|
|
|
|
|
|
|
|
|
Uveče, kad se, posle
časova u školi, po ugaženom i zaprljanom snegu zaputio u dubinu uzanog
dvorišta, osetio je kako se u njemu uzbuđenje meša sa sve većom
tremom. Nervi su mu bili napeti, utisci intenzivniji nego obično, duboko
ga se dojmio čak i noćni prizor nastambe kojom je prolazio. Kroz
platnene zastore na prozorima i vratima probijala se, poput zapretane
priče, prigušena svetlost, iza prozora na kojima nije bilo zastora
videlo se pulsiranje sirotinjskog, običnog, a ipak, činilo se
egzaltiranom radoznalcu, samosvojnog i nedokučivog života. Jedan stanar
punio je kofu ugljem u mraku svoje šupe, drugi je zaključavao vrata
klozeta. Neka baba spremala se da sa užadi, zategnute preko dvorišta,
između stana i šupe, skine ukrućene, mrazne košulje, gaće,
haljine i čaršave. |
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
Prošavši ispod tri reda ovih
sirotinjskih zastava, Alek rukom napipa ispupčenje u tašni pod miškom
druge ruke. Nosio je u toj tašni, pored knjiga, psića od glaziranog
porcelana, čokoladu za Mirjaninog sinčića i pola litre ruma. Boka, mamin osmogodišnji
jedinac, odmah je bacio stripovani roman i zagrizao u čokoladu, Savka,
Mirjanina drugarica, bila je oduševljena psićem, a Mica, druga
gošća, predložila je da popiju čaj s rumom. Mirjana je napunila
čajnik vodom i uključila štednjak, te ponovo sela za sto pored
Savke. Digla je sa zamrljanog roto romana prevrnutu kafenu šoljicu i pružila
je drugarici. - Hajde, kučko. Da vidim
šta ima. Dok je Savka zurila u šolju, u
toplom, zagušljivom, skučenom predsoblju, koje očito beše i
Mirjanina kuhinja i prostorija za dnevni boravak, čulo se samo Bokino
mljackanje, povremeno i slab šum, kad bi Mica, zabacivši glavu, kroz zaobljene
usne dunula dim cigarete. - Imaš... jedan put...
dugačak put - reče Savka polagano, sričući slova, kao da
ih čita iz šolje. - Sve tamo do onog garagana iz Niš. - Marš! Uterô ti Boža grbavi,
što te zguza jebe! - Božu mi ne diraj. Misli o
njemu šta god hoćeš, ipak je moj. Ne bih ga dala ni za sto kila zlata. - A da ti neko ponudi sto deset
kila? - upita Mica. - E, onda bih morala malo da
razmislim. Ponovo se zagledala u šolju. - Jedna ti žena... stoji na
putu... Sakrivena je iza nekog drveta. Nje se čuvaj. - O, crkla, dabogda! - planula
je Mirjana, kao žeravicom dodirnuta. - Kata, crna nesreća! Mico, znaš li
ko mi je bacio one dve zemljane grudve pred vrata? - Je l' Kata? - Crkla, dabogda, još
noćas! Mleko joj materino, što me ne ostavi na miru? Tamo joj je Radovan,
neka se s njim vucara koliko hoće, zašto meni pakosti? Radovan beše (to je Alek još
sinoć doznao) Mirjanin bivši muž, Bokin otac, koji je sada živeo s
dotičnom Katom. Mirjana uzrujano kresnu šibicu,
pripali sebi cigaretu. Tek onda ponudi drugarice i gosta. - Hajde da i mi njoj bacimo -
predloži Mica. - A ko će otići na
groblje u ponoć? - upita Savka. - |
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
Hoćeš li ti? - Hoću. - Ih! - Mirjana odbi i dim
cigarete i drugaričinu pomoć. - Ni piškiti ne smeš sama da
izađeš. Savka, hoćeš li ti sa mnom? - Poći ću ja, ako
treba - javi se zaboravljen Alek. - Je l' to mora biti tačno u
ponoć? Mirjana mu se blago, i pomalo
ironično, osmehnu. Učinilo mu se da je počela da shvata kako
je on ipak suviše zelen za nju. Oseti kako ga prožima nervoza, gotovo panika.
