kukuruzne šume. Idemo, svako u svom redu, od stabljike do stabljike, ljuštimo i otkidamo klipove, a ja, usred žučne rasprave, od jeda plačem i dovikujem roditeljima - koji su, iako nam, sestrama i meni, povremeno pomažu, nešto odmakli - kako neću da budem šegrt na zadružnoj ekonomiji.

Biti učenik u nekom gradu, u četvorogodišnjoj srednjoj školi, to je odgovaralo mojoj već oformljenoj predstavi o daljem školovanju. Ali ostati u svom selu i biti prost šegrt, kakvi su bili šegrti još u esnafska vremena, trčkarati oko majstorâ, metlom čistiti radionicu, donositi sa arteskog bunara vodu za piće, sedeti po podne u školskim klupama u kojima pre podne sede osnovci (u Keresturu, naime, posebna školska zgrada za učenike na izučavanju zanata nikad nije postojala) - sve mi je to izgledalo bedasto, i zato mi je bilo mrsko. Počeo sam, odmah nakon povratka iz Novog Beograda, kontati kako šansu u velikom gradu nije trabalo bataliti, kako je detinjasto i glupo za roditeljskim domom cmizdriti, kako svet jednog čoveka ne treba da se završava na granici atara njegove rodne selendre.

U to vreme moje dve rođake, sestra od strica Štefanija Glanko i sestra od tetke Štefanija Manjoš, učile su obućarski zanat u industrijskoj školi pri Kombinatu gume i obuće „Borovo". Đački život u okrilju ogromnog fabričkog komplek-

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

sa, okruženog modernim soliterima radničkog naselja, svakodnevica ispunjena zanimljivostima u školi, fabrici i internatu, zašećerena povremenim odlascima u obližnji Vukovar, krasan, gospodstven gradić - sve to mojim sestrama beše nalik na život iz snova. Osećale su se, kako mi nedavno reče sestra od strica, kao u Holivudu. Tako su u ono vreme, na prelasku iz detinjstva u mladost, i pričale o svojim danima u Borovu i Vukovaru.

Moj tada najbolji drug, Ivo Lahvač, godinu dana mlađi od mene, bio je rodom iz Mikluševaca, sela blizu Vukovara, a u rusinskoj „prestonici" je pohađao više razrede osnovne škole. I on mi je o Vukovaru (u kome je nameravao da nastavi školovanje) lepe bajke pričao.

Tokom narednih meseci, govorio sam sebi nakon povratka iz Novog Beograda, stolicu ću kod kuće grejati više nego tokom prethodnih godina, na proleće ću položiti prijemni ispit u vukovarskoj ili, ako roditelji budu insistirali da se opredelim za neku bližu školu, u somborskoj gimnaziji, a potom će se sve odvijati smišljenije, lakše i lepše nego dosad.

Otac, međutim, za ova moja kontanja nije mario. On nije želeo da izgubim godinu, bio je zadovoljan što ću, premda s jednomesečnim zakašnjenjem, ipak početi da izučavam zanat, i to u selu (tačnije rečeno, na ekonomiji nedaleko od sela), bez troškova koje bi imao da sam ostao u Novom Beogradu. Moj očajnički plač među šušketavim stabljikama zrelog kukuruza bio je za njega beznačajna epizoda.

I majci se, verovatno, više dopadalo da zanat učim u seoskom ataru nego da sedim kod kuće, čitam romane i maštam o školovanju u gradu. Ne znam, o celom tom slučaju, o mom kratkom boravku u industrijskoj školi i o danima nakon povratka iz nje, nikad više, posle one drame u kukuruzu, nismo razgovarali. Majka se, uostalom, u vođenje kućne politike nije mnogo mešala. Ako bi ponekad ponešto i rekla, njene reči, kako to već biva u patrijarhalnim familijama, nisu imale bogzna kakvu težinu.

Četiri godine proveo sam u zamašćenom šloserskom odelu: tri kao šegrt i jednu kao kalfa. Četiri straćene godine. Mrzak mi je već tada bio taj neprimeren uvod u radni vek, kao što mi je sada mrsko celokupno dosadašnje službovanje. Književno stvaranje je jedini posao koji obavljam sa zadovoljstvom, a tim poslom mogu, kao i većina pisaca, da se bavim samo

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

na mahove, u „hobističko" vreme: posle podne, uveče, tokom vikendâ, praznikâ i godišnjih odmora. Spominjem, uzgred, da su me prvi bacili književnog stvaralaštva, u vidu ljubavnih pesmica, zarazili u doba šegrtovanja. No ovde neću o bezvrednim pesmicama - koje su, uostalom, odavno uništene - već o mašinbravarsko-automehaničarskim poslovima.

