- U starom zdanju u središtu sela, u kome najpre beše Panska krčma (već nekoliko decenija ona je na drugoj lokaciji, na uglu Makovskog šora i Kapetanske ulice), potom Rusinski narodni dom, u vreme našeg detinjstva bioskop, u vreme naše mladosti Dom omladine, na kraju i magazin seoske štamparije - a od pre četiri godine, kada je istorijska zgrada srušena, tamo je prazan prostor - Alek i ja, i drugi pajtaši iz našeg kruga, našli smo se kad je igranka već uveliko bila u toku, pravi đilkoši uvek nastupaju kad se predigra završi, u dnu sale čekao nas je rezervisan sto, što je bila svojevrsna privilegija, jer takvih stolova ne beše mnogo, da ne bi oduzimali prostor okretnim i neveštim izvođačima valcera, čardaša, tanga, stepa i rokenrola, ti nasmejani priprosti parovi, taj krasan provincijski ambijent, ti dragi prizori, ti nezaboravni trenuci tebi su dobro znani, jer si i sam deo mladosti proveo na keresturskim igrankama, a bio si i na onoj o kojoj sada treba da govorimo.

- Da, bio sam tamo, i video sam vas, ali rekoh već da se u Knjizi o nama bez naročitog razloga neću sretati sa prijateljima iz svog unutrašnjeg sveta. U ovom tomu ćaskam jedino s tobom, u narednom ću ćaskati s Alekom, no samo u svojoj radnoj sobi, za vreme pisanja dijaloških poglavlja. Osim toga, meni se one noći ništa neobično nije dogodilo - tragediju sličnu Alekovoj doživeo sam dve-tri godine kasnije - pa je red da ti opišeš novogodišnju igranku u Domu omladine. Nismo, naravno, smetnuli s uma činjenicu da su našim sunarodnicima, a i savremenicima što žive izvan sveta u kome mi živimo, igranke seoske mladeži manje-više poznate. Ali ovaj oblik zabave u ruralnom svetu - u svetu koji tako naglo iščezava, koji se najvećim delom već pretvorio u naše bolno-prijatne slike amajlije - treba da sačuvamo za prijatelje što će ovaj roman čitati kroz, recimo, hiljadu godina. (Ha!)

- Ako svoje reči treba da dobacim do prijateljâ na udaljenosti od hiljadu godina, moram da budem malo i istoričar, odnosno hroničar našeg naroda i zavičaja, da, krenuvši poizdaleka, najpre kažem kako se novogodišnja igranka od običnih, subotnjih i nedeljnih igranki razlikovala samo po tome što su sada u dnu sale bili postavljeni stolovi, za kojima su sedeli i pijuckali vino retki srećnici koji su uspeli da ih rezervišu, a na klupama duž zidova nisu sedele majke, bake, tetke i susetke, kao svake subote i nedelje tokom jeseni, zime i proleća.

Te dobre žene, starije i mlađe, dolazile su na igranke da bi videle s kim njihova kćerka, unuka, nećaka ili susetka flertuje, koja bi cura mogla da odgovara đilkošu koga su odljuljale i s majčinskom ljubavlju ili rođačkom naklonošću godinama posmatrale, većina devojaka i mladića je i sama s naklonošću gledala na taj tamnoplav i crn, u razigrane parove zagledan lanac duž zidova, ali je bilo i onih kojima su smetale ozbiljne, ćutljive, ukipljene, u marame tamnih boja zabrađene porotnice, Alek ih je upoređivao sa vranama poređanim na granama oko livade na kojoj ždrebad istresa iz sebe višak energije, veselosti, ludosti, emocija.

Oko deset sati, negde u polovini igranke, neki nestrpljiv đilkoš prišao bi podijumu ograđenom lakiranim lesonitom, dohvatio mikrofon oko kojeg behu okupljeni svirci i uzviknuo: „Babe, kući!" - na ovo bi u sali grunulo razdragano odobravanje, rasporeno kojim zviždukom kroz prste među usnama.

Crna kompanija na klupama nije se lako predavala, žene nisu obraćale naročitu pažnju na ove prve znake uzbune, smatrale su da imaju pravo da sede u sali dokle god hoće, utoliko pre što su plaćale duplo skuplje ulaznice nego mladež, rezonovale su ispravno, ali im to nije mnogo vredelo, jer bi uskoro podijumu prišao drugi bezobraznik, a njegov poklič u mikrofon ponovo bi izazvao bučno odobravanje u sali, što nije moglo da ostane bez posledica: u tamnom obruču „baba" (među kojima je bilo i nevesta što su koliko prošle zime provodile ovde svoje devojačke večeri i bile udvaračka meta đilkoša kojima sada smetaju) počelo je komešanje, jedne su se porotnice samo mrštile, druge su ignorantski odmahivale rukom, treće su se zbunjeno osmehivale, četvrte su ustajale i u grupicama napuštale salu, na oslobođene delove klupa odmah je sedala već pomalo umorna mladež i mešala se sa ženama koje su još uporno sedele na svojim mestima.

