VIII

NASRED AMERIKE 

Panovi i braćo, prijatelji časnejši,

Sedim u vojačkom klubu, pored pendžera, povremeno zurim u suton i pitam se o čemu da vam pišem. Čekajući nadahnuće, zapisah datum, i gotovo se začudih kad sam na hartiji ugledao 20. februar. Na datume se ovdeka ne obraća pažnja, svi su dani jednaki, a ipak prolaze brže negoli što se meni domaločaske činilo. Kako vidim iz vašeg pismena, i vama su dani zimske vakacije proleteli kao stare sanke na novom, uglačanom saniku.

I dok si se ti, moljičavi pršnjače, sa đilkošima i lepojkama sankao na zavejanim keresturskim šorovima, dok si se ti, usijani žaraču, u gradu navikavao na toplinu novog kvartira i nove gazdarice, ja sam u bosanskim brdima mrznuo i „ratovao". Imali smo, naime, dvosedmični egzercir na terenu, u ratnim uslovima. Sneg do kolena, ponegder i do pojasa, na leđima ruksak, na ramenu puška, pak manevri, forsirani marševi, povremeno i šturmovi. Dve sedmice nismo, braćo moja civilna, skidali sa sebe šinjele i odela. Jednu noć sam prespavao u predsoblju nekoje privatne kuće, četiri noći u školskoj učionici, tri noći u štalogu na ekonomiji poljoprivrednog kombinata, a ostalo po vajatima i kletima, po dekunzima na borbenim linijama. Falili su samo oštri meci i ognjene granate da se čuvstvujem kao deda Aron na Halal heđu.

Kad nam je „ognjeni borac" i naš mađistor u školi života govorio da su razne teškoće najkorisnije što nam se može zbivati u mladosti, jerbo će nas učiniti boljim, ta pedagoška pouka hujala nam je kroz uši poput promaje. Ja sam tek na ovom egzerciru shvatio njeno suštastvo.

Nigdar nisam, kao u poslednja tri dana, nakon povratka sa egzercira, tako cenio običan, monoton život. Udoban krevet u spavaonici, obuka u učionici iliti na poligonu, spokojan žagor dokonih drugova u ovom klubu, veseli obedi u toploj trpezariji i druge epizode iz kasarnske svakodnevice ugodna su zabava nakon svega što smo proživeli na egzerciru.

Pišete mi, panovi i braćo, da ste posetili salaš, gdeno je idila počela svinjokoljem. I ja sam dobio paket sa kobasicama i hurkama sa tog svinjokolja, ali bih se, dašta, većma radovao boravku na salašu negoli paketu. I sadeka vas vidim kako se ujutru spuštate sa dolme kanala, zagledivajući se izdaleka u vatru na gumnu salaša. Deda Aron, moj babo i dva-tri suseda prlje zaklanu svinju i s vremena na vreme pokazuju zube palinki u politrenjači. A dve crne tačke, Bojtar i Dunka, već vam trče u susret, slivajući se u igri u jednu i ponova se razdvajajući. Njino radosno kevtanje širi se pustim breskrajem zavejanih polja.

Jeste li prilikom susreta dedicu pozdravili onim našim, odnosno Boni bačikinim: „Tizenegyedik század, balra, elôre!" Je l' stari honved ugurao opaljen rep svinji u guzicu, da bi bio ukusniji, kako je, klibereći se, negdar govorio ojađenim unucima? Jesu li posle večere, i pete vinske litrenjače, potekle pripovesti o Voliniji i Galiciji, o Americi i Nemačkici? Nikaki raport mi o tome, izlizani čekljuni, niste poslali, a od mene očekujute detalje iz života našeg slavnog patrijarha.

Što se pak tiče vaše ideje da nakon mog povratka iz vojske obnovimo vetrenjaču na salašu, nemam ništa protivu nje. Stubovi su, kao što znadete, jošte na svom mestu iza čardaka, treba se popeti na tavan i videti kako izgledaju ostali delovi: krila, osovine, zupčanici.

