Make your own free website on Tripod.com

 

 

 

 

 

III

TAJ CRNI BELI SVET 

Jutarnji voz za Novi Sad juri kroz retku ranojesensku maglu, koju sunčani zraci dižu kao laganu zavesu. U kupeu druge klase na drvenoj rebrastoj klupi sedi i kroz prozor zuri bledunjav smušenko modrih očiju i tamnosmeđe kose. To je peti po redu, a prvi po ambicijama unuk deda Arona Vislavskog, ko zna koji po redu nesrećni ljubavnik male Irene Romanove, dojučerašnji kamenorezački šegrt u Keresturu, od danas učenik večernjeg odeljenja Srednjotehničke građevinske škole u Novom Sadu, kroz koju godinu verovatno građevinski inženjer, docnije možda i veliki slikar u belom svetu.

Budući veliki slikar bio si do juče. U svojim slatkim, nerealnim meditacijama. Ali jutros, kad je konačno osvanuo dugo očekivan dan, kad je budući... sad već ne znam šta, krenuo prema prvom staništu svoje belosvetske putanje, veličina je nestala kao retka magla. Nestalo je sve, osim straha pred neizvesnošću i avanturom u koju si se upustio.

Ustao je i izašao na otvorenu platformu između vagona. Jak prohladan vetar zapljusnuo ga i osvežio. Sve će biti u redu malo kasnije, pomisli. Neraspoloženje je pripisivao mučnini nakon noćašnjeg vina i mamurluku nakon kratkog sna, a najviše sećanju na trenutke provedene na Lejama sa malom Irenom Romanovom. U ušima mu je još odzvanjalo njeno priznanje da se ozbiljan đuvegija, neki Kucuranin, vratio iz Armije, i da joj nudi verenički prsten. To ga je ubijalo! Otkud baš sad, kad se prelama njegova životna putanja, ova dodatna nesreća u tragediji koja se zove LJubav Sa Malom Irenom!

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

Potisnu sećanje na, činilo mu se, malopređašnje grljenje i šaputanje s vragolankom. Samo bi ga s vremena na vreme, kad bi mu svež vetar uneo u nozdrve miris njenih usana, što je još bio sačuvan na njegovim usnama, presekao nalet potmulog bola.

Vratio se u kupe, svalio na svoje mesto, zagledao kroz prozor u požutele kukuruze i, bežeći od ljubavi sa neizvesnim završetkom, naleteo na egzistencijalnu neizvesnost. Šta će biti s njim, s njegovim školovanjem, s njegovim snovima i planovima, ako u gradu ne bude našao posao? Tri puta je preko leta, sa Andrijom Senderakom, vršnjakom koji je metaloglodački zanat izučio u Novom Sadu, obišao po nekoliko tamošnjih preduzeća _ bez uspeha. A otac Jevrem nije imao ni volje ni novca da ga školuje. Novac je bio potreban starijem bratu i sestri: Joakimu za mašine u stolarskoj radionici, Leonki za studije u Beogradu. „Ne razumem zašto nisi zadovoljan kamenorezačkim zanatom", ponavljao je otac. „Pa, sam si ga odabrao. Kalfe, a pogotovo majstori, danas dobro žive. Šta fali Joakimu, koji će uskoro imati vlastitu radionicu, šta fali tvom majstoru Kirilu Bindasu, kome stalno kaplje para, jer selo stari, ljudi umiru, a svako sad hoće da se ovekoveči nadgrobnim spomenikom."

Moj oče, dobri Jevreme, mnogo šta ti ne razumeš. Ne znam da li čovek manje razume kad je mlad ili kad ostari. A sve je tako jednostavno.

Za kamenorezački zanat opredelio sam se zato što si i pre tri godine oskudevao u novcu, te nisam mogao da se pridružim Leonki i Borisu u somborskoj gimnaziji. Mogao sam jedino da prelistavam Leonkine udžbenike. U jednom od njih naleteo sam na fotose Mikelanđelovog „Mojsija" i „Davida". I rešio da postanem Mikelanđelo dvadesetog veka. Nebesa!