To zezanje i natezanje nije, razume se, bilo prožeto nepodnošljivom netrpeljivošću, naprotiv, mnoge su devojke rado i često prilazile majkama, bakama, rođakama ili susetkama, a i ponekom đilkošu je godilo kad bi ga majka ili strina posmatrala kako izvodi svoju varijantu rokenrola sa kojom pažnje vrednom mirazušom, ali, kao što obično biva u životu, glavnu reč su vodili oni smeliji i bezobrazniji, ti su postajali sve glasniji, pa su oko jedanaest sati i najupornije žene počele da ustaju sa klupa, njihov odlazak bio je praćen tako bučnim smehom i navijanjem da su se poslednje „babe" prosto utrkivale na putu ka vratima, i same su se, bežeći, zbunjeno osmehivale zbog panike koja ih je zahvatila i oduševljenja koje su izazvale, a iza njihovih leđa aplaudirala je i zviždala mladež, dečurlija koju su s ljubavlju odljuljale, nezahvalna ždrebad.

Pola sata posle majki najveću salu Doma omladine napuštale su, u društvu drugarica ili svojih dilbera, devojke koje su nosile nadimak „paorske", nakon njih od igranke su se opraštali i svirci, šućmurasti levokrilci, a kad njih spomenuh, treba reći da to nisu bili slavni Oleksini pajtaši iz Panske krčme, već jedna beskrvna grupa, koja je ovde svirala samo radi sitne zarade, dopunjavali su muziku sa gramofona, što je, sa pojačalom i ostalom tehnikom, bio smešten takođe na podijumu, iza njihovih leđa, četiri igre otamburali bi oni, obično valcer i čardaš, pa tango i step, zatim bi omladinski aktivist seo pored gramofona, i iz šuštavih zvučnika prolomila bi se manijačka dernjava svetskih zvezda rokenrola, na radost srednjoškolaca i studenata, takozvane „gospoštije", na nezadovoljstvo majki, i studentskih i paorskih, jer su sve majke bile jednake, kao što su jednake bile njihove majke i njihove bake, koje su sve nosile istu nošnju i volele istu muziku, samo su se njihova deca, ždrebad druge polovine dvadesetog veka, razlikovala među sobom, a najviše od njih samih, svojih dobrih, zbunjenih, prezrenih, anahroničnih majki.

- Živimo u vreme naglih, strahovito naglih promena. U prvom razredu osnovne škole ja sam najpre križuljom pisao po maloj tabli, tek kasnije dobih i sveske, a moja deca su počela da upotrebljavaju digitron pre nego što su tablicu množenja naučila. Uostalom, i njihov otac je doživeo evoluciju karakte-

rističnu za epohu u kojoj živimo. Ovaj tom počeo sam, kao romansijerski šegrt, da pišem grafitnom olovkom, kalfovao sam prekucavajući ga nekoliko puta na pisaćoj mašini, a sada, kad sam (kakav-takav) majstor od romansijerskog zanata, pišem na personalnom kompjuteru.

Vratimo se na novogodišnju igranku.

- Ona se, kako rekoh, od ostalih igranki razlikovala po tome što na njoj nije bilo „baba", te po tradicionalnim pantljikama i girlandama od raznobojnog krep-papira, po konfetama u kosi i balonima iznad glava, koji su praskali pri dodiru žiška sa vrha cigarete; gužva je u sali bila velika, vrućina takođe, ali to nikome nije smetalo, radost, bezbrižnost, flert i sreća sjajili su na zajapurenim licima, a u pauzama između igara veseo žagor, izvezen umilnim arabeskama devojačkog smeha, razlivao se na sve strane.

U jednom trenutku našem stolu prišle su Vesna Gnipova i Amalka Sabolova i posule nas konfetama, što je đilkoše oduševilo, Mihajlo Barna je otvorenim ustima lovio konfete, a Jakov Herbut zgrabio je za ruku Vesnu Gnipovu i, premda već nesiguran na nogama, pustio da ga cura odvuče među parove koji su započinjali uprošćen tamburaški tango, Amalku je za igru zamolio Andrija Senderak.

„Hoćemo li i nas dvojica da krenemo?" obratih se Aleku.