„Tajnu vetar nosi, treba samo umeti oslušnuti", veli deda Aron. Pošto vi stoku i svinje nemate, pak vam nije potrebna prekrupa, a ni kačamak ne jedete često, pretpostavljam da pomoću vetrenjače želite da osluškujete tajne vetrova.

Kojih vetrova? Onih što duvaju u pravcu: prošlost - sadašnjost - budućnost?

Evo vam, panovi, jošte malo takih vetrova. Tajna, zapravo poruka, koju nosi jedan od njih, glasi:

MIR JE PRODUŽETAK RATA

Vetrenjaču, kao i veliku kolnicu na gumnu, pradeda Gabor i njegov sin Aron sagradili su, uz pomoć majstorâ, nakon Prvog svetskog rata. Za tih nekoliko godina danonoćnog rada, solidnih pri

nosa i povoljnih cena oni su u slamarici naslagali mnogo više krupnih novčanica negoli što je bilo potrebno za veliku kolnicu i neveliku vetrenjaču. Čekali su priliku da na jednom mestu, po mogućstvu za Visokim mostom, kupe što više zemlje.

Ta prilika pružila im se u jesen 1924. godine, kad je zet Jozefa Redlera, najbogatijeg među gazdama za Visokim mostom, uspeo da nagovori svog tasta da batali paorski život, proda majur i svih sto dvadeset jutara oranica i livada, ter da zajedno otvore robni magazin u Zemunu. Odmah se našao veći broj interesenata za dobru Redlerovu zemlju. Među njima prvi je bio Gabor Vislavski sa sinom Aronom. Oni su kupili 36 jutara oranice i 8 jutara livade. To je koštalo 2.350.000 dinara. Polovinu te sume Vislavski su izvukli iz slamarice, a drugu polovinu pozajmili od Kreditne banke u Kuli, od bogatog deda Šimka i jošte nekojih ljudi u Keresturu.

Te jeseni i narednog proleća obradili su, srećni i umorni, ukupno 47 jutara vlastitih oranica, a pogled im se širio i preko 12 jutara livada. Radili su zdravo mnogo i s nestrpljenjem iščekivali prve pogoleme prinose.

Kapriciozni Bog im, međutim, nije dopustio da dočekaju te prve velike plodove svoga truda.

U ponedeljak ujutru, 6. jula 1925. godine, iza kosa pradeda Gabora, deda Arona i nekolicine njinih risara ostanuli su prvi otkosi žita. Istog dana, u tri sata po podne, sa jugozapadne strane, koju paori nazivaju „babinim kutom", digla se ogromna plava oblačina. Sevalo je u njoj, vrilo kao u kotlu, grmilo sve jače.

Oluja beše strašna, grad jošte strašniji. Za pet minuta toliko je leda palo da su se polja belela kao da ih je sneg prekrio. Nekoja zrna bila su krupna kao golubija jaja, ubitačna poput kuglica šrapnela. Sopkini konji poplašiše se kad su zrna počela da ih tuku, pojuriše mahnito, kola su se prevrnula i polomila čika Damjana Sopku. Umro je nakon par dana u somborskom špitalju.

Salašari za Visokim mostom nisu bili u stanju međusobno da divane od silne tuge što ih je zahvatila. Žito, kukuruz, repa, duvan, konoplja - sve je bilo smlaćeno do gole zemlje.

Na paorende od pamtiveka udaraju svakojake nesreće, a najčešće i najubitačnije su dve: elementarne nepogode, kao kaprici dobrog Boga, i političko-privredne promene, kao greške rđavih ljudi. Obe ove nesreće sručile su se na Gabora i Arona Vislavskog. Prvu smo ukratko opisali, druga je bila pad cena poljoprivrednih produkata. Naime, nakon Velikog rata osiromašena Rusija je prestala da bude izvoznik tih produkata, a Amerika jošte nije stigla na evropsko tržište, pak su cene bile visoke. Sredinom dvadesetih godina, međutim, SAD i Kanada zasule su Evropu žitom i drugim poljoprivrednim produktima, ter im je cena pala.