„Mikelanđelo ti još nije umakao", reče mi Leonka ovog leta. „Znamo, naime, da je on bio ne samo vajar nego i slikar i graditelj. Kod tebe je san o vajarskom pozivu bio samo prolazna pubertetska ludorija, ali slikarstvo i graditeljstvo će zaista postati tvoje životne vokacije."

Ne znamo, mila sestro, šta će s nama biti, znamo šta je bilo. Znam da sam tokom cele prve šegrtske zime pokušavao, kad god bih u radionici majstora Bindasa bio dokon, da na umetnički način uobličim nekoliko odbačenih, za nadgrobne spomenike neupotrebljivih komada mramora. Majstor Kiril i njegov prijatelj Danilo Homza pretresali su, sedeći pored to-

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

ple bubnjare i povremeno ljubeći grlič litrenjače, čas uspomene iz mladosti čas tekuće seoske i svetske teme. A šegrt je u uglu nastojao da kamenu udahne ljudsku dušu. I da mu nametne dojmljivo, najčešće žensko obličje. To bezuspešno, sizifovsko rvanje s kamenom trajalo je sve do maja meseca. Do keresturske crkvene slave.

A na slavi, jao, na slavi, na kojoj si, Leonka, i ti bila, nesuđeni skulptor naleteo je na šatru majstora koji je na tezgi bio poređao razne figure od obojenog voska i gipsa. I statuete od kiselog kamena. Koje su, premda izlivene u kalupu, ličile na rukotvorine od mramora. Te statuete su me, sestrice, zaustavile na vajarskom putu! Bile su tako čiste, mramorno glatke, bele i savršenih linija, kao da su ispod ruke samog Mikelanđela izašle. Znao sam da serijske izrađevine ne treba upoređivati sa autentičnim umetničkim ostvarenjima. Da je između originala i imitacije razlika kao između neba i zemlje. Ali crv nedoumice, ispunjen otrovom malodušnosti, već je rovario u meni.

Svetina je žagorila, odjekivali su zvižduci dečjih pištaljki, zvuci vergla pored ringišpila, pucnji sa „sportskih" strelišta. Joakim, ti, Boris i Miron već ste bili odmakli, a ja sam još zurio u statuete antičkih boginja i Device Marije. Vajarske ambicije naglo su se gasile u meni. Istini za volju, uzrok tome gašenju bili su i neuspešni klesarski počeci u radionici majstora Kirila, ne samo vašarske izrađevine od lažnog mramora.

Par meseci nakon crkvene slave Nebeska Munja me je ponovo ošinula. Ovog puta udarac me nije zaustavio, već, naprotiv, pokrenuo.

On beše, Leonka, mnogo prijatniji od noćašnjeg!

Sestro, prezreću ljubav, posvetiću se umetnosti!

Ti si i onog leta, kao i prethodnih, imala običaj da posle ručka uzmeš na ruke našeg najmlađeg brata, pređeš preko zatravljenog prednjeg dvorišta, obiđeš vajat i uđeš u pobočnu baštu. Dok je Mišo po šipražju tražio žabe i bubamare, ti bi, na pokrovcu prostrtom na travi, okružena grmovima ribizle i ogrozda, šimšira i božura, čitala Flobera ili Puškina. S knjigom u ruci, u zelenilu, pod belim zidom susedove kuće, bila si lepa, kao naslikana. Ponekad bi i sama naslikala koji pejzaž. Vodenim bojama. Po sećanju. Ili bi na finu bezdrvnu hartiju prenela ovaj ili onaj kutak prostrane bašte.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

Sudbonosnog popodneva, dok sam nasred bašte stajao iza tvojih leđa, upravo si dovršavala raklje šljive. Koja već godinama našem Jevremu daje plodove za mirisnu rakiju. Po sredini slike prostirala se brajda vinove loze, iza nje video se krov staje, sa golubarnikom pod strehom, i, malo sa strane, vrh kamare slame na kraju gumna. Stara soha i đeram, koji i danas škripe na tromeđi prednjeg dvorišta, gumna i te naše pobočne bašte, na slici su se uzdizali odmah iza loze, okupljajući oko sebe sve delove pitoreskne kompozicije.