Nije bio oran za igru, njegova prividna bezbrižnost beše natrunjena meni poznatom brigom: male Irene Romanove još nije bilo u sali, premda je ona obično među prvima dolazila na igranku, ipak se digao, pustio me ispred sebe, napomenuvši da mu je svejedno s kojom će curom igrati, i krenusmo.

Stajali smo uza zid na sredini sale, Alek rasejan, ja zagledan u parove, nimalo oduševljen zadatkom koji je najčešće moj ujčević obavljao, a koji je sada meni prepustio, bilo je zaista smešno to šacovanje sa strane, da bi se u masi mešovitih i čisto devojačkih parova pronašle dve nerasparene lepojke što su nam odgovarale, Jakov Herbut i Julijan Kozar (koji je te noći ovu igranku mogao samo da sanja pod ćebetom u vojničkoj spavaonici) biranje cura voleli su više nego samu igru, jer su tada mogli da skrenu pažnju na sebe, Jakov bi iskrivio debeo vrat i, primetivši kakve dve prikladne paorke, upro prstom u sredinu razgibane mase: „Eno, one dve tamo, vidiš li? Kreći!" komandovao bi drugu, pa sâm krenuo napred, gurajući parove koji mu se na vreme nisu sklonili s puta, a iza njegovih leđa Julijan bi, da

pojača smeh što ih je pratio, pljucnuo u šake, kao kad se sprema da tovari stajnjak na kola.

„Hoćeš li da igraš s Joskom Hromiševom?" upitah Aleka diskretno, pa sâm krenuh napred, poput Jakova Herbuta, što znači poput buldožera, retko se dešavalo da Joska Hromiševa i Femka Striberova igraju nerasparene duže od pola minuta, te sam žurio, da nam ih neka dva špiclova ne bi uzela ispred nosa.

Nameravao sam da igram sa bledolikom, plavookom Femkom Striberovom, ne znam zašto, valjda zato što mi se ta umilna, sladunjava seoska lepotica već par godina vrzmala po duši, a u poslednje vreme bila mi je čvrsto zasela na srcu, i pošto mi je taj dragi kamen pritiskao srce, rešio sam da Femki svašta kažem, Femka, Femka, baš me je zanimalo šta ću joj reći, dodirnuh odostrag njeno rame, odmah su se razdvojile, ali se slučajno sve odigralo prilično nespretno, po mene nesrećno: kad su se okrenule prema nama, ja se nađoh licem u lice s Joskom, i, pre no što sam stigao bilo šta da kažem, ona mi je rutinskim pokretom već stavljala ruku na rame, sada je, razume se, bilo kasno za ma kakvo objašnjenje.

A hteo sam, zaista sam hteo da šapnem Femki tajnu koju nosih u duši, na srcu, u grlu, kao knedlu, na jeziku, kao žeravicu, jedna prilika je minula, ko zna kad će ponovo da se u meni zakotrlja kamen ludosti, moja dobra Makrena, koja ulaže nemale napore da bi me iškolovala, volela bi da njen jedinac, budući profesor, oženi curu ravnu sebi, ne polupismenu seljančicu, nisam mamin sinak, štaviše, prezirem degene koji se slepo potčinjavaju majčinoj volji, ali ne mogu da zadam najveći bol baš onoj koja se radi mene najviše žrtvuje, a da pred Femku prospem svoja osećanja samo zato da bih je iskoristio, i potom izneverio, ni to ne mogu, obožavam žene, ali na starinski, kavaljerski način, ako smem tako da kažem, romantično, anahronično.

Joska Hromiševa, koja bi, po mišljenju mog ujčevića slikara, za koju godinu trebalo da liči na Gojinu donu Izabelu Kobos de Porsel, ako joj lepotu ne uništi predstojeće nevestovanje na Herbutovom salašu, volela je da igra telom uz telo, naročito sa momcima na koje njen Jakov nije bio ljubomoran, ponavljam, telom uz telo, tako smo i nas dvoje sada igrali, Joska, Joska, pripila se uza me celim svojim mirisnim telom, a povremeno, kad bi nas u uskomešanoj masi koji par nehotice gurnuo jedno na drugo, dodirnuli bi nam se i obrazi, za kavaljera, romantičara, stidljivka, smotanka koji često diskutuje o lepoti Duha, a mašta o

lepoti Materije, kome se pokatkad čini da su žene i knjige nešto najlepše što čovek može da dobije od života, ovakvi trenuci su uzleti u vrtoglave visine Sreće, nisam se, doduše, teturao, ako zanemarim činjenicu da je već samo moje igranje neka vrsta ritmičnog teturanja, ali sam osećao da se razbuktavam, da gorim, da se zaljubljujem, da ludim, Joskina vrtoglava blizina, kao i vrelina vazduha zasićenog mirisima parfema i duvanskim dimom, začas mi celo telo obliše znojem.