Novaca za vraćanje duga i isplatu zelenaških kamata Vislavski, kao i drugi zaduženi paori, nisu imali dostatno, a poverioci su počeli da pritišću. Osobito je nemilosrdan bio Imre Valju, predsednik akcionarske Kreditne banke u Kuli. „Znadem da ćete propasti ako vam ne produžim rok za otplatu duga", rekao je dužnicima koji su ga posetili s molbom za razumevanje. „Pak, šta ondar, ako vi propadnete? Nećete biti ni prvi ni poslednji. Zemlja neće propasti, ako vi propadnete! Prodajte je što pre, jerbo ćete proći jošte gore negoli što ste prošli."

Da je bio čuo za Klauzevica, i onu njegovu poznatu izreku o ratu kao produžetku politike drugačijim sredstvima, Gabor Vislavski bi nakon tog divana sa beskrupuloznim Valjuom kazao: „Mir je, zapravo, produžetak rata drugačijim, ali ne uvek i manje pogubnim sredstvima."

Deda Aron je, pritešnjen poraznom realnošću, i sam povtoravao ocu bankarev ubistven sovjet. Pradeda Gabor, tvrdogalav kaki je bio, isprva nije hteo da prihvati poraz. Kad su ga neprilike ipak prinudile da proda trideset jutara oranice, uspeo je da otplati samo deo duga. Kleo je vlastiti usud i kajao se što svojedobno sa Vukovarcem Mihajlom Provčijem, ujakom svoga zeta Elemira Gajdoša, nije otperjao u Ameriku. „Dosad sam mislio da se čoveku samo čini kako je bolje ondeka gdeno on nije", kazao bi pokatkad. „A sadeka vidim da je vaistinu drugde bolje negoli ovdeka. Napiši ti, sine, pismeno Mihajlu Provčiju, zamoli ga da ti pomogne i idi u Ameriku, kad već ona neće da dođe k nama." Prababa Apolona govorila je mužu i sinu da Bog najzdušnije nagrađuje one koji ne napuštaju domaju, koji imanje stiču ondeka gdeno su ga izgubili, ali njih dvojica su, bojse, sa Svevišnjim sklopili drugačiji kontrakt.

U proleće 1927. godine deda Aron je preko Velike bare poslao koverat sa pozivom za pomoć, a u avgustu mu je od zetovog ujaka Mihajla stigao pojas za spasavanje, affidavit, nekoja vrsta garantnog pismena. U brodolomčevim mislima, donedavna tako crnim, sadeka ispresecanim i pokojom svetlom prugom, sve više mesta zauzimala je

OBEĆANA ZEMLjA

Početkom septembra Aron Vislavski se na salašu za Visokim mostom oprostio od najmilijih i od suseda, seo sa svojim babom na čezu i odvezao se u Kulu na štaciju. Sutradan je već bio u Zagrebu, gdeno su ga, kao i ostale njemu slične, prihvatili agenti

organizacije za imigraciju u SAD. Nakon četiri dana (i četiri noći) u duši zbunjeni a u ponašanju živahni pečalbari obreše se na obali Atlantika, u Šerburu. Tuna ih je čekao šif. Beo, a ogroman, lep i strašan u isti mah, kao nekoje čudovište iz bajke. Veličanstven. Taj atribut se, na engleskom, sjajio i na njegovom pramcu: M A J E S T I C.