U tom trenutku shvatio sam kakva mi je sudbina predodređena. Našao sam svoju umetnost! Preostalo mi je samo da se čudim kako slikarska žica već ranije nije zatreperila u meni. Ta još je veliki Leonardo, obavestila si me kad sam ti saopštio svoje otkriće, govorio da je slikarstvo mnogo raznovrsnije od vajarstva, da stvaraocu pruža bezbrojne mogućnosti za kreiranje i samopotvrđivanje.

Govorila si istinu, ali si se, nestašnice, sa mnom pomalo i sprdala. Ne samo ti. Niko od bližnjih nije verovao da će me najnoviji hir držati duže od par meseci. Pamtili ste moja obećanja da ću postati harmonikaš, pilot, fudbaler, mornar, inženjer, vajar.

Kad je o slikarstvu reč, svi ste se prevarili. Posle kratkog perioda akvarela i tempere prešao sam na ulje. Ono mi je više odgovaralo. Jer se na platnu greške mogu lako ispraviti, što je za grešnika poput mene vrlo bitno. Zatim, uljane stvari su me se više doimale nego akvarel ili tempera. „To je kao kad uporediš pečeno meso sa supom", rekao sam ti. Poređenje, priznajem, prilično vulgarno za jednog umetnika. No bio je moj duh u stanju da izvede i suptilnije zaključke. „Akvarel, tempera, pastel i druge lagane tehnike mogu se, kao i čisti crtež, smatrati poezijom slikarstva", govorio sam. „Ali mome karakteru više odgovara sveobuhvatna epika, koja se može stvoriti samo uljanim bojama."

Lepa su to tri leta bila, sestrice, sada tek vidim. Istini za volju, bilo je i dosadnih, uludo potrošenih dana. Zbog njih, i zbog mojih snova o budućem životu u obližnjem, potom u dalekom belom svetu, čekao sam da prođu te tri godine. A s njima i moje šegrtovanje.

Čekao si, i dočekao. Šta ćeš sad? Voz ulazi u prvu stanicu obližnjeg belog sveta, šumno koči. Putnici već skaču sa vagonskih stepenika.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

NOVI SAD - NOVI SAD

Masa se tiskala prema izlazu iz stanice. Oni spreda požuriše, neki čak potrčaše prema gradskom autobusu koji je čekao na stajalištu. Za tili čas bio je napunjen, ispred ulaznih vrata stvorila se gužva.

Zgodna ženica ušla je oprezno u kovitlac, držeći ispred sebe malko podignutu ruku, ne bi li se zaštitila od bilo kakvog dodira. Lepa, samoljubiva i zbog nečeg nezadovoljna (jutros možda nezadovoljena), privukla je pogled jednog zbunjenog provincijalca, koji je gužvu posmatrao sa strane, i jednog gradskog rutiniranog slobodnog strelca, užagrenog, jutros takođe, iz sasvim jasnih razloga, loše raspoloženog. Uzvratila mu pogled, diskretno se probio do nje.

Ala bi njih dvoje ludovalo da se sad nađu nasamo! pomisli posmatrač sa strane. Tako je malo potrebno ljudima da bi bili srećni. Još samo malo.

_ Molim vas, nemojte se gurati!

_ Gospođo, vidite da i mene guraju!

Ukrstili su poglede, kao mačeve. On je bio još srditiji nego ona. Ne zbog guranja. Zbog obrta situacije. Glupača! Sve je moglo drugačije da se završi. Čudno je, kako je ljudima malo potrebno da bi bili srećni. I još čudnije, kako im često baš to malo nedostaje! rekao bi na ovo mudar i ne odviše srećan Andrić.