Odmakoh se, prekidajući zagrljaj u kakvom bih rado proveo ceo život, pogledah Joski u lice, pozirala mi je s poluosmehom na svojim španskim usnama, na prekrasno vajanim usnama; dok sam razmišljao kako da je navedem na razgovor o Femki Striberovoj, ona je sama progovorila, upitala me kako je u gradu, i odmah dodala da zavidi svima nama koji smo izmakli iz sela.

„Ja, naprotiv, zavidim svima vama koji uživate u zimskoj seoskoj idili", odgovorih. „Polja su zavejana, kod kuće majke urade sve veće poslove, kćerke se promuvaju po sobi i kuhinji, odsede pola sata pred ogledalom, pa u selo: u dućan, u crkvu, na arteski bunar, kod ove ili one drugarice, a uveče se, opet, okupljate na večerinkama, flertujete s momcima i pripremate se za udaju; baš me zanima koja je izvezla više ručnika: Femka Striberova ili ti?"

„Joj, ne spominji mi samo ručnike i udaju, molim te. Dosta mi je svega!"

Pognula je glavu i čelom dodirnula moje rame, u tom položaju ostala je duže vreme, svirci su monotono tamburali, mi smo usporeno igrali na jednom mestu.

„Da nemaš, možda, kakvih briga sa đuvegijom?"

Pokajah se čim sam izgovorio ove reči, znao sam da ima briga i s Jakovom i s njegovom familijom, svi koji su se za takve stvari zanimali znali su da bi Herbutovi na svom salašu radije videli neku marljivu mirazušu nego uspavanu maminu lepoticu, uspijušu koja će samo da se prenemaže, da uzdiše za prohujalim igrankama i večerinkama, dobro sam poznavao Herbutove, na njihovom razvašarenom salašu Miron, Alek i ja proveli smo mnoge dane detinjstva, a najbolje sam poznavao samog Jakova, njegova prosta, sirova, bahata, primitivna narav odgovarala je Joskinom razmaženom samoljublju kao rascvetanoj ruži blatni vagaš, no njihov budući zajednički život, pomislih prekorno, neka bude njihov problem, ne tvoj, ne, ne, nije trebalo da spominješ đuvegiju.

Josku, hvala salaškoj sohi, nije neprijatno žacnulo moje pitanje, naprotiv, imao sam utisak da ga je sa zahvalnošću dočekala, bez obzira na to što je pre odgovora samosažaljivo uzdahnula.

„Imam, Borise, s njim i briga i muka, imam pored njega svega osim sreće. Svake subote i nedelje on je pijan, pa se onda nudi kojekakvim devojčurama, govori im da će mene ostaviti, čini svakojake gluposti. Tako je i večeras. Nije mi žao što nisam za vašim stolom, znam da vi momci volite da budete sami, bez ženskadije, a i ja više volim da budem sa svojim drugaricama, da celo veče igram s kim hoću, nego da se dosađujem pored njega. Ali, molim te, on mi večeras još nijednom nije prišao, niti me je pozvao k sebi, da se bar malo pošali i pokaže sa mnom. Veruj mi, Borise, već sam više puta pomišljala da raskinem s njim, iako sam zbog njega proćerdala mladost, da se pokupim i otperjam za vama, u grad. Makar morala da radim kao služavka, gore mi neće biti nego što mi je sada. Neću se bar jediti. A nisam, valjda, tako uboga nesrećnica da ne bih mogla naći kakvog skromnika koji bi mi se smilovao."

„Skromnika? Ta za tobom bi kraljevi..."

Prekinule su me suze u Joskinim očima, prave pravcate suze, ponovo je čelom dodirnula moje rame, što me je sasvim zbunilo, nisam znao šta da činim, da li da se pravim kao da ništa ne vidim, da tugujem zajedno s njom, da je tešim ili da se prepustim radosti koja me je iznenada zahvatila, uopšte nisam znao kako treba da se ponašam, bio sam uzbuđen, pometen, sluđen, presrećan: jedna devojka - i to kakva devojka! - suzama zaliva moje rame, kao saksiju s cvećem, istina, Joska ne plače zbog mene, ali, grom i đeram, zar ne bih upravo ja mogao da budem taj skromnik koji bi joj se „smilovao", šta me briga za Jakova Herbuta, mahnitog pijanca, koji može samo da upropasti ovu špansku ružu, šta me briga za bilo koga!

Jakove, izdaće te tvoj drug!

Aljoša, je li to zaista ljubav?

Mirone, brate, šta bi ti sad uradio?