Ko od nas, prijatelji časnejši, nije sanjao o Americi, toj velikoj i moćnoj, bogatoj i magičnoj, po mnogo čemu čudesnoj zemlji! Ko se u imaginaciji nije zagledivao u neboderske džungle Nevjorka, Čikaga, Los Anđelesa iliti Bostona, krcate dolarima i svakojakim mogućstvima, u mnogobrojne fabrike Mičigena, petrolejske tornjeve Teksasa iliti plantaže pamuka u Lujzijani, Alabami, DŽordžiji. Ko od nas nije barem jedared lunjao pozlaćenim prerijama Ajove, smaragdno-ljubičastim kanjonom Kolorada iliti pitomim obalama Misisipija, naplavljenim trulim iverjem i bolnim crnačkim pesmama. Ko nije, namamljen zovom divljine, na saonicama s kerećom zapregom, sa krpljama na nogama, hitao snežnim prostranstvima Aljaske, da bi se, čim grane proleće, zaustavio na Jukonu, jošte punom zlatnih grumenčića. Ko od nas nije, poput kakog ćudljivog Indijanca, slušao odjek svoga glasa među dostojanstvenim vrhovima Stenovitih planina, što se, okruženi šumama, ogledaju u vekovečno mirnim gorskim jezerima. Ko, najposle, nije sanjao o nekojem od mnogih drugih američkih čuda: o veličajnim palatama u kolonijalnom stilu posred prostranih rančeva iliti magnatskih velegradskih četvrti, o salonima obloženim plišom i barovima ispunjenim džezom i erotikom, o tome kako, poput Frenka Kopervuda, na brdima dolara sakuplja stare umetnine i mlade ljubavnice, iliti o tome kako, poput Sama Dodsvorta, malne svake godine lansira novi model automobila!

Moždak su deda Aronovi snovi o Americi bili nešta drugačiji od snova nekojih njegovih unuka - iz kojih smo odlomke upravo razapeli na belom jedru naše pripovesti - ali je, izvesno, o njoj tih dana grozničavo razmišljao. Najprvo na palubi „Mažestika", zatim, kad je trećeg dana počela bura, u potpalublju, gdeno su podovi hodnika, prošarani bljuvotinama neveselih svetskih putnika, ličili na geografske karte, i najposle na svom ležaju u kabini treće klase, za koji ga je prikovalo najnovije životno iskustvo: fajn morska bolest.

Kako se šif približavao Americi, tako je raslo njegovo nestrpljenje. Iako iscrpljen, penjao se na palubu „Mažestika", udisao vazduh pun slanih kapljica i s vozbuđenjem u duši zagledivao se preko vodenih bregova Atlantika. Tamo, iza natmurenog horizonta, čekaju ga suncem obasjani američki gradovi, moćne fabrike i prostrane farme, zbitija koja će obogatiti njegov život i iskustva koja će obogatiti njegovu ličnost. Konačno, dolari koji su sami po

sebi opipljivo bogatstvo, koji će mu omogućiti da se trijumfalno vrati u zavičaj.

Amerika, nebrojena su i neizmerna tvoja bogatstva! klicao je u njemu nekoji dotle neznan glas, radostan i prestrašen u isti mah.

Šestog dana, posle svanuća, na vidiku su se ukazali poznati obrisi Nevjorka, već desetlećima gotovo nepromenjeni. Šif je pristao uz dok ostrva Elis, na kome su detaljno pregledani svi budući Amerikanci. Onima koji behu potpuno zdravi jedan činovnik je na rever kaputa prikačio kartončić sa spasonosnom skraćenicom OK (to „o-kej" za deda Arona ujedno beše uvod u učenje engleskog jezika), a potom ih odveo na nevelik trajekt, koji je doseljenike odneo u pristanište na Menhetnu.

„Au, Menhetn, Nevjork! Deda, dedice naš, kako izgleda Nevjork?"

„Ispripovedajte sve, dražajši, nemojte ništa zaboraviti."

„Jeste li špacirali Menhetnom?"

„Jeste li videli Brodvej, oblakodere, gangstere?"

„A Gretu Garbo iliti Garija Kupera niste videli ondeka?"

Ej, Nevjork, Nevjork! Nije deda Aronu bilo lako da unucima rastolkuje kako izgleda Nevjork, i šta je on na guliverskom licu tog svetskog čuda i urbanog čudovišta vidio. Mnogo toga nije vidio, jerbo je već istog dana valjalo nastaviti putešestvije prema odredištu. No grupa koja je trebalo da putuje u pravcu Jangstauna imala je na raspolaganju nekoliko slobodnih sati, ter su njih nekolicina, ostavivši prtljag u garderobi, prošpartali nevjorškim šorovima u okolini ajzibanske štacije.