Prizor bezrazložne masovne pomahnitalosti građana pored autobusa podsetio je pometenog, gotovo preplašenog Aleka Vislavskog na vlastite samotničke trenutke u selu ili na salašu za Visokim mostom. Na trenutke kad je bio središte svog mikrokosmosa, lavić skoncentrisan na sebe, na svoj duh i svoje telo, na svaki svoj mišić, na goruću želju da se u svakom pogledu što bolje pripremi za život u gradu, u belom svetu. Sada, iz ove perspektive, ti divni trenuci nadahnuća izgledali su mu smešni, ispunjeni njegovom naivnošću, infantilnošću.

Ko si ti uopšte? pitao ga je iznutra glas malodušnika. Bio si narcisoidno skoncentrisan na sebe, na svoje maštarije i ambicije, kao da si središte čitavog kosmosa. A ti si samo kapljica u ljudskome moru! Čak i u ovom jednom ljudskom talasu ti si anonimna, beznačajna kapljica koju niko ne primećuje. A koliko takvih talasa ima u ovom gradu, koliko tek na celom svetu! Šta je kap vode u okeanu, šta je pojedinac u ljudskome moru?

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

Još malo postoja na začelju gomile što je čekala naredni autobus, a onda se predomisli i uključi u šarenu reku onih koji su pešice išli prema centru grada.

Onde ga je, u mlečnom restoranu pored Narodnog bioskopa, dočekao još jedan beznačajan, ali za njega, izbačenog iz ravnoteže, šokantan prizor.

Žvačući kiflu, pijuckajući belu kafu i posmatrajući mamurne gradske ljude, naleteo je pogledom na Cigančicu od sedam-osam godina, koja je, poput kakve zverčice, bila zaokupljena lovom na hranu. Nije bila prljava, krastava i musava, kakva su najčešće ta uboga stvorenja. Lice joj beše lepo i čisto, čak joj je i odelo bilo čisto, iako pohabano. U njenim kretnjama ne beše ničeg lopovskog, u očima nisu varničile iskre Cigančića đavolića. Naprotiv, pogled joj je bio blag i plašljiv. Sva je bila nekako plašljiva, stidljiva _ kao i zelenjak koji ju je posmatrao.

Jedan čova, zacelo žureći na neki poslovni sastanak, nakon par gutljaja ostavio je na stolu šolju čaja i izašao. Cigančica je netremice gledala u tu šolju čaja. Strepela je da će naići servirka i počistiti sto, a još nije bila sigurna da je čova nepovratno otišao. Najzad je skupila hrabrost, prišunjala se visokom stolu, uzela čaj i odnela ga na drugi, niži stočić, pored kojeg je celo vreme stražarila. Onde je još neko vreme počekala, ne dirajući šolju. Samo ju je gledala, sva srećna, ali još ne sasvim sigurna da plen pripada njoj. Kad se uverila da joj nikakva opasnost ne preti, stala je pogledom da preleće po stolovima, tražeći ostatke kakvog bureka ili sendviča. Bilo ih je na više stolova. Odabrala je plitak plastičan tanjir s ostacima bureka, odnela ga na svoj stočić pored zida, svima okrenula leđa i stala da se sladi.

Ta njena mala pobeda, u trajnom porazu kojeg očito još nije bila svesna, i Budućem Velikom Slikaru je donela zračak vedrine. Ovo dete je u gorem položaju nego ja, pomisli. A ipak ne očajava, ne gubi veru u život.

Odmah potom pade mu na pamet kako je u gradu svako prepušten sebi samome, i ta ga je misao vratila u malodušnost.

