|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
VII JEDNA KRISTINA Danima posle Nove godine
otpisan ljubavnik male Irene Romanove gušio se i batrgao u naizgled
nesavladivom glibu sopstvenih depresija. Dok je po ugaženom i zaprljanom
snegu žurio na posao, dok je na gradilištu sa Husom Avdagićem gurao
japaner napunjen peskom ili drvenim kockama za popločavanje hale, dok je
u ledenoj podstanarskoj sobici zurio u svesku za matematiku ili udžbenik
statike, on je neprekidno bolovao od čežnje za izgubljenom ljubavlju,
njemu je lik lepe vragolanke lebdeo pred očima kao fatamorgana u
Pustinji očaja. Želeo je, silno je želeo da prespava bar dve-tri
sedmice, po mogućnosti i dva-tri meseca, želeo je da se, poput medveda,
probudi tek u proleće, mamuran, iznuren, ali izlečen od
nesrećne ljubavi. No zimski, medveđi san ga nije zahvatao. Morao je
da pregrmi svaki trenutak svoje paklene svakodnevice. Boris je, i sam ranjen Amorovom
strelom, još jednom preuzeo ulogu iscelitelja duše svog ujčevića, a
njegova terapija se zasnivala na receptu kojim je bolesniku bio propisan
samo-zaborav, koji je trebalo ostvariti putem neprekidne fizičke i
duhovne aktivnosti. Govorio je bratu od ujaka da treba od ranog jutra do
kasne večeri da bude skoncentrisan ili na rekreativno šljakanje na
gradilištu, ili na školsko gradivo, ili na čitanje beletristike, ili na
kakvu drugu preokupaciju tela i duha. |
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
Na drugom receptu Borisove
terapije pisalo je: Klin se klinom izbija, a ljubavni jadi novom
ljubavlju. To znači da je lek trebalo potražiti na kojoj od
subotnjih i nedeljnih novosadskih igranki po društvenim domovima, školskim
internatima, fakultetskim holovima, fiskulturnim salama i kafanskim
ćumezima. Ali ti gradski krkljanci bili
su drugačiji od idiličnih, pomalo već anahroničnih
igranki u keresturskom Domu omladine. Ovde cura nije bilo napretek, kao u
selu, i nisu, igrajući po dve, iščekivale momke da ih raspare. Ovde
su slobodne gerle bile u manjini, a tipovi behu gladni poput šakala i vešti u
ženolovu. Oni koji su bili manje vešti,
koji ne bi na prvi zvuk trube ili saksofona stavili ruku odabranoj gerli na
rame, najčešće su morali da se zadovolje kakvom ofucanom
kalašturom (koja nije vredela ni koliko osmejak male Irene). Već sam
izgled te drusnjače bio je kazna za šmokljana koji je po svaku cenu
želeo da igra, da makar dodiruje bilo šta što nosi suknju. A još veća
kazna bio je razgovor sa dromfuljom, koja je očito i sama bila
nezadovoljna partnerom (neki šegrt ili student, zelenjak i besparac).
Zelenjak je, međutim, bio manijački, što će reći
očajnički uporan u vađenju škrtih odgovora iz gnjile bundeve. - Jeste li iz Novog Sada?... A,
izvinite, u koju školu idete?... Znači, radite. Kako vam se dopada
igranka? Nisam vas još video ovde... I ja mislim da nije ništa naročito.
Orkestar je suviše bučan. Pravo da vam kažem, nisam navikao na pleh
muziku. Odbolovao sam prvu mladost (jao, odbolovao, dobar štos, crni humor,
ona uopšte ne reaguje; pojma nema koliko je gorke istine u ovim rečima;
a zaista sam je odbolovao) na igrankama na kojima su svirali tamburaši. Tek
nedavno su i tamo instalirani polovni zvučnici. No to nije važno, to
vas, izgleda, ne zanima... A jeste li već odabrali kavaljera?... Nema
ovde kavaljera? Nemojte tako, molim vas. Evo, recimo, ako ste raspoloženi...