Moderne, gorostasne građevine, kamen, staklo, asfalt, reklame i limuzine, šarenilo zdanjâ, šarenilo prepunih izloga u njinim podnožjima i šarenilo meteža u kanjonima među tim liticama od obrađenog kamena, stakla i betona - to behu prve deda Aronove impresije na nevjorškim šorovima. Ali to šarenilo je posvuda bilo nekako isto, sve je bilo nalik jedno na drugo, ter mu se činilo da su šorovi kojima šparta, i pored sve svoje slikovitosti, zapravo brezlični. Ne, vaistinu, Nevjork mu se nije dopao, iako ga se duboko dojmio.

„Protivrečna čuvstva, deda, ispunila su vas na nevjorškim šorovima zbog toga što je taj urbani kolos grad brez patine", poučio je svog mađistra u školi belosvetskog života kamenorezački šegrt, budući građevinski tehničar. „Ambijent brez patine i pored sve svoje šarolikosti deluje monotono, zamorno. Pokatkad čak razdražljivo i odbojno."

Deda Aron je pohvalio zanimljivo zapažanje svog unuka, ali je priznao da ni posle ovog tolkovanja ne shvata zašto mu se šorovi Nevjorka nisu dopali. A sam život na njima, i u zdanjima što su ih sačinjavala, bio mu je stran kao život na drugoj planeti. Kasnije,

kad je upoznao unutrašnjost Obećane zemlje, zaključio je da se njena kolosalna kapija većma razlikuje i od nje same negoli što se ta zemlja razlikuje od ostalog sveta.

„Vredi provesti u Nevjorku nekoliko dana iliti sedmica, pogledati barem nekoja čuda u toj čudovišnoj košnici", zaključio je jošte kasnije svetski putnik sa salaša za Visokim mostom. „Ali živeti u toj košnici ludnici, imati svoju keliju u neboderskom saću, to vaistinu nije pametno. Svaka čast onima koji ondeka izdrže nekoliko godina, a cigurno nisu normalni oni koji ondeka provedu vasceli život."

Pošto je u Nevjorku proveo nekoliko sati, i zadovoljio se za vasceli život, deda Aron je ajzibanom kompanije „Iri" otputovao u Jangstaun, varoš na granici Pensilvanije i Ohaja.

Zetov ujak Mihajlo Provči zagrlio ga kao najrođenijeg, posadio na prednje sedište svoje limuzine i, raspitujući se o svojti u Vukovaru i Keresturu, jurnuo prema obližnjoj varošici Kembelu.

U toj varošici je, u fabrici za proizvodnju plehova i cevi, prvi proleter u porodici Vislavski rintao četiri godine. Najprvo sa elanom, zadovoljan mrvicama masne američke pogače, a kasnije, kad je ekonomska kriza počela da smanjuje nadnice i otpušta starije radnike, razočaran Obećanom zemljom.

„Gospodari, svi bećari!" bila je, i ostanula, njegova omiljena uzrečica. „Sve što imaju hteli bi da zadrže za sebe, zaboravljajući da u grob sa sobom ništa neće poneti."

„Ništa sa sobom ne nosimo, sve na zemlji ostavljamo", dodala bi baka Serafa spokojno, vrteći točak preslice. „Ukoliko smo bližnjima više dobra učinili iliti blaga podarovali, utoliko smo dublji trag iza sebe ostavili. Bližnji sude o nama pre Sudnjega dana."

„Tja, bližnji. Magnatima su najbliži njini interesi. Oni čak i u crkvu idu iz interesa: kako bi umolili Boga da uveća, iliti barem da ne umanji njino bogatstvo. Mnogi od njih odlaze u crkvu, ali malo koji ima na umu reči cara Davida: Bezbožnik uzima i ne vraća, a pravednik poklanja i daje. Nije, deco, ni Amerika svakome Amerika."