Traktore, priključne mašine, vršalice, prve kombajne, kamione, jedan džip i jednu limuzinu, sušare, pojilice i muzilice iz kravskih staja, svu zadružnu mehanizaciju, najvećim delom uvezenu iz Sovjetskog Saveza, popravljala su u radionici na ekonomiji sedmorica mašinbravara, trojica elektromehaničara i dvojica kovača. U radionici su pomagali i traktoristi, odnosno vozači, za vreme popravke njihovih vozila, tako da se po dvema velikim radioničkim prostorijama uvek muvalo petnaest do dvadeset ljudi, kojima treba dodati nas dvojicu, godinu dana kasnije još dvojicu mašinbravarskih šegrta.

Trčkarali smo oko majstorâ i kalfa, metlama čistili radionicu, donosili, jašući bicikl, vodu za piće sa arteskog bunara na Velikom šoru, menjali karbid u aparatu za autogeno zavarivanje, povremeno bismo sami popravljali neku jednostavniju poljoprivrednu mašinu, pokatkad bismo pokušavali da vozimo koji traktor ili da se obučimo za rad na kojoj od tri alatne mašine u radionici: strugu, bušilici i brusilici.

Najlakše, a i najlepše, bilo je leti. Tada smo manje boravili u radionici, jer su sve sitnije popravke obavljane na terenu: po prostranim dvorištima i senovitim šupama triju ekonomija, na njivama i po bagremacima u ataru. A kad bi popravka bila završena, mogli smo malo oko mladih zadrugarki da se muvamo, u kojem voćnjaku da se izležavamo i sladimo, ili, ako smo imali posla na ekonomiji iza kanala, u mlakoj, mirisnoj i prozirnoj kanalskoj vodi da se brčkamo.

Najviše sam voleo da pomažem majstoru Haralampiju Šovanju, koga su svi od milošte zvali Harpi. On je slučajno bio i moj teča, ali ta činjenica nije imala veze sa simpatijom koju smo jedan prema drugome osećali. Ja sam ga obožavao zato što je bio maher, lafčina, drugarčina, što je voleo i da popije i žensku da pogleda, što je umeo i da podvikne i, mnogo češće, da se našali - kao takav bio je omiljen i među majstorima, i među traktoristima, i među ostalim zadrugarima - a on je mene simpatisao valjda zbog toga što je uviđao da nisam rođen za mašinbravara. I što sam se, kao i on, u mašti zagledavao u

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

drugačiji život, u beli svet, u fascinantnu tuđinu što pulsira iza horizonta keresturskog atara. Novi Sad je u to vreme najčešće bio i u Harpijevim i u mojim vizijama.

O svom teči i majstoru mogao bih dugo da govorim, ali neću da usporavam kas. Rekli smo da ovde valja ispričati samo ono najosnovnije što čitalac treba da zna o zelenoj etapi našeg životnog puta, a kasnije, u trinaestom, šesnaestom ili... E, moj Borise, gde smo mi od šesnaestog ili osamnaestog toma. Biću srećan (mada ne i zadovoljan) ako uspem deset da napišem.

- Ostavi sad jadikovke, skiciraj još nekoliko doživljaja iz šegrtovanja, ali ne samo lepih, nego i onih drugih, manje prijatnih, da ne bi ova celina počela da liči na socrealističku lakirovku, na plakat sa motivima iz života mladih kolhoznika.

- Neprijatnih doživljaja bilo je koliko hoćeš. Recimo, prvog proleća mog batrganja u zamašćenom šloserskom odelu bušio sam, ručnom električnom bušilicom, na dvorištu ispred radionice, gvozdeni bubanj vršalice. U jednom trenutku osetih jezivo grčenje celog tela, mahinalno kriknuh i svest izgubih. Duša izletela iz mene. Bogu hvala, nije daleko odletela. Kad se vratila, kad sam došao k sebi, videh da sam bio pao pored samog bubnja. Da jedan traktorist nije slučajno stajao blizu konektora i da nije odmah izvukao utikač kabla moje električne bušilice, ili da sam glavom tresnuo o gvozdeni bubanj vršalice, ovi redovi ne bi bili napisani.