* * *

Prethodne sedmice, kad je bio u Novom Sadu radi upisa u školu, zakapario je samačku sobicu u Almaškoj ulici, nedale-

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

ko od kuće u kojoj Andrija Senderak beše podstanar. Slušajući sada dežmekastu gazdaricu, koja mu je sa vrata sobice držala propoved o kućnom redu, vadio je iz kofera rublje i papirne kese sa kobasicom, slaninom i kolačima. Sve što je uzimao u ruke, i stavljao u kredenac, podsećalo ga na majku, na (daleki već) roditeljski dom, i donosilo mu talase potmulog bola. U čistoj ali hladnoj i tesnoj sobici, tako uzanoj da se između otomana i kredenca jedva moglo proći do prozora, gušilo ga prisustvo nametljive gazdarice, koja mu je već po pregracima kredenca preraspoređivala rublje i masne papirne kese.

Obuče mantil i reče joj da ide u grad. Možda će svratiti u neko preduzeće. Da pogleda jesu li svi kadrovici na broju. Vratiće se oko podneva.

Tek na ulici setio se da je toj ženi zacelo sasvim svejedno kuda on ide i kad će se vratiti. NJegova majka je uvek volela da zna kuda on ide i kad će se vratiti.

Išao je polagano, sunčanom stranom ulice, pokušavajući

da se opusti, razvedri, da rastera tešku maglu u sebi. Ali sunčani zraci, koji su odavno rasterali jutarnju maglu nad poljima i gradom, još nisu prodirali u njega. Nastojao je da se oseća onako kako je sve do juče zamišljao da će se osećati na današnji dan: lagan i poletan, pun vere u početak ostvarivanja svojih snova _ a osećao se bedno, nesigurno, izgubljeno, to više nije krio od sebe, i nije tražio izgovor u pospanosti nakon teške noći. Umesto da se, kao prethodnih meseci i sedmica kod kuće, bodri velikim ciljevima koje je postavio pred sebe, i širokim putem koji će ga odvesti do njih, on je sada bio u stanju jedino da se zapita kamo će poći kad stigne u centar grada.

* * *

Iako je sebi u vozu rekao da neće tražiti posao dok se ne vidi sa Andrijom Senderakom, svojim vodičem po glavnoj pokrajinskoj varoši, ipak je otišao da pogleda koji portir dežura na kapiji direkcije Građevinskog kombinata „Vojvodina". Poznavao je jednog od njih, nekog debelog, veselog i brbljivog čilagera. Andrija i on su, prilikom poslednjeg obilaska novosadskih preduzeća, s tim matorcem razgovarali skoro čitav sat. Znao je finansijsko, kadrovsko i svako drugo stanje u mnogim preduzećima. Ćorcima od istinitih i lažnih podataka raspirivao je nadu dvojice drugara. Umeo je da bodri i popovanjem.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

Voli, rekao je, mladiće koji kreću u svet, naoružani voljom da se pored rada školuju. Tako i treba. Život je borba, i treba se boriti. Ponekad se moraju voditi velike bitke da bi se izvojevale male pobede, a ponekad čovek bez napora stvara čuda. Uzmite, recimo, pravljenje dece. Malo tucaš, to može svaki mufljuz, i stvoriš ljudsko biće, najveće čudo prirode, kao da si Bog. Pa i jesi. Mi smo deo NJega... Što se tiče posla u Kombinatu, momentalno se ne traži nikakva radna snaga. Neka se jave koju sedmicu kasnije. Istina, sezona građevinskih radova biće već na izmaku, ali nikad se ne zna. Eto, i lane su baš u jesen primili desetak nekvalifikovanih radnika. Ili to betonirci behu? Primili su i betonirce i nekvalifikovane radnike. Nikad se ne zna.

Ako ne bude on na kapiji, sam ću otići u Kadrovsku službu, pomisli Alek približavajući se direkciji.

Imao je sreće. Na vratima čika Milanove portirske ordinacije stajao je, doduše, jedan pacijent oboleo od neraditisa (termin doktora Portira), ali je nakon izvesnog vremena terapija u obliku isprazne razgovorke bila završena. Kvalifikovani kamenorezac, koji se nudio i kao priučeni betonirac, saže se ispred šaltera čika Milanove kabine. Iznutra ga udari neprijatan zadah ustajalosti i otpadaka od jela.