Majko moja, učiniću nešto na svoju ruku!

Dovoljno bi bilo da Joski kažem koju reč, da s njom ozbiljno porazgovaram, nebo bi se spustilo na zemlju, raj bi se pred nama otvorio, ova noć bila bi prekretnica i u njenom i u mom životu, sudbonosna prekretnica, španskoj ruži sigurno bi bilo lepše na mom dlanu nego na Herbutovom gnojištu, ja bih pak, s voljenom ženom uza se, mogao u potpunosti da se posvetim istoriji, knjigama, požutelim dokumentima, prašnjavim mudrostima.

A šta ću i kud ću ako se Joska začudi mojim rečima, ako shvatim da je, uspijuša, samo glumatala, flertovala, da se sa mnom, španska prefriganka, poigravala?

Uvek me je smatrala Jakovljevim i svojim prijateljem, ovo njeno prenemaganje je možda sračunato na to da me podstakne da se kod Jakova založim u njenu korist; pa čak i ako grešim u skeptičnom rezonovanju, ako španska ruža želi na vreme da pobegne sa Herbutovog gnojišta, ako želi da cveta u mojoj bašti, ne mogu da zabijem nož u leđa svom drugu iz detinjstva, dečaštva, mladosti, ne, ne mogu to da učinim, bez obzira na njegovu sirovost i na neprirodnost njegove veze sa Joskom, sem toga, umiljata Femka mi je ipak bliža srcu nego razmažena Joska, ne smem dopustiti da me jedna slučajnost skrene s puta kojim sam nameravao da se približim onoj za kojom najviše čeznem.

Ponovo se malko odmakoh od lepotice i kažiprstom dodirnuh njen podbradak, podigla je glavu i osmehnula se, ličila je na dražesno devojče koje, s licem iza umivenog prozorskog okna, posle kiše posmatra dugu, u njenim sjajnim očima suza više nije bilo, samo je u korenu trepavica ostalo nekoliko sitnih kapljica, blistavih poput kapljica rose.

„Oprosti", rekla je tiho, kroz osmeh. „Nije bilo namerno."

„Ali je bilo lepo. Hoćeš li da porazgovaram s Jakovom o njegovom ponašanju?"

„Nemoj", odgovorila je blago. „Valjda će i sam jednom da se opameti."

Malo kasnije, kad su se svi drugari iz našeg društva ponovo obreli za stolom, upitah Jakova je li istina da hoće da nas iznenadi svadbom, čuo sam, kažem, da se ženi.

„Ko, ja?" dreknu Jakov pijano, pa se okrete Mihajlu Barni. „Ti, pajtaš, jesi li čuo da se ja ženim?"

„Kako da ne", otpovrnu ovaj mirno. „Već pet godina se, bože me prosti, priča o tvojoj ženidbi."

Ovo je još više razveselilo Jakova, kikoće se i udara uču Đuru Šovša po leđima.

„Ovoga ti ženi, komšija, ne mene! Jesi li video kako je malopre vitlao Melanku Ivanovu? Mislio sam da će iz nje creva istresti."

Uča se duri, Jakov nastavlja mučenje u kome uživa, u igru se uključuju još neki pajtaši, zavitlavaju i uču i Jakova, a to gluparanje u kome svi uživaju potrajaće možda i čitav sat.

U sali se ređaju tamburaške i gramofonske igre, giba se i maramicama briše lica zajapurena mladež, vreme sve brže prolazi, ali to kao da se nikoga ne tiče, samo ja pogletkujem na sat, iščekujem Aleka, pre petnaestak minuta izašao je da potraži malu Irenu Romanovu, zaviriće u Pansku krčmu, gde Novu godinu dočekuju verenici i bračni parovi, zatim u Vatrogasni dom, pa u Brugoškinu krčmu, možda i u Zadružni dom, ne znam gde bi još mogao da zaviri, gde je mala vragolanka, ne zna to ni on.

Nije, izgleda, našao prokletnicu, vraća se sam, bled, smrknut, skočanjen, izašao je, zagrejan, samo u odelu, bez zimskog kaputa, seda pored mene, u kosi mu još blista pokoja sićušna kap vode što je domalopre bila pahuljica, moj ujčević diskretno cvokoće zubima, ne znam da li samo zbog hladnoće ili zbog jeze što ga je, očajnika, zahvatila, ne gleda nikoga, čak ni mene, tamna senka mu je već sasvim prekrila bledo lice, najbolje će biti da ga zasad ništa ne pitam.

Približila se ponoć, sveopšta razdraganost dostigla je vrhunac, svi igraju sve igre, čak ni u pauzama vrenje se ne smanjuje, sva su lica nasmejana, sve oči blistaju, šale, zakićene smehom, uvećavaju žagor, iznad glava sve češće odjekuje prasak balonâ.