I nikad se ne bi saznalo šta je izgubila evropska književnost, šta je izgubila svetska kultura, šta je izgubilo čovečanstvo. (Ha-ha-ha!)

Ne zna se dovoljno ni sada, uskoro će se saznati, a ja ću u međuvremenu još neke nezgodne zgode iz svog šegrtovanja opisati.

Zimi smo bubnjaru (koju prve jeseni, kao prvi samostalan mašinbravarski rad, kolega Meftodij Korpaš i ja napravismo od limenog bureta) nabijali pozderom, i tako zagrevali radionicu. Jednog jutra bubnjara je nešto slabo grejala, te sam ja kleknuo na patos i, otvorivši vratanca u donjem delu peći, stao da zavirujem u nju. U tom trenutku unutra se obrušila gomila užarenog pozdera, kroz vratanca je sunuo veliki plameni jezik. Ostao sam bez obrva i trepavica, u prvom momentu pomislih da

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

sam ostao i bez očiju. Srećom, oči nisu bile oštećene, a obrve i trepavice su nakon izvesnog vremena ponovo narasle.

Drugom prilikom pokušao sam da ispravim iskrivljen svornjak kojim se prikolica spaja sa traktorom. Gurnuh svornjak u kovačku vatru i zagrejah ga, ali nedovoljno. Izvadih ga iz vatre, stavih na nakovanj i počeh čekićem da lupam po njemu. Gvožđe, međutim, nije bilo dovoljno mekano, jedva se crvenelo, a i ja nisam bio dovoljno vešt, slabo sam držao i pogrešno udarao, te je prilikom jednog takvog udarca svornjak odskočio i udarača u vrh desne obrve pogodio. Krv mi je oblila oko, a strah me je sveg prožeo. Jesam li izgubio oko? Ne. Ni ovog puta nesreća nije bila onako velika kako se meni u prvom trenutku učinilo. Ostao mi je samo jedva vidljiv ožiljak, a ispod kože mogu da napipam rasekotinu na ivici čeone kosti.

Na sličan način dogodio se još jedan incident u kome sam za dlaku izbegao gubljenje oka, možda i glave. Sa pogoleme traverze, koja je činila prednji trap prikolice, trebalo je skinuti debelu zavarenu ploču. U našoj radionici, kao i u svim zadružnim remontnim radionicama, nedovoljno opremljenim mašinama i alatima, to se radilo na primitivan način. Stavili smo traverzu na nakovanj, a ja sam dobio zadatak da je držim za jedan kraj. Ploču su od traverze, ogromnim sekačem, nameravala da odvoje dva snažna kovača. Jedan je, rasklimatanim kovačkim kleštima, držao sekač, a drugi po njemu udarao najvećim čekićem u radionici, koji se morao držati obema rukama. Taman sam, kod petog ili šestog udarca, pomislio kako je moja glava odviše blizu ovih sudara čekića i sekača, kad je sekač, usled jednog nepreciznog udarca, odskočio u stranu i pogodio me u ivicu jagodične kosti, nekoliko milimetara ispod levog oka. Sećam se da sam u tom trenutku ugledao užasnuta lica obojice kovača, pa se, i sam užasnut, zapitah da li sam ovog puta napokon izgubio oko, možda i deo glave. Bio sam tih meseci, u osamnaestoj godini, platonski zaljubljen u malu Ninu Capovu, te se u magnovenju upitah hoće li me ona voleti i sada, kad mi lice bude unakaženo. I u ovoj nesreći je, međutim, sreća bila na mojoj strani. Ostao mi je samo mali ožiljak ispod levog oka, a pod kožom mogu da napipam rasekotinu na ivici jagodične kosti.