Niste? Šteta. Zapravo, nije šteta. Kad bi se završila i poslednja
igra, kad je zelenjak gladan ljubavi izgubio i poslednju nadu da će
napokon uloviti kakvu gerlu, spopalo bi ga očajanje i besnilo. Boris je
ujčevića tešio, biće bolje iduće subote, a Andrija
Senderak, koji se nije izbezumljivao od čežnje za gerlama, uživao je u
drugarevoj muci. Jednom rukom ga je, razdragan, stezao oko vrata, drugom
tapšao |
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
po glavi. Tako ti je to, moj
dilberu, kad si zelembać i golać, uz to i koferaš, kad te niko ne
poznaje i ne zarezuje. I sam kažeš da je za uspešan ženolov potrebno imati i
odgovarajuću klapu, i valjanu ambalažu, i ugojen šlajpik, i
pobednički fazon. A mi nemamo ništa od svega toga. * * * Zimski raspust počinjao je
kroz nekoliko dana, ocene za polugodište su se uveliko zaključivale, još
je tu i tamo trebalo zapeti, a otpisan ljubavnik i neuspešan ženolovac još
nije dolazio k sebi. - Šta je to s vama, Vislavski? -
čudila se profesorka Kristina Banović, zadržavši na trenutak
penkalo nad otvorenim dnevnikom. - Mislila sam da će biti
četvorka, ali... - Može, može! Ta šta vas to
košta? - Dajte mu četvorku,
profesorice! - Može i peticu! Ja bih mu dao
peticu! Klupe iz kojih profesorki
doleću ovi zdušni saveti pravljene su za redovne učenike, tesne su
rmpalijama večernjeg odeljenja, među kojima ima i
tridesetogodišnjaka, ali to njima ne smeta da se ponašaju kao pubertetlije.
Pred profesorkom Banović društvo se uvek osećalo prijatno i
ponašalo veselo. NJeni časovi srpskohrvatskog jezika i književnosti bili
su valjda jedini školski časovi koji nikome u učionici nisu bili
dosadni. Mnogo više zbog same profesorke Kristine nego zbog jezika i
književnosti. - Dajte mu pet, profesorice! -
navaljuje Visarion Kiš. - Zna on književnost, još malo pa kô ja. Ali
momentalno nije u formi, posvađao se sa devojkom. Smeh i dobacivanja advokatu
Rilionu. Književnost i on, kao Bog i šeširdžija! I profesorka se smeje,
zagledana u Vislavskog. Dobro, ako se posvađao sa devojkom, moramo ga
razumeti. Četvorka, ali labilna, kao i on. - Vama, profesorice, nije teško
da razumete zaljubljene učenike, zar ne? - javlja se ćelav i
riđobrk Gustav Lošonc. - Jer i vi ste, može se reći, još mladi. Nov talas smeha razlio se po
učionici, pa i po licu profesorke Kristine. - Naravno, Lošonc, ja njih
razumem. Kao i vi, uostalom. Jer ni vi niste odviše stari. |
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
- A-ha-ha! Mlad je on, kô rosa
u podne! - A ova rumena ćela? Šta
kažete na to? - Davno je to bilo,
profesorice. - Ali kad je ljubav u
pitanju... Sad je već profesorka
Banović osetila da treba ponovo uzeti u ruke na trenutak ispuštenu
kontrolu. Kad bi o Đuri Jakšiću znali koliko znaju o ljubavi, ona
bi ih rado slušala... Kako? Znaju? Šta znaju? Ono kako je prošao pored kafane
„Tri šešira", je li? A kad treba odrecitovati koji njegov stih,
Đole Dulović kaže: „Smrtno bleda lica, mesec s neba pade." - Nismo mi više deca,
profesorice, da učimo pesmice napamet - brani se Đole prostodušno,
ne obraćajući pažnju na nova dobacivanja. - Mi smo buduća
tehnička inteligencija. - Da, vi ste buduća
tehnička inteligencija - potvrdila je profesorka Kristina
sarkastično. - Budući jednostrano obrazovani stručnjaci, da ne
kažem fahidioti. Bojim se da neki od vas, ako ovako nastave, bez saradnice,
koja je pravopis i korespondenciju naučila na daktilografskom kursu,
neće umeti ni poslovno pismo da napišu. Sišla je s katedre i ušla
među klupe, praćena pogledima koji su se zadržavali na njenom
mladolikom licu i snažnom telu. Poneki od učenika što su ostali iza
njenih leđa namignuo bi kojem drugu i načinio grimasu koju
muškarci čine u takvim prilikama. - Ne zamerite mi zbog oštrih
reči koje sam vam uputila. Na samohvalu uvek reagujem malko povišenim
tonom. Htela sam da vam poručim: mi ne treba da hvalimo svoje vrline,
nego one treba da hvale nas. Govorila je polagano, mirno,
gotovo nehajno, svesna da je učenici, od kojih su poneki njeni vršnjaci,
ni ovog puta neće u potpunosti razumeti. - Bez obzira na opomenu koju
sam vam uputila, ja za vas ipak ne brinem. Vi ćete postati valjani
ljudi. Možda nepotpuno obrazovani, ali ipak pravi ljudi, jer vas vaspitava
sam život, najbolji vaspitač. Naročito ako je povremeno
začinjen tegobama. Većina vas, koliko znam, živi upravo takav
život, i stoga ja, kako rekoh, za vas ne brinem. Ali ovi, redovni, te male
razmažene pustahije, koje pokušavaju da vaspitavaju i roditelji, i škola, i
društvo, a svi uglavnom bezuspešno, jer ih ne vaspitava život, onaj koji je
opor i nemilosrdan, povremeno začinjen nimalo ugodnim tegobama - ti
mladi, na kojima svet ostaje, mene |
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
najviše zabrinjavaju. Svaki dan
sam s njima, dobro sam ih upoznala, i teši me što su mnogi od njih marljiva,
skromna, zaista zlatna deca. Ali ima među njima, i to, nažalost, sve
više, tako neodgovornih, razmaženih, obesnih, blaziranih, životom i ljudima
već sada zasićenih pustahija, da je meni mučno i gledati ih.