Najzad, stigla je Nova godina!

U mraku koji je progutao salu grunuo je poklič iz mnogih grla, a odmah potom razlegla se cika devojaka, koju su nadjačali momački zvižduci kroz prste među usnama.

Novi talas žagora i smeha prelio se po mladeži kad je ponovo upaljeno svetlo: počelo je čestitanje, grljenje i ljubljenje.

Od đilkoša iz našeg društva Mihajlo Barna i Jakov Herbut najduže su se zadržali u „lovu na poljupce", već smo svi bili za stolom i nazdravljali hiljadu devetsto šezdesetoj godini, a njih dvojica su se još teturali od jedne cure do druge, neke ljubeći i dvaput, u međuvremenu je momak iz omladinskog rukovodstva viknuo u mikrofon: „Tombola!"

Omladina je jednim delom sedela za stolovima u dnu sale, drugi su u grupicama stajali duž bočnih zidova, najviše je bilo radoznalaca koji su se tiskali ispred muzikantskog podijuma u čelu sale, na podijumu je Femka Striberova vadila cedulje iz starog šešira, a momak što je objavio početak tombole već bi u podignutoj ruci držao četku za čišćenje cipela, mušku košulju, mirišljav sapun ili emajliranu šerpicu, nagrade behu tako ništavne da je veća od njih bila čak i trema koja je srećnog do-

bitnika obuzimala kad je trebalo preći preko brisanog prostora na sredini sale, potom se još probiti kroz gomilu ispred podijuma, ali nekima kao da je upravo to bila najdragocenija nagrada, Joakimu Dančovu, na primer, koji se preko praznog prostora na sredini sale trijumfalno vraćao svom stolu sa belim brushalterom oko vrata, praćen smehom i dosetkama, na trenutak je zastao i pokušao da sebi brushalter namesti na grudi, što je izazvalo pravu erupciju kikota i devojačkog vriska, Joakim je hteo da izvede još neku lakrdiju sa svojim brushalterom, ali je pažnju većine posmatrača već privukao novi šaljivdžija, koji je dobivene klompe odmah natakao na cipele, pa je matori momak otišao na svoje mesto.

I sada, kao i više puta ranije u sličnim prilikama, osećam simpatiju i izvesno sažaljenje prema Joakimu Dančovu, možda zato što mi se čini da će on dugo pamtiti ovaj za njega izuzetan trenutak, kada je bio u središtu pažnje sve omladine u sali, a možda zbog toga što ga od detinjstva pamtim kao matorog momka, uistinu matorog momka, Mihajlo Barna, Jakov Herbut, uča Šovš i još neki levatori nazivali su sebe matorim momcima radi zavitlavanja, jer je, govorili su, samo mator momak pravi đilkoš, ali oni su bili maltene balavci u poređenju s Joakimom Dančovom i njegovim pajtašima, koji su većinom bili u četvrtoj, neki već i u petoj deceniji života, koji su na tanc u Domu omladine dolazili samo pet-šest puta godišnje, a i tada su retko tancovali, njihove devojke odavno behu supruge ili usedelice, zar je mladost zaista minula, pa još smo momci, pravi momci, a pravim momcima je najlepše u Panskoj krčmi, pored vinskih čaša i Oleksinih sviraca.

Možda Joakim Dančov i njegovi pajtaši retko osećaju, ako uopšte osećaju, onu čemernu melanholiju koja mene prožima kad razmišljam o njima, svako sebe, hvala đermu i sohi, vidi u drugačijem svetlu nego što ga vide ostali, u svakome tinjaju, ako već ne plamte, njegove životne želje i nade, egzistencijalni porivi i motivi, pa je malo onih koji bi se menjali sa drugima, čak i ako, objektivno gledano, imaju razloga za to.

„Broj sto osamnaest!" vikao je momak u mikrofon, držeći u ruci bočicu parfema.

Andrija Senderak čeprkao je po svojim i Alekovim ceduljicama na stolu, traženi broj našao među Alekovim lozovima, ali ovaj nije hteo da ode po bočicu, te je njegov drugar zgrabio ceduljicu i sam otišao po zgoditak.

Prateći ga pogledom, primetio sam nešto što mi je razjasnilo uzrok Alekovog odbijanja da se makne s mesta: pored bočnog zida, među svojim drugaricama stajala je mala Irena Romanova - sa đuvegijom iz Kucure.