„A zašto niste štrajkovali, dedice? Trebalo je da se borite, pak šta bude. Je l' bilo ondeka štrajkova?" upitao je unuk kome se činilo da je štrajk u miru isto što i šturm u ratu: vozbudljiva prečica ka pobedi iliti porazu.

Bilo je i štrajkova, i demonstracija, i grdnih pljački, i ubistava i samoubistava. Mir je produžetak rata drugačijim sredstvima.

Jedan od onih koji su životom platili san o Obećanoj zemlji bio je i deda Aronov prijatelj iz fabričke hale, a saputnik Mihajla Provčija jošte sa početka dvadesetih godina, čika Osif Pal-

kov. Taj blagodušan paor iz Petrovaca, sela pored Vukovara, vazdan je čeznuo za širokim, osunčanim, talasavim sremskim poljima, u polumračnoj hali beše mu tesno i zagušljivo, ter je svoju muku ublaživao kapljicom. A ne voleti fabrički rad u zemlji materijalističkih ideala, i voleti alkohol u vreme prohibicije - to je bilo previše čak i za tradicionalno liberalnu Ameriku. Tako je barem pisalo na licu vlasnika ilegalnog ćumeza, kome je prilikom plaćanja ceha čika Osif izdiktirao: „Tanjir supice i dvadeset dve rakijice."

Iako je teško podnosio život u tuđini, brez dolara nije želio da se vrati u Srem, a dolare nije bio u stanju da sakupi. Utučen vlastitim padom i prizorima nesreće oko sebe, pio je sve većma, dok nije izgubio i poslednje uporište, posao. Nekoliko dana kasnije sa vrha četvorospratnice u kojoj je stanovao sunovratio se u smrt.

Đura Buila iz Starog Vrbasa je, u poređenju sa čika Osifom, srećno prošao. Njemu su dva vagabunda ponudila „akcije" tobožnje subotičke šećerane u izgradnji. Uredno overeni vrednosni papiri koštali su hiljadu petsto dolara. „Kad budeš stigao kući, dočekaće te trostruko veća suma", rekoše mu. I ispariše, vovjeki. Kao i hiljadu petsto dolara, koje je Đura dve godine šparao.

„Ali, deda, kako je izgledala sama Amerika?"

„Šta ste neobično ondeka jošte doživeli?"

„Sve ispripovedajte, dražajši, sve!"

Malim „Amerikancima" vazdan se činilo da im njin deda o Čudesnoj zemlji jošte nije ispripovedao ono pravo, črezvičajno, čaropojno, što su njine uši željno iščekivale - premda ni sami nisu znali šta bi to moglo biti.

Deda Aron, međutim, nije bio čudotvorac. Štaviše, s obzirom na to da je u Americi bio samo privremen i nedostatno obavešten doseljenik, koji se družio sa sebi sličnima, koji nigdar nije zaronio u dubine američkog načina života, mogli bismo kasti da su oni, njegovi unuci, pogotovo kad su malo porasli, i pročitali romane Teodora Drajzera, Sinklera Luisa i DŽeka Londona, o tom životu teorijski znali više negoli njin mađistor u školi života. Recimo, iako se više puta uverio da su za Amerikance pamet i bogatstvo podudarni pojmovi, on nije razmišljao o razlici između američkog vulgarnog materijalizma i evropskog dekadentnog spiritualizma. On nije vidio ništa jeretično u tome što američki biznismeni u fabričke dimnjake glede s divljenjem koje se u svetu autentične kulture i tradicije odaje tornjevima katedrala. Rad i uspeh behu glavne dogme američke „autentične religije", ali deda Aron u njima nije vidio nikaku jeres, jerbo je i sam vazda mnogo radio i o vlastitim oranicama snivao. Da mnogi Amerikanci rade od jutra do sutra samo zato da bi kupili stvari brez kojih bi mogli

sasvim fajn da žive - ni o tome naš dedica, izgleda, nije razmišljao. Ne znajući za pojam „potrošačko društvo", on je u pismenima koja je šiljao u zavičaj (a koja i dan-danaske leže u fioci na dnu velikog crnog šifonjera, u prednjoj sobi na salašu za Visokim mostom) s oduševljenjem pisao o električnim hladnjacima, usisivačima prašine, mašinama za pranje kašika, tanjira, šerpi, i o mnogim drugim američkim čudima, od kojih će nekoja u njegovo selo stići tek nakon tridesetak godina.