Nisu, naravno, oni krivi. Mlad, nezreo čovek ne oblikuje sam svoju
ličnost. To čine uglavnom drugi: život, škola, roditelji. Uzmite
sad u obzir činjenicu da život, onaj pravi, opor i nemilosrdan, život
kalioničar, sve više gubi ulogu vaspitača, jer se, naročito u
gradu, povlači pred lakim, ugodnim življenjem, da nastavnici nemaju ni
dovoljno autoriteta ni objektivnih mogućnosti da energičnije
utiču na karakter i ponašanje mladih bića, da roditelji mladuncima
često nekritički ispunjavaju sve prohteve, pa će vam ostati
malo mesta za optimizam. Ja čak mislim da dolazi vreme razmaženih,
egocentričnih, konformističkih, blaziranih, neurotičnih i
neodgovornih individua, možda i čitavih generacija. Ovo neobično, jetko
razmišljanje širokogrude, markantne, i među mlađim i među
starijim učenicima omiljene profesorke Kristine sigurno bi začudilo
momke iz njene generacije, da nisu znali za incident o kome je brujala cela
škola, a koji je njoj ovih dana život začinjavao nimalo ugodnim
tegobama. Na času srpskohrvatskog,
dok je, okrenuta prema tabli, ispisivala prostu proširenu rečenicu,
izvesni Gile Krstić, pripadnik razmažene generacije, ne znajući šta
bi od dosade i obesti, ustao je iz klupe i stao da šeta po učionici, što
je njegove drugarice i drugove veoma zabavljalo. To mu nije bio prvi ispad, a
profesorkina predika, koja je odmah usledila, iznervirala ga više no ma koja
ranija. Uzvratio joj kratkom kontrapredikom, zabiberenom lucidnim
zaključkom: „Stalno pričate kako smo nevaspitani, a vi ste,
nastavnici, sami tome krivi. Jer niste u stanju da nas vaspitate." „Pa,
znaš šta, Krstiću", odgovorila mu je drhtavim glasom, već na
ivici samokontrole. „Mi jesmo u stanju da vaspitavamo učenike, decu koja
nešto vrede, ali ne i ovakvu đubrad kao što si ti." „Jeste li
čuli šta mi je rekla?" obratio se celom razredu, te još jednom drzak
pogled uperio u nju. „Ja nastavnike, a posebno vas lično, uopšte ne
zarezujem. Šta vi predstavljate? Ništa! Ali ovo će vas skupo koštati!