- Tačno u ponoć -
potvrdi Savka. - I moraš uzeti po jednu grudvu sa tri najsvežija groba. - Daj da pritisnem prst -
obrati joj se Mirjana, još nesmirena. Utisnu prst u talog kafe na dnu
šoljice, te ga osisa. Savka se zagleda u hijeroglife Usuda. - Imaš... dobićeš novac. - Ma, briga me za to! - Deco, hoćete li da vam
pročitam „Misli velikih ljudi o bogatstvu"? - Daj ti meni lovu, a sama sebi
čitaj misli o bogatstvu - uzvrati Mica indolentno. - Slušajte samo, veoma je
zanimljivo - reče Savka vadeći iz tašne načetvoro presavijen
pelir-papir. - Moj Boža se sad dao u tu nauku, sakuplja misli velikih ljudi o
svemu i svačemu. Pa i o bogatstvu. Siromah razmišlja o bogatstvu više
nego bogataš. Iako mu neki Seneka veli: Najveće bogatstvo ima onaj
koji nikakvo ne želi. - Ja ga ne želim - reče
Mirjana. - Slušaj dalje. Bogatstvo i
siromaštvo imaju zajedničko prokletstvo da čoveka čine robom.
U bogatstvu ljudsko srce stvrdne brže nego jaje u vreloj vodi. Bogati
ne mogu biti dobri, a pošto nisu dobri, ne mogu biti ni srećni.
Zadovoljstva bogataša stvaraju se na suzama siromaha. Bogataši ne treba da se
ponose svojim bogatstvom, nego treba da ga se stide. Bogatstvo je nalik na
morsku vodu; što je više pijemo, to smo žedniji. - Miro, operi mi ovu šoljicu i
napuni je rumom - zapovedi Mica poluglasno. - Nije rum morska voda -
reče Savka odlažući u tašnu zamašćen list sa otkucanim
„Mislima velikih ljudi o bogat- |
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
stvu". - Sačekaj, sad
će čaj. - Jebeš čaj. Ne volim
ništa razblaženo. Samo u čistom stanju. Mirjana je, posluživši
drugaricu, zabacila glavu i prebacila gornji deo tela preko naslona stolice.
Neko vreme gledala je u tavanicu. - Oh, kako mi je sve odvratno! -
prostenjala je kad se vratila u normalan položaj. - Da mi je neko u mladosti
rekao da će život, moj vlastiti život, tako ići protiv mene, ubila
bih se. Bože, ko sve nije prošao kroz taj život! Ko sve nije rovario po
njemu! - Rovarili su, vala, i nosati i
kurati! - reče Mica. - Marš!... Boli me i glava i
stomak. Od tih odvratnih kafa. Koliko sam ih samo danas polokala! Čekam
da se i vama zgade, pa da pređemo na nešto kulturnije. Na pivo, recimo.