Glava i oko su, dakle, bili sačuvani, ali je prva ljubav prošla kao letnja kiša. Mala Nina se udala za momka ozbiljnijeg od zelenjaka Rubena - i uskoro umrla na porođaju.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

Pamtim i slučaj kada sam ležao u utrobi vršalice, a jedan majstor, koji nije znao da sam unutra, zamalo mi nije, okretanjem remenice na kolenastom vratilu za slamotrese, zdrobio glavu; pamtim eksploziju praznog (u stvari, benzinskom parom ispunjenog) kamionskog rezervoara prilikom pokušaja jednog kalfe da zavari pukotinu - pamtim još nekoliko nehotičnih „pokušaja ubistva i samoubistva", kao i veći broj manjih sakaćenja vlastitih dlanova i prstiju. Moj teča Haralampij Šovanj imao je pravo: nisam rođen za majstora. Odviše sam rasejan, nepažljiv, nestrpljiv. Sem toga, nikad nisam pokazivao sklonost ni za kakvu manuelnu veštinu. U svemu sam prevashodno opservator, analitičar, teoretičar, više volim da meditiram nego da delam (Alek takve naziva intelektualnim onanistima), prema praktičnim tričarijama svakodnevice uvek sam osećao blagu, ponekad i oštru averziju.

Polučasovni doručak u radionici bio je poseban doživljaj za sve koji su u njoj stalno ili povremeno radili. Majstori i kalfe sedeli bi na stolicama i sanducima u čelu glavne prostorije, a vozači, traktoristi i šegrti na tezgama duž zidova. Svaki bi razmotao zavežljaj donesen od kuće i stao da se časti slaninom, švarglom ili čvarcima, kobasicom, sirom ili kuvanim jajima. Već posle prvih zalogaja krenulo bi nevezano, omiljeno, svakome zanimljivo ćaskanje. Majstori, kalfe, vozači i traktoristi kazivali bi svoje doživljaje, najčešće iz vojske, iz raznih službovanja, sa putovanjâ, iznosili bi poglede na domaću i međunarodnu politiku, ukrštali mišljenja i nadmetali se u (ne)poznavanju svakojakih fenomena života. Ja danas takva mlaćenja prazne slame ne mogu da slušam, muka me hvata od naivnih shvatanja, pogrešnih tumačenja i samouverenih prorokovanja, ali tada su, velim, ti polučasovni razgovori kroz zalogaje bili zanimljivi i onima koji su govorili i nama koji smo samo slušali.

Hoću li, Borise, jednog dana s istim prezirom da govorim i o slami koju nas dvojica sada mlatimo? Konačnu verziju romana počeo sam da pišem tek u četrdeset sedmoj godini života i zbog toga da bih bio što obrazovaniji, zreliji, mudriji. A sada vidim da bi najbolje bilo da čekam još dvadeset sedam godina, pa tek onda da se, negde na nebu, sa Velikim Delom ukoštac uhvatim.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

- Krenuo si, uz planinu delimično obavijenu maglom, prema nebu, nemoj više da se dvoumiš - ali opis šegrtovanja bi već mogao da završiš.

- Evo, kraj je na vidiku. Govorio sam o šegrtskoj praksi, reći ću nekoliko istorijskih podataka i o teorijskoj nastavi, a onda prelazimo u Pansku krčmu, da vidimo kakva se to istorijska epizoda tamo dogodila.

U Keresturu je u vreme o kome govorim još postojala Škola za učenike u privredi, ali nije imala ni zgradu ni stalan nastavnički kadar. Mi šegrti svakog drugog popodneva sedeli smo u klupama u kojima smo se i kao osnovci vrpoljili, a honorarno su nam predavali nastavnici koji su nas prethodnih godina u višim razredima osmoletke učili. Koliko se sećam, predavali su nam manje-više isto gradivo kojim su nas i u osnovnoj školi kljukali. Samo je matematika bila obogaćena jednom novošću, trigonometrijom. Stručne predmete nismo imali, jer nastavnici nisu bili osposobljeni da ih predaju.

Šegrta je u selu iz godine u godinu bivalo sve manje, te nas je u mom razredu bilo samo osmoro: krojačica, poslastičarka, dva slovoslagača, ćurćija, obućar i nas dvojica mašinbravara. Kad je prethodno godište, kome je pripadao i kamenorezac Alek Vislavski (ali to moji stariji drugovi nisu znali, jer tada još nije postojao ovaj roman), završilo učenje zanata, kad smo mi stigli na prag trećeg razreda, postavilo se pitanje - budući da ni u drugom ni u prvom razredu nije bilo mnogo šegrta - da li keresturska zanatska škola treba i dalje da tavori, ili šegrti treba da putuju u Kulu, gde je postojala mnogo veća Škola za učenike u privredi. Među majstorima, roditeljima i šegrtima u selu stvorile su se dve struje. Jedni behu za to da svako drugo popodne putujemo u Kulu, a drugi za to da tri šegrtska razreda ostanu u Keresturu. Ja sam pripadao prvoj grupi; štaviše, bio sam najglasniji zagovornik nastavka školovanja u Kuli.