Pisao je, dašta, i o uredno obrađenim poljima oko Kembela, koja je obilazio nedeljom po podne, želeći da barem nakratko pobegne iz šume fabričkih dimnjaka u varošici u kojoj su krovovi kuća bili pokriveni slojem čađi, u kojoj čak i vrapci behu crni, a drugih ptica nije ni bilo. Tek tuna, na mrkim i posnim oranicama Ohaja, deda Aron je sagledao svu lepotu i plodnost teške, masne panonske crnice, koja se na prolećnom suncu presijava za plugom poput mnogobrojnih, u redove poređanih, malko zakrivljenih ogledala.

O, koliko je on ovdeka, na brežuljcima Ohaja, čeznuo za tim panonskim brazdama načinjenim od sjajnih crnih perli!

Brežuljci su pretežno bili prekriveni pašnjacima, na kojima su farmeri napasali svoja stada.

„Farmeri? Pak to su, deda, kauboji!"

„Au, kauboji, konji, koltovi, dvoboji!"

Ne, nije deda Aron ondeka vidio nikake kauboje, nikake koltove, nikake dvoboje. Ta čovek je, sedeći na traktoru, mirno orao, konje su jahali samo oni koji su napasali stoku. Ali ni kod njih deda Aron nije vidio oružje. Nekoji čak ni konje nisu jahali, negoli su raštrkana krda stoke obilazili otvorenim džipovima.

„Eh, kauboji u džipovima!" negodovali su dečaci razočarano, pitajući se da li je njin dedica vaistinu bio u Americi. Nije vidio ni Gretu Garbo ni Garija Kupera, ništa črezvičajno ne može da im ispripoveda o Nevjorku, njegovi farmeri sede na traktorima, kauboji u džipovima, za pojasom im zadenuti francuski ključevi umesto koltova - i to je nekoja Amerika!

Tja, ako vam se ne sviđa Amerika,

IDEMO KUĆI

U junu 1931. godine svetska kriza se sručila i na kembelsku fabriku za proizvodnju plehova i cevi, u kojoj je naš junak već bio fahman za izradu brešavnih cevi. Foreman Piter Higins obavestio ga da mu se, kao i drugim radnicima, od iduće sedmice satnica sma-

njuje za deset centi, a u poverenju mu reče da su moguća i nova otpuštanja. Deda Aron, koji je jošte nosio traume zbog jednog kraha u zavičaju, a ovdeka je također vidio sve više ljudi pogođenih egzistencijalnim udesom, nije želio da se njegov američki san razbije u paramparčad. Digao je poslednju platu, otputovao u Nevjork, seo na šif FRANCE i nakon šest dana, od kojih je, zbog nevremena, ponova tri preležao u kabini, iskrcao se u Havru. Četiri dana i četiri noći kasnije obreo se na salašu za Visokim mostom.

Ovdeka je sve bilo OK. „Preživeo" je samo on sa šest jutara oranice oko sebe, ostala zemlja je bilo rasprodata. Ali i dugovi behu - zahvaljujući, naravski, i dolarima koji su stizali iz Amerike - otplaćeni.

Za četiri godine stariji su tek malko ostarili, ali su deca vidimo porasla. Jevrem je punio šesnajstu godinu, Janko je imao dvanajst, Makrenka deset, a Amalka, koja se bila rodila nekoliko meseci pre negoli što je njen babo otputovao u Ameriku, beše već četvorogodišnja nestašnica. Skrivala se mami u kecelju i odande je pitala: „Mama, čiji je ovaj čika?" Ukućani su se smejali, a pradeda Gabor je uzdahnuo. „Bolje i ovako, mila, negoli da babu nigdar nisi dočekala. Ej, kad bismo mogli nekako da privučemo tu slavnu Ameriku, ter da je i mi malo pogledamo."