Drugi put ćete dobro razmisliti pre nego što uvredite
učenika!" |
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
Isterala ga iz učionice,
posle i sama izašla, bila je toliko uzrujana da nije mogla nastaviti
čas. Sutradan se kod direktora škole pojavio drug gospodin Krstić
senior, težak budžovan i težak primitivac, kažu oni koji ga poznaju. Preneo je
direktoru obaveštenje koje je dao Pedagoškom zavodu i još nekim nadležnim
ustanovama u vezi sa ponašanjem profesorke Banović, i napomenuo da
neće nikome, pa ni jednoj nastavnici, dozvoliti da se iživljava na
njegovom detetu. Direktor poznaje i starog i mladog Krstića, on je zbog
takvih očeva i sinova pristao da batali nastavnički poziv i
prihvati činovnički posao koji ga nikad nije zanimao, ali ovog puta
nije imao drugog izbora nego da koleginici Banović, i pored toga što je
u duši bio na njenoj strani, preporuči da se u opštenju sa učenicima
uzdržava koliko je moguće. - Život je danas, profesorice,
drugačiji nego ranije, pa su i deca drugačija - javio se Milanko
Mišović, tek da oponira, da se ne prekine razgovor koji je zabavljao
Kristinine vršnjake. - Današnja deca ne podnose nikakve stege. - A kakve stege, Mišoviću,
oni trpe, molim vas? - planula je lepa profesorica, što ju je u očima
njenih odraslih đaka učinilo još lepšom i uzbudljivijom. - Čim
ne mogu da divljaju i lenčare, da se ponašaju po svojoj volji, odmah
udare na sva zvona da su pod stegom! Ova refleksija pobudila je
đake vršnjake da čoporno uzvrate voljenoj profesorki. Jedan je
spomenuo preobiman nastavni program, koji učenicima ne dopušta da
lenčare, drugi je ustvrdio kako su poznavaoci problematike dokazali da
se đaci u školi opterećuju masom nepotrebnih činjenica i
pojmova, treći je osuo paljbu na nastavnike, među kojima
takođe ima neurotičnih i neodgovornih tipova, četvrti se pitao
zašto su jugoslovenski tehničari daleko manje inventivni i produktivni
nego nemački ili švajcarski. Napokon se profesorka setila da
čas još traje i da neke ocene još nisu zaključene. Stupila je na
katedru, sela za sto i zagledala se u dnevnik. - Nikoliću, kod vas mi
situacija nije sasvim jasna. Hajde da vidimo koliko ste se vi družili sa
Šantićem. - Au, nemojte, profesorice, sa
mrtvima se ne družim. - Pesnici su besmrtni -
reče Kristina nešto tvrđim glasom, očito s namerom da
preseče svaku dalju „slobodnu razmenu mišljenja" sa učenicima,
koji su se iz stanja opuštenosti nera |
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
do vraćali u
kolotečinu đačkih obaveza. - Unesite se, molim vas, u temu, da
i vas Šantić ne bi sahranio. * * * Za vreme odmora društvo je
obično silazilo u dvorište, da ispod svetiljke blizu vrata popuši po
jednu cigaretu i pretrese koju sportsku, automobilsku ili švalersku temu.
Aleku su ti prizemni razgovori bili dosadni, te je svoju cigaretu pušio sam,
zamišljeno šetajući prostranim, slabo osvetljenim dvorištem. Nije voleo da mu iko kvari te
petominutne usamljeničke šetnje, pa je mrgodno pogledao Gustava Lošonca,
koji mu se pribižavao. Sad će taj da brabonja o nekoj svojoj novoj
fuksi. Matori ćelavi gulanfer. Klijent kafanskih nečasnih sestara. - Hoćeš li doći
večeras? - upita Lošonc prišavši drugu. - Imam sudar u „Marošu".
Biće nešto i za tebe. Alek nije mogao da veruje
ušima. Ofucan, samoživ Gustika Lošonc napokon se smilovao, prepustiće mu
jednu od svojih fuksi. Nebesa, je li to moguće? Bio je jedan od retkih u
razredu koji se Gustiki nisu podsmevali zbog njegovog druženja sa dropljama,
te je imao privilegiju da povremeno sazna po koji detalj iz Lošoncovog
kurvarskog života. Gusti je, naime, bio lola uglađenog ponašanja, miran
i u muškom društvu pretežno ćutljiv, no, budući intelektualno
ograničen i duševno isprazan, imao je o sebi visoko mišljenje i voleo je
da se poverljivim prijateljima diskretno hvali svojim ljubavnim uspesima.