Sve ovo, Borise, pričam prvenstveno radi toga da ukažem na tadašnje svoje snove i planove, koji su izašli na videlo upravo u navedenom prelomnom momentu. Bio sam, naime, pomiren s tim da ću morati zanat u selu izučiti, ali sad već bejah čvrsto rešen da na zanatu kao životnoj vokaciji ne ostanem. U to vreme - u to divno vreme socrealističkog entuzijazma i brzopoteznog školovanja - neke gimnazije imale su dopisna,

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

a neke srednjotehničke škole večernja odeljenja. Predavanja u njima, bar u srednjotehničkim školama, nisu trajala četiri godine, kao u redovnim odeljenjima, nego samo tri, budući da su ih pohađali učenici sa prethodno završenom zanatskom školom. U jedno takvo večernje odeljenje srednjotehničke škole upravo se bio upisao tvoj ujčević i moj drugar Alek Vislavski, o čemu će biti reči u narednom poglavlju.

- Alek je i tebi preporučio da izlaz iz svog nezadovoljstva kroz godinu dana potražiš u nekoj od tih ustanova za ispravljanje pogrešnih krivina na životnom putu, a njegova preporuka samo je učvrstila tvoje uverenje da treba što bolje da se pripremiš za nastavak školovanja, pa si želeo da bar treći razred završiš u solidnoj zanatskoj školi, ne u onoj u kojoj se gotovo ništa novo ne uči.

- Nešto mi tu nije jasno, ali recimo da je tako bilo.

Dve-tri sedmice putovali smo, svakog drugog popodneva, u školu u Kuli. Železnica kroz Kerestur, kao što znamo, ne prolazi, autobuski saobraćaj je tada bio još nerazvijen, te smo se kaldrmom truckali na biciklima. Jednom nas je uhvatila jača kiša i donela nam popriličnu prehladu. Ne znam šta bi bilo da smo ovako morali tokom cele jeseni i zime da prevaljujemo onih deset kilometara kaldrme između Kerestura i Kule. Možda bi nas moja gorljiva želja da što pre počnem da stičem ozbiljnija znanja skupo koštala.

Na sreću, koju tada smatrah nesrećom, većina mojih drugova i njihovih patrona bila je za to da se ostane u selu. U keresturskom Zanatskom domu održan je zajednički sastanak učenika, roditelja, majstora i nastavnika, na kome najpre bejah u manjini, a na kraju ostadoh usamljen. Jedino me je otac podržao, ponovivši moje argumente - da u Kuli postoji brojniji i kvalifikovaniji nastavnički kadar, da se onde uče i stručni predmeti, da se kvalitet zanatlije ne ogleda samo u praktičnoj veštini nego i u teorijskom opštem i stručnom obrazovanju - ali je većina, bogu hvala, odnela prevagu. Kad smo, nakon sastanka, stigli kući, i Nikon mi je rekao da grešim što tvrdoglavo teram svoje, i zatražio da više ne insistiram na školovanju u Kuli. No meni je već ionako bilo jasno da ću zanat, i praktično i teorijski, morati dokraja da učim u rodnoj selendri.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

Tih dana, zapravo jedne od tih septembarskih večeri, keresturski regruti, i pajtaši koji su ih ispraćali u vojsku, okupili su se u Panskoj krčmi, momačkom sastajalištu, pojištu i svetilištu. Napunili su bili buđelare, pročistili grla, pripremili se za vinsko, muško, razuzdano veselje, ne prvo i ne poslednje te vrste.

Ja sam, međutim, rešio da se u ovom romanu bez naročitog razloga ne srećem sa prijateljima iz mog unutrašnjeg sveta - vas dvojica, Alek i ti, imate poseban tretman: vi ćete mi dolaziti u sobu, da ne kažem u glavu, kad budem sedao za radni sto da pišem dijaloška poglavlja - pa one večeri u Panskoj krčmi nisam bio. Stoga ti, junače nejunačkog toma, treba da ispričaš šta se zbilo u najvećoj keresturskoj krčmi. Budi sažetiji, maštovitiji, poetičniji od mene.

 
sledeće poglavlje
prethodno poglavlje
sadržaj