Imam jedno u špajzu. Ko hoće pivo? Niko ne odgovara. Savka ponovo
zaviruje u šoljicu, Mica puši i zuri u prazno, Boka i Alek na kauču
prelistavaju šund romane. Prvi pospano, drugi nezainteresovano. U stvari, on
ne vidi sadržaj roto sveske u koju gleda. Ponavlja u sebi kako bi trebalo da
bude aktivniji, da Mirjanu dovede u sinoćnje raspoloženje, da obezbedi
savezništvo bar dobroćudne Savke, kad je već Mica drvena poput
stolice na kojoj sedi. Ali kako zabaviti, kako šarmirati ove šund individue,
site i života i požudnih kurajbera? - Interesuje me samo ko će
ovde stanovati kad ja umrem - oglasi se Mirjana još jednom. - To bih volela
da znam. Boka, koji je očito
osluškivao razgovor starijih, diže pogled sa stripovanog romana i zagleda se
u mamu. Primetivši to, Mirjana mu priđe i šakama obuhvati njegovu
glavicu. - Šta me gledaš? - viknula je
na dečka glasom majke čija je ljubav neosporna, bez obzira na njenu
prividnu oštrinu. - Umreću ti, da znaš! Pa neka te odgaja onaj tvoj otac
ludi, što te napravio! Zgrabila ga, prigrlila i stala
strasno da ga ljubi po licu, vratu, po rukama. Boka se blaženo smeškao,
očito naviknut na ovakve mamine izlive ljubavi. - Čula sam da će se
sve ovo rušiti - reče Mica. - Dobićeš stan u novogradnji. - Koji će mi očin! To
je skupo, kako ću da plaćam kiriju? - Rekla sam ti da ćeš
dobiti novac - reče Savka. |
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
- Idi ti u majčinu! Voda je već vrila u
čajniku, pa je Mirjana dodala Savki kutiju sa čajem, a sama je
presvukla Boku i odnela ga u spavaću sobu. Onde je mali spavao na
otomanu iza vrata, a dvojica Mirjaninih (momentalno odsutnih) podstanara
spavali su na njenom bračnom krevetu. Stančić se sastojao od
te spavaće sobe, predsoblja-kuhinjice i špajza, koji beše taman tolikih
dimenzija da je Mirjana uspela da u njega smesti kauč i pretvori ga u
mini- -spavaonicu za sebe. Čak se podno kauča našlo mesta i za
stelažu za posuđe, koja se videla iz kuhinjice, jer su, radi grejanja,
vrata špajza-spavaonice, kao i vrata spavaće sobe, bila stalno otvorena.
- Crna, pričah li ti
kakvog sam tipa upoznala? - upita Mica primajući čaj od Savke. - O-joj, već mnogo puta.
Kad si najnovijeg upoznala? - Pre četiri dana. - Otkud pre četiri dana,
kad je to bilo na drugi dan Nove godine - ispravi je Mirjana. - Ja brojim samo one dane kad
mi se nešto lepo dogodi. Ostale brišem. - Znači, od Nove godine su
te samo četiri puta ševili - zaključi Savka. - Idi u... da ne lajem tu pred
čovekom! Znaš kakav je to laf, crna? - Kakav? Da nema, možda, dve
motke? - Ma, jok. Mislila sam da nema
ni jednu. Ali, Savka, lep kô bog! Jesi li joj pričala, Miro? - Nisam. - Sedimo mi, znaš, Mira, ja i
Cane u „Vojvodini"... - Cane? Još se s njim vucarate?
- Čekaj! Čućeš
odmah. Sedimo mi, 'ladne kô špricer, a ja vidim da me jedan neprekidno merka.
Pogledam i ja njega... - I namigneš - dometnu Savka. - Idi u pičku materinu!
Gleda on, znaš, blene u mene kô tele u šarena vrata, i odjednom, vidim,
prilazi našem stolu. „Izvinite", kaže, „ja vas odnekud poznajem."
„I ja vas", kažem. A nikad tipa videla nisam. „Da li biste hteli da dođete
za moj sto?" Otišla sam, i celo veče ostadoh s njegovim društvom.
Pili smo, jeli, pevala nam pevaljka, posle i ceo orkestar. Bilo mi je tako
lepo da sam, crna, sama sebi zavidela. A on me samo grli. „Mico", kaže,
„ti si prvoklasna dama. Takve ja ženske volim! Ne praviš se važna. Došla si,
kao stara drugarica, |
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
iako se, sad možemo priznati,
dosad nismo poznavali." - Ali ste se odmah prepoznali -
zaključi Savka. - Idi u pičku... To mi je
sinoć i Mira rekla. Vas dve kao da govorite kroz indigo. Crna, znaš
kakav je? Kô bog je lep. A dobar kô beli 'leb. - More, kaži već šta je
bilo na kraju. - Seli smo u njegov auto, ima
belog „folksvagena". Malo teže pali... - Ali kad upali... - Seli smo u auto, on mi odmah
stavi ruku na koleno. E, kad ti ja podviknem. „Ruke k sebi, daso! Jesi li
rekao da sam ti drugarica? Prema tome, ponašaj se kao drug. Bar dok ne
stignemo u stan. Posle, videćemo." - Možemo sebi i pupkove
pogledati - dometnu Savka još jednom. - I, gde ti je taj sada? Zar je
već sve gotovo? Mica srknu gutljaj čaja.