Andrija se vratio, stavio bočicu na sto ispred druga i, koliko kivan na njega toliko i razveseljen zbog muke koju je primetio na njegovom licu, preporučio mu neka ode da namiriše svoju devojku i njenog dilbera, i ostali su primetili malu Irenu, obgrljenu Kucuraninovom rukom, primetili su i muku Ireninog otpisanog ljubavnika, pa se razvila vesela diskusija o jednoj tužnoj ljubavi, uča Šovš je tvrdio da je njihovog druga mala Irena volela, ali je shvatila da on nema nameru da se ženi te se opredelila za drugog, Mihajlo Barna je Aljošu uveravao da vragolanka takođe pati, vidi se na njoj, Jakov Herbut je unuku svog komšije za Visokim mostom predložio da premlate Kucuranina, unuk je to glatko odbio, nije on primitivac, sve je svršeno, na silu ne vredi ništa menjati, Aljoša je džentlemen, dometnu Andrija Senderak i turi drugaru otvorenu bočicu pod nos, da ga malo osveži, jer mu se čini, reče, da će jadnik pasti u nesvest.

„I najteži trenuci mogu da postanu lepa uspomena. Ili bar podnošljiva epizoda u sećanju", procedi moj ujčević kroz zube nešto kasnije, kad su pajtaši za stolom ponovo obratili pažnju na zbivanja u sali.

„Sasvim sigurno", odgovorih tiho, iako mi nije bilo sasvim jasno šta hoće da kaže.

„Najvažnije je poneti se stoički u najtežim trenucima. Veličina čovekova leži u sposobnosti da prihvati vlastitu nesreću. Da je nosi bez roptanja. Valja izdržati. Ostati hladnokrvan i dostojanstven. Poslati, ako treba, sve do đavola."

„Tako je", potvrdih s uverenjem, ali diskretno, znajući da u ovim trenucima ne želi da skreće pažnju na sebe. „Jednom će sve ovo biti samo draga, tek malčice bolna uspomena."

Zabacio je glavu, previjajući vrat u korenu, uzdahnuo, jedva čujno jeknuo, škrgutnuo zubima, prošaputao:

„Oh, kako bih mogao da zavijam! Da grizem zemlju! Nebesa, srušite se!"

„Popij još koju čašu vina, smirićeš se", rekoh tiho, očinski. „Sve će to proći, jednog dana će ti ove muke biti smešne."

„To ti ne možeš znati."

„Ja ne, ali znaju knjige, u kojima je zapisana sva mudrost i sve iskustvo sveta."

„Do đavola i knjige i žene!"

Bio mi je u tim trenucima veoma simpatičan, ljudski je osećati simpatiju prema bližnjem koji je nesrećniji od nas, ljudski je malo i uživati u njegovoj nesreći (hm-hm), nisam je dozivao, časna reč, ali kad je već došla prepustio sam se finoj zabavi, tešio sam ujčevića diskretno, poluironično, Andrija Senderak nije mario za takve finese, on se sirovo kliberio, polivao je drugara parfemom i neslanim šalama uvećavao njegovu muku.

Bilo je već oko pola četiri kad smo đuture krenuli u Pansku krčmu, gde smo jedno vreme lumpovali sa Danilom Homzom, smirivali svađu i tri puta prekidali tuču Danila i Jakova, zatim smo obišli Vatrogasni dom i Brugoškinu krčmu, oko pet smo se vratili u Dom omladine, onde smo, u već polupraznoj sali, popili još nekoliko flaša vina, odigrali još nekoliko valcera koji su ličili na čardaš i rokenrola koji su ličili na step, i napokon smo, među poslednjima, već u svitanje, isteturali u magleno, snežno jutro Velikog šora.

To je, Ruben, bila ta nezaboravna, premda sasvim obična novogodišnja noć.

- Jesi li zaista sve ispričao? Imam utisak da si nešto izostavio. Opiši epizodu zbog koje je ta noć bila za tebe zbilja nezaboravna, izlij iz sebe i vlastitu muku, da i u njoj malo uživamo, ne samo u Alekovoj.

- Grom i đeram, trebalo bi da se zapitaš nisi li ipak previše nemilosrdan prema svojim književnim junacima, to, Ruben, nije fer, sâm se kriješ iza naših leđa, epizode iz vlastitog života prezentiraš putem naših dogodovština i emocija, malih pobeda i velikih poraza, a nas guraš na brisani prostor, ne dopuštaš nam da sačuvamo za sebe nijednu tajnu, jesu li ti ovi detalji iz našeg života potrebni da bi bio gušći čestar u kome se skrivaš?

- Ne znam, o tome još nisam razmišljao. Neka najpre čestar izraste, a posle ćemo se zapitati zbog čega smo ga zalivali. Pričaj, vinom orošena nategačo.