„Zar je to sve, deda? A gde su Indijanci?"

„A medvedi, pak aeroplani? Kad će to biti?"

„Baš ništa nismo videli od slavne Amerike!"

„Čekaj, polagano, sve ćete čuti i, ako zažmurite, videti", smirivao je deda Aron nemirne male slušaoce. „Pripovest jošte nije gotova. Ništa nije gotovo doklen god možeš makar i malim prstom da mrdaš! Što rekô Mazaraki Kazimirovič: 'Mnogo čovek prođe, dok do groba ne dođe.' 'Bagato lÓdina proyde, poki do mogili ne diyde.'"

Sedeći za astalom, privukao bi k sebi veliku petrolejku sa oslikanim porcelanskim trbuhom i mirno slagao jedan na drugi mirisne listove duvana. Kad bi ih složio, pritisnuo bi prednji deo svežnja s tri srednja prsta i počeo da ga reže tik ispred vrhova prstiju. Rezao ga polagano, pažljivo, kao da pravi najfinije rezance za svadbenu juhu. Prilikom te ceremonije upotrebljavao je poseban pribor: orahovu daščicu i oštar nož, koji mu je (kao i novu britvu), nakon Velikog rata iskovao i zakalio teča Onufri Magoč, a izbrusio somborski šlajfer koga smo već jedared spomenuli u ovom letopisu.

Nije prošla ni vascela godina, a deda Aron se ponova obreo u Americi, ako pojam „Amerika" upotrebimo u širem značenju. Naš junak se, naime, ovog puta iskrcao u Kanadi.

Zašto? upitaće moždak, prijatelji časnejši, kogod od vas.

Zbilja, zašto? Salaš već nije bio u opasnosti, nikaka nužda njegovog mlađeg vlasnika nije terala na novi korak preko okeana.

Mogao je, lomatajući se sa svojom porodicom po tuđim njivama, ponova sakupljati krupne novčanice, odlagati ih u slamaricu i raspitivati se o ceni pojedinih oranica za Visokim mostom.

Ali svetski putnik više nije bio zadovoljan tako mukotrpnim životom i puževskom brzinom napredovanja. Majka Apolona i supruga Serafa uveravale su ga da se sve može postići ako je čovek strpljiv, ali je otac Gabor, sećajući se dolarskih pošiljki iz Amerike, drugačije mislio. „Strpljenjem se može postići sve, no obično tek ondar kad nam to što smo strpljivo sticali više nije potrebno", govorio je ženama i sinu. Deda Aronu su se ove reči zdravo dopadale. Od svog oca, ne odviše sposobnog u praktičnom gazdovanju, on je povremeno dobijao korisne sovjete. Njih dvojica su potvrđivali pravilo da svako pokolenje od prethodnog u tal dobija samo određen broj činjenica i mudrosti, a ostale mora sâmo da otima od života.

Nigdar nećemo odgonetnuti da li je deda Aron, vrzmajući se preko zime oko salaša iliti kontajući pored tople zemljane peći, većma mislio na zelene dolare iliti na šarene doživljaje koji ga očekuju u belome svetu. Znademo tek da se rado sećao svojih drugara iz Kembela, Jangstauna, Barbitona, Klivlenda i Akrona, pak i Tadeja Šante, prijatelja iz Vindzora, pograničnog kanadskog grada nedaleko od Detroita. Taj Đurđevčan mu je na Uskrs 1931. godine, dok su pijuckali prokrijumčaren viski, pripovedao da u Kanadi ima toliko neobrađene zemlje da je ono što se ore samo kap vode u okeanu.

U februaru 1932. godine deda Aron je Tadeju Šanti napisao pismeno, a već u aprilu obreo se u Vindzoru, 

sledeće poglavlje
prethodno poglavlje
sadržaj