Aleku su te njegove priče u početku bile prilično zanimljive,
potom su počele da se ponavljaju i linjaju, da bi najzad postale
dosadne i bedaste. A najbedastiji je bio sam Lošonc kad bi mu drugar,
iznerviran njegovim samoljubivim preživanjem i izbezumljen vlastitom žudnjom
za bilo kakvom ženom, predložio da i njemu nabaci koju sestricu iz svog
rezervnog fonda. Gustika bi se nelagodno smeškao, ponekad bi ponešto obećao,
ali obećanja nije ispunjavao. A sad, iznenada, takva promena! Gustikin drugar setio se odluke
koju je doneo pre par dana, u nedelju uveče, kad se sa igranke vratio u
ledenu štenaru u Almaškoj ulici: Žene, pogotovo otrcane fukse, više neće
ni pogledom da okrzne! Sav će se usredsrediti na učenje, na
uzdizanje vlastitog duha i karaktera! Ako ne može da živi život |
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
primeren sebi, niko ga
neće sprečiti da život ignoriše! Lako je voleti, to može svaka
šuša. Ali patiti treba umeti! Zapravo, treba pobediti, prevazići i
ljubav i patnju. Dok je slušao Gustikinu
priču o čarima lepotica iz „Maroša", Alek se pitao šta da
učini. Da li da ostane dosledan u ignorisanju života koji nije primeren
njegovim htenjima, ili da ipak pogleda šta je Lošonc ulovio u poznatoj
novosadskoj kafani? Na kraju se, ne bez izvesne griže savesti, ali u isti mah
zapljusnut talasom koji beše prethodnica naslućenih uzbuđenja,
opredelio za život primeren Lošoncovim osvajačkim sposobnostima. Nakon poslednjeg časa dva
druga, od kojih jedan beše nalik na ostarelu kamilu, a drugi na izgladnelog
mladog šakala, krenuše u „Maroš", sastajalište pijanica i fuksi,
svetilište bluda. * * * Tokom celog sutrašnjeg dana
ljuljao se, na talasima emocionalne bure, mikrokosmos Aleka Vislavskog, iz
stanja relativno mirnog nezadovoljstva odjednom bačen u stanje dugo
priželjkivanog uzbuđenja. Mirjana Spasić, tridesetogodišnja
raspuštenica mršavog tela, žute kose, dugačkog nosa, malko isturene
brade i zelenkastih zenica - koja ga je u prvom trenutku podsetila na kakvu
mladu, još ne odviše ružnu vešticu, a potom mu je, posle svakog vinjaka,
izgledala sve lepša i sve privlačnija - dopustila mu da je iz
„Maroša" Futoškom ulicom doprati do zasvođene kapije kvartira u
kome beše i njen stan. Iz mraka tog haustora videlo se dugačko
sirotinjsko dvorište, sa osvetljenim prozorima s jedne strane i daščanim
šupama s druge. Mirjana reče novom prijatelju da je njen stan pri dnu
dvorišta, broj devet, sutra uveče može da je poseti, ali večeras
će ovde, u haustoru da se rastanu. I to odmah, jer je već kasno. Iz
grada su se zacelo vratila njena dva podstanara, što i nije tako važno, jer
ona nema ništa sa svojim podstanarima, nego je čeka sinčić.
Bez nje neće da zaspi, a već je uveliko vreme za spavanje. Mladi prijatelj se složio,
skrivajući radost i uzbuđenje što su ga gotovo ošamutili, privukao
Mirjanu, zagrlio je, poljubio u obraz, pomalo nespretno, pogodio je bradu, a
tek onda i nakarminisane usne. |
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
U haotičnom metežu koji je
sutradan orgijao u njemu sve je počinjalo da izgleda drugačije nego
što je izgledalo do sinoć, sve je zauzimalo druga mesta u novoj
konstelaciji. Tragedija zvana Mala Irena Romanova, Lošoncovi ljubavni uspesi,
inženjerska veličina Vojislava Božića i još nekih profa,
slikarstvo, Novi Životni Put, pa čak i Program samoizgrađivanja,
koji je, kao zbirka važnih putokaza na tom putu, uskoro trebalo da bude
koncipiran - sve je to odjednom počelo da gubi raniji značaj, sve
se to povuklo pred višegodišnjim (erotskim) snom koji je postajao java. LJudska masa i ljudska jedinka
u obliku Žene Koja Život Znači dva su fenomena sa izuzetnim dejstvom na
čoveka koji je počeo da se zagledava u enigmu života -
iskristalisalo se toga dana u glavi nadahnutog radoznalca željnog životnih
iskušenja. Dva fenomena sa izuzetnim dejstvom, ali sa potpuno različitim posledicama tog dejstva. U masi (doživeo je to već
prvog svog novosadskog jutra, na železničkoj stanici, a posle više puta
na korzu i na igrankama) čovek se oseća izgubljenim, devalviranim,
anuliranim u mnoštvu sebi sličnih. A pred Ženom (razjasnilo mu se to
tek sada) on postaje velik, samopouzdan i srećan, u priličnoj meri
indiferentan prema svemu što je izvan njegovog mikrokosmosa. Izvan sna o sjedinjavanju sa
Ženom! Samo da padne veče, da padne veče!
. |
|
|