Letošnji bodrilac ga je prepoznao, ali ni ovog puta nije mogao da ga uputi onamo gde se dobijaju spasonosni recepti. Telefonom je, za svaki slučaj, nazvao Kadrovsku službu. Javila se neka Milanka, reče da Kombinatu nisu potrebni ni kvalifikovani kamenoresci ni priučeni betonirci. Čika Milan zatraži da ga Milanka poveže sa glavnim referentom za radnu snagu, ali taj nije bio u kancelariji. Izašao malopre, niko ne zna kuda, ni kad će se vratiti, reče Milanka.

_ Ja znam kad će se vratiti! _ otpovrnu čika Milan glasom gnevnog pravednika, stavljajući slušalicu u viljušku telefona. _ Vratiće se sutra ujutru, u šest sati. Bože, što mi ne daš da im ja budem malo direktor! Bar jedno mesec dana. Ala bi letelo perje!

I ja bih, čika Milane, bio srećan da vas Bog postavi za direktora. Sigurno biste podržali mladića naoružanog voljom da se pored rada školuje.

Zevzeka koga je oružje izdalo.

Koji još nije zreo za velika dela.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

Vratio se na Trg slobode. Bez razloga. Odande je bio krenuo u direkciju „Vojvodine", pa su ga noge, prepuštene same sebi, kao umorni konji kad gazda zadrema na kolima, opet odnele onamo.

Sa glavnog gradskog trga produži prema Dunavu. Široka, lenja, večna reka fascinirala ga je kad god bi joj se približio. Sada mu je bio potreban njen mir, njen spokoj, njen nehaj prema svemu što je sitno, prolazno, privremeno. Jer, uveravao je sam sebe, i njegove teškoće su privremene. Trebalo bi prema njima biti ravnodušan.

Eh, što nisam malo Dunav!

Bar dok teškoće ne minu.

Na osunčanom keju, na masivnim betonsko-drvenim klupama starci su mirovali poput gušterâ. Malodušnik sede pored dvojice takvih staraca i zagleda se u moćnu, spokojnu, nehajnu reku.

Nije uspeo da u sebe unese njen spokoj.

NJegovi vršnjaci, oni koji momentalno nisu bili obavezni da se dosađuju u školskim klupama ili na radnim mestima, muvali su se šetalištem, pozdravljali se, začikavali su svoje drugarice i zasipali ih dosetkama, kojima su se onda sami glasno smejali. Iz njihovog smeha vrcala je raskoš bezbrižne mladosti.

Moram, moram dosegnuti njihovu sreću! pomisli provincijski lavić i skoči sa klupe.

* * *

Stigavši u stud podstanarske sobice sa rolovanom veknom pod miškom, raskomoti se i izvadi papirne kese iz kredenca. Odseče parče slanine i parče kobasice, stavi ih na parče hleba. Žvakao je taj zalogaj dugo, na silu, kao da jede vlastito telo.

Odgurnu kese i nali sebi vode u čašu. Stakleni bokal u njegovoj ruci bio je besprekorno čist, kao i dve čaše na obojenoj limenoj tacni. Ali voda, bljutava, plavičasta, hlorisana, bila je odvratna. Činilo mu se da bi voda iz bilo kojeg arteskog bunara u Keresturu bila pitkija i nakon dvosedmičnog mirovanja u bokalu. Ako ovakvu vodu budem morao da pijem, pomisli, bolje da se odmah vratim u selo.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