- Nakon povratka iz Brugoškine krčme u Dom omladine uspeh da se dokopam Femke Striberove, odigrali smo četiri tanca,

i u tome ne bi bilo ničeg strašnog, osim mog tancovanja, no bio sam već pun vina, baš kao deda Aronova staklena nategača, a poznato je, bar meni, da postajem sentimentalan kad se napijem, da odmah iz mene izleti istina, kao golub iz kaveza, i desilo se: rekoh Femki tajnu koja mi je pritiskala srce.

Začudila se, možda je čuđenje samo odglumila.

„Drago mi je, Borise, što imaš tako lepo mišljenje o meni", odgovorila je onim svojim nežnim, umiljatim glasom. „Ali sve mi se čini da ja nisam za tebe. Ti si fin i školovan dečko, a ja sam samo jedna paorska kćer. Sem toga, da ti pravo kažem, pre neki dan sam od Julijana Kozara dobila pismo, pita me da li bih se udala za njega. Tek u vojsci je, veli, shvatio da me voli. Ne znam šta će od toga biti, ali... Ne ljutiš se na mene, je l' da? Mogli bismo još da razmislimo o svemu, no ja ipak osećam da nisam za tebe."

To sam odjednom i ja osetio, istinski sam to osetio, iako nisam promenio mišljenje o Femki, o braku, o ljubavi, o sreći, iako sam i dalje smatrao da je Femka izuzetno milo i lepo stvorenje, milije od miline i lepše od lepote, da brak može biti veoma skladan čak i ako su intelektualni nivoi supružnika različiti, da je slaganje karakterâ i ljubavnih želja važnije od iste ili približne visine intelektualnih nivoa, da je mala sreća u čovekovom životu bitnija od velike, da se...

- Šta podrazumevaš pod malom, a šta pod velikom srećom?

- Prva je lična, privatna sreća, u kojoj samo jedan čovek uživa, ili je deli sa nekoliko bliskih mu osoba, nju nazivam malom srećom, ma koliko dotičnom pojedincu ili krugu bliskih osoba izgledala krupna, a velika sreća je ona koja je i lična i kolektivna, to je, dakle, i privatna i javna sreća, koju izabranik Sudbine - državnik, na primer, vojskovođa, naučnik ili umetnik - deli sa mnoštvom onih što će od njegovog poduhvata imati direktnu ili indirektnu vajdu.

Mala sreća je, kontao sam one noći u sali za igranke Doma omladine, u životu običnog čoveka i češća i bitnija od velike, ali ako Femka oseća da nije za mene, da se ostvaruje njen devojački san, i želja njenih roditelja da im se kćerka uda za gazdaškog sina, onda ja nemam pravo da zarad svoje krupne male sreće kvarim njihovu, takođe malu, takođe krupnu.

A ako je Femkino vrdanje bilo samo taktika, ako je lepa i dovitljiva paorska kćer očekivala da budem hrabriji, uporniji, otvoreniji, odlučniji?

Trebalo je takav da budem, da s njom ozbiljno porazgovaram, trebalo je, a nisam bio takav, nego nikakav, sentimentalan, stidljiv, smotan, paralisan svojom starom slabošću: nisam u stanju da reagujem trenutno, da sečem čvorove ad hoc, potrebno mi je vreme da nove okolnosti proanaliziram i ponovo donesem odluku.

Sada, kad je Femka opet bila među svojim drugaricama, znao sam da je sve gotovo, da popravnog ispita neće biti, neće, neće, jer za istu ludost nemam dvaput hrabrost, naročito ako se uzme u obzir nova činjenica, Julijanova probuđena ljubav prema plavookoj lepotici - i tako, u jednom trenu srušilo se sve što sam, dvoumeći se i oklevajući, danima, sedmicama, mesecima, godinama gradio.

Ali, rekoh sebi, jednom će ova mladalačka epizoda biti samo draga, tek malčice bolna uspomena, siguran sam da će to biti lepa uspomena, jer tako govore knjige, u kojima je zapisana sva mudrost i sve iskustvo sveta.

Oh, kako sam u tim trenucima želeo da zavijam, da grizem zemlju!

Magleno, hladno, snežno, još mračno novogodišnje jutro, crne, pogrbljene prilike starijih ljudi što idu na jutrenje, povremeno zastajkuju i okreću se za pijanim momcima.

U daljini, negde na Makovskom ili Kupusnom šoru, oglasila se pesma, da bi nešto kasnije bila završena zvonkom galamom, dovikuju se momci i devojke, ko zna šta još, posle svega, imaju da kažu jedni drugima.

Ko zna? 

sledeće poglavlje
prethodno poglavlje
sadržaj