Pokaza glavom na Mirjanu. - Onaj njen Cane opet
počeo da brlja. - Otkud moj, idi u očin! - Nije tvoj, al' te zafrkava
kako hoće. - Mleko ti materino, šta
buvariš, kad znaš da sam mu otkazala! Zar mu nisam rekla da mi se posle
raspusta ne vraća u stan? - Kad mu već počinje
taj vražji raspust? - upita Savka s nestrpljenjem u glasu. I ona je,
očito, zbog nečega bila kivna na Caneta. - Raspusti počinju za koji
dan, petnaestog - reče Alek gledajući u Mirjanu. Učini mu se
da u njenim očima ipak ima neke simpatije za njega. To ga ispuni
toplinom više nego čaj koji je srkao. - Kako to, boga ti, i drže
takve kretene na fakultetu? - čudila se Savka. - Taj ne samo što je
prost, nevaspitan, nego je i glup kao ovaj šporet! - Ih! Danas svaka šuša studira -
reče Mica prezrivo. - A šta studira? - upita Alek. Nijedna drugarica nije znala
šta Cane momentalno studira. Mirjani se motala po glavi neka ekonomija,
Savka je tvrdila da je jesenas prešao na agronomiju, Mica je spomenula
čak astronomiju. Bila je, u svakom slučaju, sigurna da Cane studira
nešto zavrnuto, jer izgleda kao da je s Marsa pao. Kakva šala, takav i smeh.
Alekov je bio sasvim odsutan. Njega, zapravo, uopšte nije zanimalo šta Cane
studira. Druge su misli njega zaokupljale. U trenucima kad mu je već
izgledalo |
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
da je lađa počela da
tone, na vidiku se ukazala Nada. - Jesi li mu zaista dala otkaz?
- upita Mirjanu. - Majke mi moje mrtve! Rekla
sam mu da se kupi što pre i da mi se više ne pojavljuje u stanu. - Slušaj - reče Mirjanin
zelenjak živo, kao da mu je baš u tom trenutku nešto epohalno palo na pamet. -
Zašto ja ne bih mogao da dođem na njegovo mesto! - Ko ti kaže da ne možeš? -
uzvrati privlačna veštica spokojno. - Zaista, ovo nije loša ideja!
Sadašnji stan sam ionako nameravao da napustim. Nemam grejanja, u mojoj
sobici je hladno kao u kocki leda. A ovde je toplo, prijatno. - Ovde će vam biti
odlično - dobaci Savka. - Ako ti bude hladno, zagrejaće te
gazdarica. - Marš, mleko ti materino! -
Mirjana izmahnu rukom na razveseljenu drugaricu. Alek više nije imao strpljenja
ni u vlastitoj koži da ostane, a kamoli u teskobnoj, zagušljivoj
prostorijici. Predloži trima drugaricama da ih sutra uveče Gustika
Lošonc i on izvedu u „Maroš" ili „Vojvodinu", Savka napomenu da
će doći i njen Boža, sa „Mislima velikih ljudi o šljokanju",
dometnu Mica, nasmejaše se i pozdraviše, te gost izađe u noć. Kad je prošao s kraja na početak dugačkog, mračnog dvorišta, i obreo se na osvetljenoj Futoškoj ulici, počeo je da se zaleće i da podskakuje kao da je, kako bi Mica rekla, s Marsa pao. Zamahivao je rukama i hvatao snežne pahuljice, ushićeno posmatrao njihovo kovitlanje oko fluorescentnih svetiljki i govorio sebi kako, eto, i u gradu zima može da bude lepa. Čak poetična. |
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|