I odjednom, nakon ovog seva, kao da je u čaši čiste, hlorisane vode ugledao sliku svog najužeg zavičaja, i dosadašnjeg vlastitog života u njemu. Sliku kravara Mitra, koji ga je, pucnjima svog teškog biča sa kožnim kalanćovima i kudeljnim švigarom, svakog jutra budio. Sliku visokih bagremova oko prostranog zeleno-sivo-crnog groblja, na kome je proveo mnoge dane, glačajući podnožja nadgrobnih spomenika. Sliku razvučene kolone paorskih kola, što na sokaku tromo čegrću, vraćajući se u sumrak s polja. Sliku noćnih ciganskih vatri, što su plamtele u neograđenim dvorištima kad bi kroz Ciganski kraj pratio malu Irenu Romanovu prema njenoj kući na Lejama. Sliku bogataškog Velikog šora u svečanoj zvonjavi nedeljnog prepodneva i sliku siromaškog Zbežnjaka u jari običnog letnjeg popodneva. Sliku mirisne, izdaleka žućkastozelene, izbliza prozirne kanalske vode pod Visokim mostom, u kojoj se toliko puta kupao. Najzad, sliku bezbrojnih svojih dečačkih i mladićkih dana provedenih na deda Aronovom salašu.

O, kako mu je sve to, do juče tako obično, nezanimljivo, sada bilo lepo i drago, a daleko, veoma daleko! Osećao je bol u grudima, kao da mu je neka šapa stegla malaksalo srce, koje je ranila mala Irena, a dotukla negostoljubiva tuđina i egzistencijala neizvesnost. Poželi da smesta potrpa stvari u kofer, izleti na ulicu, da sedne na prvi voz i vrati se u selo _ da ga nikad više ne napusti.

No to je bio samo trenutak izuzetne malodušnosti. Odmah potom Budući Veliki setio se podsmeha kome bi, da se vrati, bio izložen u selu, setio se snova koje treba ostvariti, i naredio sebi da nikad više i ne pomisli na povlačenje.

Ko živi za budućnost, ne sme previše da se obazire na iskušenja sadašnjosti! reče lavić zecu u njemu. Sve trenutne teškoće uskoro će minuti. Prvo ohrabrenje doći će već kroz par sati, kad Andrija Senderak isključi svoju drugaricu glodalicu i izađe iz fabrike. A potom, uveče, prvi susret sa razrednim starešinom i novim školskim drugovima.

Napokon ću biti srednjoškolac!

Predavaće mi profesori i inženjeri!

* * *

Sa Andrijom se nije sreo, jer je prespavao celo popodne (što mu se u selu nikad nije dešavalo), a inženjer Vojislav

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 


 

 

 

 

 

Božić, koji je uveče novopečenim srednjoškolcima sa izučenim zanatom poželeo dobrodošlicu, veoma ga se dojmio.

Uzbuđenje dojučerašnjeg kamenoresca, iz mase drugara u prostranoj učionici netremice zagledanog u autoritativnog stručnjaka i pedagoga, bilo je snažno i zbog toga što je on u najužem zavičaju samo jednom, ako se izuzmu susreti sa seoskim doktorom i apotekarkom, video tako školovanog čoveka.

Danima su tog leta salašari za Visokim mostom govorili da će doći indžinir. Trebalo je premeriti pojedine njive, jer je neko kupovao, neko prodavao zemlju, nekome se činilo da su međe pomerene. Najzad je deda Aron jednog jutra na čezi dovezao indžinira iz Kule, i premeravanje je počelo. Dok su salašari premeštali obojene palice prema zapovestima fahmana, on je gledao u veliki nacrt, koji mu je deda Herbut pridržavao, jer se vetar u naletima nabijao u njega. A derani su, poređani ukrug, piljili u indžinira kao u neko nadljudsko biće koje samo liči na obične ljude.
Ništa me neće sprečiti da završim ovu školu! kliktao je sada u sebi jedan od tih derana, posmatrajući i slušajući građevinskog inženjera Vojislava Božića, fahmana za nacrtnu geometriju i statiku. Makar ne našao posla tokom sve tri godine, makar se mala Irena udala za onog Kucuranina, ja nevoljama ne smem podleći! Ovu školu moram završiti!

Moram, ipak, i posao da nađem. Jer ne želim, a i ne mogu, da računam na pomoć tata Jevrema. Naći ću šljaku, još ove sedmice, makar pod crnom zemljom!

 sledeće poglavlje
prethodno poglavlje
sadržaj